Gurabije su slatkiš koji su naše majke i bake nekada često spremale, a
uprkos tome što ovaj kolač može danima da stoji, uvek bude razgrabljen i
pojeden u rekordnom roku. Poseban ukus ima kada se služi uz čaj.
Sastojci:
250 g masti
250 g šećera
3 jajeta
500 g brašna
strugana kora limuna, po želji
malo mlevenih oraha
Priprema:
Penasto umutite mast sa šećerom, pa postepeno dodajte 2 cela jaja, a
od trećeg samo žumance. Belance ostavite u frižideru za kasnije. Zatim
smesi dodajte brašno. Testo ostavite da se stegne na hladnom pola sata, a
nakon toga ga razvijte oklagijom na 5 mm. Vadite modlom keksiće,
stavite na pleh obložen papirom za pečenje, premažite belancem i pospite
orasima. Pecite 20 minuta na 160 stepeni.
Već smo pisali priču o devojci iz Franuske koju je majka 25 godina držala zaključanu na tavanu kuće, a jedna slična priča dogodila se i u našem susedstvu.
Iako je rođen 1948., Drago J. je ponovo počeo da postoji tek 2007. godine. Naime, sve do marta te godine, majka Veronika iz Belog Manastira, je Draga skrivala od sveta. Zaključan u sobi s rešetkama na prozoru, Drago je proveo tako više od pola veka života. Da apsurd bude veći, kuća strave bila je tek nekoliko stotina metara udaljena od belomanastirskog Centra za socijalni rad.
Iz male sobe, koja je bila ceo Dragin svet, nije bilo
direktnog izlaza. Put ka izlazu u dvorište vodio je kroz kuhinju u kojoj
je spavala njegova majka. Vrata te sobe bila su tokom dana uvek
zaključana. Dragin zatvor bi tek uveče bio privremeno otvoren, piše Večernji list.
Stravična životna priča o nesrećnom Dragi koji je život proveo u
kućnom zatvoru, bez ikakvog kontakta s vanjskim svetom, pre 16 je
godina, potresla Baranju, ali i čitav region.
“Nevidljivi“ čovek, kako su ga tamošnji mediji nazvali, proveo je 59 godina svog života, sve vreme zatvoren u četiri zida.
Svi su zaboravili, ili pak nisu ni znali da Drago postoji. S vremena na
vreme, meštani su, noću, kada je bilo upaljeno svetlo, u kući viđali
siluetu muškarca, ali nisu znali da je reč o sinu kojeg je majka, od
ranog detinjstva, zatvorila u kuću, pomno ga skrivajući od sveta.
Susedi, s kojima su novinari razgovarali te 2007., tvrdili su da Dragu nikada nisu videli. Koliko
ga je majka dobro skrivala potvrdio je i neverovatan podatak – Dragu
nikada nije vidjela čak ni supruga njegovog brata, iako su prvih godina
braka, živeli na istom kućnom broju i delili dvorište. Ukratko, šest
decenija, nesrećni čovek zapravo nije postojao, jer za njega niko, osim
par članova njegove najuže porodice, nije znao.
Niko od komšija nije znao da je Drago zaključan u kući foto: Profimedia
Кako se tada ispostavilo, Drago je bio najstariji sin Veronike i njenog supruga Ivana. Кao
sasvim mali dečak se razboleo, pa su ga, kako su meštani
pretpostavljali, od stida zatvorili u kuću, da ga više niko ne bi video.
Nakon što mu je otac umro, jedina osoba koju je Drago video i čuo
poslednjih 20 godina zatočeništva bila je njegova majka. Nije imao
kontakt sa svetom ni preko radija ni preko TV ekrana. Nije znao ni čemu
služi kupatilo. Tek nakon smrti Dragine 87-godišnje majke Veronike, u
februaru 2007. godine, strašna priča je izašla na videlo.
Majci (45) iz Zemuna, za koju su objavljene informacije da je tokom leta 2016. godine u kući u Zemunu lišila života svoje novorođeno dete, biće ukinut pritvor.
Kako Republika saznaje, veštačenjem je utvrđeno da je beba ženskog
pola rođena mrtva i da se očekuje obustava istrage i ukidanje pritvora.
