Category: Uncategorized

Mara je zbog Miluna napustila gradski život i došla na surovu planinu gde zajedno žive i gaje stoku.

Već godinama Mara i Milun Aprcović potpuno sami žive na 1.500 metara nadmorske visine na Katun Ravnom, koje pripada opštini Plužina.

Sa planine spuštaju se u selo tek tokom najsurovijeg dela zime, kada se ovce jagnje, jer kažu da je tamo za nijansu toplije.

Inače, najviše vole kad su na katunu gde drže oko 150 ovaca, 8 koza, 10 krava i nekoliko junadi, objavila je pre par godina TV Crne Gore.

Mari su sada 22, a udala se pre nekoliko godina i to baš mlada. Kod roditelja nikad nije radila poslove koje radi na katunu s Milunom, ali kaže da joj ništa nije teško i da voli selo.

Dodaje i da voli muziku i sluša je na mobilnom, a uveče zajedno s mužem sluša radio. Televizor nemaju na šta da priključe, a i ne treba im jer nemaju kad ni da ga gledaju.

U međuvremenu je savladala skoro sve poslove, a sve mu što zna, naučila ju je svekrva. Mara je iz jednog od susednih sela ali kod roditelja je samo čuvala ovce, od toga ništa teže.

– Ja više muzem, a svekrva radi oko mrsa. Udala sam se preko oko sedam i po godina, a sada imam 22. Život vas nauči da morate da odrastete. Svekrva mi je bila podrška, a i dan danas je, kaže Mara.

Jedna je od retkih devojaka koje su se u današnje vreme odlučile za težak život i rad na selu, ali ona kaže da joj je tu lepo. Njih dvoje su redak mlad bračni par koji živi na selu i od sela.

U grad, pričaju Milun i Mara, odu ponekad, kad je neki svetac i kad ima manje posla, da prošetaju, ali najviše ipak vole svoje selo jer su se tu navikli i tu im prija. Odu da ponešto kupe, da se malo druže, sednu, popiju kafu.

–Ne ustaje se rano, negde oko pola sedam, ispečem kafu meni i mužu, pa oko stoke , priča Mara, koja je muzla i po 130 ovaca do jeseni, kako kaže za to joj je potrebno sat vremena. Ona takođe navodi da više voli katun od sela, a planine i stoku više čak i od mora i primorja.

Živimo u vremenu kada sela sve više izumiru, dok mnogi život van gradske sredine ne mogu ni da zamisle. Jedna od njih je i Beograđanka, Marina K. koja je mnoge iznenadila svojom ispovešću.

Naime, još dok je bila student, upoznala je dečka sa sela u kojeg se odmah zaljubila. Ubrzo su uplovili u vezu, a nakon godinu dana zabavljanja su se venčali. Marina je zbog velike ljubavi grad zamenila selom, a onda je doživela neočekivano.

“U tom trenutku sam smatrala da je odluka da živimo na selu ispravna. Dovodio me je nekoliko puta kod svojih roditelja dok smo još bili u vezi, delovali su kao fini ljudi, pravi domaćini. Lepo su me prihvatili, ali na kraju se ispostavilo da nije sve onako kako sam zamišljala”, započela je Marina svoju ispovest, piše Telegraf.

Ubrzo nakon venčanja, Marina je morala da učestvuje u seoskim aktivnostima, odnosno da obavlja seoske poslove, što joj je veoma teško palo.

“Nemojte me pogrešno razumeti, radila sam ja sve i svašta iako sam gradsko dete. Ništa mi nije teško padalo! Možda nisam znala kako se muze krava, ali sam ubrzo i to naučila! Nervirao me je ceo taj koncept življenja na selu. Moj muž se nije pitao ništa, a ja još manje. Svekar je uvek vodio glavnu reč.”

“Jednom prilikom kada sam spomenula da bih želela da nađem posao kako bih malo izašla iz kuće, svekar je umalo dobio nervni slom. Krenuo je da urla na mene. “Ne ideš ti nigde! Ima da budeš ovde i da radiš ono šta ti ja kažem! Jesi li gladna? Nisi! Jesi li žedna? Nisi! Prema tome, radićeš sve kao i do sad i nemoj da sam ti glas više čuo!”, ispričala nam je Marina vidno iznervirana.

Marini su svekrove reči teško pale, a još više ju je pogodila činjenica da suprug nije stao u njenu zaštitu, kao i da se ništa ne pita.

Međutim, dve godine kasnije, Marina je shvatila da seoski život nije za nju i podnela je zahtev za razvod braka.

