Category: Uncategorized

Zanimljivo kod ove dve preslatke bebe je to da imaju potpuno drugačiju boju kože

Mlada majka Šantel gostovala je nedavno emisiji Good Morning Britain sa svojim blizancima, sinom Ajonom i kćerkom Azirom, koji su rođeni 30. aprila.

Zanimljivo kod ove dve preslatke bebe je to da imaju potpuno drugačiju boju kože.

Ajon, koji je rođen sa svetlom kožom i zelenim očima podseća na Šantel, dok je Azira, koja ima smeđe oči i tamniji ten, više nalik njenom partneru.

– U početku to nije bilo toliko vidljivo. Bili su dosta slične puti, samo se videlo da je ona malo tamnija. Ali kako su sedmice i meseci prolazili, ona je postajala sve tamnija i tamnija, a on sve svetliji – objasnila je Šantel u studiju.

– Bili smo iznenađeni. Vidite tu razliku, ali niste navikli viđati tako različite blizance – dodala je.

– Ali mi smo srećni. Sviđa nam se što su malo drugačiji i što je ona na tatu, a on na mene – ispričala je i dodala da su ljudi šokirani razlikom između blizanaca.

– Svi se čude ili se šokiraju. Kad vide razliku, pitaju: “Jesu li blizanci?” A ja odgovorim: “Da.” Oni uzvrate: “Oh, jedno dete je tamno, a drugo je svetlo. To je tako neobično, prvi put to vidim”, opisala je mlada majka jedan od susreta sa znatiželjnim sugrađanima.

Radiša Trajković Đani muku muči s papirima za svoju luksuznu vikendicu na obali reke Save, u koju je uložio 250.000 evra.

Kako Kurir Stars saznaje od izvora bliskog folkeru, Đani već duže vreme ne može da pribavi građevinsku dozvolu za ovu kuću, koja njegovoj porodici i njemu služi kao vikendica tokom proleća i leta, kada želi da se odvoji od gradske buke.

Pevač je i prošle nedelje odbijen za legalizovanje ovog nelegalno podignutog objekta, a kako vreme za ovaj postupak polako ističe, on je u velikom problemu i strahu da mu ova kuća ne bude srušena, za šta postoji velika mogućnost, ukoliko ne pribavi sve papire u najskorijem roku.

– Đani je baš u velikom problemu, jer nikako ne može da pribavi građevinsku dozvolu za kuću na Savi. Trajkovićeva kuća je, kao i mnoge druge u tom delu, nelegalno podignuta, a skoro je snimana i za video-prilog u “Dnevniku”, gde je baš ona prikazana kao primer izgradnje divljih kuća u tom delu grada.

Situacija uopšte nije naivna, jer ukoliko u što skorijem roku ne dobije dozvolu za uknjiženje, ovom objektu u njihovom vlasništvu preti rušenje. Dosad je odbijen više puta, a poslednji put se to desilo prošle nedelje. To znači da će izgubiti sav novac koji je u nju uložio, a to je oko 250.000 evra. Tako je on sam pričao po medijima, da ga je toliko koštalo – završava naš izvor.

Mi smo pozvali za komentar bračni par Trajković, ali nam se oni nisu javljali na pozive.

Podsetimo, Trajkovići u ovoj vili imaju bazen, palme i sve ono što im je neophodno kako bi uživali u luksuzu. Na placu se takođe nalazi i košarkaški teren, koji retko ko od Đanijeve porodice koristi. Ovu nekretninu obezbeđenje sve vreme čuva iz kamp prikolice, a pored toga, imanje je okruženo i brojnim kamerama kako bi Slađa, Đani i njihova porodica mogli stalno da nadgledaju šta se događa oko kuće.

Šestoro ljudi je ubijeno u kući u Kaliforniji u gradu Gošen, javlja ABC News. Među ubijenima su 17-godišnjakinja i njena šestomesečna beba, a oboje su upucani u glavu.

Šerif okruga Tulare Majk Bodrou rekao je da ima preživelih, a da je za napad osumnjičeno najmanje dvoje ljudi koji su još uvek na slobodi.

– Verujemo da se radi o ličnom, ciljanom napadu na porodicu i verujemo da su ovim želeli da pošalju poruku – rekao je Bodrou.

