Category: Uncategorized

Učenik sedmog razreda OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, osumnjičeni da je jutros hicima iz pištolja usmrtio osam učenika i radnika obezbjeđenja, a šest đaka i nastavnicu teško ranio je bio odličan đak, pohađao je i muzičku školu, a išao je i na časove robotike.

Dečak je svirao violinu, a trenirao je i karate. Za sebe je govorio da će biti astrofizičar.

Od školskih predmeta zanimala ga je biologija, a volio je i da igra igrice. Kako nezvanično saznajemo preferirao je i oružje te je sa ocem odlazio i u strjeljanu.

Kako su komšije iz zgrade u kojoj živi rekle , njegov otac je ugledni ljekar, dok je i majka takođe visoko obrazovana, prenosi Kurir

Podsjetimo, učenik sedmog razreda je jutros počinio masakr u osnovnoj školi na Vračaru gdje je ubio osmoro djece i čuvara, a kako je rečeno na današnjoj konferenciji za novinare imao je i spisak kako je naveo na papiru glavnih meta iz odjeljenja, učenika koje je planirao da ubije.

Kurir.rs

Prijatelj Uroša Blažić otkrio detalje iz odrastanja mladića koji je ubio osmoro, a ranio 14 osoba.

Meštani tvrde da je Uroš Blažić odranije poznat kao problematični mladić, a kako kažu voleo je da “divlja” motorom po centru, a neki sumnjaju da je imao i problema s narkoticima

Uroš Blažić iz Dubone kraj Mladenovca izvršio je stravični masakr kada je pobio osmoro mladih i ranio 14 ljudi u selima Dubona, Malo Orašje i Šepšin.

Meštani tvrde da je Uroš odranije poznat kao problematični mladić, a kako kažu voleo je da “divlja” motorom po centru, a neki sumnjaju da je imao i problema s narkoticima.

Jedan od poznanika otkrio je stravične detalje za Alo! u kojima ukazuje na njegovo bahato ponašanje.

– Znamo ga iz srednje škole! Uvek je bio problematičan! Ali ne samo da je bio problematičan već i bahat! Radio je šta god je hteo, a tata je rešavao njegove probleme. Kada su pozivali njegovu majku da dođe u školu, odgovarao bi nastavnicima: Ma kakva keva, doći će vam moj ćale da vam objasni sve!” – navodi poznanik.

– Meni je sve ovo teško palo. Kada sam čula šta se dogodilo samo sam pomislila: Zar opet? Šta je ovo? Zašto? Sve mi se vraća ono kroz šta sam prolazila. Svaki pokret ruke me je podsetio na onaj zločin u Ivanči, kada je ubijena moja sestra... – započinje svoju potresnu ispovest za “Blic” Bojana Marinković Milutinović sestra Jovane Despotović (21) koja je ubijena u pre tačno 10 godina u masakru u Velikoj Ivanči kod Mladenovca, kada je Ljubiša Bogdanović (60) u krvavom pohodu ubio čak 13 rođaka i komšija!

Tragedije u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i u selima Malo Orašje dogodile nepunih mesec dana od 10 godišnjice stravičnog masovnog ubistva u Velikoj Ivanči kada je Ljubiša Bogdanović (60) 9. aprila 2013. godine, nakon što je ubio sina Branka (42) i majku Dobrilu (83), a ženu Javorku ranio, krenuo po komšiluku u krvavi pir u kojem je ugasio 13 života – ubio je šest muškaraca, šest žena i dvogodišnjeg dečaka.

U svega tri porodice tada niko nije ni povređen, dok su Aleksandar Stekić (35) i njegov otac Radoje ostali bez dve najbitnije žene u porodici – ubijene su Aleksandrova majka Dragana (50) i baka Danica (78).

Jovana Despotović (21) prijavila je policiji Ljubišu koji ju je nekoliko sekundi kasnije ubio dok je u rukama držala sinčića Davida (2), a da nije bilo ne, komšije pričaju, verovatno bi pomahnitali čovek i ostale komšije ubio.