“Jednostavno nisam više mogla da istrpim sve! Bila sam im kao sluškinja. Njegova majka je obavljala sve poslove oko stoke, a jedva je stajala na nogama. Niko je nije poštovao, baš kao ni mene. Savetovala me je da ćutim jer sam žena i moja reč po nekom pravilu nije smela da se čuje. To me je ljutilo još više. Pobegla sam, jednostavno nisam više mogla da podnesem da se neko tako ponaša prema meni”, dodala je Marina.

Uprkos tome što se udala u imućnu i domaćinsku porodicu, Marina nije hela da toleriše određene stvari. Nakon što je roditeljima saopštila odluku o razvodu, nije naišla na njihovo razumevanje.

“Porodica mog bivšeg muža je imućna, ali džabe im sve pare ovog sveta kada ne znaju da uživaju u njima. Morala sam da molim supruga za svaki dinar, a on mi je to redovno “nabijao na nos”. Moji roditelji su bili protiv toga da se razvedem, ali bila sam odlučna! Pa ne žive oni sa njima nego ja! Znam najbolje kako mi je bilo sve vreme”, istakla je Marina.

Vratila u Beograd i već nekoliko godina živi i radi u svom rodnom gradu.

“Ne bih menjala ovu slobodu ni za šta na svetu. Sama sam svoj čovek. Radim, imam svoju platu, živim skromno, ali srećno. Tek sada shvatam u kakvom sam kavezu bila. Selo mi je ostalo u lošem sećanju! Kada neko spomene seosku idilu ja se samo se nasmejem. Nisu ljudi iz grada svesni kako narod tamo živi. Svaka čast onome ko može, ali ja zaista nisam spremna na to da me neko svakodnevno ponižava”, zaključila je Marina.

Balerina je otišla na selo da živi i obavlja poslove domaćice, dok su joj se mnogi divili. Međutim, ubrzo je isplivala istina.

Ispovest Beograđanke Marine, koja se udala na selu i pobegla glavom bez obzira, nakon što je shvatila da ne može da se uklopi u tu sredinu, nikoga nije ostavila ravnodušnim.

Međutim, postoje i oni koji užuivaju u sesokoj idili, dok im seoski poslovi ne padaju teško. Među njima je i bivša balerina, Hana Nilman, koja živi na selu sa mužem i sedmoro dece. Hana bez problema obavlja sve poslove, a osim porodici, posvećena je i životinjama koje gaje.

Hana proizvodi domaću hranu, gleda stoku – muze krave, kuva, pere i veoma je popularna na TikToku, gde sa ljudima deli svoje aktivnosti.

Hanin muž Danijel je rančer, ona se porađala kod kuće, koža joj je blistava i savršena, a nosi udobnu i skromnu odeću i svake nedelje ide u crkvu. Naravno, takav stil života ove porodice potiče upravo iz verskih uverenja. Oni su članovi Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, odnosno – mormoni. Mormoni su poznati po tome što im je poligamija dozvoljena, što su jako vezani za porodicu, izbegavaju državne ustanove poput školi i bolnica, a takođe imaju i specifičnu ishranu koja recimo zabranjuje kafu, piše Zadovoljna.rs.Porodica Nilman kaže za sebe da su “gradski ljudi koji su postali rančeri”, a Hana je bila profesionalna balerina koja je studirala na prestižnom Džulijardu. Ranije je bila Mis Njujorka i čak je osvojila titulu Mis Jute 2021 — i to dok je bila trudna!”Danijel i ja smo odrasli kao gradska deca. Bili smo fascinirani životom na farmi dok smo živeli u inostranstvu u Brazilu zbog Danijelovog posla. Dok bi većina njegovih saradnika u Brazilu odlazila na plažu vikendom, mi smo odlazili u unutrašnjost, diveći se poljoprivrednoj zajednici u zemlji”, piše na njihovom sajtu, prenosi Zadovoljna.rs.

Maštali su o tome da sami uzgajaju životinje, a onda su doneli odluku da odu na selo i naprave svoju farmu. – “Tako da smo se posle četiri godine u Brazilu vratili na selo, kupili zemlju i nastala je ‘Balerina farma’”, piše na sajtu.

U međuvremenu su napravili svoj sajt i razvili biznis. Naime, kod njih je moguće kupiti domaće proizvode, poput mesa, kolača, voća, povrća, pa čak i cveća. Zanimljivo je i da je cela porodica uključena u proces proizvodnje proizvoda koji se nude u prodaji, na šta je Hana posebno ponosna.

