Category: Uncategorized

Na pitanje šta znači reč “omalovažavanje”, koju je Uroš B. stalno ponavljao tokom hapšenje, Miletić odgovara da sve terorističke organizacije koriste neki viši moralni cilj

Analitičar Ivan Miletić izjavio je danas da je teroristička organizacija “Identitarian Movement”, čiju majicu je nosio masovni ubica Uroš B., međunarodna teroristička mreža koja funkcioniše unutar nečega što se zove alternativna desnica, a koja se pojavila negde oko 2007. – 2008. godine.

– Radi se isključivo o fašističkoj i neonacističkoj ideologiji. Na žalost, on je identifikaciju napravio tom majicom na kojoj je pisalo ’88’, što je latinično slovo H po abecedi, što je u suštini poklič “Hajl Hitler”. Taj pokret je aktivan u Evropi i njihov model operandi je pokazao u drugim zemljama isto ovakva masovna ubistva sugrađana koji su njihovi sledbenici počinili”, rekao je Miletić za Tanjug.

Na pitanje šta znači reč “omalovažavanje”, koju je Uroš B. stalno ponavljao tokom hapšenje, Miletić odgovara da sve terorističke organizacije koriste neki viši moralni cilj.

– Da li je hteo da kaže omaložavanje nacije, omaložavanje nečega, to je problem sa njima, jer oni samo na takav način mogu sebi psihološki da opravdavaju zašto ubijaju svoje sugrađane”, konstatuje Miletić.

Navodi da je slično bilo i u slučajevima kada je hapšen izvršilac masovnog ubistva na Novom Zelandu, kao i da je Brejvik nešto slično rekao pre desetak godina u Norveškoj.

– Verovatno je sve počelo još od ubistva premijerke Švedske Ane Lind koju je isto ubio momak poreklom iz Mladenovca. Nažalost, mi imamo problem sa tom ultradesničarskom organizacijom koja se zapatila kod nas i zato je vrlo važno da vodimo računa i da u javnom diskursu ne koristimo narativ njihove ideologije – poručuje Miletić.

Nezvanično se saznaje da je uhapšena osoba koja je, kako se sumnja, inspirisala dečaka (13) da počini masakr u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, kada je stradalo devetoro ljudi, od kojih su osmoro deca.

Uskoro opširnije…

Snimak koji se pojavio na društvenim mrežama, a koji navodno pokazuje trenutak ubistva u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” je lažan, saopštilo je Ministarstvo unutrašnjih poslova.

MUP intenzivno radi na identifikaciji lica koje je objavilo ovaj lažni snimak, a koji je dodatno uznemirio građane, navodi se u saopštenju.

U školi “Vladislav Ribnikar” je u sredu ujutru ubijeno osam učenika i jedan radnik obezbeđenja.

Roditelji K.M devojčice koju je u krvavom piru likvidirao Kosta Kecmanović u OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru ispraćena je na večni počinak na Novom groblju uz potresnu poruku.

Pogrebno vozilo sa telom devojčiće ispraćano je uz srceparajuću poruku ispisanu na vencu.

– Dušo najmilija! Tvoji Nata, Lena, tata i mama – stoji između ostalog u poruci.

Pušteni su i baloni u znak sećanja na preminulu devojčicu.

Učenik Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” u Beogradu ubio je u sredu osmoro dece i radnika obezbeđenja te škole, a povredio još šest đaka i nastavnicu.

Među nastradalim mališanima bila je i E.K. (14), ćerka nekadašnjeg odbojkaša, a sada trenera Dragana Kobiljskog.

E. K. veliki broj prijatelja i porodica ispraćaju na večni počinak na Centralnom groblju.

Dok jauci odjekuju Centralnim grobljem, dva neutešna roditelja, nema u svom bolu stoje na izlasku iz kapele, dok su svi pogledi ljudi uprti u njih.

Saosećanje u pogledu prijatelja i porodice nastradale E. K. upućeno njenim roditeljima, koji u ovom momentu stoje priljubljeni jedno uz drugo, držeći se za ruke, meša se sa izrazom neverice zbog tragedije u kojoj je život devojčice u trenu uništio školski drug K. K.

Majka steže sliku svoje ubijene ćerke, a otac omiljenu plišanu igračku medveda.

Za vreme opela, majka grli još jače fotografiju i ljubi je.