Podsećanje na ličnu tragediju

Tačno 24 dana od desete godišnjice ove tragedije Kosta K. (13) ubio je osmoro svojih vršnjaka i čuvara škole “Vladislav Ribnikar” u Beogradu. Dan kasnije, Uroš Blažić ubio je osmoro mladih koje nije poznavao na samo 25 kilometara od mesta gde je Ljubiša Bogdanović ubio 13 osoba. Za razliku od Koste i Uroša Blažića, ubica iz Velike Ivanče nakon stravičnog zločina izvršio je samoubistvo, te nikada nije sproveden pred lice pravde.

Ove tragedije podsetile su sestru Jovane Despotović, Bojanu na njenu ličnu tragediju, kada je ostala bez sestre, sestrića, zeta…

– Kada se dese takve tragedije, skameniš se i ostaneš nem… Bacih pogled na TV kada se sve izdešavalo, gledam ministre dok saopštavaju žrtve i sve mi se vraća ono kroz šta sam prolazila… Svaki pokret ruke me je podsetio na onaj zločin u Ivanči dok su objašnjavali kako su monstrumi ubijali nedužnu decu… – u šoku je sagovornica.

Kako kaže, neka Bog da snage porodicama nastradalih da nekako prežive toliku bol.

– Jadna deca, jadni ti ljudi koji su to doživeli i ostali bez svojih. Ne može se opisati koliko im je teško…Neka im Bog da snage da prežive nekako toliku bol…Njima decu niko ne može vratiti, znam, ali samo se iskreno nadam da će država reagovati i ostaviti što manje oružja u ovoj zemlji i da ubice neće videti svetlost dana nikada. I to im je mala i blaga kazna – poručuje sagovornica.

Masakr u Veikoj Ivanči

Svoj krvavi pohod Ljubiša je započeo u rođenoj kući, ubivši hicima iz pištolja sina Branka (42) i majku Dobrilu (83), dok je suprugu Javorku (76) ranio. Potom je krenuo po komšijskim kućama, a u domaćinstvu Despotovića, koji su mu bili prve komšije, hladnokrvno je likvidirao supružnike Mihaila (67) i Milenu (61), ali i njihovog sina Gorana (24), snaju Jovanu (21) i unuka Davida (2).

– Dečaka je izrešetao u majčinom naručju, tri metka je ispalio – rekla je ranije meštanka.

Bogdanović je zatim usmrtio i Draganu Stekić (50), njenu svekrvu Danicu (78), kao i bračni par Mijailović, Velimira (68) i Olgu (69). Smrt nisu izbegli ni Ljubinka Ješić (64) i njen sin Miloš (48). Nakon zločina Ljubiša se ubio.

Javorka Bogdanović, Ljubišina supruga ranije je ispričala da se seća masakra.

– Upalio je svetlo u našoj sobi i rekao: “Baki, došao je kraj našim mukama i našim životima”. Zbunjeno sam ga pogledala, nije ličio na sebe. U ruci je imao pištolj i pucao je u mene – rekla je ona mesec dana nakon zločina.

Motiv pokolja nikad nije otkriven, a rođaci ubijenih ubeđeni su da Javorka jedina zna istinu.

Advokat, Toma Fila, izjavio je danas da se niko od onih koji su bili na izdržavanju kazne od 20 godina nije vratio “normalan i dobar”, odnosno “upotrebljiv za život”, prenosi Tanjug.

Na pitanje ima li pravnog osnova da nikada ne izađu na slobodu Kosta Kecmanović (13), počinilac ubistava u OŠ “Vladislav Ribnikar”, kao i Uroš Blažić (21), koji je ubio ljude kod Mladenovca i Smedereva, Fila je objasnio da je Kosta Kecmanović krivično neodgovoran, dodajući da prema njemu mogu da budu primenjene psihijatrijske mere, te da bude izolovan, ako se utvrdi da je neuračunljiv.

– U suprotnom ide kući, ali ja mislim da se to suprotno neće desiti – rekao je Fila.

Govoreći o Urošu Blažiću, Fila precizira da on još nema 21 godinu, te da ne zna kako bi on mogao da “ne izađe nikada na slobodu”.

– Ja znam mnogo ljudi koji su dobili 20 godina umesto smrtne kazne. U moje vreme, to je bila najveća kazna. Nijedan od njih se nije vratio normalan i dobar. Dobar, upotrebljiv za život – rekao je Fila i dodao da su zbog toga uvedena savetovališta i sistem za rehabilitaciju.