Matrijarh ove savršene porodice je Hana Nilman, mormonka koja je udata za Danijela Nilmana. Danijela često vidimo u kaubojskom šeširu, kako čuva stoku i jaše konje – ali ispostavilo se da je on zapravo jako bogat.

Njegov otac je Dejvid Nilman, osnivač brazilskih mormona i bivši izvršni direktor avio-kompanije JetBlue. Takođe je osnovao još četiri avio-kompanije: Morris Air, WestJet, Azul Brazilian Airways i Breeze Airways. Njegovo bogatstvo je procenjeno na neverovatnih 400 miliona dolara.Činjenica da ova porodica poseduje veliko bogatstvo mnoge je razočarala, buduči da su mnogi fanovi mislili da velikom mukom i radom uspeli da naprave farmu. Međutim, ispostavilo se da su veoma bogati, te da su u farmu uložili veliki novac o kojem ostali ljudi mogu samo da maštaju.Čak su istražili kakav šporet imaju u kuhinji. To je AGA model koji je dizajnirao švedski inženjer, koji je 1912. dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Očigledno, šporet košta najmanje 20.000 dolara (ako ne i više) i ljudi nisu blagonaklono prihvatili ovu činjenicu. Hanu optužuju da promoviše ideal žene koja može sve – a postiže sve samo zato što ima mnogo novca, pa samim tim i veliku pomoć oko dece i posla. Iako to nećete videti ispred kamera.Dok ih mnogi osuđuju zbog činjenice da su bogati, postoje i oni koji ih brane, smatrajući da imaju pravo da budu bogati. Takođe, mnogi dele mišljenje da su sa tolikim novcem mogli da žive u bilo kojem većem gradu, ali da su ipak izabrali selo, što je za svaku pohvalu.

Život na selu mnogima je neshvatljiv, dok je iskustvo mlade Marine koja se udala na selo i pobegla glavom bez obzira, podelilo mišljenja ljudi. Naime, svedoci smo činjenice da mladi ljudi sve više hrle u gradove izbegavajući seoske poslove, koji nisu laki, ali mogu biti veoma isplativi.

Osim toga što je seoska sredina mnogo zdravija od gradske, prednost je i to što postoji mogućnost uzgoja domaće hrane, dok svaka domasćinska kuća na selu ima velike zalihe prehrambenih proizvoda za koje bi u gradovima trebalo izdvojiti veliku sumu novca. Koliko život na selu može biti koristan, pokazala je i Hana koja sama proizvodi hranu.

Uzimajući sve tu u obzir, mnogi se pitaju zbog čega se onda ljudi sa sela smatraju “nižom klasom”, kao i zbog čega vlada mišljenje da je život u gradovima mnogo jednostavniji.

“Pa zavisi kakvo je selo u pitanju. Ja zivim u prigradskom naselju pa je mnogo zatupljenih, kao da su ostali u prethodnom veku.”, napisala je jedna korisnica, a onda su se drugi nadovezali.

“Normalni i pametni ljudi znaju to. Oni koji pričaju loše o selu su obično oni koji su pobjegli od takvog života u grad i sramota ih je toga. Ja sam se rodila i odrasla u gradu pa opet volim otići na selo, volim provoditi vreme na selu.”

“Odrastao sam na selu, i kad sam se otselio preporodio sam se, ako volite Tračaranje, blato, život bez struje i vode, je stalno EPS gasi, a hoće i bunar da presusi kad su velike vrućine, a gradske vode nema. I da ako volite sve da vam bude mrtvo idite slobodno, naročito zimi, pa ogrev je još jedna muka, ali sve u svemu, ako volite divlje i domaće životinje idite, samo pazite da vas ne pojede neki vuk ili tako nesto, ili možda veliki agresivno pas koji napada ljude po putu…”

“Na Zapadu svako imalo imućniji živi na selu, a sirotinja po gradu. Jedino u centru gradova žive bogataši, ali oni gotovo uvek imaju i kuću na selu za vikende. Doduše seoska infrastruktura je tamo fantastična, za razliku od naše, na žalost.“

“Ja sam se udala u selo i pokajala. Nemaju ni trgovinu ni di prošetati. Ljudi su toliko zlobni i ljubomrni jedni na druge, samo ogovaraju. Kao neki sektaši. A žive kao u kamenom dobu. Utekla sam i spasila sam se.”

Šta vi mislite, da li je bolji gradski ili seoski život i zbog čega ljudi sve više izbegavaju selo?