Vlasti veruju da su u ovaj stravičan događaj uključene bande.

– Neke žrtve pronađene su u kući dok su druge pronađene na ulici. Jedan muškarac koji je pronađen ranjen kada su zamenici stigli kasnije je proglašen mrtvim u bolnici – rekao je šerif.

– Imamo potencijalne informacije koje će, nadamo se, dovesti do potencijalnih osumnjičenih, ali trenutno ih ne mogu otkriti javnosti – rekao je šerif okupljenim novinarima.

SrbijaDanas na licu mesta ispred lokala!

Jutjuber Bogdan Ilić, poznatiji pod nadimkom Baka Prase, otvorio je lanac restorana brze hrane na više mesta u Beogradu.

Sinoć, oko 2 sata ujutru, jedan od lokala je zapaljen, kada je na njega bačen Molotovljev koktel.

Bogdan se oglasio na svom Instagram storiju, te otkrio na koga sumnja da je bacio koktel na lokal

SrbijaDanas se našla na licu mesta, gde se nalazi havarisani lokal Bake Praseta, a tamo smo zatekli garež, paljevinu.

Kako se vidi na snimku, lokal je obezbeđen kamerama, te smo sigurni da će se uskoro i saznati ko je uradio ovaj napad.

Na videu se takođe vidi i da je razbijeno staklo, kao i da su svuda tragovi požara.

Kako je sve izgledalo i šta smo zatekli, pogledajte u videu ispod teksta:

Republički hidrometeorološki zavod izdao je tri upozorenje na obilne padavine, jak vetar i ranu najavu snežnih padavina

– Prema upozorenju Republičkog hidrometeorološkog zavoda, od utorka posle podne, 17. januara, do četvrtka ujutro, 19. januara 2023. godine, padavine će zahvatiti zapadne delove Kosova i Metohije (uz količinu više od 100 mm) i jugozapadnu Srbiju, naročito predele južno od linije Priboj – Prijepolje – Sjenica – Novi Pazar, gde će pasti od 40 do 80 mm kiše. Sneg se očekuje samo na najvećim visinama, iznad 1500 do 1600 m, dok se u ostalim krajevima Srbije očekuje znatno manja količina padavina.

– Takođe, prema upozorenju, od danas do srede u košavskom području i na planinama duvaće jak i olujni južni i jugoistočni vetar. Najjači udari vetra (više od 25 m/s) očekuju se na jugu Banata i u jugozapadnoj Srbiji u utorak uveče, u noći između utorka i srede, i u sredu ujutro. Vozačima savetujemo da voze pažljivo, poštuju ograničenja brzine, kao i da prilagode brzinu kretanja uslovima na putu. Savetujemo da svi učesnici u saobraćaju, zbog svoje bezbednosti i bezbednosti drugih učesnika u saobraćaju, poštuju saobraćajne propise i prilagode brzinu kretanja uslovima na putu.

RHMZ najavljuje da će u u petak od jutarnjih sati sneg početi da pada prvo na jugozapadu Srbije, a u toku dana i u subotu i u ostalim krajevima.

– U zapadnoj, jugozapadnoj i jugoistočnoj Srbiji stvaranje snežnog pokrivača visine od 10 do 30 cm (najviše na planinama), dok će se u Vojvodini, Beogradu i Pomoravlju formirati manji snežni pokrivač.

Na snazi je i hidrološko upozorenje za Lim i Ibar, a moguća su i izlivanja na malim bujičnim vodotocima.  

– Na Limu kod Prijepolja vodostaj će od 18. do 21. januara biti u većem porastu sa dostizanjem granice vanredne odbrane od poplava tokom 18/19. januara, a na Ibru kod Raška vodostaj će dostići granicu redovne odbrane od poplava tokom 18/19. januara. Na malim bujičnim vodotocima ovih slivova očekuju se lokalna izlivanja.

U Srbiji nedavno su se pojavile male boginje ili morbile koje mogu da izazovu slepilo, upalu uva, pluća, mozga pa čak mogu i da dovedu do smrti zaraženih, a to su najčešće deca upozoravaju lekari

Zavod za javno zdravlje zbog pojave morbila u Požarevcu je prijavio epidemiju u Smederevu, gde su hospitalizovani petoro nevakcinisane dece mlađe od dve godine, od kojih dvoje ima zapaljenje pluća, i jedna osoba nepoznatog vakcinalnog statusa (47 godina). Institut za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut” je pooštrio mere nadzora, a stručnjaci upozoravaju na širenje zaraze.

