Category: Uncategorized

Iako su se razveli pre mnogo godina, njihov odnos i dalje izaziva interesovanje javnosti

Denser Đole Đogani, pre braka sa sadašnjom suprugom Vesnom, bio je u braku sa pevačicom Slađom Delibašić, sa kojom ima dve ćerke.

Iako su se razveli pre mnogo godina, njihov odnos i dalje izaziva interesovanje javnosti.

Jednom prilikom Đole Đogani izneo je detalje iz braka sa Slađom i tada je mnoge iznenadio.

– Kad smo gradili kuću u kojoj sada živi Slađa, pravio sam dva sprata, veliko dvorište, zamišljao sam da ću u tom nekom delu, kada budem deda, peći roštilj. Video sam unapred ceo život s njom, zamišljao unuke. I odjednom kraj. Bio sam izgubljen, nisam znao kako dalje – rekao je Đole u dokumentarnom filmu.

Zvao sam je da zajedno odemo na razgovor i vidimo kako ćemo da se ponašamo u novoj situaciji i prema deci, jer ja nisam znao kako. Pogledala me je tada puna sebe i rekla: “Ti i treba da ideš kod psihijatra”. Jednom sam uspeo da je odvedem, ali njoj se to nije dopalo – rekao je Đole koji je Slađu okrivio za razvod.

Nisam ja bio taj zbog koga se desio razvod, nego ona. Nismo mi imali mnogo, ali za nju su se tada zakačile neke sponzoruše drugačijeg načina života i neki muškarci koji su je hteli za sebe i obećavali joj svašta. Ona se pogubila i počela da traži od mene više slobode nego što supruga i majka dvoje dece treba da ima. Recimo, da sa drugaricama izlazi do dva sata noću, a da ja sedim kod kuće i čekam je. To je bio jedan od njenih uslova. Meni to nije odgovaralo i rekao sam: “Ajde, lepo, da završimo sa svim tim” – ispričao je tada denser koji je srećan u braku sa Vesnom.

Podsetimo, Vesna je šokirala javnost pre nekoliko dana kada je optužila Slađu da je varala Đoleta.

– Anabela i Gagi su bili ti koji su nju videli u lobiju jednog hotela kako sedi sa “prijateljem” njihovim zajedničkim i drži se za ruku. Kada su videli Anabelu i Gagija, oni su sklonili ruke. To je bračni par sa kojima su Slađa i Đole išli na zimovanja. Anabela i Gagi su nazvali Đoleta i rekli mu šta je i kako je. Slađa je više puta čak i sama, kad je gostovala u emisijama, rekla: “Ljudi ja sam želela da budem samostalna. Ja njega više nisam trpela, nisam volela, nisam želela u svojoj blizini” – ispričala je Vesna Đogani.

Na dan kada je dečak nestao, Marina i Đorđe Andrejić su ostavili poruku na kuhinjskom stolu da idu do porodične bašte

Đorđe Andrejić (13) iz sela Majilovac kod Velikog Gradišta, nestao je pre više od 15 godina kada je sa majkom pošao da okopava baštu koja se nalazi na putu između dva sela, a uz obod šume Beljanica. Njegova majka Marina Andrejić (53), koja je važila za prvu i jedinu osumnjičenu za ubistvo sopstvenog sina, pravosnažno je oslobođena svih optužbi 2012. godine.

Ona je na godšnjicu nestanka svog deteta ispričala kako se nosi sa stigmom koja je prati, kao i kako joj je tekao život tih 15 godina. Kada je, nakon 703 dana, izašla iz pritvora, Marina je tužila državu, a 2016. godine dobila je dva miliona dinara odštete od države Srbije zbog neosnovanog pritvora. Marina je 2021. godine tužila Srbiju pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, tražeći dodatnu odštetu od oko 140.000 evra, ali slučaj, prema poslednjim dostupnim informacijama, još nije okončan.

Nisam ga ubila. Sve ove godine želim samo da znam istinu, svaki dan postavljam isto pitanje: “Šta se dogodilo tog dana i gde je moje dete” – kroz suze je ispričala Marina Andrejić.

Na dan kada je dečak nestao, Marina i Đorđe Andrejić su ostavili poruku na kuhinjskom stolu da idu do porodične bašte, koja se nalazi na prostoru starog groblja u Majilovcu. Dva dana kasnije, Marina je pronađena bosa, iscrpljena, sa rasekotinom na nozi, kako luta putem od Manastira Nimnik, kod obližnjeg sela Kurjače.

– Bila sam u stanju potpune rasejanosti. Sećam se samo da sam se okliznula i motika me je udarila u nogu. Počela je da curi krv. Đorđe se uplašio, uzela sam njegovu majicu i previla nogu. Nisam mogla dalje. Mrak je padao, bili smo sami. Rekla sam mu da pogleda kuda vodi jedna staza. Otišao je nekoliko koraka, neprestano smo se dovikivali i tada mi je rekao: “Mama, vidim put.” Posle toga usledio je Đorđev vrisak, a potom tišina. Tišina duga 15 godina. Nikad ga više nisam čula – rekla je za medije Marina kroz suze na godišnjicu.

Lutala je, kaže, bosa s ranjenom nogom, oslanjajući se na istu onu motiku kojom je povređena. Kad se konačno vratila kući, Đorđa nije bilo.

– Suprug me je sačekao i pitao gde je Đorđe. Nisam znala šta da mu odgovorim. Nisam znala šta se dogodilo, a nisam mogla ni da objasnim u tom trenutku šta se meni dogodilo. Sećam se da me je u tim noćima tresla groznica, nisam mogla da stojim na nogama, ali ja to u tom trenutku nisam umela da izgovorim. Dejan mi je udario šamar i pozvao policiju – ispričala je Marina Andrejić.

Hapšenje i optužbe

Tri dana kasnije, Marina Andrejić je privedena i ubrzo optužena za teško ubistvo deteta. Tokom ispitivanja dala je priznanje za koje tvrdi da su joj inspektori izvukli na brutalan način, na silu, jer je, kako je navela, javnost to i očekivala.

Terali su me da klečim pred slikom sina, da kažem da sam ga ubila. Pretili su mi da će mi ćerku odvesti u dom. Posle psihičkog i fizičkog maltretiranja potpisala sam to što su hteli. Doneli su mi papir iz druge prostorije na kom je već bila napisana izjava za koju je trebalo da potvrdim da sam je ja svojevoljno dala. Nikada mi je nisu pročitali. Inspektor mi je neprestano ponavljao da zna da ja nisam ubila Đorđa, ali da je pametnije da potpišem izjavu. Pretili su mi da moram da ćutim o svemu, da ne smem nikome ništa da kažem. Nisam znala ni šta potpisujem – navela je Marina Andrejić.

U Višem javnom tužilaštvu u Požarevcu, koje je nadležno za ovaj slučaj, tada su navodili da su svi dokazi protiv majke bili očigledni i da nikome nije bila namera njeno žrtvovanje zarad odgovora. Marina Andrejić, makar prema policijskom izveštaju, davala je različite izjave. Prvo je rekla da je izgubila dete, potom je poligraf pokazao da je reagovala na pitanje da li je povredila sina, da bi posle toga rekla da je Đorđa nehatom onesvestila, ali da se posle toga probudio.