Povodom ovog slučaja oglasilo se i Više javno tužilaštvo u Beogradu, a u svom saopštenju oni su naveli:
– Po prijemu odgovarajućih veštačenja, Više javno tužilaštvo u
Beogradu donelo je naredbu o obustavi istrage protiv L.M. (45), koja se
vodila zbog sumnje da je izvršila krivično delo Teško ubistvo, jer delo
koje je predmet optužbe nije krivično delo.
Tužilaštvo je takođe stavilo predlog Višem sudu u Beogradu da L.M. ukine pritvor.
Protiv L.M. istraga je bila pokrenuta krajem januara zbog sumnje da
je lišila života svoje novorođeno dete, a potom ga ostavila u zamrzivaču
u kući u kojoj je tada živela u Zemunu. Veštačenjem je utvrđeno da je
dete rođeno mrtvo, odnosno da je smrt deteta prirodna i da je nastupila
pre porođaja – saopštili su iz tužilaštva.
Tužilaštvo u Zagrebu danas je navodno potvrdilo da je pevačica Severina Vučković počinila krivično delo – nametljivo ponašanje i preti joj kazna do tri godine zatvora, prenose mediji.
Ona je pre dve godine direktorki škole koju pohađa njen sin Aleksandar, Ljiljani Klinger, navodno slala preteće poruke.„Zadavila bih te rukama, babo“, „Stara, šepava, ružna babo“, „Sedećeš i drhtaćeš i trešćeš se kao krivonoga kao što sam se ja tresla“, navodno je pisalo u tim porukama.
Ljiljana Klinger tada je podnela krivičnu prijavu protiv pevačice Državnom tužolaštvu Republike Hrvatske, a mejlom se obratila i ministru Davoru Božinoviću.
„Ozbiljno se bojim za svoju sigurnost, molim Vas da mi pomognete kako
ne bismo, umesto upozorenja gospođi, morali da šaljemo telegram
saučešća“, napisala je ona, između ostalog.
Severinu je zbog navodnih pretećih poruka i nametljivog sadržaja tužila i bivša direktorka Poliklinike za zaštitu dece i mladih grada Zagreba, Gordana Buljan Flander.
Na ovaj korak odlučila se nakon što je pevačica nju i još dvadesetak
ljudi optužila da joj otežavaju postupak dobijanja starateljstva nad
sinom.
„Policijski službenici Policijske uprave zagrebačke dovršili su
kriminalističko istraživanje nad 50-godišnjakinjom zbog sumnje u
počinjenje prekršaja opisanog u članku 17. Zakona o prekršajima protiv
javnog reda i mira na štetu zaposlenice Centra za socijalnu skrb Zagreb
te će optužni prijedlog biti podnijet Općinskom prekršajnom sudu u
Zagrebu redovnim putem“, pisalo je tada u saopštenju policije, prenosi
„Blic“.
Znaš deda,ovo ti nikada nisam rekla,valjda sam bila i previše
mala,dete,pa nisam znala kako bih ti mogla reći.Osim toga nisam znala
pravi razlog tvog ponašanja,a i iskreno,bila sam ljuta.Znaš li kako je
to kad se ljutiš na najvažniju osobu u svom životu?
Pa dobro,sad kada sam starija i kad znam pravi razlog,mislim da ti
mogu reći sve ono što sam godinama skrivala u sebi.Šteta samo što nikada
nećeš moći da čuješ!
Ti si meni bio najvažnija osoba u životu,sve što sam ikada uradila
bilo je da bi ti bio ponosan na mene,moj zaštitnik.Naučio si me toliko
toga,naučio si me da budem ponosna,iskrena…Sa tobom moje detinjstvo je
bilo jedna velika zabava.Pa reci mi,deko,kad si znao sve to što si mi
pričao,kako to da si ipak ispao toliko glup?Ispao si sebičan!
Ok.razumem,sinu si pružio sve što si mogao,a on nije bio onakav kakav
si želeo da bude(da,da,znam da je to pravi razlog) i bio si
razočaran.Ali da zbog toga isteraš babu iz sobe i da ne pričaš sa
drugima.Pa šta je bilo sa tim da si ti glava porodice.Šta je bilo sa
onim tvojim pogledom koji bi naterao i najkrvoločniju osobu da sluša?