Bolna ispovest majke koju deca neće da pogledaju u starosti tera suze na oči, a ceo život podredila je njima.

Jedna od najvećih nesreća za jednog roditelja jeste da u starosti bude zapostavljen od svoje dece, a svedoci smo da su takve situacije učestale. Način vaspitanja deteta je jedna je od najvažnijih karika koja bi sprečila da u starosti dobijete dete koje ne mari za vas.

Mnogi se pitaju zašto kada ostare, roditelji nisu potrebni deci, a uprkos tome što je Lav Tolstoj jednom rečinicom dao odgovor na ovo pitanje, neki još uvek nisu došli do realnog zaključka.

O ovom pitanju počeli smo da razmišljamo nakon što smo pronašli poražavajuću ispovest jedne penzionerke, majke dvoje dece dobrostojećeg finansijskog stanja…

“Imam odraslog sina i ćerku. Muž i ja smo im u svemu pomagali, od učenja do kupovine kuće i čuvanja njihove dece.

Danas živim sama, muž mi je umro pre nekoliko godina. Imam malu penziju, jedva pokrivam osnovne potrebe. Ponekad kada kupujem lekove, bukvalno moram da se odreknem hrane. Deca su svesna moje situacije, ali nijedan jedini put nisu se ponudili da mi pomognu.

Jednom sam nagovestila da bi mogli da plaćaju pola mesečnih računa jer će njima ostati stan kada umrem. Sin se pravio da ne razume šta sam rekla, a ćerka je rekla da jedva plaća sopstvene troškove. Nijedno od njih ne ide prevozom na posao, imaju skupe automobile. Letuju svake godine na skupim mestima u skupim hotelima.

Ćerka svakog meseca kupuje novu odeću, svoju ćerku obasipa novcem. Dete za džeparac dobija veći iznos nego što je moja penzija. Kod sina u kući sav novac kontroliše njegova žena. Čak i kad bi hteo da mi pomogne, ona ne bi dozvolila.

Kad mi je komšinica ponosno rekla kako joj deca plaćaju letovanje svake godine, donose hranu i plaćaju račune, bukvalno sam bila uvređena. I ja sam uradila za svoju decu isto što i ona. Nekad sam od nje pozajmljivala novac, ali više se ne usuđujem, bojim se da će me pitati zašto meni deca ne pomažu kao njoj. Ja sam svojim roditeljima pomagala koliko sam mogla. Nikad im nisam otišla praznih ruku. Pomagala sam i fizički i finansijski. Da li ja to nisam uspela da odgajim svoju decu kako treba?

Nemam nikakvu ušteđevinu, jer muž i ja ništa nismo čuvali, sve smo dali deci. I eto kako su mi vratili…”

Spisateljica Razija Čolaković privlači veliku pažnju na društvenim mrežama svojim oštrim stavovima i velikim smislom za humor. Nedavno se našla u žiži intereaovanja zbog video snimka na kojem pleše.

Podsetićemo, Razija se našalila sa svojim pratiocima koji su je negativno komentarisali i izazvala “haos” na društvenim mrežama, te na šaljiv način napisala da ju je muž ostavio zbog “komentara dušmana”.

Razija je mlada, porodična i veoma obrazovana žena. Spisateljica koja je napisala tri knjige, diplomirani politolog komunikologije i žurnalistike svoje stavove i iskustva nesebično deli na društvenim mrežama.

Ovog puta podelila je emotivnu ispovest koja se tiče sudbine njene pokojne majke, a mnoge žene barem jednom su se našle u nekoj od situacija u kojoj je i Razijina majka.

Njenu ispovest prenosimo vam u celosti:

-Moja mama (rahmet joj duši) radila je sve muške poslove, od mešanja maltera za pravljenje kuće do cepanja drva. I tako celi svoj život. Moj otac gledao je da ona što više radi, nebitno šta, samo da “ne sedi u kući” i da “ne gleda kud bi išla”. A nigde nije išla. Čak ni svojoj mami nije išla kad je poželela, nego samo onda kad on to odobri. Retko ju je puštao bilo gde. Ostala je željna vlastite majke, sveta i života… Bila je od onih žena kojoj su drugi, a najviše muž ubili sve u njoj. Plašila se ponekad i vlastite sene, napisala je Raza.