“Jeste li majka? Vidite, ja više nisam… Znate li zašto? Jer sam izgubila oba oka, moja dva deteta, oba za noć. U sekundi…” Ovo su prve i jedine reči koje je izustila neutešna majka Zorica Panić, iz sela Dubona, čijeg je sina Milana i ćerku Kristinu u noći između četvrtka i petka, iz vatrenog oružja, usmrtio komšija Uroš Blažić (21).

Otac ubijenih, Saša Panić, juče nije bio sposoban, niti je želeo bilo šta da kaže o zlu koje je ovu porodicu zadesilo. Deka Stojan, iako očajan u svojoj tuzi, pristojno je prišao, primio saučešće i kratko rekao:

– Razumejte naš bol. A, i nema tu šta više da se priča… – reka je pred reporterima “Novosti”.

U dvorištu porodične kuće Panić juče su se okupili članovi familije, komšije, prijatelji. Većina njih nije bila raspoložena za bilo kakav razgovor. Ipak, jedna od komšinica porodice Panić zamolila je našu ekipu da ispoštujemo roditeljski bol za gubitkom dvoje dece:

– Panići su divna porodica, vredni, pošteni, ugledni. Milan je nepunih godinu dana bio policajac, što mu je bio životni san, a Kiki je gimnazijalka. Ne znamo detalje i kako se, šta i zbog čega tačno desilo, ali čuli smo da je Uroš najpre uperio oružje u Kiki, pa je brat pritrčao da je spase. I, oboje su poginuli od ruke zlikovca. Ne znam kako će se ovo završiti i šta je ovo ušlo u narod da se ovakve stvari događaju…

U komšiluku podeljena mišljenja o Blažićima

U komšiluku, kada je reč o porodici Uroša Blažića, koji je počinio masakr u tri sela, podeljena su mišljenja.

Oni koji ih hvale, kažu:

– Radiša, Urošev otac, poreklom je iz Dubone. Vojno je lice, pukovnik i radi u Generalštabu. Majka je Biljana, radi na VMA kao instrumentarka. Pored Uroša, koji je mlađi, imaju i sina Marka. U porodičnoj kući, između ostalog, pored dede i babe, žive i Marko sa suprugom i detetom, i Uroš. Radiša i supruga su dolazili samo vikendom ili kad su na godišnjem odmoru , divni su, radni i pošteni ljudi.

O Urošu neke komšije kažu da je bio dobar momak, dok ima i onih koji tvrde suprotno, kao i o njegovoj porodici:

– Uroš je upisao Vojnu akademiju, ali je primljen u pešadiju, što mu se nije dopalo. Zato je odlučio da se, s obzirom na to da su njegovi jako bogati, poseduju gotovo 100 hektara, njiva, voćnjaka, povrtnjaka, čak šest traktora i drugih priključnih mašina, bavi poljoprivredom. Iskreno, to mu je i išlo od ruke. Baš je bio vredan i uspešan i spreman i da pomogne komšijama. Istina, kako veli komšiluk, kao i svaki mladić, voleo je da bude van kuće, da se provede, da bude s curom:

– Blažići, odnosno Radiša i supruga su nedaleko od porodične kuće, na raskrsnici Dubone i Šepšina napravili vikendicu. Planirali su da, naredne godine, kad odu u penziju, dođu i žive u selu. U međuvremenu, vikendom bi boravili u toj kući, a drugim danima, u njoj je često bio baš Uroš. Čak se njegov otac nedavno šalio, dok je sedeo kod komšije, rekavši: “Evo, ne mogu sad da odem kući da spavam, jer je Uroš doveo devojku. Moram da sačekam malo…”.

Neke od komšija kažu da se Radiša nikada nije žalio na sinove. Ponekad bi umeo, kako vele, da kaže da se plaši za Uroša jer voli motor i brzo da vozi, ali nikad nešto više.

S druge strane, ima i onih komšija koji vele da porodica Blažić nije baš toliko za hvalu, a naročito ne Uroš.