Šta,nisi imao volje!?Pa,pazi,kad ni ja nisam imala volje da slušam
vaše večite svađe,a morala sam.Naravno,mnogo je lakše kad deca trpe,to
su ipak deca nego da odrasli sednu i porazgovaraju otvoreno.
Glupi odrasli!
I šta sad,mrtav si,ne može se vreme vratiti,porodica ti je
razorena.Unuci ti se ne viđaju,a nisu oni krivi,već ti.I ja,ljuta sam na
tebe,ali isto tako mi toliko nedostaješ,da nekad mislim da te
osećam,tu,sa strane,kao da stojiš iznad mene.
Tomislav
je bio jako vezan za baku, uvijek je volio kad ga njegovi roditelji
ostave kod nje, jer baka mu je sve dopustala, da jede „smece“ od hrane
kako bi to nazivala njegova majka…..da ostane budan do kasno, i volio je
njezine price….poželio je da nikad ne odraste…želio je zauvijek ostati
dijete…..sada je on 35 godisnjak, ima dva sina, predivnu ženu, stabilan
brak……..a priče, sad ih on priča, svojoj djeci…dok ih priča i on sam se
osjeća poput djeteta….a to je i želio….
Jedna bakina priča mu je posebno bila draga….
Bilo je to u ratno vrijeme, dok je bila oskudica u svemu i borba za
opstanak….Starija žena je našla dječaka pokraj mrtvih roditelja, uzela
ga je k sebi i odlučila ga odgojiti…
Nije bilo dovoljno hrane niti za nju a kamo li za djete, ali ta baka je
bila spremna dati zadnju koricu kruha za njega, ionako za nju će uskoro
život biti gotov….Snalazila se svakako da dođe do novaca, radila jako
teške poslove, brala jabuke po njivama, šljive ili jagode, pa je isla
prodavati…..cijeli dan je sama brala hrpe kosara…nije joj bilo
tesko….toliko ulozen trud a malo novaca….ali njoj je bilo dovoljno samo
da malenom ima dati za jesti i da nije bos…..dječak je rastao, bio je
sretan i zaigran, baka mu je bila kao majka, svoju sudbinu nije
znao….zaista je bio zadovoljan s malo za razliku od danasnje djece koja
nisu zadovoljna kada bi im avion dali…bog ga je podario zdravljem…..bio
je jako pametan, sve petice u skoli, svi su mu zavidjeli…nikad nisi
mogao cuti od njega da se zali na nesto, da je tuzan, bio je
optimistican i uvijek je gledao pravo…..baka je bila sretna s njim, i
vrlo ponosna na njega kao sto bi bila svaka majka…..u skoli bi ga
zadirkivali kako ima staru mamu, kako nema oca, svasta su mu govorili,
ali nije mario za to……..iako je njegova „majka“ stara ona je njemu bila
sve…..a rekla mu je da mu je otac bio veliki heroj i da ce ga paziti
izdaleka…..tako da nije mario sto drugi govore….bio je sretan dječak, a
poslije i mladić…….starica ga je odgojila u poštenog mladića, radišnog, i
pred njim je vidjela buducnost……ona je svoj posao obavila…rat je
zavrsio odavno, dječak je postao mladić, muškarac….
a dosao je dan da i starica ode….da napusti ovaj svijet….i otisla
je…..mladića je to pogodilo jako…ostao je sam na svijetu..okruzen
zlobom…..ona mu je bila snaga…..sto ce sad bez nje?—-nikad nije
prihvatio taj gubitak…ali s vremenom ga je prebolio….borio se za
opstanak, radio je naporno da bi nešto stekao, a drugi su imali sve na
gotovo….stekao je kucu, otvorio voćaru, a poslije se posao proširio,
upoznao ženu, oženio se, dobio djecu….uspjeo je u životu kako se kaže……i
ta baka je bila zadužena za to…..
nažalost njegova djeca ne vole priče, ali tomislava to ne može spriječiti da priča i priča……jednog dana oni će razumjeti….
Od
svoje 14te godine pišem svoju životnu priču i upravo sam završila prvi
deo knjige. Naravno, neću moći da pišem celu priču ali pokušaću da vam
dočaram na najbolji moguci način i da dokažem da i od najgore situacije
postoji gora… SAMO HRABRI OPSTAJU!