-Duša moja, nikada se nije osećala ženstveno. A kako i bi, kad taj osećaj za nju nije postojao. Ona se morala brinuti o nama. Deci. Petero nas. Da nas nahrani, obuče, obezbedi školski pribor…Bila je kao najjači muškarac… Ne što je želela, nego što ju je život (čitaj muškarac za kojeg se udala) na to naterao u najlepšim godinama. Fizički je bila jaka, psihički totalno uništena. Žena koja je možda samo mesec dana bila sretna u životu, i to onaj prvi mesec kad se udala. Sve dok nije zanela prvo dete. Tad je počeo pakao…O tome u knjizi koju pišem “Nemoj biti k’o ja”. Knjiga o životu moje majke, i mnogih žena s Balkana. Ja želim svim srcem svojoj mami poklon dati. Moja želja je da svojoj mami sagradim neki hajrat, u ime Boga, neku česmu s vodom gde je potrebna, ili nesto slično od čega će sve dok se koristi, ona i na onom svietu imati dobra dela. Molim Gospodara da mi omogući samo da to uspem. Dve želje imam u životu! Izgraditi hajr za svoju mamu i Hadzdz obaviti. Ipak, veća mi je želja ovo prvo, nego Hadzdž obaviti, dodala je Razija,prenosi dijasporainfo.

Starenje je prirodan deo životnog ciklusa, ali to ne znači da nam starenje naših roditelja i drugih članova porodice u ozbiljnijim godinama lako pada. Pozne godine donose nemoć s kojom se oni teško mire, a uloge se polako menjaju pa mi preuzimamo brigu o njima, a ponekad se desi da deca često svoje roditelje zanemare i često zaboravljaju.

Kod starijih ljudi izolacija može dovesti do depresije i povlačenja u sebe, a istraživanja su pokazala da i najskromniji znak pažnje može umanjiti njihov osećaj nemoći i poboljšati im psihičko i fizičko zdravlje.

Tužno je kada bilo koja majka na ovom svetu oseti da je sama, zaboravljena, zapostavljena od strane svoje dece. Ovo je potresna ispovest jedne majke koju vam prenosimo u celosti.

“Imam 65 godina i živim sama. Dvoje dece, sin i ćerka imaju svoje živote daleko odavde, imaju svoju decu i svoje probleme. Ne zovem ih, čekam da se oni mene sete, a to se vrlo retko desi. Ove godine su mi i rođendan zaboravili čestitati. Nema veze, nisam im zamerila. Znam kako im je, i ja sam bila isfrustrirana u njihovim godinama. Previše sam kidala sebe brinući se kako da ih odgojim i omogućim sve neophodno. Drago mi je što sam uspela da ih i školujem i napravim dobre ljude od njih ali mi je žao što sam se toliko nervirala oko svega. Zbog čega?

Da bih sad bila sama i sedela čitav dan u četiri zida čekajući da mi telefon zazvoni da mi bar neko kaže “Srećan ti rođendan” i osećam se tako šugavo i napušteno kao pas? Pa neka… Hvala vam. Mogu ja sve sama. Ja ću sebi uvek naći hobi i držati pozitivnu stranu svojih misli. A vi neka vam je Bog u pomoći. Moliću se da vam život ne dadne sudbinu kakva je mene zadesila. Moliću se da vas deca ne zaborave, čak i ako ste uvek bili tu za njih i pomogli im u svemu što so pomoći moglo, kao što ste vi mene zaboravili. Neka.. Ne zamerim vam. Ali setićete me se kad me ne bude bilo. Setićete se i rođendana i svega, i tada će vam proći kroz glavu svaka situacija u kojoj ste se ogrešili o svojoj majci. Majka vas je dovela tu gde jeste, ona se ne sme zaboraviti tek tako. Ali neka… Dok sam živa biću tu uz vas, bez obzira na sve”.

Lejla Kašić, producentkinja emisije “Dnevnica” na Radio-televiziji Crne Gore, putem Instagrama je optužila crnogorskog muzičara Ramba Amadeusa za s…….. zlostavljanje.

„Juče sam na snimanju epizode ‘Dnevnica’ doživela intimno uznemiravanje od strane našeg gosta, velikog intelektualca, regionalno prepoznate i uticajne ličnosti, UNICEF-ovog ambasadora dobre volje Antonija Pušića, poznatijeg pod pseudonimom Rambo Amadeus“, napisala je ona u objavi na Instagramu.

Kešić navodi da je o celom slučaju obavestila UNICEF i da čeka njihovu zvaničnu reakciju, a da će „biti obavešteni i nadležni organi“.