– Uvek sam govorila da nisu deca kriva, nego roditelji – kaže jedna od komšinica. – Bojim se da je svemu ovome doprineo upravo Radiša, zajedno sa suprugom, koji je stalno težio bogatstvu, tome da, osim statusa koji već ima u Vojsci, ima i što više zemlje, para… Uroš, kao mlađi sin, imao je više privilegija od starijeg brata i više mu se praštalo. Kao mali, umeo je da bude nevaljao, da muči komšijske kerove, pa i da bude grub prema deci slabijoj od njega. Ne znam tačno, ali čuo sam i da je čak imao i probleme sa zakonom, odnosno policijom, ali da je porodica sve to uspela da “ispegla” i prikrije. Kako bi, uostalom, da je sve to ostalo u njegovom dosijeu, uspeo da upiše Vojnu akademiju?

Komšije još navode i to da, koliko im je poznato, Uroš nije konzumirao alkohol niti narkotike, ali da se “ložio” na rijalitije i “opasne momke”, poput Kristijana Golubovića:

– Umeo je da se šali da je “mali Kris”, ali zaista, nikada do sada nije pokazao da je baš toliko nasilan i zao. Ovo što je uradio, niko ne bi i nije očekivao. Žao nam je porodica povređenih i ubijenih, naročito dece. Za ono što je uradio, ako je bio svestan, treba doživotno da ostane iza rešetaka!

(Večernje Novosti)

Kosta Kecmanović (13) ubio je 3. maja osmoro učenika i radnika obezbeđenja u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, a tokom krvavog pira ranio je još šestoro drugova i nastavnicu istorije.

Među tragično nastradalom decom je i devojčica A. B. (11), koja je tog jutra bila sa drugaricom dežurna u holu škole. Nakon što je sa vrata ubio Dragana Vlahovića, hicem iz pištolja pucao je na njih dve.

Ubijena A. B. bila je uspešna odbojkašica, a dan pre kobnog jutra vratila se iz Grčke.

– To jutro kada je ubijena, A. B. prethodno je došla do učionice da pozdravi drugare. Nekima je dala i poklone, rekla je – vidimo se kasnije, danas sam dežurna – ispričala je za “Blic” njena drugarica.

Nesrećna devojčica, danas, 6. maja, napunila bi 12 godina, a umesto proslave rođendana biće sahranjena u ponedeljak na Novom Groblju.

Inače, nastradalu devojčicu su roditelji nakon vesti o masakru u školi satima tražili, misleći da je u nekoj od bolnica u kojima su bili prevezeni povređeni đaci.

– Stradala je naša mala komšinica. Bila je divno dete, imala je samo 11 godina. I komšije su im pomagale, išle ispred škole, raspitivale se. Niko nije ni pomislio da je ubijena. Nažalost, na kraju su čuli strašnu vest. Ne smem ni da zamislim kako se osećaju njeni roditelji. Ovo je sve kao horor film – ispričala je komšinica ubijene devojčice.

Deda A. B, koja je nastradala na hodniku škole kao dežurni učenik, smogao je snage i došao da oda počast tragično nastradaloj deci i Draganu Vlahoviću, čoveku koji ih je dočekivao i pratio iz škole. Jadikovao je za svojom mezimicom, pokazivao slike “dedine lepotice”.

– Sve mislim nije istina, javiće mi da je moja unuka došla kući… – ponavljao je neutešni čovek.

Sahrana A. B. biće u ponedeljak na Novom groblju.

Sahrane10 žrtava iz dva nezapamćena zločina, koja su se tokom dva dana dogodila u Srbiji biće održane danas.

U Beogradu će na večni počinak biti ispraćeno četvoro đaka i čuvar škole koji su nastradali u krvavom piru u OŠ “Vladislav Ribnikar”, a koje je ubio dečak (13), takođe učenik te škole. U Malom Orašju danas je sahrana pet mladića, drugova koje je u masakru kod Mladenovca ubio U.B. (21).

11.30 – Govor sveštenika na sahrani devojčice K.M. (14)

– Danas ispraćamo pupoljak koji se još nije ni rascvetao. Reći ću nekoliko reci kako sveštenik i roditelj, danas se ispraća ono što je draže od očiju. Ova devojčica nije proživela život da bismo govorili o njenim delima i vrednostima koje je u životu učinila, tek je zakoračila u život ne sluteći ništa. Danas bi trebalo samo plakati i cutati, a opet ne smemo da ćutimo pred zlom, trebalo bi da se trudimo da se ono ne umnoži. Treba plakati nad decom koja nisu ni osetila život, a od njega izlaze – održao je govor sveštenik na sahrani devojčice K.M.