Ana Banko virusolog prof. dr sa Instituta za mikrobiologiju istakla je da su male boginje najzarazenijih infektivnih bolesti.

“Najzaraženija infektivna bolest”

– To znači da zaražena osoba s malim boginjama tu infektivnu bolest može preneti na čak 12 do 18 lica u svojoj sredini, odnosno na devet od deset neimunizovanih ljudi.

– Zbog toga je neophodan obuhvat vakcinacije i imunizacije za kolektivni imunitet preko 95 odsto, a mi smo dugo godina iza toga. Male boginje u dečjem uzrastu imaju višu stopu komplikacija i smrtnih ishoda, za razliku od drugih bolesti u dečjem uzrastu – istakla je prof. dr Banko za RTS.

Dodala je i da je obuhvat vakcinacije posle 2017, a naročito u vreme pandemije korone smanjen, pa je epidemija koja počinje u našoj zemlji bila očekivana.

– Najugroženija su deca do pete godine starosti. Postoje deca koja ne mogu da se vakcinišu zbog primarnih bolesti i deca koja zbog svog uzrasta nisu još stigla na program imunizacije i ona su suštinski najugroženija. Što se tiče komplikacija, one mogu da budu ozbiljne i za malu decu i za odrasle.

Posledice morbila podrazumevaju upalu pluća – pneumoniju, zapaljenje uha, imunodeficijencije – probleme sa imunitetom koji kasnije dovode do težeg obolevanja od drugih infekcija, neurološke ispade, slepilo, konačno zapaljenje mozga.

Ono što se razlikuje kod drugih infekcija je takozvana kasna komplikacija, u proseku nakon sedam godina, kad može doći do zapaljenja mozga, progresivnog oboljenja s teškim posledicama i potencijalno smrtnim ishodom.

Iscrpljujuća bolest

Pedijatar dr Saša Milićević za Kurir upozorava da su male boginje izuzetno opasne i za pacijente koji imaju poremećaj imuniteta, starije osobe i hronične i maligne bolesnike:

Takođe da je ova bolest teška i iscrpljujuća za dete i ako ne uzrokuje komplikacije, potvrđuje za Kurir i dr Jelena Mitrović, pedijatar.

– Praćena je curenjem iz nosa, visokom temperaturom, ospom i opštom anergijom organizma. Ova bolest je vrlo zarazna pa je dovoljno da osoba boravi u istoj prostoriji sa zaraženim da dobije morbile. Roditeljima bih poručila da ako imaju nedoumice oko davanja MMR vakcine, razgovaraju s pedijatrima, kao i da izvori koji tvrde da vakcina izaziva autizam nisu potkrepljeni medicinskim dokazima.

– Nekada i kod zdrave dece mogu da dovedu do komplikacija poput upale moždanih ovojnica i mozga. Nisu uopšte bezopasne, a naš kolektivni imunitet je slab, tako da se očekuje veći broj zaraženih, istako je za Kurir pedijatar dr Saša Milićević.

Jetmir G. zvanično je osumnjičen za ubistvo Ivane K. na Zvezdari, za njim je raspisana i međunarodna poternica, a jedna slika ekrana sa društvene mreže Fejsbuk je šokirala sve.

Nakon intenzivnog operativnog rada Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i Trećeg odeljenja Uprave kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije identifikovan je osumnjičeni za ubistvo Ivane K. (26) u Beogradu 23. decembra 2022. godine, a to je Jetmir G. (24) državljanin Crne Gore.

Po svemu sudeći, ljudi koji su besni i očajni zbog Ivaninog ubistva su mu pisali na društvenim mrežama, a jedan muškarac je objavio sliku ekrana gde se vidi dopisivanje sa Jetmirom.

Kako se vidi na slici, prepiska je jeziva, a Jetmir je govorio o davljenju i ubijanju Srba na Kosovu.