Kako se da zaključiti iz objava na društvenim mrežama, navodni slučaj seksualnog zlostavljanja, o kojem se još uvek nijedan zvanični organ Crne Gore nije oglasio, navodno se dogodio u Herceg Novom, gde je ekipa RTV Crne Gore snimala epizodu emisije „Dnevnice“ sa Rambom Amadeusom.

Na zvaničnoj Fejsbuk stranici emisije „Dnevnica“ prethodnog dana su objavljene dve fotografije sa snimanja u Herceg Novom.

Na jednoj je samo Rambo Amadeus, a na drugoj nasmejana cela ekipa, uključujući Ramba Amadeusa i producentkinju Lejlu Kašić.

Rambo se nije oglašavao nakon ovoga.

Lejla Kašić je u svojoj objavi na Instagramu napisala i da je „strašno, opasno, problematično što neko sklon devijantnom ponašanju kroz angažman u UNICEF-u ima pristup najranjivijim kategorijama društva.“

„To je nedopustivo. Naravno da sam nazvana ludačom i glupačom. Posle verbalnog sukoba i završetka svega dobila sam poruku koja je bila samo još jedan pokušaj manipulacije, u kojoj govori da sam ja loše doživela njegov utisak da možemo da budemo dobri drugari“, napisala je Lejla Kašić.

Lejla Kašić je u objavi apelovala na sve žene da ne ćute na uznemiravanje, kao i da se ne plaše onih koji žele da iskoriste svoj položaj moći.

„Malo kada sam se kao sinoć osećala zbunjeno, nemoćno i nezaštićeno. A onda je preraslo u ljutnju i bes. Na kraju gađenje i nervni slom. Šta treba da se desi da bismo se osećale bezbedno dok obavljamo svoje svakodnevne aktivnosti? Koliko posramljenih žrtava je potrebno da bi nam bilo jasno da opravdanje ne postoji? Do kad da slušamo šta je trebalo MI da uradimo? Do kad će muškarci misliti da poštuju žene, ako bi reagovali samo na uznemiravanje i nasilje nad njihovim ćerkama/sestrama/majkama? Dokle, dokle, dokle više?“, napisala je Lejla Kašić.

Ona je potvrdila ono što je podelila na svojim profilima na društvenim mrežama, ali i da je o incidentu izvestila predstavništvo UNICEF-a za Crnu Goru, s obzirom na to da je muzičar ambasador dobre volje te organizacije.

Kašić je kazala i da se sve dogodilo u petak, tokom snimanja emisije.

Ekipa je za to, kako je kazala, saznala tek nakon što su se svetla kamera pogasila, iako u sirovom materijalu ima i video zapis u kojem je Pušić naziva „glupačom“.

„To je pogrešno na toliko mnogo nivoa. Takva osoba radi sa najranjivijom kategorijom – decom. Razmišljala sam šta da radim, jer naše institucije nisu reagovale na mnogo teže slučajeve, ćute na femicid, porodično nasilje… Odlučila sam da neću da ćutim. Zbog svih devojčica koje iz bilo kojeg razloga misle da moraju da ćute. Moja moralna, građanska i ženska dužnost i obaveza jeste da kažem“, kazala je Kašić „Vijestima“.

Kaže i da je ohrabruje ogromna podrška koju dobija, ali naglašava da se uglavnom radi o ženama.

„Ali ću istrajati. Jer se ovo može svakoj od nas desiti. To što je neko na bilo kojoj poziciji moći ne može i ne sme da bude opravdanje za bilo kakvo devijantno ponašanje. Posebno ne uz izgovor da smo pogrešno shvatile sve na šta nismo dale pristanak“, poručila je Lejla.

Ovim povodom oglasio se Vladan Otašević, autor i urednik emisije „Dnevnica“, koji je osudio ponašanje Ramba Amadeusa.

„Na kraju snimanja smo svi iz ekipe saznali šta se desilo. Neprijatno sam iznenađen Rambovim ponašanjem. Takvi postupci ne priliče osobi njegovih godina i renomea. Razumijem koleginicu Lejlu i jako mi je žao što joj se to dogodilo. Osudjujem sve vrste socijalno devijantnih ponašanja, nevaspitanje i nepoštovanje. Posebno prema ženama. Svako treba da odgovara za svoje postupke, a javne ličnosti imaju posebnu javnu odgovornost. Rambovo ponašanje tokom snimanja i na završetku snimanja emisije, kada se i desio ovaj incident, nije bilo isto. Ne razumijem njegov postupak. Ali kao urednik i autor emisije koja je prepoznata kao crnogorski brend od značaja za javno dobro, imam obavezu da javno kažem da to što se dogodilo osudjujem i smatram da ni jednoj ženi nešto slično ne smije da se dogodi. Nadam se da se i Rambo pokajao zbog svog postupka i za početak iskreno izvinio Lejli. Za dalje postoje institucije i sud javnosti“, rekao je Vladan Otašević.

