Prema podacima sa sajta EMSC, u 15:58 sati registrovan je novi potres jačine 3,7 stepeni.
U centralnoj Turskoj danas je registrovano nekoliko novih potresa, a najjači od njih je bio 3,7 po Rihteru na samoj granici sa Sirijom, saopštio je Evropski mediteranski seizmološki centar (EMSC).
Podsetimo, Tursku i Siriju su pogodila dva razorna zemljotresa jačine 7,7 i 7,8 stepeni po Rihteru prošlog ponedeljka.
Ovo je priča o Dušanu Raduloviću (Srbinu), na čijem je tavanu Dragan (Hrvat) pronašao spas od sigurne smrti, zajedno s tada petnaestogodišnjom sestrom i roditeljima. Osim njih, na tavanu kuće Dušana Radulovića tri dana krilo se još nekoliko hrvatskih obitelji.
Krvavi pir nad Hrvatima iz Rašljana i Briševa kod Ljubije (Prijedor, Republika Srpska – BiH) počeo je 23. srpnja1992. godine. Ubijeno je tih dana na desetke civila. Jedina oaza spasa za Hrvate iz sela bili su mali tavan i velika srca Terezije i Dušana Radulovića. Dragan Iveljić držao je u sebi tešku tajnu, ratnu trauma iz djetinjstva, 22 pune godine, a sad želi da, kako reče, skine ljagu s obraza pokojnog susjeda, koji je u ratu spašavao živote nevinih a potom bio neopravdano optužen da je ubojica – piše u svom tekstu Marko Rogićević u sklopu projekta “Living Together”, koji provodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
Pa nastavlja dalje:
– Dragan Iveljić je sa sestrom i roditeljima, samo pukom srećom i zbog čovječnosti komšija, preživio tri dana pakla koji se bio spustio na njegovo selo. Zatekli smo ga u malom šumskom gaju na tromeđi sela Raljaš, Zecovi i Briševo. U šortsu i majici, naslonjen na lopatu, dobacio mi je da je on Dragan za kojeg pitam. Oko njega su se vrzmala četiri njegova drugara, zauzeta spremanjem izletišta.
Bio je i jedan mladić od dvadesetak godina koji nije mogao sakriti radoznalost tko sam i šta radim u njegovom selu. Dobro, i usta su mu ostala malo otvorena kada sam pred svima pitao Dragana da mi ispriča šta zna o događajima u selu sa kraja lipnja 1992. godine.
Dragan je spustio lopatu s kojom je do mog dolaska uređivao mjesto za vatru i pokazao prstom u pravcu jedne kuće pored puta. Rekao mi je: “Otiđi kod Duliničine kuće, doći ću za 10 minuta.”
“Kada dođem u Raljaš, prvo dođem kod Dulinice, zagrlim je, poljubim, pitam za zdravlje, tako da bi i ovaj razgovor trebao tako početi”, govori mi Dragan dok ulazi u dvorište Tereze Radulović. Grli je, ljubi. Pita za zdravlje. Pokazuje mi rukom prema vanjskim stepenicama na kući i govori: “Na tom tavanu sam spavao tri dana, ja i još bar dvadeset komšija.”
Popeli smo se uz stepenice. Na vratima su nas dočekale stare i prašnjave stvari. U ćošku je kokoš ležala na jajima. Dragan je preletao pogledom po prostoriji. Pogledao me i rekao: “Na ovom tavanu je zapravo najbitniji dio priče o Duli. Upravo na ovom tavanu, na kojem smo sada, Dušan, koga smo zvali Dule, spasio je 25-oro ljudi minimalno. Bilo nas je i 30-oro, što djece, što staraca. Bilo nas je svih generacija. Imao sam u to vrijeme osam i pol godina. Kad smo završili kod Dule na tavanu, bilo je to točno na rođendan mog pokojnog tate, 25. srpnja 1992. godine.”
