Category: Uncategorized

Život pevačice Milenu Ćeranić nikada nije mazio, a sada je otvoreno govorila o psihičkim problemima koje je imala, nemaštini kroz koju je prošla, ali i ljubavi sa oženjenim muškarcem.

Mlada pevačica je posle učešća u rijalitiju “Farma” imala problema sa anksioznosti, zbog čega je potražila stručnu pomoć i pila lekove za umirenje srčanog živca jer je imala panične napade, a od tada redovno posećuje psihoterapeuta.

– Po izlasku iz “Farme” bila sam veoma loše jer sam se tamo susrela sa zlim ljudima, a nisam bila spremna za to. Zato sam otišla kod moje doktorke, koja mi je pomogla da se izborim sa anksioznošću. Dala mi je lekove za umirenje srčanog živca zbog paničnih napada, koji su bili strašni. Kad god bih izašla na binu, imala bih neviđenu tremu, koja me ni na sekundu nije napuštala. Bio je to veliki stres za moj organizam, pa sam morala da budem na terapiji – započela je pevačica i nastavila:

– Kada sam ispila sve lekove koje mi je dala doktorka, krenula sam na razgovore kod psihoterapeuta, koji mi je promenio život iz korena. Svima bih preporučila da idu kod stručnjaka jer mogu mnogo da vam pomognu i usmere vas na pravi put. Razgovori su mi pomogli da vratim samopouzdanje, koje je u jednom trenutku bilo na minimumu zato što sam doživela i veliku slavu i najveći pad u životu. Teško je nositi se sa tim da si najpopularnija ličnost u zemlji, a u sledećem anonimna osoba, koju niko ne prepoznaje. Imala sam karijeru, a nisam mogla da napredujem, pa samim tim nisam dovoljno ni zarađivala. To je bilo veoma potresno za mene.

Milena je porodični dom napustila sa samo 19 godina, kada je odlučila da se preseli u srpsku prestonicu i posveti se izgradnji karijere.

– Želela sam da se osamostalim i da ne zavisim od roditelja, pa sam počela da nastupam po klubovima. Nekad je bilo posla, ali je bilo i perioda kada nemamo nijednu tezgu. Dešavalo se da nemam para za kiriju, a nisam želela da tražim novac od porodice. Sestra, sa kojom sam živela i ja nismo imale novca ni za hleb. Sećam se da mi je jednom rekla da ima 50 dinara i da ćemo od tih para nešto kupiti. Zbog svega toga sam, kada uzmem 100 evra za noć od pevanja, sa sestrom odlazila u restoran i sve pare trošila na hranu.

Ćeranićeva je jedna od retkih pevačica koja nema ni jednu nekretninu, već i dalje stanuje kao podstanar.

– Živim u iznajmljenom stanu jer sam odabrala da pevam po dva sata u klubovima, a ne da nastupam po ceo dan i noć na svadbama i privatnim veseljima, gde se zaradi najviše para. Samo sam dva puta u životu dobila dobar bakšiš od oko 10.000 evra. Zato nemam stan, ali planiram uskoro da kupim plac i sagradim kuću.

Milena je bila u emotivnoj vezi sa košarkašem Vladimirom Dašićem, koji je bio oženjen, što je bio još jedan skandal u njenoj karijeri.

– Tačno je da sam volela zauzetog muškarca, ne stidim se toga! A svako ko me osuđuje je nesrećan i treba da se pozabavi svojim životom. U našem odnosu nije bilo zle krvi i ja nikog nisam rastavila. Ništa ružno se nije dogodilo. Naprotiv, samo lepe emocije sa moje strane. Ne treba osuđivati nikoga jer ne znate šta može vama da se desi.

Tužilaštvo jugozapadne Luizijane optužilo je 58-godišnjeg Dejvida V. Dojla da je, pucajući na grupu maloletnika koji su se igrali žmurke, teško ranio devojčicu.