U garaži u zagrebačkom naselju Ferenščica, u kojoj je izbio požar, navodno su se nalazile eksplozivne naprave vojnog porekla, zaostale od rata, a vatrogasci nakon gašenja vatre obavljaju hlađenje sa sigurne udaljenosti.

U požaru nema povređenih, a na terenu su pirotehničari kako bi utvrdili navode vlasnika o postojanju eksploziva. Detalji će se znati nakon završenog policijskog uviđaja, potvrdila je ranije danas Hini Policijska uprava zagrebačka. Dojavu građana o požaru Javna vatrogasna postrojba grada Zagreba dobila je u nedelju u 12:40, navode iz JVP-a.

Na teren su izašla četiri vatrogasna vozila te je utvrđeno da se radi o požaru garaže u razbuktaloj fazi uz kuću i da se u garaži nalazi dosta boja i lakova.

Požar je u međuvremenu ugašen. Vatrogasci su od vlasnika saznali da u garaži ima eksploziva te hlađenje vrše sa sigurne udaljenosti i otvaraju deo krova na kući koji je bio zahvaćen plamenom iz garaže.

Kako se navodi u saopštenju, vlasnik ne zna o kakvom se eksplozivu radi, ali su navodno neke eksplozivne naprave vojnog porekla zaostale od rata. Na terenu su službenici policije, koji su pozvali dve ekipe pirotehničara.

Donosimo vam 30 priča o najvećim jugoslovenskim sportistima

Navijači su ga obožavali zbog antologijskih golova, saigrači i protivnici neizmerno poštovali zbog velike hrabrosti i fudbalskog umeća. Predviđali su mu blistavu budućnost i karijeru, ali prerana smrt prekinula je sve.

Donosimo vam priču o miljeniku navijača Partizana i nikada prežaljenom golgeteru crno-belih – neponoviljivom Draganu Manceu.

Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu. Fudbal je počeo da igra u Galenici (sadašnji FK Zemun) od petlića. Svojom ogromnom voljom, zalaganjem i posebno osećajem za gol, brzo je prelazio iz selekcije u selekciju, tako da je, već sa nepunih 17 godina postao prvotimac tadašnjeg zemunskog drugoligaša.

Nošen snagom svog raskošnog talenta i ljubavlju prema crno-beloj boji, 15. septembra 1980. prelazi u Partizan.

Za Partizan je odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Igrao je četiri puta za A reprezentaciju, sedam puta za mladu i dva puta za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.

Na kolenima uzdignutih ruku

Mance je na poseban, prepoznatljiv način proslavljao golove. Osamdesetih godina nije bilo aktuelno atraktivno i neobično slavlje nakon gola, igrači bi obično podigli ruke i zagrlili se sa saigračima. Međutim, Mance je bio poseban… Klizao je na kolenima uzdignutih ruku.

“Zbog padanja i klizanja na kolenima dobijao sam i žute kartone. Sećate se Botege? Ima 33 godine i kad postigne gol, skače na ogradu prema svojim navijačima. Niko mu to, naravno, ne uskraćuje. Zaista se od srca radujem, nema tu nikakvog foliranja. Samo da znate kakvu želju dobijam, hteo bih da skočim preko ograde među naše verne navijače, da podelim s njima svu radost tog trenutka za koji zajedno živimo”, izjavio je u jednom od svojih poslednjih intervjua Mance.

Sa Partizanom je osvojio šampionsku titulu u sezoni 1982/83. i bio je najbolji strelac ekipe sa 15 postignutih golova.

Terminator

Po mnogima najlepši gol u dresu Partizana Mance je postigao 1984. godine na Hajberiju protiv Kvins Park Rendžersa. Mance je sa 30 metara snažnim volej udarcem zatresao mrežu Engleza. Na ovom potezu aplaudirali su mu i domaći navijači.

Na Ostrvu se probudilo ogromno interesovanje sa srpskog fudbalera. Engleski novinari su govorili da je Mance “moderni fudbalski Terminator”. U to vreme su spekulisali da bi mogao da nastavi fudbalsku karijeru u Engleskoj.

Poslednji gol u dresu Partizana je postigao u prvenstvenom meču protiv Budućnost (2:1) odigranom u Humskoj, 1. septembra, samo dva dana pre svoje smrti.