Podsetimo, sumnja se da je Jetmir G, 23. decembra 2022. lišio života Ivanu K, sa kojom je bio u emotivnoj vezi. Kako se navodi, ubica je rukama Ivani stezao usta i nos dok nije izdahnula, pa je zaključao stan i ključ poneo sa sobom.

Prošle noći u rijalitiju ,,Zadruga 6″ Zvezdan Slavnić nasrnuo je na Adama Labunskog, jer ga je pevač provocirao sve vreme.

Naime, sve je počelo kada je Adam na podmukli način pokušao da isprovocira, što je iznerviralo Slavnića, koji se zaleteo na njega.

Zadrugari su poskakali kako ne bi došlo do žestokog fizičkog okršaja njih dvojice, a potom je uletelo i obezbeđenje, koje je opkolilo Adama.

U tom trenutku, Anđela Đuričić je potrčala da uhvati Zvezdana za ruku i smiri ga, ali u naletu besa on se njoj otrgnuo i tom prilikom ju je udario u stomak.

Međutim, frizerka iz Crne Gore nije zamerila svom dosta starijem dečku taj afekat, jer je sve bilo u naletu besa.

Detaljnije u videu pogledajte.

Kurir.rs/ Srbija danas

Marina Čepman je žena koju su spasili i odgajili majmuni u džungli, postala je bila deo njih i potpuno zaboravila ljude. Nakon što su je lovci spasili, njen život kreće drugim smerom.

Marina Čepman imala je sudbinu za koju mnogi ne bi poverovali ni da su je gledali na filmu! Naime, domaćica iz Jorkšira provelaje pet godina kao dete u džungli, gde su je ostavili otmičari, nakon kidnapovanja. Preživela je zahvaljujući majmunima, koji su je prihbatili kao člana porodice.

Priča gospođe Čepman počela je pedesetih godina kada su je drogirali i oteli iz svog kolumbijskog doma kada je imala samo četiri godine.

Njenu ispovest vam prenosimo u celosti:

Igrajući se na povrtnjaku na kraju naše bašte u mojoj kući u Kolumbiji, bila sam na svom posebnom mestu, svom malom svetu gde sam volela da provodim dane. Bilo je to 1954. ili barem sada mislim da je bilo. Izgubljena u svojoj igri, bila sam nesvesna drugih i sve se dogodilo tako brzo tog kobnog dana kada sa odvojena od porodice.

Jednog trenutka čučala sam na goloj zemlji, igrala se, zaokupljena. Sledećeg trenutka, videla sam bljesak crne ruke i bele tkanine, koja mi je prekrivala lice. Dok sam se trzala od iznenađenja i užasa, osetio se oštar miris hemikalije. Moja poslednja misao dok sam počela da padam u nesvest bila je jednostavna: umreću.

Ne znam koliko je prošlo pre nego što su najslabiji osećaji svesti počeli da se vraćaju. Čula sam buku motora. Shvatila sam da sam u zadnjem delu kamiona. I nisam bila sama. Čula sam plač i cviljenje i mučne jecaje. U kamionu su bila i druga deca – prestravljena, baš kao i ja. Ponovo sam pala u nesvest. Nisam imala osećaj koliko je vremena moglo da prođe kada sam se sledeći put probudila. Činilo se da se tlo oko mene treslo i shvatila sam da me nosi odrasla osoba. Još jedan čovek je trčao sa nama.

Zaronili smo dublje u šumu sve dok me čovek grubo nije skinuo sa ramena i bacio na zemlju. Ošamućena, pokušaola sam da se popnem i vidim ko me je nosio, ali sve što sam mogla da vidim bila su dva para dugih nogu kako beže i ubrzo su se izgubile u mraku. Nisam imala pojma gde sam, zašto sam tamo ili kada će me neko spasiti.

Tama se produbljivala i jezivi noćni zvuci džungle bili su zastrašujući. Imala sam skoro pet godina, bespomoćna, napuštena i tako uplašena da ostanem sama. Kako bih uopšte mogla da preživim?

Zivot u džungli

Probudila me je vrelina sunca i otvorila sam oči da shvatim gde ležim. Ovo je džungla. U glavi su mi navirala sećanja na prethodno veče. Podigla sam se na noge i počela da tražim način da pobegnem. Ali kuda ići? Dok sam išla okolo, videla sam samo drveće, drveće i još drveća. Neutešno sam se vukla okolo, plakala i pitala se zašto moja majka nije došla da me pronađe. Kako je dnevna svetlost izbledela u sumrak znala sam da ću morati da provedem noć usred zveri u džungli.