Kako kaže, nemoguće je predvideti šta će se dešavati nakon izdržane kazne i da bi ta osoba morala da izvrši neko krivično delo da bi sud mogao da donese odgovarajuću odluku. Fila smatra i da je povećanjem broja policajaca u školama i na javnim mestima povećana bezbednost.

– Taj policajac mora da bude aktivan unutra i da mu deca veruju, da se njemu žale, kao što idu od psihologa. Verujem da će to biti dobro rešenje – zaključio je Fila.

Policija u Obrenovcu uhapsila mladića (21) i odredila mu zadržavanje do 48 sati zbog sumnje da je svoju maloletnu devojku (17) na ulici tukao rukama i nogama, a zatim oborio na pod i pokušao da udavi.

Na teret mu se stavlja krivično delo ugrožavanje sigurnosti.

Mladić joj je, navodno, pretio i ubistvom. Zatim, je rekao da će i sebi da presudi.

Istragu vodi Osnovno javno tužilaštvo u Obrenovcu. Žrtva je primljena u bolnicu i konstatovane su joj lake telesne povrede.

Svi su i dalje potreseni i pod utiskom nezapamćene tragedije.

Ispred OŠ “Vladislav Ribnikar” i danas se okupio veliki broj građana koji je odao počast nastradalima u tragediji 3. maja. Nepregledna kolona ljudi čekala je u redu kako bi se upisali u Knjigu žalosti.Danas je treći Dan žalosti u našoj zemlju zbog dva masakra koja su se za dva dana dogodila na beogradskim opštinama Vračar i Mladenovac.

U redu je stajala i majka jednog đaka OŠ “Vladislav Ribnikar”, koja je rekla da poznaje porodicu osumnjičenog dečaka (13). Ona je ispričala da je njegova mama kobnog jutra, videvši da se u toj školi desila pucnjava, mislila da je njen sin među žrtvama.

– Poznajem njegovu majku kao jednu dobru i posvećenu gospođu. Kada su je obavestili šta se dogodilo u školi, ona je odmah pomislila da je neka banda starijih upala u školu i da je zapravo jedan od ubijenih njen sin. Njoj nije bilo ni na kraj pameti da je njeno dete to počinilo. Stvarno strašno, njegovi roditelji nisu ni slutili da je ovo moglo da se dogodi. Koliko ih poznajem, mogu da kažem da su i otac i majka jako fini ljudi – govori ova žena.

Dužinom celog reda vlada opšti muk. Svi su i dalje potreseni i pod utiskom nezapamćene tragedije. Roditelji koji dolaze sa decom, vidno su uznemireni i uplašeni. Mogu samo da kažem da je strašno ovo što se dešava. Na svu ovu muku ima dece koja ne shvataju težinu problema i kače na društvene mreže svakakve video zapise u znak podrške ubici. Jedno veliko saučešće za porodice nastradalih, teško je oporaviti se posle ovakve tragedije, a svim ostalim treba da nam bude za nauk da radimo mnogo više sa našom decom – pričaju žene koje su čekale u redu za oproštajnu knjigu,piše Srbijadanas

Dom Snežane Đurišić nekada je bio harmoničan

Do 2013. godine Snežana Đurišić uživala je u tri i po decenije dugom i skladnom braku sa harmonikašem Slobodanom Gvozdenovićem, koji je preminuo od srčanog udara. Porodičini raj izgradili su u naselju Jajinci, nadomak Beograda, gde ništa nije moglo da naruši njihovu harmoniju.

Estradni arhiv sačuvao je fotografije iz 1991. godine koje su nastale u njihovom domu i prikazuju idiličan ambijent i Snežanu kao domaćicu, suprugu i majku Maje i Marka. Jedna od naših najboljih pevačica pokazala je da je privatno tek obična žena koja brine o porodici, ide u kupovinu, gaji cveće…

Slobodana Gvozdenovića upoznala je slučajno, kao učenica četvrtog razreda srednje škole. U to vreme već je snimala ploče i imala karijeru.

− Bio je naslonjen na svoj plavi „citroen“ i zviždao mi. Pomislila sam kakva prostačina, a kad je opet zviznuo, okrenula sam se i grubo ga pitala šta hoće. Nikada nisam bila nadmena, ali bezobrazna jesam – prisetila se Snežana jednom prilikom prvog susreta sa čovekom za kojeg se 1977. udala.