Neopisiva tragedija

U utorak, 3. septembra 1985. godine, Mance je, žureći na trening Partizana, poginuo u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Beograd – Novi Sad.

Kako ne bi pregazio dečaka koji je pretrčavao auto-put, mladi fudbaler je pri velikoj brzini naglo skrenuo, izgubio kontrolu nad vozilom, udario u ivičnjak a zatim i u betonske konstrukcije. Nije mu bilo spasa. Njegov novi pežo 205 bio je potpuno uništen. Žurio je da ne zakasni na trening i nikada nije stigao. Imao je samo 22 godine… Taman kad je trebalo da počne da živi, njegov život je ugašen.

Čim je čuo užasnu vest tadašnji trener crno-belih Nenad Bjeković prekinuo je trening i briznuo u plač, a zajedno sa njim i svi fudbaleri Partizana.

“Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen”, rekao je tog prokletog utorka Bjeković.

“Bilo mi je čudno što se nije pojavio na među prvima na treningu, jer nikada nije kasnio. Ovo mu je verovatno i prvo kašnjenje, ali kobno” izjavio je nakon vesti o pogibji svog fudbalera Bjeković.

Njegova smrt šokirala je Jugoslaviju, plakala je za Draganom sela SFRJ. Navijači Partizana bili su neutešni. Bio je i ostao idol navijača. Preranom smrću preselio se u legendu, koju niko nije dostigao. Njegova smrt učinila ga je besmrtnim.

Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu, a na poslednji oproštaj došlo je čak 30.000 ljudi.

Voleo šah i automobile

Voleo je šah, karte i automogile. Dugo je štedeo kako bi kupio sebi automobil, nesrećni pežo 205. Brzinu i neustrašvost sa terena nažalost je preneo i u automobil. Svoju strast prema brzoj vožnji platio je životom. Jurišao je munjevito ka protivničkom golu, a tako je i živeo.

Njemu u čast, uvedena je i nagrada “Trofej Dragan Mance“, navijači Partizana je svake sezone dodeljuju najuspešnijem pojedincu iz Sportskog društva, prema njihovom izboru.

Mance se u srca navijača Partizana uselio za sva vremena. I dan danas sa tribina se ori čivena pesma “otiš’o si, Dragane, ostala je tuga, uvek će te voleti Grobari sa juga”

Legenda živi

Iako je imao nepune 23. godine kada je preminuo, Mance je ostavio dubok trag fudbalu. U neposrednoj blizini stadiona u Humskoj nalazi se jedna ulica koja nosi njegovo ime. Na mestu pogibje, ispod nadvožnjaka u Zemunu, danas se nalazi ogroman grafit – njegova slika u karakterističnoj pozi proslave gola i ogroman natpis “Legenda živi”.

Crne slutnje

Bivši jugoslovenski fudbaler i veliki prijatelj pokojnog Dragana Mancea, Vlado Čapljić, u jednom intervjuu je otkrio šta se dešavalo veče pre tragedije.

“Veče pre nesreće bio je kod mene u stanu, u Požeškoj 164… došao je sa Vermezom da popiju piće i da posle sačekaju Emiliju Erčić i Mirjanu Đuricu na Železničkoj stanici. Imao sam muzički stub i celo veče je puštao pesmu Đoke Balaševića ’ako umrem mlad, na grobu mi posadi samo ruzmarin’. Ja mu kažem ’Dragane, uzmi kasetu i nosi je kući, smučiće mi se pesma koliko je vrtiš’”, otkriva Čapljić.

Bivši as Željezničara, Partizana i Dinamo Zagreba ne krije da je teško podneo smrt prijatelja.

“Najbolnija tačka moje karijere. Ime i prezime sa mnogo emocija. Imam puno prijatelja koji su otišli na onaj svet, ali Draganče je bio nešto posebno. Toliko neposredan, druželjubiv… stalno mi je u glavi pesma Dina Merlina ‘ali je najbolje kad u životu imaš nekog s kim možeš lako da šutiš’. Sa njim je i ćutati bio predivan osećaj”, kaže Čapljić i dodaje:

“Sad svaki dan idem na posao i dva puta prolazim pored tog mesta… i uvek se setim… što je interesantno, čekam to mesto… od kvantaša kad prilazim, stegne me u grudima… sve se nadam videću ga… Nažalost, nisam ga ni tada video jer su ga odneli… stajao sam dva sata pored auta…”

Kurir sport