Sutradan me je probudio bol u stomaku. Bila sam gladna i morala sam da nađem nešto za jelo. Sklupčala sam se na zemlji u očajanju. Htela sam da umrem. Tada sam zadremala i kada sam se probudila otvorila sam jedno oko, a ono što sam videla skoro me je sprečilo da ga dalje otvorim. Imala sam društvo. U stvari, bila sam okružena.

Okružili je majmini

Na udaljenosti od nekoliko koraka bili su majmuni koji su zurili u mene. Posle kratkog vremena, jedan od majmuna je napustio krug i prišao mi. Uplašena, skupila sam se u klupko, pokušavajući da budem što manja. Ispružio je naboranu smeđu ruku i jednim čvrstim guranjem me prevrnuo na bok. Zadrhtala sam na tlu, napeto zbog drugog udarca koji je sigurno dolazio. Ali nije – majmun je izgubio interesovanje. Sada se vratio u krug, čučnuo na zadnje noge i nastavio da me posmatra, zajedno sa svim ostalima.

Tada se činilo da su svi hteli da me pregledaju. Pričali su jedni s drugima, a neki su došli da me pregledaju. Počeli su da me guraju i pipkaju, hvatajući moju prljavu haljinu i kopajući po mojoj kosi. Molila sam jecajući:

– Sklonite se sa mene! Odlazite!

Ali morala sam da čekam, grčeći se i cvileći, dok ne završe svoju inspekciju.

Ipak, i sama sam bila opčinjena. Bilo je nečega u načinu na koji su uživali u društvu nekog drugog zbog čega su se osećali kao da sam porodica. I šta god da su majmuni radili, činilo se da se neprestano hrane. I ja sam to morala da radim, inače bih umrla.

Hranila se kao majmuni da ne bi umrla

Zaprepašćena krikom iznad mene, podigla sam pogled i videla malog majmuna kako preleće sa jednog drveta na manje u blizini, sa kojeg su visili grozdovi voća nalik bananama. Plodovi su izgledali nezrelo, veličine mog prsta, i bili su neukusne zelene nijanse. Dok je majmun ispustio gomilu u žurbi da ih uhvati što više, ja sam ih zgrabila sa šumskog tla. Posmatrala sam obližnjeg majmuna koji se hranio sadržajem i kopirala ga. Pogledala sam okolo da bih našla štap i ubrzo sam sebi zgrabila još jednu malu gomilu.

Našla sam društvo i osetila sam da mi se raspoloženje samo malo podiže. Ubrzo sam provela treću noć u džungli sa majmunima. Bilo je više mojih novih saputnika nego što sam prvi put videla – sada gledajući unazad, možda 30.

Spavali su visoko u krošnjama, a ja sam morala da se zadovoljim da se sklupčam na goloj zemlji daleko ispod njih, između dva žbuna. Samo saznanje da su tamo učinilo je da se osećam malo sigurnije. Kako se noć spuštala, tešili su me zvuci njihovog dozivanja. Činilo se da su smokve cenjene u odnosu na bilo koju drugu hranu, a majmun sa smokvama je bio majmun koga su proganjali.

Preživljavanje u džungli

Ali život u džungli tokom tih prvih dana nije bio samo hranjenje ili negovanje. Radilo se i o preživljavanju. Za moju novu porodicu, ovo je značilo da imam teritoriju i da je branim. Prvi put kada sam videla majmune kako se bore sa uljezima, bila sam prestravljena. Jednog minuta su se igrali, sledećeg se začuo tresak i zveket slomljenih grana dok su se gomilali u krošnji.

Zvuk nasilja iznad mene je bio zastrašujući, buka njihovih krikova dok su se borili tako intenzivna i užasna da sam se sakriolaispod žbunja, prekrivajući rukama uši. Kada su ponovo sišli, bila sam šokiran prizorom krvi oko mnogih njihovih usta. Bila sam na opasnom mestu, ali kada sam razmišljala o tome kako su se majmuni ponašali prema meni, shvatila sam da su sigurni da ne predstavljam nikakvu pretnju.