Kasnije su se upoznali, zajedno počeli da rade, a ona je ubrzo uvidela sve njegove kvalitete, prihvatila udvaranje i odlučila da ponese prezime Gvozdenović.

Posle Slobodanove smrti Snežana se suočila sa nizom problema koje joj je konstantno priređivao naslednik. Naime, nije tajna da se Marko odao alkoholu, a njegovo ime u više navrata našlo se u rubruci „Crna hronika“. Neko vreme pokušavala je da mu pomogne, a onda je glasno i jasno rekla da ne želi da čuje za njega.

U međuvremenu su se pomirili, što je Snežana objasnila time da ne opravdava Markove postupke, ali da je on njeno dete i da će biti uz njega do kraja života.

S druge strane, ćerka Maja uvek joj je davala povoda da bude ponosna.

− Maja divno peva. Majka je dvoje dece. Ima divnog supruga i decu i žive u Njujorku – otkrila je u jednom intervjuu Snežana Đurišić, uz koju je poslednjih godina doktor Vanja Milošević.

Povodom podnošenja krivične prijave protiv dečaka (14), učenika osmog razreda osnovne škole u Laćarku, oglasio se direktor poručujući da ovaj učenik u ponedeljak sigurno neće prisustvovati nastavi, a najverovatnije će biti prebačen u drugu školu.

– Još uvek smo svi u šoku zbog krvavog pira u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu, a ovo juče sa našim učenikom nas je šokiralo! Mada, taj učenik je već nekoliko puta prijavljivan Centru za socijalni rad u Sremskoj Mitrovici zbog blažih oblika vršnjačkog nasilja i ometanja nastave. Radi se o problematičnom detetu iz hraniteljske porodice i lošem učeniku VIII/3 – izjavio je direktor škole u Laćarku.

On je dodao da u ovakvoj situaciji niko od nadležnih u školi ne sme rizikovati, te da su sve mere odmah preduzete čim se na instagram nalogu učenika juče pojavila fotografija hapšenja dečaka (13), vinovnika devetrostrukog ubistva u beogradskoj školi sa rečima podrške: “To, bati, kraljina si, još malo, pa ja to moram”.

– Momentalno smo obavestili Centar za socijalni rad, koji je blagovremeno i ranije obaveštavan o svim njegovim postupcima. Centar je obavestio policiju, odmah je juče u školu upućena mitrovačka ekipa policije, a kasnije je stigla i BIA. Obavljeni su razgovori sa njegovom bakom, koja je preuzela starateljstvo nad njim, pošto su ga njegovi roditelji ostavili. Sasvim je izvesno da taj učenik zbog potencijalne opasnosti po druge učenike i nastavni kadar, kao i sve zaposlene, nakon ovog incidenta, u ponedeljak neće doći na nastavu, a sigurno ni ova preostala dva i po meseca, koliko ima do kraja školske godine – izjavio je direktor.

Stručni timovi iz škole, Centra za socijalni rad i policije doneće konačnu odluku da li će učenik biti prebačen u drugu školu. Maloletnog dečaka juče je uhapsila policija zbog sumnje da je izvršio krivično delo ugrožavanje sigurnosti. On je na društvenoj mreži postavio objavu sa fotografijom osumnjičenog za ubistvo osmoro dece i radnika obezbeđenja u beogradskoj Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, sa odobravanjem i porukom da će uraditi isto što i on.

Osumnjičeni je uz krivičnu prijavu priveden sudiji za maloletnike Višeg suda u Sremskoj Mitrovici. Kako se saznaje, učenik je u međuvremenu, pušten iz pritvora na slobodu do pokretanja krivičnog postupka.

Sela Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca i Smedereva u četvrtak uveče su zavijeni u crno nakon masakra koji je počinio pomahnitali U. B. kada je iz automata ubio njih osam tinejdžera, dan nakon sahrana sela su pusta i oseti se neka velika tuga.

Meštani i dalje u neverici polako i teškim glasom opisuju i prepričavaju kako je došlo do pokolja koji im je odneo tako mlade ljude koji su tek počeli da žive. Takođe, mnogima i je i dalje nepoznato zašto je uopšte došlo do krvavog pira U. B. koji je donekle delovao, prema njihovoj priči, kao delikvent, ali nikako osoba koja se spremna da uzme oružje i pobije toliko ljudi bez reči.