Imala sam savršeno detinjstvo kakvo se samo može poželeti! Otac i
majka su bili vredni ljudi, pošteni, imali su samo jedan cilj u životu,
da meni obezbede sve što mi je potrebno i više od toga, obezbedili su mi
kraljevski život jer bila sam jedinica, tatina princeza… Oduvek su
zarađivali i više nego što je potrebno, tako da su mi kupovali sve što
sam poželela, ali ja sam bila muškobanjasta tako da me ništa nije
zanimalo, bila sam i stidljiva tako da nisam puno tražila, bila sam
zadovoljna svojim zivotom… Ja sam prva imala sve što je novo tako da je
društvo iz ulice stalno dolazilo kod mene, bila sam omiljena u društvu!
Najlepši dani bi nam bili leti,kad se svo društvo okupi na ulicu i
igramo između dve vatre ili fudbal( bila sam muškobanjasta) a moja majka
izađe sa nama. Bila je jedina majka u naselju koju su voleli i deca i
komšije, a otac je radio kao kamerman na televiziji! To su bili najlepši
dani, detinjstvo… Bez znanja o životu… Bez briga, problema… Jedina
briga mi je bila kako da obučem lutku…
A onda je došlo vreme da se odraste i pre vremena…
Moj 11ti rodjendan… Najbolji od svih… Društvo, prazna soba, najlepša
torta i naručivanje muzike preko radija… Wow, osećala sam se tako
veliko… Hey, pa ja sam devojka! Nisam imala pojma kako je teško biti
devojka, zapravo ja to nisam ni bila tako sam samo mislila, a I dalje
sam bila nezrelo derište…
2011 godina, godina košmara… Godina kada moja noćna mora počinje… Te
godine desilo mi se ono čega sam se u dubini duše najviše plašila…
Ostala sam bez majke… Ostala sam bez svog najvećeg oslonca u životu sa
samo 11 godina. Bila sam strašno plašljiva. Kad bi me noću bilo strah,
ja bih se ušunjala u bračni krevet mojih roditelja i legla u sredinu. A
onda, to veče je bilo presudno, odvojili smo se, ja sam spavala sa
majkom, a otac u njegovoj sobi… Novembar mesec… Mrzela je hladnoću, a
otac je voleo da spava u hladnom… Te večeri spavala sam sa njom. Noć je
bila mirna i tiha, ja sam joj obećala da ću lektiru da pročitam do kraja
i ostala sam do pola 1 noću samo da ona ne bi bila ljuta na mene.
Zaspala sam, nesluteći da mi je to bilo poslednje veče kad sam čula
majkin glas, poslednja šansa da joj dokažem koliko je volim, poslednja
šansa da kažem „volim te, živote“.
Pred jutro sam čula kako se guši, ustala sam i vikala na sav glas,
dozivala je „majka, majka!“ nije bilo reči. Otac je čuo mene i dotrčao u
sobu, pokušavao je da je spasi, veštačko disanje,umivanje, a onda je
rekao zovi hitnu pomoć! Ja sam rekla da ne znam broj, nisam imala
prilike da zovem hitnu! Reko mi je i plačljivim glasom,tačnije
vrištanjem, rekla sam im da je majci loše, nisam znala da im objasnim
šta mi se događa, šta se njoj događa… Doktorka je rekla biće ti majka
dobro i spustila slušalicu. Otac me je poslao u susednu kuću kod babe
kako bi me poštedeo bola i gledanja majke kako umire. Nisam bila ni
svesna o čemu se radi, mislila sam da joj je samo bilo loše. Sati su
prolazili, cela porodica je bila kod nje, samo ja nisam mogla, nisu me
pustili. Došao je brat od strica i zamišljeno gledao kroz prozor, došao
je i deda i strina, samo sam čula strinu: „Bože, ne mogu da verujem“.