Usamljenost je bila sve veća

Ono čega se najjasnije sećam iz tog vremena je osećaj neverovatne usamljenosti. Dan za danom je prolazio, a mojim roditeljima i dalje nije bilo ni traga. Nikome nije bilo traga. Moja nada u spas nestajala je brzo kao i cvetni uzorak na mojoj haljini. Imitirala sam zvukove koje su majmuni proizvodili radi sopstvene zabave, mada verovatno i zbog utehe da čujem zvuk sopstvenog glasa. Ali ubrzo sam shvatila da bi ponekad jedan majmun – ili nekoliko majmuna – reagovao. Tako da sam vežbala zvukove koje su ispuštali, očajnički tražeći reakciju.

Kada je postojala neposredna opasnost njihov zov bi bio još veći – oštar, visok vrisak, koji je obično bio praćen lupanjem rukama po zemlji. Potom bi odjurili do sigurnosti nadstrešnice, ostavljajući me uplašenu i uspaničenu, pokušavajući da pronađem bezbedno mesto na zemlji.

Vremenom sam bivala sve prljavija i prljavija, i sve više sam se češala. Poput majmuna, postala sam dom svim vrstama malih stvorenja. Ne samo da mi je koža postajala sve suvlja i “ljuspičavija”, već su po meni uskoro i buve puzale.

Verovala sam da je bilo neizbežno da se razbolim i bila sam sigurna da ću umreti – ali to je označilo prekretnicu u mom odnosu sa porodicom majmuna, nakon koje sam zaista bila jedna od njih.

Postajala je deo porodice majmuna

Bol je bio nepodnošljiv, zbog čega sam se stezala stomak i cvilila. Dan ranije sam jela tamarind, jedan od mojih omiljenih izbora, ali čak i dok sam ga probala, znala sam da to nije normalan tamarind.

Dok sam se grčila, osećala sam saosećanje majmuna. Iako mi se vid mutio, mogla sam da vidim dedu majmuna. Nazvala sam ga tako jednostavno zato što je tako izgledao, sa istim šarama belog krzna koje je probudilo daleke uspomene na nekoliko starijih ljudi koje sam srela u svom prethodnom životu.

Skočio je sa drveta na kome je najviše voleo da sedi i prišao mi. Čvrsto me je stisnuo za ruku, a zatim je počeo lagano da me trese, gurkajući me, kao da je rešen da me odvede negde drugde. Bio je uporan, a ja sam napola puzala, napola se saplitala u lišće, u pravcu u kojem su njegova ponovljena guranja htela da idem. A onda odjednom, padala sam – prevrćući se iznova i iznova, niz mahovinu, kamenitu obalu, po kojoj je tekla hladna voda. Završila sam u malom bazenu ispod.

Ali deda majmun je izgleda nameravao da gurne moju glavu ispod, čvrsto držeći moju kosu. Da li je pokušavao da me udavi? Ili je pokušavao da me natera da popijem vodu?

Borila sam se, odvojila se od njega i udarila po površini bazena, prskajući ga, a dok sam to činila, on mi je podigao lice i pogledao me pravo u oči. Kada sam ga pogledala, mogla sam da vidim nešto što ranije nisam. Njegov izraz lica bio je potpuno miran, pre nego ljut, uznemiren ili neprijateljski. Možda je pokušavao nešto da mi kaže.

“Deda majmun” je pokušao da je spase

U tom trenutku sam mu verovala. Pogled njegovih očiju i smirenost njegovih pokreta naterali su me da shvatim da pokušava da mi pomogne. Radila sam sve što je on hteo. Otišala sam i popio velike gutljaje blatne vode, osećajući kako mi probija kroz nos. A, onda me je deda majmun pustio. Izašala sam i srušila se licem nadole na zemlju. Ponovo sam počela da kašljam, a zatim i povraćam – jake mlazeve kisele tečnosti koji su mi pekla grlo.

Čišćenje je uspelo. Postepeno, osećala sam se sposobnom da se polako vraćam ka našoj teritoriji. Deda majmun, kao da je bio zadovoljan svojim naporima, okrenuo se i odjurio ispred mene, nazad do svog drveta. Od tog trenutka, stav dede majmuna se potpuno promenio. Tamo gde je nekada bio ravnodušan, a zatim oprezan, sada se osećao i kao moj zaštitnik i moj prijatelj.