11.20 – Potresni prizori na Lešću na sahrani ubijenog čuvara škole, Dragana Vlahovića

00:13

Lešće sahrana Dragana domara

Na Lešću se takođe uveliko okupio veliki broj građana uoči sahrane Dragana Vlahovića (51), ubijenog čuvara Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, koji će biti ispraćen na večni počinak u 12.00.

11.10 – Više od 200 ljudi ispred kapele na Novom groblju

Više od 200 ljudi okupilo se ispred kapele na Novom groblju da na večni počinak isprati devojčicu K.M. (14) koju je usmrtio pomahnitali drugar iz odeljenja na času istorije. Porodica i prijatelji devojčice u suzama, belim cvećem, vencima i balonima poslaće joj poslednji pozdrav i poruku da nju i njene drugare nikada neće zaboraviti.

Sahrane u Beogradu i Malom Orašju

Na beogradskim grobljima danas je sahrana K.M. (14) u 11.30 na Novom groblju, E.K. (14) u 12.00 na Centralnom groblju, A.D (14) u 14.45 na Novom bežanijskom groblju, M.A. (14) u 15.30 na Novom groblju i Dragan Vlahović (51) u 12.00 na Lešću.

U Malom Orašju U.B. je ubio M.M. (18), A.M. (18), N.M. (15), L.M. (20) i N.S. (21). Sahrane petorice drugova biće održane u 14 časova na gradskom groblju u Malom Orašju.

Građani Srbije su nemi od bola zbog dve stravične tragedije koje su se jedna za drugom dogodile, a u kojima je na najbrutalniji način zauvek ugašeno 10 života, od kojih su pritom većina bili deca.

U Srbiji je za samo dva dana ubijeno 17 osoba. U krvavom pohodu dečaka (13) u školi na Vračaru stradalo je 8 đaka te škole, kao i čuvar, dok je u Mladenovcu U.B. ubio 8 ljudi.

Podsetimo, u Srbiji je u toku trodnevna žalost koja je počela u petak, 5. maja, a koju je Vlada Republike Srbije proglasila zbog stravične tragedije koja se dogodila u OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru kada je učenik (13) ubio devet osoba, od kojih osam učenika, a ranio sedam – šest đaka i nastavnicu istorije.

Kurir.rs

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova priveli su na informativni razgovor maloletnu devojčicu koja je na TikToku snimala sebe, ismevala masakr koji se dogodio na Vračaru i veličala učenika ubicu.

Budući da je reč o maloletnom licu, protiv roditelja će biti podnesene odgovarajuće prijave.

Podsetimo, u nezapamćenoj tragediji u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” ubijeno je osmoro dece i čuvar, a ranjeno je šest učenika i nastavnica. Ubica je njihov školski drug Kosta K, a još uvek nije tačno poznato šta je tačan uzrok zločina koji je počinio.

Vozilo se više puta prevrnulo.

Učenik osmog razreda OŠ “Jovan Jovanović Zmaj” u Brusu poginuo je danas u saobraćajnoj nesreći.

Prethodno je dečak (14) ukrao automobil oko ponoći, a zatim zbog neprilagođene brzine i neiskustva izgubio kontrolu i sleteo sa puta.

Vozilo se više puta prevrnulo. Službe su reagovale, izvukli ga iz vozila, odvezen je do Doma zdravlja, ali lekari su nažalost mogli samo da konstatuju smrt.

Jelena Baćić – Alimpić nekada je bila omiljeno TV lice, a već nekoliko godina je književnica koja je sa svojom knjigom “Ringišpil” napravila vrtoglavi uspeh. U jeku karijere je nestala sa malih ekrana i posvetila se drugoj profesiji i porodici, a ovo je njen početak.

Rođena sam 1969. godine u Novom Sadu. Neverovatno je, ali moje prvo sećanje u životu vezano je za letovanje. Imala sam tri godine, sa mamom, tatom i bratom bila sam na Braču. Tog prvog porodičnog odmora se sećam jer sam pokušavala kanticom u plićaku da zahvatim vodu, pa sam zahvatila pesak, i to sam tako nespretno uradila da… ni sama ne znam kako sam se prevrnula i zaglavila glavu u kanticu! Tata je skočio i izvukao me za noge. Sećam se tog trenutka kako on mene povlači iz vode i osećaja kako se davim. Ne znam kako danas nemam strah od vode, nikad ga nisam ni imala, ali ovo je prvo moje ludačko sećanje na rano detinjstvo.