Policija je saopštila da se grupa tinejdžera “igrala žmurke u naselju i sakrivala na imanju suseda”, kada je Dojl počeo da puca na njih, piše CNN.

On se branio rečima da je počeo da puca, jer je video senke u dvorištu.

Iz policije su saopštili da je 14-godišnja devojčica pogođena u potiljak i sa teškim povredama je prevezena u bolnicu.

Dojl je optužen za teški napad vaternim oružjem.

Zbog nezapamćene tragedije koja je pogodila Srbiju, od petka se ne odigrava redovni program najgledanijeg rijalitija Zadruga na malim ekranima. Emisije su odložene do daljnjeg, a na Pink televiziji se pušta izmenjen program iz poštovanja prema žrtvama dva nezapamćena masakra u našoj zemlji. 

Željko Mitrović, poznat po svojim humanitarnim akcijama i kreativnim idejama koje su izmenile medijsku scenu Srbije, očigledno ne želi da u trenucima žalosti na njegovoj televiziju bude prikazano bilo šta što bi moglo da se shvati kao neprimereno. 

Televizija Pink i Veliki šef poznati su po tome da se bore protiv nasilja u javnim prostorima te je opšte poznato da se svaki vid nasilja strogo kažnjava u rijalitiju što novčanim kaznama što diskvalifikacijama. Produkcija se nije libila da izbaci i najpopularnije zadrugare koji su televiziji Pink donosili veliku gledanost ako bi oni u nekom trenutku pokazali agresiju i nasilje. Jednostavno, u Zadruzi postoji nulta tolerancija prema nasilju. 

Kako bi smirili zadrugare koji se ponašaju bahato, poslednjih dana takmičari rijalitija su dobili veliki broj knjiga, atlasa, globusa i školskih predmeta, kako bi se malo civilizovali. Ova promena u programu naišla je na velike simpatije kod gledalaca koji su pozdravili ovakvu odluku. 

Sam Željko Mitrović se oglasio na društvenim mrežama te je podelio i komentarisao sliku na kojoj se vide Filip Car i Aleksandra Nikolić kako leže u krevetu i čitaju knjige.   

– U ovoj pauzi, zadugari u slobodno vreme čitaju knjige jer su razumeli, da u Zadruzi ostaju samo akademski građani – napisoa je vlasnik Pinka.

Čini se da je na ovaj način Mitrović indirektno ponovio dobro poznatu politiku nulte tolerancije na nasilje u najgledanijem rijalitiju i da će svaki vid agresije biti sankcionisan, pa, ako bude trebalo, posezaće se i za diskvalifikacijom. 

Zaposleni u klinici nemaju uvid u podatke o Kostinom zdravstvenom stanju.

Kosta Kecmanović (13) koji je u sredu iz očevog pištolja ubio osmoro dece iz Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” i čuvara škole, a ranio šestoro đaka i nastavnicu istorije, nalazi se na posebnom odeljenju psihijatrijske ustanove.

Prema zakonu, Kostina majka je dala odobrenje da on boravi u pomenutoj ustanovi na posmatranju, međutim, kako naš portal saznaje, podaci o maloletnom ubici se drže u strogoj tajnosti. 

Čak ni zaposleni u klinici nemaju uvid u podatke o Kostinom zdravstvenom stanju, što je inače praksa jer se u elektronsku bazu evidentiraju podaci o prijemu pacijenata, kao i o ažuriranju podataka o pregledima i promenama stanja. 

Zbog delikatnosti slučaja u zdavstveni karton Koste je upisan samo podatak o prijemu sa njegovim imenom i prezimenom, bez detaljnih podataka.

Kako smo već pisali, ustanova u kojoj se nalazi Kosta dobija jezive pretnje smrću, zbog čega su pojačane mere obezbeđenja ispred klinike.