– Name ovde više nema života! Teško je sve ovo što nam se desilo. Porodice se nikada neće pomiriti sa činjenicom da su ostali bez dece, njih više niko ne može da im vrati – kaže jedan od meštana Dubone i dodaje da se boje da ne dođe do krvne osvete.

Pripadnici MUP Srbije do početka patrolira i dalje po selima, a takođe, čuvaju i porodičnu kuću ubice koja je u Donjoj Duboni. Porodice ubijenih i juče su izašli na lokalna groblja i zadržali sve do 12 sati u velikom broju.

Nasilan

Od malena s pištoljem

Osumnjičeni, kako navode meštani Dubone, često je pravio probleme, a znaju ga i po tučama.

– Pre nekoliko godina je tukao starijeg meštanina od 70 godina. Deka tada nije hteo da ga prijavljuje, ali je imao masnicu na licu. Ne sećam se zbog čega ga je tukao. I pre godinu i po dana potukao se s mladićem iz sela – kažu oni i dodaju da je U. B. znao da divlja motorom po selu i da plaši ljude da će da ih pregazi.

– On je sa 10 godina vezivao pse i ubijao ih iz pištolja. Tada su svi znali to, a niko nije reagovao, nije to dečja igra, videlo se da nije normalan – kaže meštanin Dubone.

Otišla da jede

Kada se vratila zatekla horor

Troje mladih koji su ubijeni u selu Dubona, kako kažu žitelji, nisu često dolazili u školsko dvorište, u kom su nastardali.

– Ta deca se okupe jednom mesečno tu, da se ispričaju i druže, obično tu sede mlađi svaku noć, a oni ne – kaže naš sagovornik:

– Jedna devojčica je uspela da se spasi tako što je otišla kući da jede, dete bilo gladno. Kad se vratila zatekla je horor i krv na sve strane.

Policija čuva kuću

Ljudi su tužni i besni

Pripadnici MUP i dalje se nalaze u selima Malo Orašje i Dubona. Patrole sa po nekoliko policajaca čuvaju i porodičnu kuću osumnjičenog U. B.

– Ljudi su ovde previše besni i tužni. Mnogi su izgubili sve, i za njih je vreme stalo, nema više za njih reči utehe. Srce iz grudi se čupa, a dan nakon masakra, na Đurđevdan njegova porodica slavi slavu – kaže žitelj Dubone:

– Došli su po slavski kolač, što im nije preseo kad obraza nemaju. Sin im je zatro toliko kuća. Neki ljudi su bili spremni gore da idu da ih biju kad se to pročulo, ali ih čuva policija.

Baka povređene

Moje dete je u komi

Baka devojčice (17) koja je teško povređena u krvavom piru kaže za Kurir da je ona u veoma lošem stanju.

– Dete moje je u teškom stanju, pogođena je u glavu iznad oka i u stomak. Nalazi su u bolnici u Beogradu i u komi je. Molim se da preživi – kaže baka i dodaje da je njen dečko N. S. od zadobijenih povreda preminuo.

– Došla je sa drugaricom u Dubonu iz Orašja gde živi, kako bi se družile. Bila je kod škole gde je monstrum počinio zločin, ali je on pre toga otišla do spomenika gde joj je dečko N. S. bio s društvom. Jezivo je sve što je preživela, njena drugarica je pogođena u stomak, a jednoj su amputirali ruku kako bi joj spasili život – kaže baka.

Podsetimo, pomahnitali U. B. kobnog dana, tačnije u četvrtak uveče, otišao je iz svoje kuće, koja se nalazi u selu gde Šepšin do mesta Malo Orašje kako bi počinio masakr navodno jer su u tom selu pričali loše o njegovoj porodici, kada nikog nije zatekao u centru sela u povratku kod spomenika izrešetao tinejdžere koji su slavili đurđevdanski uranak od kojih je pet umrlo usled zadobijenih povreda,a sedmoro ih je ranjeno.