Subotica i dedina smrt

Leti smo išli na more, mogli smo; tata i mama uzmu plate, koje su bile ne baš velike, ali i odemo na more u Grčku. Sećam se raspusta kod moje bake u Subotici, u Ulici braće Radić. Moji baka i deka su u vreme mog ranog detinjstva živeli kao podstanari u kući tetke Kornelija Bate Kovača, meni je to kasnije bio zanimljiv podatak. Obožavala sam da provodim leta u Subotici. Deda mi je, nažalost, rano umro, imala sam nekih pet ili šest godina. Obožavala sam baku, to je očeva majka, rado sam odlazila tamo. Subotica je ostala grad moje mladosti i ja se svega tamo rado sećam.

Htela sam…

Htela sam celog života da budem glumica, stalno sam imitirala nekog. Roditelji kažu da sam, kad sam bila mala, stalno gostima priređivala koncert Olivere Katarine, toga se pomalo sećam. Mislila sam da ću biti glumica…

Pošto sam jako osećajna, imala sam želju da studiram defektologiju… Onda se moj tata uhvatio za glavu i rekao: “Od goreg gore!”

A stvarno sam bila briljantna iz srpskohrvatskog jezika i književnosti. Te godine kada sam završila Karlovačku gimnaziju, vrbovala me je Kulturno-prosvetna zajednica Vojvodine, tada su postojala kulturno-umetnička društva. Pobeđivala sam na recitatorskim takmičenjima, na literarnim, oni su me zvali da budem na konferenciji za razne priredbe, što sam prihvatala i činila pro bono.

“Znanje imanje”

Primetili su me s Televizije Novi Sad. Zvali su me u dokumentarno-obrazovni program i pitali me da li bih honorarno radila, kao novinar, u kultnoj emisiji “Znanje imanje”, koja se prikazivala sto godina nedeljom. Honorarno sam radila na televiziji i studirala za to vreme. Dobijala sam packe s vremena na vreme od nekih profesora, koji su govorili da bi bilo lepo da me češće vide u klupi nego na televiziji, ali gledali su mi kroz prste. Student sam bila dobar, mislim da imam jednu jedinu šesticu iz Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Zamislite na književnosti taj predmet! Ostalo su bile osmice, pa naviše. Volela sam studije, ali opet sve kampanjski. Imala sam divne mentore po pitanju novinarstva, Obrad Duvančić i Slobodan Nenin, baš bardovi novinarstva. Imala sam tu sreću da završim studije, novinarstvo je odabralo mene, jer sam uporedo radila na televiziji, sve do odlaska u Kanadu.

Švercovala sam pelene

Nisam uspela da zaradim novac koji mi je otac dao. Ipak, snašla sam se i počela da radim u firmi koju je držao neki Beograđanin. Otvorio je predstavništvo u Novom Sadu. Švercovala sam pelene, nije me sramota, jer je tada bila strašna inflacija i bilo je jezivo. Sećam se da sam super zarađivala i sve sam pare davala tati, iako je on rekao da ne želi. Shvatila sam da ne bih mogla nikada da živim takvim životom, takvi ljudi prosto nemaju život, celog dana su na poslu, to su ogromne razdaljine od posla do kuće, ljudi koji tako i toliko rade decu vide samo na sat dnevno. Vratila sam se kući.

Poznanstvo s mužem

Pre nego što sam otišla u Kanadu, upoznala sam supruga, službeno. Priveo me je, pošto se nisam odazivala pozivu suda jer sam non-stop bila na putu. Radila sam tada na televiziji. On je poslao policiju u tri sata noću da me privedu i ja sam bila užasno besna na njega, nisam mogla očima da ga vidim! Namolila sam ga, zajedno s majkom, koja umalo infarkt nije doživela, da me ne vode noću u sud. Došla sam ujutro u osam i saslušana sam. Tako sam upoznala supruga, ali mi nije ostao u dobrom sećanju.