Kasnije je navodno priznala da je ubila sina i da ga je prekrila lišćem i granjem, a potom ostavila. Nakon ove izjave policija iz Velikog Gradišta ju je izvela na teren kod obližnjeg sela Biskuplje da pokaže mesto na kojem se to navodno desilo. Ipak, telo dečaka nije pronađeno.

– Promenila sam iskaz kada sam ostala sama s advokatom. Sreća je bila da su sve prostorije za posete bile zauzete, pa su, verujući mom advokatu, ostavili nas nasamo u nekoj kancelariji. To je trenutak gde ja osećam pritisak da više ne mogu da ćutim, po cenu da bude najgore, rekla sam advokatu da ja nisam ubila svoje dete. Ja mrtvo dete nisam videla, meni pred očima nije tako – izjavila je Marina Andrejić.

U trenutku kada je vreme za podizanje optužnice isticalo, a samim tim i mogućnost produženja Marininog pritvora, tačnije 7. novembra 2010, u selu Majilovac lovci su pronašli lobanju. Biološki fakultet u Beogradu DNK analizom najpre je utvrdio da je pripadala nestalom dečaku.

Ubrzo je podignuta optužnica, prema kojoj je Marina usmrtila sina udarcem motike, a telo sakrila u šumi. Ključni dokaz bila je upravo pronađena lobanja. Apelacioni sud u Beogradu, u obrazloženju presude kojom je pravosnažno oslobodio Marinu optužbi da je ubila Đorđa, naveo je da je lobanja koja je posle višemesečnih policijskih potraga pronađena na oko tri i po metra od poljskog puta naknadno doneta i tu ostavljena.

– Sama činjenica da je policija organizovala svakodnevne potrage na terenu s velikim brojem ljudi i da telo pokojnog Đorđa nije pronađeno, a da je nakon više od tri meseca pronađena samo njegova lobanja, takođe ne ide u prilog činjenici da je prvobitno priznanje okrivljene istinito jer da je okrivljena ostavila telo pokojnog sina Đorđa na način kako je to objasnila u svom prvobitnom priznanju, sasvim je sigurno da bi ono bilo pronađeno – navedeno je iz Apelacionog suda.

Marina je provela 703 dana u pritvoru. Na kraju je pravosnažno oslobođena, ali zauvek će je, kako je navela, pratiti stigma majke-monstruma.

– Niko mi nije verovao. Samo pokojni suprug, znao je da sam bila vezana za decu, zato nije verovao da sam ga ubila. Optužena sam bez dokaza, čista sam pred Bogom. Ovo nije život, svi upiru prstom u mene. Niko neće da mi da priliku da radim. Ponekad bih volela da nisam ni živa, ali živa da legnem pod zemlju ne mogu – rekla je Marina Andrejić.

Strah i spekulacije

Marina Andrejić, kao i jedan broj meštana Majilovca, tada je strahovala da je Đorđe zapravo bio otet, pa odveden u Italiju, gde je ubijen, a njegovi organi prodati na crnom tržištu za transplantacije organa.

– Čula sam da se spekulisalo da je moj sin ubijen, da je njegovo telo otišlo za organe na crnom tržištu. S jedne strane, nadam se da je živ, a, s druge, neverovatno mi je da se ništa ne nađe. Mnogo me boli sve, ali kome da se obratim. Mnogo pitanja imam, međutim, odgovore nemam. Ne mogu sama da se borim, nisam jaka da se borim s ljudima koji su me osudili da sam ubila sina. Nemam više snage i živaca, uništena sam potpuno. Petnaest godina ležem i ustajem s istom retrospektivom događaja, svake sekunde se sećam. Svaki dan proživljavam iste slike, ista sećanja. Sve bih dala da se sazna istina. Đorđa pamtim od samog rođenja, bio je mnogo vezan sa sestru i mene. Nosila sam foto-aparat i pratila svaki dan njihovog odrastanja. Dokle god budem živa i disala, ja ću živeti s njim i za njega. Trudim se da ne potpadnem pod razne teorije koje kruže seoskim kuloarima, ali moj osećaj je da neko nešto zna, ali se o tome ćuti – ispričala je Marina Andrejić.

Meštani sela Majilovac kod Velikog Gradišta imaju svoje teorije o nestanku Đorđa Andrejića, a većina tvrdi da Marina možda nije usmrtila svog sina, ali da je “sigurno bila umešana”.

Jedna meštanka sela Majilovac prisetila se kako je to sve izgledalo pre 15 godina, kao i određenih događaja koji do sada nikada nisu ispričani u javnosti.

– Naišli su čovek i žena koji su čuvali ovce tamo ili šta već… Oni su je videli kako ide tako čupava i prljava i oni su je povezli do kuće. Ona njima u autu nije rekla ništa. Oni su nju samo pokupili, videli je i pitali: “Hoćeš da te odvezemo do kuće?” Ona je njima samo rekla “da” i oni su je odvezli tu do kuće – ispričala je jedna meštanka prisećajući se kako je otkriveno da Đorđa Andrejića više nema, ali i kako je mesto izgledalo u danima potrage za nesrećnim dečakom.

Kako je ona rekla, najčudnije je bilo to što, pri prvom susretu sa drugim ljudima, nakon što joj je sin nestao, nije zakukala, zatražila pomoć u njegovom pronalasku, već je ćutala sve do kuće.

– Ona je bila veoma čudna, a on je bio divan i tih dečak. Mali je bio… ne ometen, ali kao da je imao neki strah od nje. Bio je previše dobar, možda je za nijansu zaostajao za drugom decom, ali je imao toliki strah od nje. Sećam se, bili smo u školi i on, dete, stane da priča sa nama nešto, kada je ona naišla… Rekla mu je: “Đorđe, pričaš, pričaš! Ogovaraš, ogovaraš! Dosta! Šta ti je rečeno?!” Ali iskrena da budem, niko ovde ne veruje u tu priču da ga je ona ubila već da je nekako umešana u nestanak i da se to zataškalo – ispričala je ova meštanka.

Prema njenim rečima, mali Đorđe Andrejić bio je veoma blizak sa stricem, uz kog se dovoljno opustio da progovori, ali i da bude dete koje je trebalo da bude. Prisećajući se samog nestanka Đorđa Andrejića, meštanka sela Majilovac se i rasplakala, ispričavši koliko je ta potraga za dečakom jezivo izgledala, kao i zašto meštani sumnjaju da je otac nekako umešan u slučaj.

– Počnem da plačem kad se setim… selo je bilo puno vojske. Užas! Da nikad ništa otkriveno nije, nije mi jasno. Ja sam čula kad je ona kao njega odvela, kud je ona njega vodila… prvo su počeli malo ljudi da pričaju: “Ne znam, videli smo je, ovo – ono”, a onda kad su videli da tu dosta mnogo nečistih stvari ima, samo su prestali da pričaju. Ljudi su počeli da sumnjaju u oca zato što je, navodno, kad su išli ljudi iz sela da ga traže, sedeo mrtav ‘ladan i rekao: “Aha, aha, tražite ga, tražite ga, će ga nađete malo sutra”. E sad, koliko je to tačno… To niko ne zna. To je “sve rekla – kazala” ako mi veruješ – ispričala je vidno potresena meštanka.

Prema njenim rečima, mesta gde su meštani zajedno sa vojskom, policijom i lovcima pretraživali za telom nesrećnog dečaka, sada su, ili neprohodna, ili su zauvek nestala zbog izgradnje brze saobraćajnice.