Tri dana pakla
Sve je počelo, priča Dragan, 23. srpnja 1992. godine, kada je vojska došla u selo. U selu Raljaš tada je živjelo oko 600 stanovnika. Prema popisu iz 1991. godine, više od 90 posto je bilo Hrvata. Sličan nacionalni sastav mještana bio je i u susjednom selu Briševo. Kako nisu nikoga provocirali, nadali su se, kaže Dragan, da ih niko neće dirati. Sjeća se kako majka nije htjela da posluša brata koji ih je godinu dana ranije zvao da dođu kod njega u Hrvatsku, “predosjećajući zlo koje se sprema BiH”.
Crne slutnje su se obistinile. Vojska je nedugo nakon što je ušla u selo počela da obilazi kuće i uzima hranu i stoku. Najprije je počinjen težak zločin u Briševu. Pobili su 68 Hrvata. Iako se Briševo graniči sa Raljašem, zbog tadašnje ograničene slobode kretanja nitko u njihovom selu nije znao za ubojstva civila, žena i djece. Draganu je, priznaje, tada kao malom dječaku bilo zanimljivo gledati vojsku. Njihove uniforme, opremu, oklopna vozila. Nije ni slutio da su neki od tih ljudi u uniformama pobili njegove susjede. Svega je, kaže, postao svjestan tek kada je pred njihovu kuću došao prijatelj starijeg brata, Milenko Radulović, i rekao njegovoj majci da “kupi djecu i bježi”.
“Milenko Radulović je došao do nekog oficira i pitao ga: ‘Je l‘ ja mogu ove Iveljiće izvesti iz kuće da im se ne bi šta dogodilo?‘ Odgovorio mu je: ‘Kroz deset, petnaest minuta svi Iveljići će biti mrtvi.‘ On se tada rasplakao.
Generacija moga brata i oni su se družili. Ušao je u naše dvorište sa jednim srpskim vojnikom i rekao nam: ‘Idemo.‘
A mater kao mater kaže: ‘Čekajte da zaključam kuću, da dam ovcama jesti i vode…‘ Ma kakve ovce, idemo odmah. Samo što smo zamakli iza kuće, izletio je neko iz žbuna da nam jebe majku ustašku uz prijetnje da će nas sve pobiti.
Milenko i njegov drug su ga otjerali. Tada sam prvi put osjetio šta znači ono kada ljudi kažu da su ti se noge odsjekle. Hodaš a jedva, kao da se tek učiš hodati. Kada smo došli kod Dule i Dulinice, već se tu bilo skupilo više ljudi. Mi djeca smo se počeli igrati… Čuli smo kad je Dule rekao: ‘Dajte ljudi, nemojte da se igramo, hajte na tavan.”
Tavan kuće Radulovića ubrzo je postao utočište za sve Hrvate koji su uspjeli da pobjegnu iz svojih kuća prije dolaska vojnika. Iako već u godinama, Terezija, Dulina žena, sjeća se gotovo sve i jednog detalja tih užasnih dana:
“Ja hodam tuda po dvorištu u krug kad idu komšije, zapomažu. Kažu ‘oće da ih ubiju. Ovaj Drago Žunić nosi jednog sina, a žena mu Jela nosi drugog, manjeg. Šta je, pitam, kažu hoće da nas pobiju. I svrate ovdje. Mi im nismo dali nigdje dalje jer nije bilo sigurno, pobili bi ih. Uglavnom, što je do nas došlo, ostalo je živo. Što nije uspjelo do nas doći, pobijeno je. I ovo dvoje djece Komljenovića, Alen i Elena. Njima je baba rekla: ‘Djeco, bježite Dulinoj kući.‘ Došli su kod nas i rekli nam da su kod njih svi pobijeni.”
Tri dana oko trideset ljudi, žena, djece, staraca krilo se na Dulinom tavanu. Tu su jeli, spavali, preživljavali. Samo nekoliko ljudi je znalo da je Dule pružio utočiše komšijama Hrvatima. Drugog dana uslijedio je šok, ali i strah za sve koji su se krili na tavanu. Dulu i njegovu ženu Tereziju pokosila je vijest o pogibiji sina jedinca.
“Ovdje su bili Iveljići, Žunići, Komljenovići, Kneževići i još jedni Iveljići. Dulin sin je pošao da obiđe komšije Antu i Josu. Tako je rekao i otišao. Nije prošlo deset minuta začula se pucnjava. Javljaju mrtav. Ubijen iz zasjede”, sjeća se Dragan.