Pitala sam brata o čemu se radi, on je počeo da plače, a onda sam znala,
znala sam da drama počinje, znala sam sve, a ustvari nisam znala ništa…
Otišla je bez pozdrava na put bez povratka. Lekari kažu da joj je puklo
srce, kažu da ne znaju od čega, nisu mogli ništa da urade…
Od tog trenutka otac i ja smo postali stranci, on je imao samo jedan
cilj, da meni obezbedi sve, da mi bude i otac i majka, ali radio je puno
i nije imao vremena za mene, niko nije imao vremena za mene… Ostala sam
sama… Otac je ubrzo počeo da ima sve manje posla, prihodi su se sveli
na minimum, a od silnog bogatstva nije ostalo ništa. Vozio me je u školu
svakog dana, vozio me gde god sam htela, razvozio moje drugarice i
činio sve da dobijem onu izgubljenu ljubav, ali nije uspeo jer rane su
pekle, svakim danom sve više, svaki dan je bio gori, a loše vesti samo
su dolazile… Moja najbolja drugarica je u to vreme bila na moru, a svo
moje društvo se razišlo negde, letovanje, rođaci, posete, a ja ostala
kući preko raspusta… Tadašnja najbolja drugarica bila je za mene sve,
bila mi je kao sestra, imala je samo majku… Oca nije ni upoznala… Tog
jutra trebala je da se vrati sa mora, ali nije je bilo, otišla sam na
stanicu da je sačekam ali se nije pojavila, brinula sam, nisam želela i
nju da izgubim… A onda mi je zazvonio telefon, loše vesti, ona se
trovala tabletama zbog dečka, ali je na svu sreću preživela. To mi je
dalo savršenu ideju, rešenje mojih problema (bar sam tad tako mislila),
mislila sam samo na sebe i rešila da uradim isto, čula sam da je to
najbezbolnji nacin za samoubistvo. Plašila sam se smrti. Noć, prohladno
letnje vreme, otac je otišao do prodavnice, a ja se zavukla u svoju
sobu, zamračila, izbacila krevet, ostavila samo dušek i skupljala
tablete po kuci, sve koje sam mogla da nađem, nisam gledala koje, samo
sam skupila u kasicu. Otac je došao i primetio čudno ponašanje, rešio je
da popriča sa mnom i sazna šta me muči. Ja sam mu samo rekla „Tata, mi
smo propali“ on je rekao „nismo, sine, borimo se još uvek“ isplakali smo
se to veče i on je otišao na spavanje, ja sam popila tablete i flašu
viskija koji smo trebali da otvorimo za moj 18ti rodjendan… Kad sam to
popila, ništa mi se nije desilo, bilo mi je čudno, uzela sam još viskija
i popila guaranu, a onda sam počela otežano da pričam i pala sam… Kad
sam se probudila bila sam u bolnici, nisam mogla da pomeram noge, a ruka
mi je bila ukočena, bila sam paralizovana! Sećam se da sam bila gladna,
ali nisam mogla da jedem jer sam ubrzo pala u komu… 2 dana sam bila u
komi. Sledeća scena koje se sećam jeste da sam bila u liftu, na
kolicima… Vozili su me hitno za Beograd… Zaspala sam… Sledeće čega se
sećam, oko mene sve je belo, bele siluete užurbano prolaze, a ja ne znam
dal sam živa ili šta već… Doktori su se pobrinuli za mene, na
neurologiji su mi dali najbolju moguću negu, bila sam 2 meseca u bolnici
i konačno izašla kući…
Od tog trenutka sam izgubila poverenje ostalog dela porodice, gledali
su me sa mržnjom…. Ali oni i nisu bili bitni, najbitnije je bilo da sam
shvatilia koliko sam zapravo vezana za oca, imali smo normalnu
komunikaciju, pričali o problemima o svemu… Moj princ je bio uz mene,
kao sto je rekao jop uvek se borimo… A onda sledi nešto što u stvari
stavlja pečat na celu ovu dramaturgiju.