– On je nestao u ovom delu preko puta samog sela, u pravcu ka Manastiru Nimnik. Navodno je ona imala tamo neku njivu, baštu, pa je ona vodila njega u baštu, pa se isekla navodno na motiku… ko bi ga znao. Kao da je dečak umeo sam da se vrati kroz ono šipražje. Tamo sada prolazi i ova brza saobraćajnica. To je tamo neprohodno. To je blato, šuma i generalno je nepristupačan teren. Tamo se snalaze samo lovci, oni kao da su rođeni u toj šumi – ispričala je ona.

Ona je uputila ekipu Telegrafa ka putu gde se najbolje može prići mestu kuda su pre petnaest godina prošli Marina i Đorđe, a u pitanju je zemljni put ka Manastiru Nimnik koji već godinama nije u funkciji. Taj stari put koji je vodio ka manastiru i starom groblju u čijoj blizini se nalazila bašta Andrejića, danas je zatvoren za vozila. Meštani tuda ne prolaze čak ni traktorima zbog nepristupačnog terena i odrona zemlje, tim putem sada samo ovce i koze prolaze.

Lobanja kao čudan trag

Na mestu koje su više puta pretražili svi, pa i psi tragači, svega 40 metara od mesta do kog je Marina Andrejić dovela policiju, nalazila se mala bela lobanja. Lovci koji su je pronaši odmah su obavestili policiju koja se, jedva i uz pomoć mačeta probila do nje kako bi je uzela kao dokaz.

Prema navodima iz sudskog postupka, lobanja je bila neobično svetla, gotovo bela, bez vidljivih povreda koje bi ukazivale na uzrok smrti. Tužilaštvo je, odmah po njenom pronalasku, naložilo da se izuzme DNK kako bi se uporedio sa roditeljima nesrećnog dečaka, a rezultati bili su šokantni.

DNK analizom, koju je radio Biološki fakultet, potvrđeno je da lobanja pripada Đorđu Andrejiću. Međutim, veštačenje nije moglo da utvrdi kako je dečak stradao, niti gde se nalazi ostatak tela, koji nikada nije pronađen. Marinin branilac, advokat Srbislav Stojanović, tražio je da se zubi lobanje uporede sa zubnim kartonom malog Đorđa Andrejića, ali sud tada to nije odobrio.

Meštani i danas sa sumnjom govore o tom nalazu. Mnogi su istakli da im nije jasno kako se deo tela pojavio na mestu na kojem je, kako su tvrdili “prevrnut svaki kamen”. Međutim, prema informacijama iz istrage, ali i razgovorom sa profesionalcima u potragama, na takvim mestima teško je biti siguran da je svaki deo terena pregledan do najsitnijeg detalja.

– Ovde su tražili danima, išli su svuda, oko starog groblja, niz put, kroz šumu… A onda se odjednom pojavi lobanja. Nešto tu nije čisto, svima je to bilo čudno – ispričao je jedan meštanin.

Sumnje i teorije o nestanku Đorđa Andrejića su se godinama nizale. Jedni veruju da je lobanja naknadno doneta kako bi se slučaj priveo kraju, drugi sumnjaju da je telo bilo skriveno na nekoj drugoj lokaciji, dok treći i danas veruju da Đorđe nikada nije stradao u toj šumi. Pominju se razne teorije – od otmice, preko trgovine decom ili organima, do toga da je dečak odveden van Srbije. Ono što je sigurno među meštanima je jedno, svi tvrde da Marina, majka nestalog dečaka, možda nije počinila ovo brutalno ubistvo, ali da je sigurno bila “umešana nekako”.

– Tamo oko starog groblja su ga najviše tražili, ali ljudi ovde sumnjaju u sve. Niko više ne zna šta je istina, a niko neće ni glasno da priča. Neki veruju da je otac sve učinio, uz pomoć majke, da su uklonili telo na neki gnusan način, a lobanju sačuvali jer je bilo teže nju ukloniti – ispričao je jedan od meštana za Telegraf.rs.

Šuma je danas sablasno tiha, kao i celo selo, put kojim su prolazili vojnici, policajci i lovci zarastao je gotovo u potpunosti, a mesta na kojima su ljudi tražili i dozivali nestalog dečaka gotovo da niko više i ne prepoznaje.

Kuća duhova

Kuća u kojoj je živeo Đorđe Andrejić danas stoji tiha i prazna, kao da je vreme u njoj stalo onog dana kada je nestao. Kapija je zatvorena, zavese navučene na prozore u prizemlju, dok su stakla na spratu spuštena na određenim mestima kako bi ulazio vazduh u prazan prostor. Nekada porodični dom, mesto gde su živela dva mala i razigrana deteta, te 2010. godine postao je samo mesto tuge i bola, sa uspomenama na dečji smeh.

Dečakov otac Dejan preminuo je ubrzo nakon njegovog nestanka, u medijima je tada pisano da je preminuo slomljen od tuge i pritiska koji je pratio porodicu. Sestra je, nakon što je tokom suđenja preuzeo centar za socijalni rad, odrasla i udala se preselivši se u drugi grad. Njihova majka Marina je, zvanično oslobođena optužbi, prvo živela u kući, ali je nakon nekoliko godina i ona napustila porodični dom i preselila se kod ćerke, zauvek napustivši selo u kojem joj je život obeležen.

Ne verujem da je preminuo slomljen od bola i tuge za sinom. Dejan je umeo često da popije i pre samog nestanka dečaka i stradala mu je jetra, a čudno se ponašao u tim danima. Neki pričaju da je i on bio umešan u ceo slučaj – ispričao je jedan meštanin Majilovca 15 godina od nestanka Đorđa Andrejića.

Kuća je ostala iza njih, zatvorena i napuštena, kao simbol svega što se raspalo tog kobnog dana kada je nestao Đorđe Andrejić. Ispred nje se više niko ne zadržava, iako dvorište izgleda kao da se redovno održava. Trava je uredno pokošena, a kapija je vezana žicom kako bi sprečila da neko uđe i remeti tišinu koja je obavija.

Meštani prolaze pored, više je ni ne gledaju. Retko ko se zaustavi, a još ređe želi da progovori o onome što se dogodilo pre petnaest godina. O nestanku dečaka u selu se danas gotovo i ne priča, kao da je ta kolektivna tuga u danima potrage za njegovim telom prosto isparila iz njihovih duša. Mali Đorđe bi možda bio i zaboravljen da nije podsećanja o njegovom nestanku svake godine koji mediji pišu, jer takav događaj ne sme biti zaboravljen.

– Ne priča se više o tome ovde, samo kada pročitamo podsećanje u novinama… ali znate kako to ide, prošlo je mnogo godina i svako ima neko svoje mišljenje – ispričala je jedna meštanka.

Priča o nestanku trinaestogodišnjeg dečaka pominje se samo usput, u šapatima podstreknutim nestankom dvogodišnje Danke Ilić ili na godišnjicu njegovog nestanka, a selo na kratko ponovo oseti nelagodu koja se nikada nije do kraja povukla. Priče, bez dokaza i potvrda, godinama kruže mestom, menjaju oblik i prenose se, kao legenda, sa kolena na koleno među onima kojima je još uvek stalo do toga da se sazna istina.