Vijest o pogibiji Dulinog sina, priča, uznemirila je sve koji su se krili u njegovoj kući. Uplašili su se osvete. U momentu kada je stigla vijest o ubistvu domaćinovog sina, na tavanu je, prisjeća se Dragan, zavladala neprirodna tišina, čak su i djeca prestala da plaču: “Dulin sin Zoran ubijen je jedno kilometer od kuće, a samo par dana ranije u Hambarinama mu je ubijen i zet. Možeš li razumiti veličinu čovjeka: ubiju ti sina jedinca, a ti skrivaš 25-30, kako su nas zvali, ustaša, čovjek je van sebe rastrojen, da traži život za život, ali mi smo tu bili i nismo osjetili ni trenutak mržnje ili želje za osvetom. I tako skrivao nas je, a puno se o čovjeku blatilo poslije toga. Optužen je za ubojstvo dvoje komšija, a to nije točno.”
Omar Rahal je čuo glas koji je dolazio iz ruševina, toliko slab da se trudio da shvati da li je to možda samo u njegovoj glavi. Prethodne noći, dva zemljotresa magnitude 7,8 i 7,6 pogodila su njegovo selo Harem u provinciji Idlib u Siriji koju drže pobunjenici, sravnivši sa zemljom desetine zgrada, uključujući stambeni blok u kojem je živeo njegov rođak Mahmud sa suprugom i njihovo sedmoro dece.
Nekoliko sati kasnije, Rahal, lokalni šef policije, uleteo je u ruševine kuće u nadi da će pronaći Mahmuda i njegovu porodicu žive. Celo jutro nije čuo znake života, ali u 12.30 čuo je pet reči koje je izgovorila devojčica: „Vadite me odavde“.
Nekoliko metara ispod vrha gomile krhotina, uglavljena između betona, ležala je Mahmudova petogodišnja ćerka Džinan, zajedno sa devetomesečnim bratom Abdulahom, kojeg je tešila ispod ruševina. Pored njih, zakopano pored ostataka njene kuće, bilo je telo njihove majke Suad. Rahal je mogao da vidi samo njenu ruku, kojom je kao da je pokušala da zagrli svoju decu kako bi ih zaštitila, prenosi Gardijan.
Rahal je pokušao da ih oslobodi, ali je shvatio da ne može sam. Tako je snimio dvoje zarobljene dece i poslao snimak svojim policijskim kolegama, tražeći od njih da intervenišu. Video je brzo prešao sa jednog telefona na drugi, napuštajući granice Sirije i postao viralan. Snimak je postao viralan na Tviteru i postao simbol tragedije u Idlibu.
„Moji ljudi su odmah stigli i pomogli mi da izvadim malog Abdulaha, koji je srećom imao samo nekoliko malih ogrebotina. Ali problem je bila Džinan. Bila je prikovana betonskom pločom i imala je gvozdenu šipku nabodenu kroz nogu.“
Spasilački napori u Idlibu, koji je ostao uglavnom zatvoren od spoljnog sveta dva dana nakon zemljotresa, usporeni su nedostatkom mašinerije i pomoći, a ljudi su bili primorani da izvlače svoje voljene golim rukama.
„Da bismo podigli betonski blok koji ga je ometao, koristili smo dizalicu, onu za podizanje automobila kada treba da promenite gumu. Uspelo je. Ali Džinan je još uvek imala taj gvozdeni štap zaboden u nogu. Morao se preseći.”
Spasioci su pokušali da preseku šipku debelim čeličnim sečivom dok je Džinan plakala od bola. Da stvar bude komplikovanija, naknadni potresi su ponovo pogodili selo. Ono malo što je ostalo od zgrada počelo je da se ruši.
„Molimo vas! Vadite nas odavde“, molila je Džinan spasioce. Nije bilo vremena za gubljenje.
„Nismo imali izbora. Rizikovali smo i da umremo i da izgubimo dete. Stoga smo odlučili da uradimo ono što nikada nismo želeli – izvadimo Džinan dok joj je noga još uvek bila delimično nabodena na štap“.
Oko 2 sata ujutru u utorak, nakon skoro 22 sata pod ruševinama, devojčica je spasena.