Sa 17 godina saznajem da mi je otac bolestan i da mora hitno na
operaciju, ljudi su zabrinuti, tužni, a niko mi ne priča zašto. Ja kao
njegova mezimica teram ga da ide na operaciju, ne znajući o čemu se
radi… I dan danas mrzim tu tajanstvenost! Imao je jednu operaciju,
drugu, treću…a onda sam počela da sumnjam da se nešto dešava… Svaki put
kad bi dolazio iz bolnice, baba i deda bi mi pricali da se ne uplašim od
njega jer može da se desi da mu je kosa opala ili da je smršao zbog
bolesti, ali ja sam i dalje gledala u njega kao u mog princa i verovala
da ima Boga, da kad mi je uzeo majku neće i oca… Čvrsto sam verovala da
će njemu da bude bolje… Dani su prolazili, meseci, a sa njima su
dolazili novi problemi i situacija u kući je postala sve napetija, on je
počeo da vrišti od bolova, komšije, rođaci ubeđivali su me da on vrišti
onako, da to nije od bolova, da mu je to prešlo u naviku, verovala sam
ljudima, a nisam njemu… Pričao je da neće još dugo da izdrži, nisam
verovala… Zapravo nisam znala ni od čega boluje… Dani su prolazili, ja u
jednoj sobi učim, a on u drugoj vrišti od bolova, ali moje obećanje da
ću da se popravim u školi bilo je važnije od bilo čega, njemu sam
obećala! Imao je par kriza kad sam bila preplašena na smrt, kad sam
pomislila da sam ga izgubila, ali prošlo je. A onda sam rešila da odem
malo u selo i odmorim se od te galame i svega, odmorila sam par dana,
tetka je rekla da je nedelja savršena da me odveze kući, ali mene je
nešto vuklo da se vratim u četvrtak i to je bilo presudno, počela sam da
histerišem i dovezli su me… On je bio malo bolje, zajedno smo ručali,
ispričali se i on je rekao da neće još dugo i pitao me „zašto me ti ne
volis?“ rekla sam pa kupio si mi telefon i sve što mi treba zasto bih te
volela (iz zezanja) on je reko dobro, ja sam prišla i poljubila ga…
Imala sam običaj da kad ustanem odem prvo kod njega u sobu da se
pozdravim sa njim, a onda krenem u nove pobede. Tog jutra, kao po
običaju, ustala sam i krenula kod njega u sobu i imala sam šta da vidim.
Ležao je, a oko usta mu je bilo belo, baba je rekla idi u svoju sobu.
Ništa mi nije bilo jasno, palo mi je na pamet da možda spava, a oni su
ga brijali… Pustila sam muziku tiho i sedela u sobi i čekala njihovu
dozvolu da ga vidim, a onda je došla njegova kolegenica (naša kućna
prijateljica) rekla je, slušaj, ugasi muziku, bilo mi je sve to čudno,
ali ipak sam je saslušala, rekla je on je pao u komu… Stajala sam nema
nekoliko minuta, a onda zapitala da li će se uopšte probuditi? Rekla je
da je sve na njemu i rekla je da je bolovao od raka! Nisam imala pojma
kakva je to bolest. Otišla sam u prizemlje kod stanara i pričala o njemu
i rekli su mi da idemo na jedno mesto, odveli su me kod psihijatra.
Onako nervozna čekala sam moj red da uđem i počela da se plašim… Doktor
mi je dao neke tablete i počela sam sa terapijom neznajući zašto… Te
večeri mi nisu dozvolili da spavam kući, poslali su me kod sestre…
Sestra mi je konačno dozvolila da ga vidim… Pričala sam sa njim u nadi
da me čuje, u nadi da kad se probudi, oprostiće mi sve što sam
pogrešila. Čitala sam mu pesme koje sam pisala za njega, rekla mu sve
što nikad nisam do tad… I rekla sam „čekaj me, sutra nastavljamo
razgovor“. Znala sam da se borio, videla sam to, borio se zbog mene,
hteo je da živi, znam to…
U toku noći su počele komšije da dolaze kod sestre, da vide mene,
sestra je otišla kod njega… Rekla sam im i ako se nešto desi, nemoj da
mi kažeš to… Samo plači, napravi grimasu, samo nemoj da mi kažeš, jer ne
želim da znam, ne želim da se pomirim s tim da je on umro… Ne, to ne
može biti istina… Ali sestra je došla, zagrlila me jako, stegla me, i
počela da plače… Znala sam… Shvatila sam… Krivila sam i njega i Boga i
majku što mi ga je uzela kad mi je najviše bio potreban… Htela sam da ga