Istina, međutim, nikada nije utvrđena. Kuća Andrejića danas je nemi svedok te neizvesnosti, zaključana i zaboravljena kao i odgovori na pitanje šta se tog dana zaista dogodilo sa trinaestogodišnjim dečakom.

Đorđe Andrejić nestao bez traga

Trinaestogodišnji Đorđe Andrejić nestao je 22. jula 2010. godine, u selu Majilovac kod Velikog Gradišta kada je sa majkom Marinom krenuo iz porodične kuće ka bašti koja se nalazila oko kilometar i po od kuće, između sela Majilovac i Kurjača, uz ivicu šumskog pojasa Beljanice. Pre nego što su krenuli, Marina i Đorđe su ostavili poruku njegovom ocu Dejanu da idu u baštu i da će se vratiti kasnije tog dana.

Prema Marininoj verziji događaja, tog dana su se, vraćajući se iz bašte, izgubili u šumi. Ona je, kako je izjavila, bila povređena pa je Đorđe otišao ispred nje kako bi pronašao put. Đorđe je tada, prema njenom svedočenju uzviknuo “Mama, vidim put”, samo da bi se ubrzo nakon toga začuo vrisak, a Đorđe je nestao bez traga.

Dva dana kasnije 24. jula, Marina se pojavila na zemljanom putu kod sela Kurjače u blizini Manastira Nimnik. Pronašli su je muž i žena, koji su tuda prolazili kolima, a po njihovoj priči, Marina je bila bosa, izgrebana i blatnjava sa povećom rasekotinom na nozi. Oni su joj ponudili prevoz i odvezli je do kuće gde je, prema navodima, rekla Dejanu da je Đorđe nestao.

Policija je odmah obaveštena i potraga je pokrenuta, a kako je poslednji put viđen upravo sa majkom, ona je postala glavna osumnjičena u njegovom nestanku. Potraga je trajala gotovo deset dana , a učestvovali su pripadnici vojske, policija, žandarmerija, lovci, meštani i psi tragači. Šuma, bunari, livade i teško pristupačni predeli pretraživani su danima, ali od Đorđa nije bilo ni traga.

U tom preiodu, Marina kao glavna osumnjičena u policiji i prilikom istrage daje više različitih iskaza. U početku je pričala kako su se izgubili i da je dete nestalo u šumi, da bi kasnije promenila priču i rekla kako je sina udarila motikom i da je izgubio svest, ali da se probudio. Na kraju je, kako se navodi u medijima, pod pritiskom policije, priznala da je Đorđa usmrtila udarcem motike i da je njegovo telo prekrila lišćem i granjem u šumi. Marina je tada odvela policiju na mesto gde se, kako se sumnja, dogodilo ubistvo, ali uprkos masovnoj potrazi i pretrazi terena Đorđevo telo nikada nije pronađeno u celosti. Prilikom pretrage terena, lovci su pronašli lobanju 40 metara od mesta na koje je Marina odvela pripadnike policije i obavestili policiju, koja je mačetama morala da raskrči put kako bi prišla samoj lokaciji, a DNK analizom utvrđeno je da pripada nestalom dečaku. Ostatak skeleta nažalost ni 15 godina kasnije nije pronađen.

Marina Andrejić, optužena da je počinila krivično delo teško ubistvo, prvostepeno je osuđena 15. marta 2011. godine u Višem sudu u Požarevcu na 20 godina zatvora. Tu presudu Apelacioni sud je vratio na ponovno suđenje, međutim presuda je ponovo bila ista. Marina Andrejić je tada provela ukupno 703 dana u pritvoru, nakon čega je Apelacioni sud poništio presudu i pravosnažno je oslobodio od optužbi zbog nedostatka dokaza koji je dovode u vezu sa krivičnim delom.

Nakon oslobađajuće presude, Marina Andrejić je tužila državu za nezakonit pritvor i dobila parnicu, a država joj je isplatila 2 miliona kao odštetu. Tada je podnela i tužbu Evropskom sudu u Strazburu, ali slučaj i dalje nije okončan.

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić obraća se građanima iz Davosa, nakon otvaranja 56. sastanka Svetskog ekonomskog foruma.

O pretnjama opozicije

Narod neće da glasa za one koji nikada ništa nisu uradili, nikada ništa nisu napravili, a jedino što znaju to je, hajde da kažem nešto loše o onome koji se bori, koji se trudi i koji nešto radi.

– Moj radni dan danas će biti 12, 13, 14 sati. A kad je njihov radni dan duži od sati 20? Skoro pa nikada. To hoće da upravlja Srbijom. Da jašu ljude. Da šutiraju ljude. Jeste li primetili? Ni RTS se nije izjasnio. Niko od njih se nije izjasnio. Zamislite da je neko to od mojih saradnika rekao kako će da jaše političke protivnike. Možete da zamislite da se ja ne izjasnim ili ćutim. Pa to je nemoguće. Osudio bih to prvi. Ne bih mogao od sramote sebe da pogledam u ogledalu da to neko od mojih saradnika izgovori – odgovorio je i dodao:

– To im je politika, to im je plan i program. Drugi ne postoji. Zato mi moramo da radimo više, zato mi moramo da se borimo više. Da njima obezbedimo bolji život, da bi mogli da razumeju da samo radom to može da se dobija, ne jahanjem onih koji drugačije misle. I to će biti sudar dve politike tamo u novembru, decembru, kad li već jedni hoće da jašu ljude one koji drugačije misle a drugi hoće da grade Srbiju uspešno i napredno, da jeste videli kakvi su Davos ulice tri ulice ima, ni jedna nije očišćena, a dolaze im svi predsednici sveta.

Zahvalio se ljudima u Srbiji koji prate rad vlasti, i koji razumeju sa kakvim problemima se suočavamo. 

Vojska Srbije i nova porodilišta

Kako je rekao, nastavlja se naoružanje Vojske Srbije.

– Hoćemo da štitimo svoju zemlju, suverenitet naše zemlje i da se borimo za njen opstanak. I da obezbedimo sigurnost i mir našim građanima, da odvratimo svakog potencijalnog agresora – istakao je.

Na pitanje o ponovnom razgovoru o upotrebi zvučnog topa, koji je pokrenuo Zdravko Ponoš, predsednik je rekao:

– Dakle, zvučnog topa i upotrebe zvučnog topa nikada nije bilo u našoj zemlji i ne samo da sam spreman da prekinem svoj mandat kao predsednik odmah, nikada više se ne bojim politike i da idem u zatvor ako je to bio slučaj. Tačka završena. Reći o notornim lažima, neistinama i svemu drugom. Pravosudnim zakonima se nisam bavio, time se bavi parlament. To vam govori čovek koji za 12 godina je izgradio 0 kilometara pruga. Nula. Krompir. Govori o porodilištima. Koji je izgradio nula porodilišta, nula bolnica, nula domova zdravlja. Vlast je služila samo da oni kradu pare naroda Trstenika i naroda Srbije kroz njihove fiktivne i lažne programe i oni trpali pare u svoje džepove. Ništa nigde izgradili nisu. Sad imate brzu prugu kojom se vi vozite, kojom dolazite na mitinge protiv onih koji su tu prugu izgradili. Mi sada gradimo najveće porodilište u Nišu i Beogradu. I potpuno novo porodilište koje izmeštamo iz Narodnog fronta na Bežanijsku kosu. Konačno ćemo da imamo moderno i dobro porodilište, da majke koje nam daruju život u Srbiji mogu da se osećaju normalno, dobro, dostojanstveno, kada čine najvažniju stvar.