– Nakon pokolja u Malom Orašju gde je izašao pred njih sa kalašnjikovim i obratio im se rečima “sve ću da vas pobijem”, izrešetao ih, a zatim se uputio ka selu Dubona gde se zaustavio kod škole i počeo da puca u sedmoro dece koji su sedeli na klupi u dvorištu. Tu je zverski ubio brata i sestru, i njihovog prijatelja koji je trebalo da se ženi na jesen – podseća izvor i dodaje nakon toga U. b. je pobegao ali se u međuvremenu zaglavio na zemljanom putu koji vodi do sela Šepšin.

Hodao je peške, a onda pronašao kuću u čiju garažu je došao seo u kola i pobegao ka Malom Požaravcu. Kada je došao u Mali požarevac presreo je taksistu koji je vozio trudnicu, a onda se uputio u selo pored Kragujevca gde se krio celo noć u kokošnjicu svog ujaka. Na salušanju u policiji rekao je da je počinio masakr kako bi zaplašio selo, kao i da nije poznavao svoje žrtve.

(Kurir.rs)

Nijedan fakultet, nijedna knjiga, nijedna vežba vas ne spremaju za najgori scenario. A najgori je zadesio Srbiju 3. maja kada je trinaestogodišnji Kosta K. ubio osam svojih školskih drugova i čuvara škole.

Tog 3. maja dr Ivanu Stefanović, lekara Hitne pomoći koja je ovog jutra bila gošća “Uranka” na televiziji K1, ćerka je pozvala iz škole “Vladislav Ribnikar” i rekla: Mama, šalji ekipu Hitne pomoći.

Kako je kazala dr Stefanović, ona ne radi na terenu, već u Centru za edukaciju.

– Te najgore scene ja smišljam i zadajem ekipi koja dolazi da vežba, jer mi moramo da se uvežbamo. Mi ne možemo da vežbamo na terenu. Ali, moj najcrnji scenario je smešan u odnosu na ono što smo zatekli. Kako sam ja saznala? Zvalo me je dete. I šta prvo pomislite kada vas zove dete u 8.47 – zašto koristi telefon za vreme škole? Jutarnji je sastanak i ja se tada obično ne javljam, ali vidite da nešto nije uobičajeno. I ona mi kaže: Mama molim te nemoj da prekineš, hitna je situacija. Kaže mi to tako smirenim glasom. Ona je šesti razred, odeljenje 6/4, nažalost one koje je bilo na spisku. Rekla mi je: Neka pucnjava je bila u školi, neka devojčica je povređena, jel možeš da pošalješ Hitnu pomoć? U tom trenutku čujem glas nastavnice koja joj nešto govori, a ćerka onda kaže: Mama ne brini, poziv je primljen. Ja to prepričavam kolegama ali smo mi ubeđeni da je u pitanju lažna dojava o bombi. Međutim, onda vam se slažu informacije i pomislite zašo bi nastavnica rekla da se zove mama ako postoji regularan put. I tako mi odlazimo prema call-centru – kazala je dr Ivana Stefanović.

Na sastanku su tog jutra bili načelnik pedijatrije, načelnik call-centra, direktor, pomoćnik direktora…

– Bio je to redovan smenski sastanak sa svim službama i to dugo traje, jer je trebalo referisati četiri dana praznika. Mi krećemo prema call-centru da vidimo šta se zapravo dešava i oni kažu da su dobili poziv i da su već poslali tri ekipe. U tom trenutku preko radio veze čujemo glas doktora Stijačića da pošaljemo sve što imamo i ja krećem sa prvom ekipom tamo. Pre svega kao majka – kazala je dr Stefanović.

– Naše ekipe su tu, kompletne su, i ja im dodatno ne trebam. Ali do tamo se moje dete javlja i kaže: Mama, bezbedni smo i nastavnica nas je izvela na Cvetni trg. U tom trenutku kada je vaše dete bezbedno, a ne znam da li bih drugačije reagovala da je situacija bila drugačija, meni je bilo najlogičnije da pođem sa svojim kolegama i ako je neko lakše povređen da im pripomognem. Bez ikakve ideje šta tamo možemo da zateknemo.

Dr Ivana Stefanović iz Hitne pomoći kazala je da nikada u Centru za edukaciju nisu na vežbama imali te scenarije pucnjave.