U to vreme im nisam davala imena – nisam imala takav koncept – ali sada, kada pogledam unazad, sećam ih se kao pojedinaca i tako sam im davala imena. Tu je, naravno, bio deda, energični Spot, nežni, dragi Brauni i plašljivi Belo-Tip, jedna od malih, koja kao da me je volela i koja bi mi često skakala na leđa, bacila ruke oko mog vrata i uživala dok je nosim.

Možda mi je omiljena – osim dede – bila Mia. Bila je privržena, ali je za razliku od njega bila i stidljiva. Prvi put sam je osvojila kada sam se razbesnela zbog načina na koji je ponekad maltretiraju i koristila bih svoju veličinu da sprečim neke od agresivnijih mladih majmuna da je bockaju i guraju okolo.

Naporno je vežbala da se popne na drvo

Sada sam se već osećala više prihvaćeno, postala sam odlučna da naučim kako da se popnem na vrh krošnje, da se pridružim svojoj porodici majmuna u njihovom prirodnom domenu. Dan za danom pokušavala bih da se popnem na niža, vitka stabla. Često sam padala, ali nisam dozvolila da me neuspesi odvrate. Ojačala sam, mišići na rukama i nogama su mi se razvijali i postajali žilavi, dok je koža na rukama i stopalima, laktovima, kolenima i gležnjevima bila suva i debela.

Pamtiću do kraja života dan kada sam se popela do vrha krošnje. Pogled je oduzimao dah – bukvalno. Nalet hladnog vazduha tamo bio je takav šok za mene da sam ostala bez daha. Majmuni su, naravno, bili ravnodušni, ne pokazujući nikakvo interesovanje za to što sam ja odjednom bila tamo sa njima. Ali nisam mogkla biti više uzbuđena. Dakle, ovde su najviše voleli da budu.

Sada sam postala potpuno deo njihovog sveta.

Bilo je nekoliko trenutaka koje majmuni nisu provodili zajedno, bilo da se uređuju ili igraju ili komuniciraju na neki drugi način. Sada sam mogao da idem tamo gde su oni išli , da komuniciram sa njima i da se igram. Bila sam srećna što sam jedna od njih, što sam se osećala uključenom.

I dalje je bilo noći kada bi me savladalo ono što sam izgubila i plakala bih satima. Ali kako su meseci prolazili, sklupčana u mom malom klupku, u izdubljenom komadu stabla, sa utešnim, poznatim zvukom majmuna iznad mene, postepeno sam se pretvarala u jednu od njih.

Pojma o vremenu je izgubila

Vreme mi nije imalo nikakvog značaja, ali ne mogu da verujem da sam bila u džungli više od tri godine kada su se sećanja na moj raniji život vratila. Počela sam da istražujem i jednog dana sam bio nagrađena otkrićem teritorije koja je pripadala potpuno novoj vrsti.

Mogla sam da vidim tri kolibe – velike i kružne, sa krovovima od duge trave. Pogled na njih stvorio je neku vrstu čežnje u mom srcu. Toliko sam toga zaboravila. Mogla sam da vidim ljude – porodicu. Ljudsku porodicu. I ja sam bila čovek.

Od tada je moj život dobio fokus. Iako bih oko sumraka odjurila nazad u svoju majmunsku četu, većinu mojih sati budnosti sada sam provodila u kampu. Pažljivo bih se popela na drvo blizu perimetra i provodila sate kao tiha utvara, samo gledajući.

Bila je željna ljudi

Gledala bih zadivljujuće prizore: deca se igraju, palile su se vatre, cela porodica na okupu. Kako bi bilo divno, pomislila sam, biti jedno od te drage dece. Jednog dana sam izašao iz šikara i zabila noge na tucanu peskovitu zemlju logora. Pored vodenog kundaka bila je žena, majka tek rođene bebe. Srce mi je poskočilo pri pogledu na nju. Kako je to intenzivna stvar, ova ljudska potreba da budeš voljen. To je jedna od najdubljih stvari koje društvene životinje čine društvenim – i majmune.