vidim, nisu mi dozvolili, rekli su kad ga spreme za put,moći ću da ga
vidim… Tablete su počele da deluju i zaspala sam…
Kad sam oči otvorila, prvo mi je sestra dala gomilu tableta,a onda
sam je pitala, zapravo molila je da mi kaže da nije istina… Nije bilo
reči, ovog puta nisam mogla da dozvolim da se ne pozdravim sa njim, da
napravim glupost kao sa majkom, da se plašim od nje… Htela sam kod
njega…
Bilo mi je teško, bila sam vezana za oca i više nego što sam
milslila, ali kad je on umro, ja nisam videla ni jedan razlog za život…
Počela sam da prodajem stvari iz kuće kako bih kupila alkohol, cigarete,
prodavala sam majkino zlato, bila sa svakakvim likovima. Školu sam
napustila, bežala, ni sama ne znam šta je sve bilo… Kao što sam rekla,
te tablete i alkohol su mi postala navika ili možda sam samo želela malo
pažnje… Nekoliko puta su me vodili u bolnicu kako bih se izlečila, ali
ja bih pobegla ili pravila se kao da je sve ok i opet nastavila po
starom. Počele su i da kruže loše priše o meni po gradu, ljudi su me
sažaljevali, neki su pričali da volim samo sebe, a tako je i bilo,
igrala sam se sa svim momcima koje sam imala, jer imala sam taj strah da
nekog zavolim, plašila sam se da ga ne izgubim… Tada je moje srce
postalo kavez, a osećanja su umrla, a razum mi je bio potpuno uništen…
Kad je ocu bilo godinu dana, pojavila sam se na groblju sa babom i
dedom. Bili su ljuti imali su pravo, a ja sam samo htela da im pomognem i
dozovem se pameti. Kao i uvek kad je napeta situacija poslali su me u
selo, tamo sam se malo oporavila od svega, smirila se, prestala da
pijem. A kasnije posle samo par meseci, opet su mi došle bubice u glavu,
nisam mogla da podnesem bol, nisam mogla da gledam njegovu sliku na mom
stolu, nisam imala više suza i još jednom potražila sam lek u
tabletama, ovog puta sigurna da ću da umrem. Nadala sam se da će biti
bezbolno kao svaki prethodni put, nadala sam se da ću zaspati i da će
biti kraj, ali ne, doživela sam najgori košmar, umirala sam u mukama,
bila sam svesna svega, lekari su mi dali infuziju, ali ja sam u napadu
otkinula iglu i pola infuzije je otišlo van… Više mi nije bilo pomoći…
Dovezli su me do kuće, nepokretnu, ukočenu i ostavili u krevet…
Drugarica me je zvala u 3 ujutru, kao da je znala, pitala me šta
radim,kako sam, rekla sam joj dobro sam pusti me da spavam, Nisam želela
da me gleda kako umirem, nije zaslužila to od mene. Zvala me je još
jednom i pitala šta sam uradila, kako sam, rekla sam joj nije mi dobro i
ostavi me na miru… Spustila sam slušalicu i došla u situaciju da molim
Boga da me spasi, obećala sam da to više nikad neću da uradim, ali bilo
mi je užasno loše, nisam mogla da ustanem… Baba i deda nisu hteli ni da
me vide dok sam ležala u bolnici, ostala sam sama da umrem u najgorim
mukama… Pred jutro mi je postalo malo lakše i uspela sam da zaspim… Dva
dana nisam ustajala iz kreveta… Treći dan sam polako počela da pomeram
noge. Zatvorila sam se u četri zida i za mene su jedini ljudi bili oni
na internetu, samo su oni postojali, dan nisam videla… Ali sam se
potrudila da sredim kuću i sve što je baba tražila od mene kako bih
povratila davno izgubljeno poverenje. A onda sam jednom prilikom rekla
babi da će jednog dana biti ponosna na mene…
Tako je i bilo, našla sam posao i počela da radim, bili su ponosni na
mene, rodbina je ponovo počela da mi veruje, finansijsko stanje se
popravilo. Kupovala sam rodbini poklone i svaki dan im se zahvaljivala
što su bili uz mene, iako nisu ni bili, ali ja sam imala taj trip da
volim sve ljude, bila sam srećna… Bila sam ponovo na vrhu…
Ali ta sreća nije dugo trajala, ubrzo je gazda počeo da se ponaša
nasilno, da kasni sa platom, zapravo da je ne daje po 3 meseca, imala
sam konflikte sa njim i dala otkaz… Evo me opet na dnu… Tad je počelo