Procena vojne snage Hrvatske i regiona

– Hrvatska ima veoma snažnu vojsku, mislim da je precenjena snaga Hrvatske, mislim da zaslužuje bolje mesto od 74. kao što mislim da nama nisu računali sve što imamo. I ne znaju šta smo sve dobili. Tako da verujem da i mi i Hrvatska zaslužujemo bolje mesto. Hrvatska ima izuzetno snažnu armiju i niko ko je ozbiljan i odgovoran ne sme to da potcenjuje. Mi smo bili dovoljno glupi da smo to činili pre 30 i nešto godina. Danas, ako ništa, nismo glupi. Glupo je kad morate da učite iz svojih grešaka, a ne tuđih, ali šta da radimo, bolje je da ikada naučite nego nikada. Tako da Hrvatska ima veoma snažnu armiju, veoma moćnu vojsku, mi moramo još mnogo, mnogo da snažimo svoju vojsku, još mnogo da je jačamo i to radimo i nastavićemo da radimo, naša vojska će sledeće godine biti neuporedivo bolje plasirana i po ovim indeksima koje ti američki časopisi daju, tako da verujem da ćemo ući u prvih 50, što je gotovo neverovatno za zemlju naše veličine – rekao je.

O MOL-u i NIS-u

Na pitanje o novinaru Mijatu Lakićeviću koji kaže da je ulazak MOL-a u vlasništvo NIS-a jedno prihvatljivo rešenje za Rusiju, predsednik je odgovorio:

– Gospodin Lakićević pristojno igra šah, verujem da može da igra još bolje, kada bi se malo potrudio, ali igrao sam nekad sa njim, pa znam da on to može malo bolje. I bilo bi dobro da stvari posmatra ne iz ugla Hrvatske, već iz našeg ugla. I zamolio bih ga kada oni to komentarišu da nam samo kažu šta je bila alternativa, a koja nam je to druga opcija bila. A šta je to trebalo da uradimo? Da uđemo u sukob sa Ruskom Federacijom? Da srušimo tradicionalno prijateljstvo koje smo gajili i čuvali stotinama godina, uz sve probleme, uz sve uspone i padove. Da srušimo ono što smo četiri godine gradili neuvodeći sankcije Ruskoj Federaciji. Da im otpremimo imovinu, pa da mi kažemo šta god nama padne na pamet i šta mi želimo.

– Šta je to bila alternativa, tačno osim što znate da kritikujete sve što poželite? Znate li koliko smo truda i rada uložili? Znate li koliko smo truda i rada uložili da garantujemo nastavak rada rafinerije? Znate li da to neko nije želeo da prihvati odmah? Logično, imaju rafineriju Bratislava i Budimpešti, ali smo mi tu ubacili sporazum između Srbije i MOL-a.I rafinerija mora da radi. Što ne kažete, neka svaka čast ljudi radili ste, danonoćno borili ste se, da nismo ni osetili, stotinu dana smo bili bez kapi nafte, jer vas nije sramota da ne kažete nijednom bravo za državu. Mi smo zadržali pod američkim sankcijama punu stabilnost.Mi smo poštovali i rusko pravo svojine i njihove želje. Mi ćemo uspeti da povećamo procenat vlasništva Republike Srbije. Oni su nas ostavili na 29,87 zbog svog glupog, lakovernog dodvoravanja tobož biračima pred izbore i sa manjinskim vlasništvom i oni su prodali NIS. I još se drznu svi ti blokaderski političari, analitičari, novinari i ostali da nam drže nekakve pridike po tom pitanju. Stvarno me je sramota da odgovaram na takve gluposti – odgovorio je.

– Imamo shared future sa Kinom, kako to oni nazivaju (zajednička budućnost, prim. aut.). Na evropskom smo putu. Istovremeno gradimo i pokušaćemo uskoro da stvorimo uslove za početak strateškog dijaloga sa Sjedinjenim Američkim Državama uprkos svemu što se u svetu događa. uspeli da prevaziđemo sankcije sa mnogo zemalja imamo toliko bliske i dobre odnose sa kojima najveća zemlja sveta to pokušava i da izdrži od Emirata, Egipta do mnogih drugih zemalja u svetu strateške odnose a šta još od jedne tako male zemlje tražite? Šta u stvari želite? Osim što ćete uvek da kritikujete. Da, obazrivi smo, da li možemo sve da kontrolišemo, ne, ne možemo. Da li može sve da bude ispunjenje naših želja. Da li je svet u kojem živimo fontana želja, gde mi možemo da kažemo hoćemo to i to i da to mora tako da bude. Ne, nije. To je borba svakodnevna i celodnevna. To je borba u kojoj morate da radite i da se trudite svakog bogovetnog dana.

Najavio posetu NR Kini

– Dobio sam potvrdu da u maju ili junu nas očekuje velika, kao što vam rekao, poseta Narodnoj Republici Kini. Mnogo toga je pred nama, mnogo toga moramo da uradimo i verujem da ćemo taj posao da napravimo. Kao što i ovde trudim se da sumiram sve. Morate da znate da nama predstavlja velika opasnost ako ovih 10 odsto dodatnih taksi ostane i još 25 odsto bude uvedeno 1. juna ako se ne reši problem Grenlanda do tog trenutka to vam je neki 36, nešto posto kumulativno mi ćemo imati problem sa našim kompanijama koje prave o proizvode autodelove, to su nam kompanije koje zapošljavaju preko 80-90 hiljada ljudi u našoj zemlji ne može u tom lancu snabdevanja, ne možemo mi da budemo izuzeti iz svega toga – dodao je.

Kako je istakao, zato se u celoj toj priči uopšte ne raduje.

– Jer ja znam da, i ne mogu da se radujem kao odgovoran čovek. Ja znam da u Srbiji postoje mnogi koji kažu, e, baš mi je drago da se oni prepucavaju. Pa prepucavaju se oni, ali taj prelivajući efekat će da postoji na našoj zemlji i u našoj zemlji. Tako da tome ne mogu da se radujem. U svakom slučaju, biće zanimljivo da čujemo sutra govor Donalda Trampa. Ja ću biti ovde u sali, pa do kasne uveče, po sutra i ve ovde u 9 zna do 11 ali biću ovde pre 8 ujutru u 8 ujutru prvi sastanak sa novim odnosno novom britanskom obaveštajnom službom i onda Marta Kos pa tako dalje dok ne dođemo do Trampa i onda nastavljamo – izdvojio je i dodao da će i Merc sutra biti, ako se ne vara. 

O gasnoj elektrani

– Verujem da ćemo razgovarati s vama međuvremeno sa mnogo različitih lidera da ne bih nekoga preskočio, prosto bolje da vi to uzmete iz spiska nego da nekoga povredim time što ga neće pomenuti. Uskoro očekujemo dolazak Ilhana Lijeva u Srbiju.