Nedelju dana nakon spasavanja, Gardijan je posetio Džinan i njenog mlađeg brata u bolnici preuređenoj iz bivše škole u kojoj su povređena deca iz Harema bila na lečenju. Abdulah je spavao umotan u vuneno ćebe dok je Džinan ležala, još uvek u bolovima, na krevetu.
„Rana na njenoj nozi je veoma ozbiljna. Džinan možda više nikada neće hodati kao ranije, neću te lagati. Ako se rana ne popravi, mogli bismo biti primorani da joj amputiramo nogu“, rekao je njen doktor Vadžih al-Karat.
Nakon objavljivanja snimka, neki mediji su pogrešno objavili da je Džinanin otac još uvek živ. Nažalost, to nije slučaj. „Džinan i Abulah su jedini koji su ostali živi u porodici“, rekla je Rahal u suzama. Dvoje dece je povereno pra-stricu i njegovoj ženi.
Džinan i njen brat su među velikim brojem dece koja su ostala bez roditelja u zemljotresu u Idlibu. Broj poginulih u zemljotresu u Siriji popeo se preko 3.580, pošto zvaničnici UN za pomoć traže veći pristup pomoći severozapadu zemlje koji kontrolišu pobunjenici.
„To je tragedija“, rekao je Karat tihim glasom. „Džinan zna da je ostala sama sa bratom. Ali vidite da su ova deca ovde, pored Džinaninog kreveta, takođe siročad. A većina se i dalje pita gde su im roditelji i kada će im doći. Prvo, želimo da ih tretiramo dobro. Onda ćemo, u nekom trenutku, biti primorani da im kažemo da su i oni ostali siročad.”
Kurir.rs/Nova
Meteorolog Ivan Ristić upozorava da se trenutno nalazimo u maksimumu aktivnosti planete Zemlje koja će trajati do 2030. godine.
Ristić navodi da tokom maksimalne aktivnosti Zemlje mnogo više energije dolazi iz dubine, što se automatski reflektuje i na klimu, a to je jedan od razloga što smo izgubili zime, a dobili zemljotrese, prenosi Blic pisanje Tanjuga.
– Maksimalni zemljotres koji je bio u Srbiji je bio u Lazarevcu 24. marta 1922. godine. Tada je Tašmajdan pukao napola. U puno delova sveta su se desili zemljotresi koji su bili na nivou istorijskog maksimuma kao što je ovaj u Turskoj. Velike su šanse da se u narednim godinama, možda čak i tokom 2023, dogodi zemljotres istorijskog maksimuma i u Srbiji – rekao je Ristić.
Stručnjak navodi da je zemljotresom koji se desio na granici Turske i Sirije oslobođena ogromna energija koja pomera ploče koje dolaze iz dubine Zemlje i da je zahvaćen region od oko 600 kilometara celom dužinom.
J.G. (33) uhapšena je u Zemunu zbog sumnje da je pijana pretukla majku.
Ona se najverovatnije u alhoholisanom stanju, posvađala sa majkom S.G. (66, a posle verbalne rasprave istu je vređala i pretila joj da će je ubiti. Ona je zatim i fizički nasrnula na majku, udarala je i gurala, lomeći stvari po kući.
Uhapsili su je policijski službenici PS Zemun, u saradnji sa Trećim OJT u Beogradu i njoj je napisana prijava za nasilje u porodici.
Goca je ispričala kako je shvatila da joj je Zlata pravi prijatelj i kad se to desilo, te i da ona čuva sve njene tajne.
– Zlata i ja bismo ubile jedna za drugu. Ta žena je bila moj anđeo čuvar u vreme kad mi se ceo život raspadao. Kad sam ostala sama s decom, nisam znala kako ću sve da nosim na svojim plećima. Posle odlaska mog Zorana Šijana morala sam sve konce i konopce da držim, navikla sam s vremenom, a Zlata je uvek bila tu. Sad da ubijem čoveka, ona bi rekla: “Donesi leš kod mene, zajedno da ga sakrijemo ili zakopamo”. Eto koliko se volimo – priča Goca, pa se osvrnula i na to kakva su iskustva tokom života njena drugarica i ona imale s muškarcima.