– Uvek su nam, međutim, kolege govorile da sve što ja napravim kao vežbu se nikada ne desi u životu i ja sam im govorila: Odlično, onda ćemo biti spremni za sve što je manje i lakše od toga što vežbamo. Kad taj sistem funkcioniše, kada vi vežbate, onda vi zaledite emocije i to je jedini način da funkcionišete. Da zaboravite sve što vidite i ono gde vidite da ne možete ništa da uradite – ispričala je ona.

 Zlatni sat

Dr Stefanović ispričala je sve što se dešavalo od trenutka kada je sa svojim kolegama stigla i ušla u OŠ “Vladislav Ribnikar”.

– Prve tri ekipe su poslate odmah, a sukcesivno je stiglo još sedam ekipa Hitne pomoći. Prvo pitate da li je mesto nesreće bezbedno. Već je bilo bezbedno, i kada sam ja stigla videla sam nastavnika geografije kako prolazi i policija je već bila tu. Mesto je bilo obezbeđeno i samo su nam rekli zbog uviđaja da pazimo da ne zgazimo na čaure i da gledamo kuda idemo. I tu se radi ono za šta ste istrenirani – prilazite i vidite po izgledu tela – odmah vam je jasno kome ne možete da pomognete. Tu se isključujete ali ulazite potom u odeljenje gde je već moja koleginica pedijatar napravila trijažu. U početku gledate jel osoba diše ili ne diše. Kako smo mi svi stigli, svako dete je imalo jednu ekipu i to jeste koncept urgentne medicine – da svaki teško povređeni mora da ima jednu ekipu – objasnila je dr Stefanović i dodala:

– Kako sam ušla, prilazim detetu koje daje znake života i tu krećete s procenom koja mora uvek da bude: da li je svesna, da li reaguje na dozivanje ili bolne draži, da li reaguje na disajni pit, kako diše i kakva je cirkulacija. To mora biti protokol koliko god da ste zapanjeni celom situacijom. I onda kažete koji pacijent ide s kojim ekipom, i onda idete dalje. Tu je ranjena nastavnica. Stavljamo je na spinalnu dasku, uključujemo infuziju i ekipe kreću s povređenima, jedna za drugom. Deca su sva izneta u 30 sekundi, jer to ne sme dugo da traje. Brzi trauma pregled sa sve pakovanjem na spinalnu dasku traje 10 minuta. U tom trenutku nismo imali vremena da pregled traje 8 minuta, već je trajao 30 sekundi. Dete ima najveću šansu da preživi ako u zlatnom satu bude na operacionom stolu – objasnila je doktorka.

Šta je zlatni sat?

– To nije trenutak kada sam ja stigla. To je trenutak kada se to desilo. Vreme neumitno teče koliko god smo mi bili brzi, a mi smo baš bili brzi jer smo pozicionirani u centru grada. Stigle su i ekipe sa Zvezdare. Stvarno je bilo kao u vežbi i dobro je što imamo takav koncept urgentne medicine i jedna smo od retkih zemalja koja ima lekare na terenu.

Strašno nam je što nismo mogli više

– Strašno mi je što nisam mogla još više da pomognem, svima nama – kazala je dr Stefanović.

– Urgentni centar tog dana nije dežuran, a nas je čekalo 50 ljudi. Tog dana bila je dežurna VMA i za nekoliko minuta su se restrukturirali tako da svako dete bude odmah zbrinuto. Svako je proverio bar još jednom da li su deca živa, jer valjda mozak ne može da prihvati da ste toliko nemoćni. Naš posao koliko god bio strašan je istovremeno i fenomenalan, jer imamo tu moć da pomognemo. Teško se mirite s tim da ništa ne možete da uradite. Moje dete je u tom trenutku na Cvetnom trgu, potpuno bezbedna sa svojom nastavnicom. Znaju nešto, već deca plaču, oni imaju 12 i po godina, i vi ne možete od njih da sakrijete mnogo. Ja sam ostala sama u školi, proverila još jednom da li smo svi u pravu da više ne možemo da pomognemo i krenula sam s milicijom, sa interventnom ekipom u drugi kraj zgrade. Pitali su me gde sam pošla, a ja pitam gde je još povređenih, jer sam bila ubeđena da ima negde lakše povređenih. Nakon toga sam došla do svog deteta i ne znam šta mi je bilo gore: ono što sam zatekla u školi i dok sam radila sve ono za šta sam istrenirana, ili suočavanje sa ljudima koje poznajem i njihovo pitanje: Šta se desilo? Ja ne mislim da ikoga treba lagati ali isto tako ne možete servirati te informacije odjednom, već dozirano, onoliko koliko mogu da prihvate. I taj deo mi je najteži. Jednoj mami sam dala dete i rekla ćerki: Ti sad ideš kod drugara. Trebalo je pomoći roditeljima – ispričala je doktorka.