Estrada

Estrada je došla mnogo kasnije u moj život. Godine 1994. rođen je moj Marko, a ja sam se ’95. na ’96. zaposlila kod Roberta Čobana, on me pozvao na razgovor. Tada je on imao četiri kompjutera i petoro zaposlenih, ja sam bila šesta. Imao je samo magazin Svet, to je bila revijalna štampa. Kada sam se zaposlila kod njega, radila sam crnu hroniku, potom reportaže s ratišta, zatim sam radila intervjue s političarima i ambasadorima stranih zemalja. Nije odmah krenulo s tabloidizacijom i estradom, međutim, nakon dve godine je Robert shvatio da mi moramo preći na tabloidne teme. Sećam se mog razgovora s njim u kancelariji, rekla sam da dajem otkaz, a on kaže da to nije problem i da sama odlučim da li ću da pišem za deset maraka za NIN ili Vreme ili ću da zarađujem sto maraka i da pišem za njega. Imala sam dete, a moj suprug platu od dve ili pet maraka, ne sećam se, što je bilo poražavajuće, i ostala sam kod Roberta. Kasnije, kad sam rodila Dunju, te godine on je odlučio da ekranizuje Svet i da napravi emisiju. Ponudio mi je da to radim jer sam imala veliko iskustvo.

Prijatelji

Nema ih puno, ali su mi vredni. Tanja Rađenović, recimo. Ali nju sam upoznala još na televiziji Politika, moja velika drugarica i dan-danas, kao i, što se estrade tiče, Goca Tržan, s kojom sam stalno u kontaktu i koju puno volim. Ostala sam u dobrim odnosima sa svima, zaista nisam nikada imala neke ratove. Što je pisalo u novinama da smo kao Karleuša i ja zaratile, to je sve bilo budalaština. Zaista nikada nisam imala neke neprijatnosti. Evo šta pamtim kao jako lepo – imala sam tu privilegiju da upoznam najveće zvezde iz verovatno raznih branši, najuspešnije ljude i imala sam to zadovoljstvo da radim s divnim ljudima. Danas kada me pitaju da li mi nedostaje televizija, ja iskreno odgovorim – ne, ali mi nedostaju moje kolege, moji ljudi i timski duh. S obzirom na to da sada u 80 odsto slučajeva sve sama radim, danas sam vuk samotnjak, ali ipak iza sebe imam veliku izdavačku kuću i njihovu podršku, ali definitivno snosim najveći deo odgovornosti i posla.

Književnost

Nisam ja došla na tu ideju i verovatno nikada ne bih da se moj otac 2007. nije ozbiljno razboleo od raka pluća. Od uspostavljanja dijagnoze živeo je još četiri meseca. Kada je već znao da je došao kraj, kada mu je bilo dosta svega, jako se namučio, a pošto smo mi bili jako bliski – to ste do sada već mogli da zaključite – ja sam s njim često vodila duge razgovore. Jednom prilikom mi je rekao da je jako ponosan na mene i moja televizijska iskustva, ali “obećaj mi da ćeš nešto učiniti za mene”. Ja sam u tom trenutku rekla, hoću, šta god želiš, a on mi je rekao: “Sedi jednog dana i napiši knjigu za tatu.” Mislila sam da to ne mogu, a on mi je rekao: “Pa za to si se školovala i ti to možeš.” Još je imao želja… Dao mi je dve nedelje da tugujem, a onda se vraćam na posao, jer ću jedino tako preživeti. Dve godine sam radila i plakala da niko to ne primeti. Onda sam jedne večeri, u avgustu 2009. godine, kuvala punjene paprike, deca su legla da spavaju, a ja sam nad šporetom shvatila kako mi je svega u životu previše i u trenutku videla svog oca. Odmah sam otvorila neki mali “lenovo” laptop koji sam imala i sela i zapisala prvu rečenicu u trećem licu: “Svega u njenom životu bilo je previše”. I nisam stala do četiri ujutro. Plakala sam kao kiša i pisala, uopšte bez ideje gde će me to odvesti, kako će se to završiti, šta će s tim biti, da li će to valjati i tako je nastao “Ringišpil”.

Poruka za kraj

Uvek to ponavljam – zahvalna sam Bogu na svemu što mi je dao i svemu što nije. Dva puta sam pobedila smrt. Nadam se da ću poživeti dovoljno dugo da napišem još neke lepe knjige i da dočekam unučad. Najvažnije mi je da su moja deca srećna, volela bih da suprug i ja dočekamo naslednike i da starost provedem u miru sa sobom.