– Skoro su me pitali da li sam srećna i emotivno ispunjena. Muškarce su u mom životu zamenila deca i unuci. Više mi ništa ne treba. Pričala sam da se posle Šijana nikad više neću zaljubiti i to me je nekako i snašlo. Tako sam se uverila da su prave ljubavi retke, ali onako filmske i žestoke. Sad ništa u životu ne bih menjala. Udvarači mi nisu potrebni, treba mi mir, moja porodica i prijatelji. To je sad moj život, više se i ne busam da snimam sve i svašta, da se guram po estradi. Evo ovih mlađih sad, pa nek se dokazuju. Ja sam se dokazala i pokazala, sad hoću da ljuljam unučiće i budem baba za primer – kaže Goca i dodaje:
– Zlata je imala burniji život na tom polju od mene! Ona je znala s muškarcima, velika je zavodnica i nikad nije ostajala u odnosu koji joj ne prija. Uvek je tu bila iskrena i to cenim. Znala je šta je najbolje za nju, ali nikad nije bila sebična. Zato je sa svim bivšim partnerima kao drug i danas.
Živimo zajedno, al’ svako ima svoj mir
Božinovska kaže da voli što ima veliku porodicu pod jednim krovom, ali da svako ima svoj mir je je kuća u Surčinu prostrana.
– Ćerka mi je sada u stanu, ja živim u prizemlju, a sin i snajka su na spratu. Svako ima svoj mir, ako im treba nešto, oni mene zovnu, ja sam uvek tu za njih, ali ne volim da sedim s njima jer oni imaju svoje teme. Šta ima da pričamo po ceo dan, opet je tu taj jaz između godina, ali ja sam moderna žena. U sve se nekako razumem. Sad imam nekako više vremena da se posvetim sebi, to nisam mogla u jeku karijere i dok sam čuvala decu. Negujem se, odmaram, družim se, a unučići me najviše podmlađuju – tvrdi Goca.
Tokom žurke je došlo do okršaja između Zvezdana Slavnića i Filipa Cara. Zvezdan se iznervirao što mu Filip ne veruje, pa je pokušao da slomi staklenu flašu, ali ga je Car sprečio u toj nameri.
Obezbeđenje je munjevitom brzinom uletelo u kazino kako bi sprečilo haos većih razmera.
Filip je stegao Zvezdana kako bi mu izbio flašu iz ruke, ali su mnogi ovo protumačili kao da će se pobiti. Članovi obezbeđenja i zadrugari su odmah dotrčali kako bi ih razdvojili.
Umešali su se Miljan Vračević i Marko Marković, ali im nikako nije pošlo za rukom da ih razdvoje. Momak iz obezbeđenja je uhvatio Zvezdana za vrat i “napravio mu kragnu”. Zvezdan je istog momenta pustio Filipa i pao je na zemlju. Član obezbeđenja mu nije naneo nikakve povrede, već ga je samo smirio kako ne bi došlo do većeg haosa između njega i Cara.
Obezbeđenje je odvelo Cara na drugi kraj kazina, a on ih je uveravao da nema razloga za paniku i da se neće pobiti.
– Pomirite se svi – vikao je Zvezdan dok je ležao na podu.
– Sve je u redu, pričamo samo. Ja sam ga samo micao da ne slomi bocu – rekao je Car i prišao je i zagrlio Zvezdana.
Strasti su se smirile, Zvezdan i Car su se poljubili i izgrlili, a zatim su se dogovorili da će razgovarati kada se budu otreznili od alkohola.
Mnogo toga ste propustili ako ste proteklog vikenda bili iz nekog razloga van svih dešavanaj u Zadruzi. Naime, bilo je i više nego vatreno, jer smo u jednom trenutku imali navalu strasti na sve strane a nakon toga opet rolekaster i definitivno nalet adrenalina, svađa i tuča je bila prisutna u šimanovcima.
Naime, u samom epicentru cele ove priče je bila niko drugi nego Miljana Kulić koja je nakon što je bila stidljiva prva tri meseca ponovno je krenula a bude ona luda Miljana, koju gledaoci jednostavno obožavaju da gledaju. Naime, prvo se u petak večer pomirila sa bebicom, da bi onda već u subtu večer završila sa njim u krevetu, a nakon toga se krenula svađati sa kime je stigla.
