Iza velikih hitova krije se tužna životna priča. Folk pevač Rade Petrović otpevao je neke od najvećih hitova domaće narodne muzike poput „Šumadijo, Šumadijo ko bi tebe ostavio“ i „Kud se žuriš, hej živote“.
Malo je poznato da se iza ovog glasa krije tužna životna priča. Prema
njegovom priznanju, detinjstvo mu je obeležio razvod roditelja, nakon
čega je on ostao sa ocem, a brat i sestra sa majkom.
Škola ga nije mnogo zanimala, ali je pokazivao naklonost ka muzici,
te su mu „gledali kroz prste“ zbog buntovne naravi. Na privatnim
slavljima je počeo da peva već sa 14 godina, a sa mim tim i da zarađuje.
Osim pevanja velika strast mu je bio i ples, a godinama je aktivno
igrao folklor.
Suprugu Olgu je odmah zapazio, a srećan brak je opstao uprkos tome
što je od njega bila starija šest godina. Ona mu je bila i velika
podrška kada je krajem šezdesetih godina odlučio da zvanično ostavi
posao u „Železnicama“ i otpočne muzičku karijeru.
U braku su dobili dva sina, Dragana i Zorana. Ipak, sreća nije dugo
trajala, bolesti su počele da se ređaju u njihovoj porodici, a najteži
udarac je usledio kada su saznali da im mlađi sin boluje od šizofrenije.
„Kada se Dragan vratio iz vojske, Olga je umrla. To je bilo 1987.
godine, eto, on je imao tada 22 godine. Olga je imala bubrežni nefritis.
Otkrili su joj ga kada je rodila mlađeg sina Zorana. To je krenulo
malo, pa je posle bilo sve lošije i na kraju nikako. Mesec dana pre nego
što je umrla Olga, razboli nam se Zoran. Bio sam kod Radeta, probao
neke pesme, kad me je zvala Olga i rekla da dođem brzo jer Zoranu nije
dobro. Sreća, to je bilo blizu, ja odem, a on sedi za stolom, uzima
hranu. Sedi, stavlja hranu u usta, pa pljune, imao je taj neki čudan
pogled. Nešto pre toga pevao sam bolesnicima u „Lazi Lazareviću“ i odmah
uzmem i okrenem ljude tamo u bolnici. Dobio sam jednu sestru koja mi je
rekla da ga odmah dovedem, bez obzira na to što je nedelja i maltene
nema nikoga. Odvedem ga ja tamo, pitali su me da li uzima drogu, znao
sam da ne uzima. Onda su ga uveli samog unutra. Izlazi doktor i kaže da
mora da ostane u bolnici. Tamo je bio tri dana i onda su ga prebacili u
Padinsku skelu. Ustanovili su mu šizofreniju“, rekao je Rade.
Pevač je otvoreno govorio o danima koje je provodio u bolnici sa sinom.
„Za Dragana, Olgu i mene ti dani su bili strašni. Olga je samo
plakala što se to desilo njemu koji je tek počeo život i ništa od života
neće imati… Tako je i bilo, niti je sposoban za rad, niti za porodicu,
ni za šta… Preko ‘Jugoleka’ završio sam da Olga dobija materijal za
dijalizu i dijalizirala se sama u kući. Jednom mesečno su nam sve
donosili. Kada je Zoran bio u bolnici, to je bila ‘87. godina, strašno
jaka zima. Išao sam da obilazim Zorana svaki dan od podneva do pet po
podne. Zoran, koji je igrao fudbal s reprezentativcima, oslabio je
toliko da mu je koža visila. Olga mu je svaki dan spremala supu u
termosu i hranu, odlazio sam i hranio ga, jer drugačije nije hteo da
jede. Šetao sam sa njim po onim dugim, uskim hodnicima od po sto metra.
Davao sam poklone, podmićivao sam ih tamo. Bio je u posebnoj sobi, gde
su sestre imale staklo i stalno je bio pod njihovim nadzorom“, dodao je
on.
Supruga Olga mu je preminula na rukama, a njena bolest je bila takva da su joj malo šanse za oporavak davali.
„Sedam dana nakon što je Dragan došao iz vojske čekao ga je posao u
školi. U to vreme nisam ja mnogo ni pevao, nisam uopšte mogao. Olga ili
ja odemo, uvek odemo i kupimo one sokiće za bebu i nosimo mu to sa
hranom. I taj dan sam hteo da ustanem i da odem po te sokove, a meni
Olga kaže: ‘Lezi, odmaraj se, ja ću sada da se dijaliziram, a neka
Dragan ode do posluge.’ Dala mu je pare i on je otišao, kada se vratio,
majka mu je bila mrtva. Na rukama mi je umrla. Kada je rekla: ‘Jao Rade,
jao’, ja sam je prihvatio i već je bilo gotovo. Kasnije su mi rekli da
je ona pomerila braunilu i da joj je sva tečnost iscurila ispod kože.