Verujem da ćemo potpisati taj dogovor oko gasne elektrane. 500 MW ćemo dodati u naš sistem, što je velika, velika stvar koja ne zavisi od sunčanih dana, ne zavisi od vetra, zavisi samo od snabdevanja gasom, a sa Azerbejdžanom potpisujemo ugovor da oni dostave gas preko bugarskog interkonektora koji smo izgradili zajedno sa Evropljanima, dakle da nam dostave, to će u okolini Niša biti gasna elektrana, dakle novi poslovni izvor na jugu Srbije – rekao je i dodao:

– I istovremeno značajno, značajno snižavanje tenzije za nas oko obezbeđivanja električne energije u budućnosti. Ali to nije dovoljno za sve ovo što nam predstoji. Hoćemo da gradimo nove data centre, nama data centre u Kragujevcu troše više nego ceo Kragujevac struje, veštačka inteligencija troši to bukvalno nenormalne količine električne energije mi moramo na to da se naviknemo, da se pripremimo i da napravimo mrežu koja to može da primi i prihvati. Zato nam i taj sastanak sa IDF-om bio važan.

Kako kaže, nastavlja dalje sastanke.

– Verujem da ćemo razgovarati s vama međuvremeno sa mnogo različitih lidera da ne bih nekoga preskočio, prosto bolje da vi to uzmete iz spiska nego da nekoga povredim time što ga neće pomenuti. Uskoro očekujemo dolazak Ilhana Lijeva u Srbiju.

Verujem da ćemo potpisati taj dogovor oko gasne elektrane. 500 MW ćemo dodati u naš sistem, što je velika, velika stvar koja ne zavisi od sunčanih dana, ne zavisi od vetra, zavisi samo od snabdevanja gasom, a sa Azerbejdžanom potpisujemo ugovor da oni dostave gas preko bugarskog interkonektora koji smo izgradili zajedno sa Evropljanima, dakle da nam dostave, to će u okolini Niša biti gasna elektrana, dakle novi poslovni izvor na jugu Srbije – rekao je i dodao:

– I istovremeno značajno, značajno snižavanje tenzije za nas oko obezbeđivanja električne energije u budućnosti. Ali to nije dovoljno za sve ovo što nam predstoji. Hoćemo da gradimo nove data centre, nama data centre u Kragujevcu troše više nego ceo Kragujevac struje, veštačka inteligencija troši to bukvalno nenormalne količine električne energije mi moramo na to da se naviknemo, da se pripremimo i da napravimo mrežu koja to može da primi i prihvati. Zato nam i taj sastanak sa IDF-om bio važan.

Po okončanju postupka biće izvršena pravna kvalifikacija prijave, kao i odlučeno o eventualnim daljim merama i radnjama

Osamnaestogodišnja A. Dž.D. iz Bugojna, koja se udala u u selu Bistro kod Novog Travnika, uspela je juče da pobegne iz kuće porodice, u kojoj je boravila poslednjih nekoliko meseci.

A. je juče bila u policijskoj stanici, gde je dala izjavu nadležnim organima. Kako je za “Avaz” potvrdila njena majka, njena ćerka je samovoljno uspela da pobegne kod komšinice.

“Sakrila se kod prve komšinice, uspela je da pobegne, gola, bosa i promrzla. Žena ju je primila u kuću i pozvala njenog oca. Otac je pozvao svog brata i radnog kolegu i otišli su po nju automobilom, jer otac lično nije mogao da je povede zbog zabrane prilaska. A. je u policijskoj stanici bila vidno potresena. Ovo je ono čega sam se najviše plašila – da je bila maltretirana sve vreme. Sve najgore što su joj radili, ali, hvala Bogu, uspela je da pobegne i spase živu glavu”, rekla je majka kroz suze.

Majka je juče bila i na sudu, gde je dala izjavu u vezi sa slučajem kada je porodica D. pozvala policiju nakon što je došla pred njihovu kuću kako bi videla svoje dete.

“Muž i žena koji su je primili u kuću biće navedeni kao svedoci da je samovoljno pobegla bez ičega”, kazala je majka A. DŽ.

Kako je Avaz ranije pisao, A. se udala za R., kojeg je upoznala putem društvenih mreža. Njena majka, međutim, nije verovala da je ćerka srećna, već je sumnjala da je u opasnosti i da je muževljeva porodica psihički i fizički maltretira.

Gubitak kontakta

Majka je u subotu potvrdila da već tri meseca nije imala nikakav kontakt sa ćerkom. Iako se A. u međuvremenu oglasila na društvenim mrežama tvrdeći da njeni roditelji govore neistinu i da je “svekrva od nje napravila ženu”, majka je i dalje tvrdila da R. roditelji njenu ćerku zlostavljaju.

“Došla sam od babe nenahranjena. Mene ovde niko ne dira. Meni je ovde super. Ne znam koliko puta sam išla u policiju i javno prijavljivala svoje roditelje”, rekla je ranije A. u video-snimku objavljenom na Fejsbuku, dodajući da je prijavila i prijatelje jer su tvrdili da je nestala.

Foto: Facebook

Ipak, sada je na nadležnim organima da utvrde da li je A. Dž.D. bila psihički i fizički zlostavljana od porodice muža.

Iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srednjobosanskog kantona za “Dnevni avaz” je juče potvrđeno da je u 12.30 časova Operativno dežurstvo Policijske stanice Novi Travnik zaprimilo prijavu od osobe inicijala S. D. (1968), sa adrese Bistro, Novi Travnik, da se lice A. D. (2007) udaljilo od kuće uz pomoć drugih nepoznatih lica.

“Istog dana u 12.50 časova u prostorije Policijske stanice Bugojno samovoljno su pristupila tri lica: A. D. (2007) iz Bugojna, H. Dž. (1985) iz Bugojna i M. F. (1985), takođe iz Bugojna, a u vezi sa navedenom prijavom. Pod nadzorom kantonalnog dežurnog tužioca Kantonalnog tužilaštva Travnik preduzimaju se istražne mere i radnje radi utvrđivanja svih činjenica i okolnosti ovog događaja. Po okončanju postupka biće izvršena pravna kvalifikacija prijave, kao i odlučeno o eventualnim daljim merama i radnjama”, potvrdio je portparol MUP-a SBK Muamer Karadža.

Potvrđena optužnica

Kantonalni sud u Novom Travniku potvrdio optužnicu protiv S. D. (43) i njegove druge supruge M. (31) iz mesta Bistro, zbog sedmogodišnjeg psihičkog i fizičkog nasilja nad dvema ćerkama iz S. D. prethodnog braka.

Kako se navodi u optužnici, supružnici su od 2003. godine kontinuirano vršili nasilje nad devojčicama, zabranjujući im kontakte sa rodbinom i druženje sa vršnjacima, izgladnjivali ih i nisu im dozvoljavali da jedu sa njima, već su im u sobu donosili ostatke hrane nakon što bi sami završili sa jelom.

Ono što je pre dva dana počelo kao rutinska kontrola u Borči, pretvorilo se u nezapamćenu dramu i demonstraciju neverovatnog kukavičluka.

Ono što je pre dva dana počelo kao rutinska kontrola u Borči, pretvorilo se u nezapamćenu dramu i demonstraciju neverovatnog kukavičluka.

Maloletni vozač (17) naleteo je na službeno lice vozilom, a potom, bežeći od potere, uradio ono najgore – pobegao iz automobila i ostavio bespomoćno dete na milost i nemilost sudbini!

Detalji incidenta koji se dogodio u nedelju, 18. januara, oko 14 časova, i dalje šokiraju javnost. Glavni akter, tinejdžer (17), nalazio se za volanom “fijat stila” kada je policijska patrola pokušala da ga zaustavi.