Ali dok je gledala u moje oči, sve što sam mogla da vidim u njenim je strah. Počela je da se spotiče u panici, da viče na mene, i dok sam pokušavala da budem što manja i pokornija, iz jedne kolibe je istrčao jedan dobro građen čovek. Nosio je traku za glavu od tkanine sa par perja – jedno je bilo živopisne, prelepe plave, a drugo tamnozelene boje i nakit jarkih boja napravljen od perli. Imao je i dve pruge – jednu crvenu i jednu crnu ispod nje – namazane preko obraza.

Sada je bio red na mene da se užasnem, jer je on stavio snažnu ruku na jedno moje rame, dok je drugom rukom uhvatio moje lice i povukao ga napred. Dok mi je srce lupalo u grudima, on mi je otvorio usta da mi pregleda zube. Posao obavljen, jednostavno me je oterao. Bila sam slomeljena.

Pokušala sam da ga preklinjem, pokretima da prenesem svoju želju za hranom i skloništem. Ali moj glas i postupci bili su kao majmuna, a ne deteta. Nije obratio ni najmanju pažnju i ja sam se još jednom otisnula u džunglu, osećajući se bedno.

Trajno naučila jednu lekciju

Tog dana sam naučila vrednu lekciju – i to trajnu. Porodica se može naći svuda gde vas vole i gde o vama brinu. I bila sam tako nelojalna prema majmunima. Shvatila sam da moram čvrsto da izbacim sve misli o ljudima. Majmuni, a ne ljudi, bili su moja porodica, prenosi DailyMail.

Lovci su je spasili, ali i prodali javnoj kući

Marinu su lovci spasili— iako tada nije znala da govori ljudskim jezikom. Prema njenim rečima, kasnije je prodata javnoj kući u Kukuti, pa je živela na ulici, a zatim postala rob mafijaške porodice. Komšinica Maruja ju je izbavila iz nevolje.

Marujina ćerka Marija, usvojila ju je kada je Marina imala otprilike 14 godina, a Maruja ju je poslala u Bogotu da živi sa jednom od njenih ćerki.

Ova porodica je imala veze sa gradom Bredfordom, u Engleskoj, preko tekstilne industrije. Porodica je poslala svoju decu u Bredford 1977. i poslala i Marinu da bude dadilja. Živela je u Bredfordu otprilike od 1983. godine.

Kasnije je napisala svoju autobiografiju, “Devojčica bez imena”, uz pomoć svoje ćerke Vanese, nako što je nekoliko izdavača odbacilo njenu priču, jer su verovali da nije autentična.

Trenutno živi u Bredfordu i udala se za naučnika iz istog područja. Marina i njen muž imaju dvoje dece, a National Geographic je napravio dokumentarni film “Žena koju su odgajali majmuni”.

(Stil / Zena.rs)

Glumac i voditelj Milan Kalinić prokomentarisao je u jednoj emisiji ponašanje koleginice Jovane Jeremić.

Naime, on je istakao da mu nije jasno kako je moguće da Jovana radi na televiziji.

– Ima sada na jednoj televiziji jedna voditeljka koja je vrlo ekstravagantna i kontroverzna. Svi se čude i šokiraju kako je ona uopšte dobila emisiju i kako radi na televiziji. I u pravu su. Ja se isto slažem sa njima – započinje Milan priču o Jovani i dodaje:

– Mi bismo bili svi u pravu kada bi ona radila na televiziji, ali da nju niko ne gleda i ne želi da dođe u goste. Onda bismo se zapitali: “Ko ovoj daje prostora? Šta je bre ovo?”. Ne, nego ona ima najgledaniju emisiju. Kod nje dolaze svi. Nije problem u njoj, nego je problem u nama, jer je gledamo i dolazimo kod nje u emisiju. Svi argumenti tu padaju u vodu. To smo mi, to nama treba – ističe Kalinić.

– Ko sam ja da tu nešto zameram? Je li ona najgledanija? Je li to narod želi? Ko sam ja da onda kažem bilo šta, ćutaću i to je to. Nemojte onda ništa da se čudimo i imamo visoko mišljenje o sebi, kada je to to – zaključuje Milan Kalinić u emisiji “Balkan Info”.