U prvi plan je isplivao Petrući, koji je sigrno imao kratak fitilj i kome defintiivno ne treba puno da bi eksplodirao a ušao je u duel baš sa Miljanom Kulić. Naime, ako svakodnevno pratite Zadrugu mogli ste da primetite da je prekinuo svoju vezu sa Anastasijom Stanojlović Palčicom, te je zbog toga vidno i dodatno nervozan. Na sve to je naišla i Miljana, koja ga je krenula provocirati, a onda je nastupio totalni haos u samoj kući.
Ali, ona se nije dala, jer mu je krenula psovati a u jednom trenutku ga je dirnula i gurnula te je on na kraju završio i na podu. Uleteli su u konflikt i ostali zadrugari, a onda je krenuo totalni haos i tuča, tako da je obezbeđenje imalo pune ruke posla. Pogledajte i sami kako je sve to izgledalo..
Kad je Nekla Kamuz 27. januara rodila drugog sina, nazvala ga je Jagiz, što znači “hrabri”.
Samo deset dana kasnije, u 04:17 po lokalnom vremenu, Nekla je bila budna hraneći sina u njihovom domu u južnoj turskoj pokrajini Hatay. Nažalost, nkoliko trenutaka kasnije, bili su zatrpani ogromnom količinom ruševina, piše Pressmediabih.
Nekla i njena porodica živjeli su na drugom spratu moderne petospratnice u gradu Samandagu. Bila je to “lijepa zgrada”, kaže ona, i osjećala se sigurno u njoj. Nije mogla ni da pretpostavi da će tog jutra najšira oblast biti razrušena u zemljotresu, a da će zgrade na svakom koraku biti oštećene i uništene.
“Kad je počeo zemljotres, htjela sam da odem do svog muža koji se nalazio u susjednoj sobi, a on je htio to isto”, kaže ona. “Ali, dok je pokušavao da dođe do mene s našim drugim sinom, na njih je pao ormar i nisu mogli da se pomjere. A, kako je zemljotres bivao sve jači, pao je zid, soba se tresla, a zgrada je počela da se pomjera. Kad se sve zaustavilo, nisam shvatila da sam propala jedan sprat. Dozivala sam ih, ali nije bilo odgovora.”
Tridesettrogodišnjakinja se zatekla ležeći sa bebom na grudima, koju je još uvijek držala u rukama.
Ormar koji se srušio pored njih spasio im je živote spriječivši da ih ne zdrobi ogroman komad betona. Njih dvoje će ostati u tom položaju skoro četiri dana.
Dan prvi
Ležeći u pidžami pod ruševinama, Nekla nije mogla da vidi ništa sem „mrklog mraka”. Morala je da se osloni na druga čula da bi razlučila šta se dešava. Na njeno veliko olakšanje, odmah je osjetila da Jagiz još diše, piše BBC.
Zbog prašine, isprava je imala problema s disanjem, ali kaže da se ona ubrzo slegla. Bilo joj je toplo u ruševinama. Osjećala je da su joj ispod leđa dječije igračke, ali nije mogla da se pomjeri da vidi ili da se namjesti da joj bude udobnije. Pored ormara, meke kože novorođenog sina i odjeće koju su nosili, nije mogla da osjeti ništa drugo sem betona i krša.
U daljini je čula glasove. Pokušala je da dozove pomoć i da udara u ormar.
“Ima li nekoga? Da li me neko čuje?”, dozivala je.
Kad to nije funkcionisalo, uzimala bi male komadiće krša koji je pao pored nje. Udarala je njima u ormar, nadajući se da će to biti glasnije. Plašila se da udara u površinu iznad sebe u slučaju da se obruši. I dalje niko nije odgovarao. Nekla je shvatila da postoji mogućnost da niko ne dođe.
“Bila sam prestravljena”, kaže ona.
Život pod zemljom
U mraku ispod ruševina, Nekla je potpuno izgubila osjećaj za vrijeme. Život nije trebalo da ispadne ovakav.