U trenutku kada su mu policajci prilazili, mladić je, umesto da ugasi motor, naglo dao gas i krenuo unazad, silovito udarivši u policijsko vozilo. Tim činom započela je opasna potera ulicama Borče. Bežeći od zakona, D. J. je ugrožavao sve učesnike u saobraćaju, ne pokazujući nameru da stane.

Ostavili dete i pobegli pešice

Nakon nekoliko kilometara mahnite vožnje, vozač je zaustavio automobil. On i njegova saputnica (16) su brzinom munje iskočili iz kola i dali se u beg pešice kroz naselje.

Šok za pripadnike policije usledio je kada su otvorili vrata napuštenog “fijata”. Na zadnjem sedištu zatekli su dete, koje su ovi neodgovorni mladi ljudi ostavili samo kako bi pokušali da izbegnu hapšenje.

Lisice na rukama

Efikasnom akcijom policije, begunci nisu stigli daleko. I bahati vozač i njegova saputnica su ubrzo locirani, uhapšeni i privedeni u službene prostorije.

Istraga o ovom slučaju je u toku, a protiv vinovnika će biti podnete odgovarajuće krivične i prekršajne prijave.

O sudbini deteta obaveštene su nadležne službe koje će ispitati sve okolnosti ovog sramnog događaja.

Velika prašina podigla se posle najave projekta u kome se navodno otkriva sve o porodici Kulić iz Niša.

Bivši dečko Miljane Kulić, Lazar Čolić Zola, već neko vreme najavljuje dokumentarni film pod nazivom “Viši cilj”, koji se, prema njegovim objavama, bavi njegovim životom vezanim za rijaliti, ali i odnosom sa Miljanom i njenom porodicom u Nišu, tačnije sa Marijom i Sinišom Kulićem. Zola je godinama prisutan u rijaliti formatima, a ovaj projekat mnogi tumače kao pokušaj da se ponovo vrati u žižu interesovanja i eventualno preporuči za Zadrugu 9 Elitu ili neku narednu sezonu.

U javnosti se već komentariše da film može da bude svojevrsna provokacija, posebno jer Zola kroz pojedine scene, pokušava da ispriča svoju verziju događaja iz odnosa sa Kulićima, uz kadrove koji su izazvali burne reakcije publike.

Tizer za Zolin film šokirao gledaoce Elite 9

Zola je objavio tizer za svoj novi film, a jedna scena posebno je privukla pažnju. U tom kadru, Zola sedi sa Sinišom, Marijom i Miljanom, i navodno izlaže “biznis ideju” u kojoj se pominje da bi porodica trebalo da založi imanje i kuću pod hipoteku kako bi se registrovala firma i pokrenuo posao.Lazar Čolić Zola / Izvor: ATA images

U sledećim kadrovima, atmosfera se menja, pa se u tizeru pojavljuje i deo u kojem se navodno izgovaraju teške reči i optužbe od strane Kulića, uz poruku da je Čolić “nestao” i da uživa u novcu koji je navodno uzeo.

Miljana i Marija Kulić najavila tužbu Zoli zbog filma

Nakon izlaska iz rijalitija, Miljana Kulić je, prema dostupnim informacijama, kontaktirala Zolu i poručila mu da će podneti tužbu zbog sadržaja filma, čime je praktično demantovala navode koji se plasiraju kroz tizer.

Miljana mu je poslala jasnu poruku i naglasila da će tužba stići i od nje i od njene majke:

– Za film ćeš biti tužen. Tužba ti stiže i od mene i od moje mame. – napisala je ona u poruci Zoli.

Ova reakcija dodatno je podgrejala interesovanje publike, jer se događa u trenutku kada se Miljana već nalazi u centru pažnje nakon poslednjih dešavanja u Eliti 9.

Miljana Kulić diskvalifikovana iz rijalitija Zadruga 9 Elita

Podsetimo, Miljana Kulić je nedavno diskvalifikovana iz Elite 9 nakon ozbiljnog incidenta u Beloj kući. Prema onome što se moglo videti u programu, Miljana je najpre ušla u fizički sukob sa Urošem Stanićem, a zatim je došlo i do žestokog konflikta sa voditeljem Milanom Miloševićem.Miljana Kulić diskvalifikovana iz Elite 9 zbog napada na Milana Miloševića / Izvor: TV Pink printscreen

Milošević je tada tražio da se Miljana hitno udalji iz emisije i iz Bele kuće, navodeći da se ne oseća bezbedno, posebno zbog njenog ranijeg istorijata nasilnih ispada. Iako je obezbeđenje bilo prisutno, situacija je potrajala, a Milan je u jednom trenutku napustio imanje. Nakon interne procene, produkcija je donela odluku o definitivnoj diskvalifikaciji, Miljana je izvedena iz rijalitija, a voditelj se potom vratio u program.

Da li je film “Viši cilj” uvod u povratak Zole u Zadrugu 9 Elitu?

Deo publike već spekuliše da bi najavljeni film Lazara Čolića Zole mogao da bude svojevrsna najava Zolinog povratka u rijaliti. Povezivanje sa Miljanom Kulić i porodicom Kulić, kao i provokativni kadrovi, mogu da podignu interesovanje javnosti i vrate Čolića u fokus.

Sa druge strane, Miljanina najava tužbe otvara i pitanje da li će ovaj sukob prerasti u ozbiljan pravni spor, kao i da li će produkcija uopšte želeti da u sezoni Zadruga 9 Elita dodatno rizikuje uvodeći ponovo Miljanu Kulić i Zolu zajedno.

Barbara Bobak i Darko Lazić: Pogled na prošlost i novi susret

Pevačica Barbara Bobak i njen nekadašnji partner Darko Lazić bili su predmet medijske pažnje kada su raskinuli svoju vezu pre skoro četiri godine. Njihova veza, koja je započela strastveno, završila je turbulentno, ostavljajući mnoge fanove i medije da se pitaju šta se zapravo desilo. Tokom tog vremena, njih dvoje su se izbegavali na javnim događanjima, što je dodatno potaklo spekulacije o njihovoj prošlosti i emocionalnim vezama. Međutim, nedavni događaj u jednom klubu ponovo je otvorio ovu temu i izazvao interesovanje javnosti.

Prolaznost vremena i emocionalni ožiljci

Barbara je, u nedavnom intervjuu, otvorila dušu o svojoj vezi sa Darkom. Istakla je kako u početku nije bila svesna kompleksnosti njegovog života i pritisaka koji dolaze sa popularnošću. „Do momenta dok nisam ušla u estradu, stvarno nisam bila upućena. Znala sam ko je on, ali nisam znala da je sve to uzelo toliko maha“, izjavila je. Njihov odnos, prema njenim rečima, započeo je šarmom i pažnjom koju je Darko pokazao prema njoj, ali je s vremenom postao sve teži. Ovaj aspekt njihove veze pokazuje koliko su povremeni susreti i interakcije na javnim mestima mogli biti opterećeni emotivnim teretom iz prošlosti. Na primer, Barbara se osvrnula na trenutke kada je publika očekivala da se ponašaju kao savršen par, što je dodatno povećavalo pritisak na njihovu vezu.