ono najgore, imati pa nemati… Devojka u najboljim godinama, bez ičega…
To nisam mogla da podnesem, nisam htela da se pomirim sa svojim životom,
htela sam da budem neko drugi, htela sam da budem slobodna, da radim
šta hoću, počela sam svet da gledam kroz novčanik. Uvek me je nervirala
moja stidljivost tako da sam ponovo počela da pijem, samo što ovog puta
je bilo gore, nisam se družila sa drugaricama, moje društvo se sastojalo
od muškaraca, malo više ili malo manje bogatih ali sam gledala sve kroz
kintu. Naravno spala sam na taj nivo da moram da spavam sa nekim da bih
dobila jednu paklicu cigara, a onda su tu dolazili oni sa kolima,
motorima… Stidim se…
Ali ko visoko leti, nisko pada, tako i ja, počela sam da dobijam
simptome trudnoće, noćima nisam mogla da spavam, jer nisam mogla da
kažem babi i dedi, a nisam mogla da abortiram, lekari su mi još u fazi
trovanja tabletama našli tahikardiju srca, tako da mi se stanje
pogoršavalo, nisam mogla da spavam, nisam mogla da jedem, upala sam u
tešku depresiju…
Rešenje je bilo da stavim tačku na sve i kažem da je bilo dosta, došla
sam u situaciju da još jednom molim Boga da me spasi i opet obećam
promenu… Otišla sam u selo i ovog puta ostala duže, radila
poljoprivredu, bila aktivna i zaboravila i na alkohol i na moguću
trudnoću. Kad sam se vratila kući bila sam kao nova, ispostavilo se da
nisam trudna, da sam zdrava, da je sve u redu… Krenula sam da tražim
novi posao, da živim normalnim i aktivnim životom, stara prijateljstva
su oživela, ljudi me na neki način osuđuju, ali kad je u pitanju
promena, podržavaju me u svemu. Sada sam opet na vrhu i ostajem ovde,
lepo mi je ovde, živim kako mora,, ali bar sam živa i imam šanse da
osećam, volim, zagrlim, dišem… Srećna sam… Nemam razloga, ali jesam…
Život je lep… Iz svega ovoga uvek ću se držati svoga NIJE SRAMOTA PASTI,
SRAMOTA JE NE DIĆI SE! I zato uvek ustanem pravo i ponosno, jer znam da
sam jaka, moji roditelji ne bi voleli da me vide na dnu, i zato koračam
samo pravo!
Želja za slavom i bogatstvom nešto je čemu teži velika većina ljudi i kod nas i u svetu.
Neprekidno jurcanje za materijalnim često nas odvrati od onog suštinskog što život zaista jeste, a u takvi zamku upala je Jana, jedna od dve sestre, glavnih junakinja nove hit serije “Prsten sudbine” na televiziji Kurir, koja će biti emitovana svakog radnog dana u 15 sati, kao i u repriznom terminu od 22 časa.
Serija govori o polusestrama koje su rano ostale bez oca. Odrastale su s majkom Olgom i njenom zaovom Ljubom.
Nakon 20-ak godina, Anja je postala uspešni marketinški stručnjak u građevinskom preduzeću “Čerkasi – Silikatbud“, dok se Jana zaposlila kao reporterka koja sve vreme mašta o tome da postane TV voditeljka.
FOTO: KURIR TV
Polazeći na audiciju, Jana naleće na gataru koja joj proriče sudbinu tražeći joj da izvuče tri karte. Jana je u prve dve izvukla ono o čemu najviše mašta, a to su slava i bogatstvo.
Sva ushićena, otvorila je i treću, na šta gatara isprva nije želela da joj odgovori, da bi joj onda rekla istinu. Upravo ova rečenica “zakucaće vas” ispred TV ekrana i objasniti zbog čega je serija “Prsten sudbine” stekla ogromnu popularnost u više od 40 zemalja sveta.
Jelena Radanović, supruga Slobe Radanovića često je aktivna na društvenim mrežama. Jelena svakodnevno izražava ljubav Slobi na različite načine a sada je najnovijom objavom mnoge iznenadila.
FOTO: NEMANJA NIKOLIĆ
Jelena je postavila Instagram stori dok gleda njenog supruga Slobu na televiziji, sa emotikonom “u ljubavi”.
FOTO: PRINTSCREEN INSTAGRAM
Inače, Radanovićeva se porodila u privatnoj klinici , za koju je Sloba, prema pisanju medija iskeširao 5.000 evra.
FOTO: PRINTSCREEN INSTAGRAM
Podsetimo, Jelena pored sina Damjana ima dva sina iz prvog braka.