Još tada su rekli da moraju da je operišu i da će biti ‘čvrsto’. Jedva
su je probudili posle te operacije. Tada mi je rekla, kada smo izlazli
iz bolnice: ‘Svih osam sa kojima sam ležala je umrlo, red je i na mene.
Samo mi je teško, ne znam kako ću bez vas’“, pristeo se on.
Najteže je bilo saopštiti Zoranu da mu je majka preminula, a onda je doneo i odluku da ga vrati kući i sam se stara o sinu.
„Bio je problem reći Zoranu, on se oporavljao, prebacili su ga u stacionar. Doktor nije bio za to da mu se odmah kaže, rekli su mu da sam u Sarajevu na tezgi dok sam organizovao Olgi sahranu. Cela estrada je bila na sahrani moje Olge, i čim smo je sahranili, šurak i ja se presvučemo i pravac po Zorana. Predosećao je da nešto nije kako treba, a ja sam mu rekao da joj nije dobro i da doktori kažu da će majka možda da mu umre. Nakon nekoliko dana njegov lekar nam je rekao da moramo da mu kažemo. Njemu su lekari saopštili i on je počeo da jauče. Tada sam ga izveo iz bolnice. Rekao sam šta god da bude, ja mog Zorana više ne vraćam tamo. Kada sam ga izveo iz bolnice, imao je 41 temperaturu. Dve noći i dva dana sam sedeo u fotelji pored njega i palio televizor da slučajno ne zaspim. Tog drugog jutra on je trebalo kao i uvek da u pet sati popije lek, ja zaspim. Odjedanput čujem Olgin glas: ‘Rade, pet sati je, treba Zoki lek da popije.’ Ja se trgnem i vidim na satu stvarno pet… Posle neko kaže da ne postoji to nešto, ja verujem da postoji“, rekao je Rade.
Pre nekoliko godina iznenada mu je preminuo i stariji sin Dragan, od njegove smrti nije mogao da se oporavi.
„Stariji sin Dragan umro je pre tri i po godine. On je bio profesor
gitare u muzičkoj školi. Odjedanput, za osam dana je otišao. Aneurizma
na mozgu, pukao mu je krvni sud… Tako da mu se jedan dan samo slošilo i…
Bio sam na slavi kod prijatelja. Slavio je Svetog Nikolu i zove me moja
Mila i kaže dođi brzo po Dragana, njemu nešto nije dobro. Odem ja,
odmah zovemo lekara, pregledao ga malo, levo-desno i kaže: ‘Ma, ne,
proći će to.’ To isto veče zove me unuka i kaže: ‘Deda, brzo dođi, tati
nije dobro!’ Odem ja gore, telefoniram mojoj ženi Mili, a ona mi je
rekla da ih odmah zovem i da će ga sigurno transportovati. Kada su mi
rekli da ga vode u onu bolnicu dole kod stanice, pomozi mi, kako se beše
zove? Da, ‘Sveti Sava’! Kad su ga tamo poslali, znao sam koliko je
sati. Za osam dana je otišao… Bio je kao dobro, levo- desno, i onda ga
prebace na odeljenje za lakše slučajeve. Sutradan mu je pozlilo“, kazao
je pevač.
Iza Dragana ostala je ćerka Olga, koja je dobila ime po baki.
„Nisam nikada uspeo da prevaziđem Draganovu smrt, posle godinu dana
sam počeo da živim i radim normalno, ali nikada to više nije bilo to.
Svakoga dana ja ležem i budim se sa njim u mislima i srcu. Znači, veruj
mi, ne postoji dan da ne pomislim na njega bar deset puta dnevno. Evo,
tri i po godine je prošlo i to će verovatno tako ostati dogod sam živ.
Ne znam ni sam kako se nosim sa tim, velika mi je pomoć i moja sadašnja
žena Mila. Dragan mi je ostavio iza sebe najveće blago, moju unuku Olgu.
Ime je dobila po baki. Olga ima 28 godina“, dodao je on.
Podršku mu pruža sadašnja supruga Mila, kao i sin Zoran o kome se brine.
„Kada mene ne bude, želeo bih da Zoranu bude kao što mu je sada sa mnom. Da se vodi računa o njemu u svakom smislu, a ja nekako znam da će to biti tako sa bilo koje strane. Pričamo mi o tome, pričamo… Ja Zorana pripremam na to. Danas, sutra, znaš… Onaj ko se nije rodio, neće ni da umre. Vidiš, nije fer što nije bilo po redu. Dragan je umro, a ja je trebalo da umrem. Smrt me ne plaši nimalo. Plaši me ta Zoranova bolest i sve to i brinem o unuci. Brinem za nju kada vozi auto i tako neke uobičajene stvari“, rekao je on.