“Nisam rekla sve”

Dr Ivana Stefanović kazala je za televiziju K1 da nije roditeljima okupljenim u blizini škole rekla sve, jer nije bio trenutak.

– Znali su već nešto, i uglavnom su me pitali za razrednu, jer je nastavnica istorije razredna mojoj ćerki. U toj situaciji se držite za ono što je pozitivno. Kazala sam im da smo svi stigli, da je razredna živa, da me je prepoznala, da je sve vreme davala informacije mojim kolegama koji su je vozili do Urgentnog centra i to je njima bilo dovoljno u tom trenutku. Uhvatite se za nešto dobro i nadate se. Roditeljima niste mogli strašne vesti saopštiti telefonom niti ih uvesti u školu da im kažete šta se desilo. Nađeno je korektno rešenje gde da se svi jave, da sve naše ekipe budu tamo i zahvalni su nam i nastavnici i ti ljudi što smo kao služba brinuli o svima njima. Koliko se moglo kada im saopštite tako strašne stvari. Znao se red. Nije da ja želim da sakrijem informaciju ali u tom trenutku ja ne znam kako se koje dete zove niti me interesuje, samo gledam da pomognem kome mogu.

Ćerka doktorke Stefanović u trenutku pucnjave nalazila se u kabinetu pored kabineta istorije.

– Ona se nalazila u učionici pored i zove me između dva reda pucanja. Kao da neko čekićem od 500 kilograma udara u ormariće, tako mi je taj zvuk objasnila i onda je nastao tajac. Nastavnica je otvorila vrata, nikoga nije zatekla i čuli su opet pucanje. Bili su toliko prestravljeni da su rekli: Nastavnice zaključajte kabinet i sreća da je ona imala ključ kod sebe. Sada kao roditelja me brine šta je moglo da se desi da je na primer ostavila torbu u zbornici. Ta srećna okolnost je bila da je zaključala vrata. Svi su se pomerili od vrata, i on je hvatao kvaku, ali nije uradio ništa, iako ta kvaka nije bila teška za savladati. Đaci su brinuli o nastavnici, kazali su da svi ugase zvuk na telefonima, da se niko ne javlja da ih ne bi čuo, da čučnu. To odeljenje je specifično jer su imali divnu učiteljicu koja ih je učila da budu družina i oni su se ponašali kao družina. Ja sam zato stava da oni treba da se vrate u škole. Ne mislim da sam kao roditelj realna u ovoj sitaciji bez obzira na to što sam lekar. Zato moramo da pitamo stručnjake, i koliko god su različiti saglasni su u jednom – odlaganje donosi olakšanje. Vi znate da ne morate u školu neko vreme, ne morate da se suočite sa školom, ulicom… Ali, to vam onda postane način bitisanja a stručnjaci kažu da to vodi u bolest. Tako da ja, koliko god da se plašim i teško mi je, imam poverenja u te ljude tamo – kaže doktorka i dodaje:

– Nastavnik geografije u toj školi ima dve ćerke i suprugu koja je profesor. Nastavnica matematike koja je bila s mojim detetom ima dvoje dece u školi. Oni su čuvali našu decu i radili svoj posao, ostali su sa našom i nisu išli da traže svoju decu. Verujem u njih i u školu imam poverenja i mislim da treba da se vrate i budu družina i da nauče da se izbore. Naravno da decu koja su podnela ovo na teži načini i koja nisu funkcionalna ne treba terati. Moje dete se plaši srede zato što je sreda. Ali, ne treba od toga praviti nešto što će vas još više boleti nego da vidimo kako da sve prevaziđemo tako što ćemo misliti o njima, o toj stradaloj deci. Moje dete ih je znalo i značila su joj ta deca i Dragan. Svako to dete je naše. Na tom mestu ne možemo ubiti školu, jer to je moglo bilo gde da se desi – kazala je dr Ivana Stefanović.