Refleksija i katarza

Dok se Barbara prisjeća svojih osjećanja prema Darku, ona takođe naglašava kako se danas kaje zbog odnosa s njim. Mnogi bi se pitali šta je to što je dovelo do takvog razmišljanja. Raskid, koji je bio medijski praćen, ostavio je ožiljke na oboje, a Barbara smatra da je ova situacija oblikovala njen život na načine koje nije mogla predvidjeti. Raskid je često bolan proces, koji ostavlja emocionalne posljedice. Na primer, ona se prisetila trenutaka kada je bila na ivici suza zbog medijskih natpisa i pritisaka koji su je pratili. Barbara je shvatila da su emocionalne rane koje su proizašle iz njihove veze možda bile dublje nego što je to u početku mislila.

Medijsko praćenje i uticaj na život umetnika

Mediji su imali ključnu ulogu u oblikovanju percepcije o ovom paru. Svaka njihova interakcija, bilo da je reč o javnim nastupima ili privatnim životima, bila je pod lupom. Ova vrsta medijskog pritiska može biti izuzetno teška za umetnike, posebno kada su u pitanju emotivni odnosi. U ovom kontekstu, Barbara je istakla kako joj je ponekad bilo teško da se nosi sa pritiscima i očekivanjima koja su dolazila iz javnosti. Navela je da je često osećala potrebu da se dokaže, kako sebi, tako i drugima, što je dodatno otežavalo situaciju. Na neki način, medijska pažnja je postala dodatni stres koji je uticao na njen život i karijeru.

Šta nas može naučiti ova priča?

Priča o Barbari i Darku nas podseća na složenost ljudskih odnosa, posebno u svetu zabave. Često, ono što se čini kao savršen spoj može nositi brojne izazove koji nisu vidljivi spolja. Kroz iskustva poput njihovog, možemo naučiti koliko je važno biti svestan emocionalne dinamike u vezama, ali i pritisaka koje donosi javni život. Njihova priča je podsećanje na to da su svi ljudi, bez obzira na popularnost, podložni istim osećanjima i iskušenjima. Ponekad, čak i najlepši trenuci mogu nositi sa sobom bolne uspomene koje ostaju dugo nakon što je veza završena. Barbara i Darko su primer kako se kroz umetnost, kao i kroz život, suočavamo sa sopstvenim demonima, tražimo oprost i pokušavamo da pronađemo mir sa onim što nam je bilo dato.

Aneta Petrović, majka Jovane Petrović (20) iz Knjaževca, koja je od kovida preminula u četvrtom mjesecu trudnoće i koja je nosila blizance, kroz suze je rekla da još ne može da shvati da njene jedinice nema.

Naša Jovana je rođena 20. januara 2001, na Jovanjdan. Sveti Jovan nam je dao našu Jovanu, a Sveti Jovan nam ju je i uzeo. Baš juče, 6. oktobra, kada je i umrla, bio je praznik Začeće Svetog Jovana – kaže kroz suze Ana, kako je svi zovu.

Suprug Bojan, koji je juče izašao iz kovid bolnice u Kruševcu, otišao je danas u Niš, gdje je u kliničkom centru preminula Jovana na respiratoru, da preuzme tijelo svoje jedinice.

– Bojan je dobro prošao s koronom, izašao je iz bolnice na dan kad nam je Jovana umrla. Kupio je drveni sanduk, da u njega stavimo limeni u kome je Jovana. Ni da je obučemo za sahranu ne možemo. Ni posljednji put ne mogu da vidim svoje dijete. Kako ćemo s ovolikom tugom i žalosti. Sahranjujemo dete od 20 godina, koje je nosilo dvoje djece. I još je sahranjujemo na ovakav način. Kamo sreće da smo svi mi pomrli, a da je ona živa. Samo da su mi nju spasli, pa i da nisu djecu, imala bi ona još djece – plače majka Ana, piše Kurir.

Ona kaže da je Jovana počela da kašlje i imala je blagu temperaturu.

– Ali ič nije htjela kod ljekara. Za živu glavu nismo mogli da je otjeramo kod doktora. Popila je panadol i spala joj je temperatura, ali poslije dva dana se vratil, nije mogla ni da diše. Kad je počela teško da diše, uzeli smo je i odveli. Na prvom, brzom testu je bila negativna, tek je PCR pokazao da ima koronu. Odmah su je prebacili u Niš. I za dva dana sam je izgubila,a prije toga je bila potpuno zdrava. Nisam je ni čula ljudski, nije mogla da diše, njen vjerenik mi je rekao da je ni ne zovemo, da je poštedimo. Ali, ništa nije vrijedilo – priča Ana.

Jovana je, kaže njena mama, bila presrećna što će dobiti djecu s Milošem, iako je sve bilo neplanirano i iznenada. Već drugu godinu su bili u vezi.

– Nosila je djevojčicu, a za drugu bebu nisu mogli da vide na ultrazvuku kog je pola. I sad svo troje odoše pod zemlju. Šta ćemo mi sami, kako ćemo bez nje. Ostah i bez jdeteta i bez unučića – plače Ana, koja će sutra u 14 sati na vječni počinak ispratiti ćerku.

Zorana Pavić otkrila detalje smrti Lane Toković

Pevačica Lana Toković preminula je iznenada, a sada se oglasila i njena velika prijateljica i estradna umetnica Zorana Pavić.

Zorana se oglasila i potvrdila ove tužne vesti:

– Nažalost, istina je da je preminula moja Lana. Mnogo mi je krivo, potresla sam se jako, ne znam šta da kažem. Ja koliko znam ona je bila u komi, ali nije bila nešto bolesna, nije bolovala. Ja koliko znam primljena je u bolnicu zbog rutinskog ispitivanja, ali se desilo ono najgore – rekla je Zorana za Republiku. rekla je Zorana za “Republiku”.

Izvor: alo.rs

MILI IMAO SAOBRAĆAJKU, PA DOBIO INFEKCIJU Pao sa motora, zabio se u ogradu, ovo su detalji

Na svojim profilima na društvenim mrežama se oglasio i otkrio šta mu se desilo.

Kompozitor i producent Aleksandar Milić Mili doživeo je saobraćajnu nezgodu na Tajlandu.

Na svojim profilima na društvenim mrežama se oglasio i otkrio šta mu se desilo.

– Ne sećam se zanimljivijih mesec dana odmora u poslednje vreme. Četvrtog dana sam se razbio sa motora, leteo sam šest metara i zabio se u ogradu. Nisam bio kriv, parkirani kamion na okuci krenuo je u rikverc. Imao sam sreće – samo polomljeno rebro, uganut kuk i odranu kožu od glave do pete – napisao je Mili.

Kada su se povrede donekle sanirale, kompozitor je uspeo da Novu godinu dočeka u dobrom raspoloženju, u društvu prijatelja. Međutim, pehovima tu nije bio kraj.

– Otišli smo na ekspediciju, osam sati džet-skijem do napuštenih ostrva u arhipelagu Phuketa. Vožnja kroz močvare, pa otvoreno more, predivno iskustvo. A onda me je tamo nešto ugrizlo za nogu, a nisam ni osetio, ili je neka tropska bakterija inficirala zglob. Završio sam u bolnici 12 dana, na antibioticima, sa deset tableta dnevno.

“Moram hitno da ostarim” 

Uprkos svemu, Mili nije izgubio smisao za humor.

– Tada sam shvatio, moram hitno da ostarim, ne ide ovako. Ubi me ova mladost – našalio se.