“Planiraš mnogo stvari unaprijed kad dobiješ bebu, a onda… odjednom se nađeš pod ruševinama”, kaže ona. Ipak, znala je da mora da se stara za Jagiza i uspijevala je da ga doji u skučenom prostoru. Nije bilo izvora vode ili hrane do kog je mogla sama da dođe. Iz očaja, pokušala je da pije vlastito mlijeko iz dojke, ali nije uspjela.
Nekla je mogla da čuje rad bušilica iznad sebe i da čuje korake i glasove, ali su ti prigušeni zvuci djelovali kao da su predaleko. Odlučila je da čuva snagu i da ostane tiha sve dok se glasovi iznad nje ne približe.
Stalno je mislila na svoju porodicu – bebu na svojim grudima i muža i sina izgubljene negdje u kršu. Brinula se i za druge najmilije pitajući se kako su prošli u zemljotresu. Nekla nije mislila da će uspjeti da se izvuče iz ruševina, ali Jagizovo prisustvo joj je davalo razlog da ne prestane da se nada.
On je veći dio vremena spavao, a kad bi se probudio uplakan, u tišini bi ga podojila dok se ne smiri.
Spašavanje
Nakon više od 90 sati provedenih ispod zemlje, Nekla je čula lavež pasa. Pitala se da li sanja. Lavež su pratili glasovi ljudi.
“Jesi li dobro? Kucni jednom ako jesi”, dozivao ju je jedan iz ruševina. “U kom stanu živiš?”
Pronašli su je. Spasioci su pažljivo kopali u zemlji da bi je locirali, dok je ona držala Jagiza. Mrak je razbio snop svijetla koji joj je zasvijetlio u oči. Kad je spasilački tim iz Vatrogasne brigade istanbulske opštine pitao koliko je star Jagiz, Nekla nije znala odgovor. Samo je znala da je bio 10 dana star kad je udario zemljotres.
Kada je predala Jagiza spasiocima, Nekla je odnesena na nosilima ispred nečega što je djelovalo kao velika masa ljudi. Nije uspijevala da prepozna nijedno lice. Dok je unošena u bolnička kola, tražila je potvrdu da je i njen drugi sin spašen.
Nakon ruševina
Kad je stigla u bolnicu, Neklu su dočekali članovi porodice koji su joj rekli da su njen muž Irfan, s kojim je u braku šest godina, i njen trogodišnji sin Igit, spašeni iz ruševina. Ali oni su prebačeni u više sati udaljenu bolnicu u pokrajini Adana, zato što su pretrpjeli teške povrede nogu i stopala.
Nevjerovatno, ali Nekla i Jagiz nisu pretrpeli nikakve ozbiljne fizičke povrede. Zadržani su 24 časa u bolnici na posmatranju prije nego što su pušteni da idu. Nekla nema više kuću kojoj može da se vrati, ali ju je član porodice doveo u plavi šator napravljen od drveta i cerade. Unutra ih ima ukupno 13 – svi su oni izgubili domove.
U šatoru, porodice pomažu jedni drugima, kuhajući kafu na malom šporetu, igrajući šah i razmjenjujući priče. Nekla se “trudi” da se pomiri s onim što joj se desilo. Ona kaže da svoj život duguje Jagizu.
“Mislim da u slučaju da moja beba nije bila dovoljno snažna da izađe na kraj s ovim, ne bih mogla ni ja”, objašnjava ona.
Njen jedini san za svoga sina je da ne mora nikada više da iskusi ništa slično.
“Veoma sam srećna što je novorođenče i što se neće sjećati ničega”, kaže ona.
Nekli stiže poziv i ona se smješka. Iz bolničkog kreveta joj se smiju i mašu Irfan i Jigit Kerim.
“Zdravo, ratniče, kako si, sine moj?”, pita Irfan bebu preko ekrana.
BEOGRAD – U Kraljevu je danas registrovan zemljotres od 2,3 stepena po Rihteru.
Aparati Seizmološkog zavoda Srbije potres su registrovali u 13.43 časova.
Zemljotres ove jačine ne može da izazove materijalnu štetu.
Podsetimo, u toku dana serija manjih potresa registrovana je na području istočne Srbije, kao i prethodnih dana. Sva tri puta danas zaljuljao se Bor.
Kurir.rs/Seizmo.rs