Podsetimo, kako je utvrđeno, dečak je planirao masovno ubistvo mesec dana, a ono što je pregledom njegovog telefona utvrđeno ledi krv u žilama – svesno je počinio ubistvo svojih vršnjaka i čuvara škole jer je neposredno pred zločin na internetu pretraživao Krivični zakonik Srbije kako bi istražio da li deca mogu krivično da odgovaraju.

Krvavi plan i listu za odstrel svojih drugara dečak (13) iz osnovne škole “Vladislav Ribnikar” kovao je više od mesec dana, a za to vreme sa svojim prijateljima provodio je vreme, igrao se i družio kao da je sve normalno.

Dečak je, da podsetimo, svoj krvavi pir ostvario 3. maja, kad je u školi koju je pohađao ubio osmoro svojih drugara i čuvara Dragana Vlahovića (51), a ranio njih šestoro i nastavnicu istorije T. S. (54). Međutim, prema rečima načelnika beogradske policije Veselina Milića, koji je istog dana obelodanio plan pomahnitalog dečaka i njegovu listu za odstrel, on je hteo da ih pobije još mesec dana ranije u dvorištu škole.

Propuštena prilika

– Dečak je u policiji ispričao da je pre izvesnog vremena planirao da nešto slično uradi i na školskom igralištu, ali je tada odustao od te ideje – rekao je načelnik Milić.

Izvor tvrdi da je dečak od prvobitne ideje odustao jer je smatrao da nije sve dobro promislio i da bi to mogla da bude “propuštena prilika”.

– Bili su na otvorenom, razmišljao je da bi se oni najverovatnije razbežali kad bi on potegao oružje i da ishod ne bi bio onakav kakav je želeo. Zato je napravio precizan spisak sa imenima svojih drugara, a zatim i mapu kao u nekakvoj video-igrici – kaže izvor i dodaje:

– On je pratio šemu ulaza i izlaza iz škole, kao i rasporeda učionice, i po njoj krenuo da ubija, međutim, nije računao na otpor čuvara i nastavnice, kao i dežurnih učenica, koje su mu se isprečile na putu.

Prema rečima izvora, ali i roditelja i dece koja su se družila s pomahnitalim dečakom, on se tih mesec dana dok je kovao plan najnormalnije družio s njima, išao na rođendane, slavlja, pa čak i na ekskurziju koja je bila u aprilu.

Advokati Veljko Delibašić i Viktor Gostiljac otkrili su kolike kazne prete počiniocu masakra u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”.

Pravno posmatrano, jedan ubica je dete, drugi mlađi punoletnik. Ubica iz Mladenovca Uroš Blažić koji je ubio osam osoba i ranio još 14 ljudi nema 21 godinu i pred zakonom je mlađi punoletnik koji ne može da dobije najstrožu kaznu doživotne robije ili 40 godina zatvora. Ni dečak koji je očevim oružjem počinio masakr u OŠ “Vladislav Ribnikar” i ubio osmoro dece iz svog razreda, kao i čuvara i uz to ranio još sedam osoba nije krivično odgovoran. Njegov otac negirao je krivicu pred tužiocem.

Kakve kazne ih očekuju za dva višestruka ubistva u Beogradu i Mladenovcu? Prema rečima advokata Viktora Gostiljca, u slučaju oca dečaka će biti izrazito teško dokazati krivicu delo ugrožavanja opšte sigurnosti koje mu se stavlja na teret.

– S obzirom na to da je saslušavan na okolnosti da je vodio sina u streljanu, to nisu apsolutno elementi ovog krivičnog dela. Potpuno je jasno da ne može biti govora o ovom krivičnom delu. Krivično delo ugoržavanja opšte sigurnosti čini onaj ko poplavom, požarom, eksplozijom ili nekom drugom opšte opasnom radnjom dovede u pitanje život i telo neke osobe. To što je ovaj čovek uradio nije to. Ovde samo može biti govora o tome da li je on na propisan način držao oružje. Ukoliko se ustanovi da nije, on za to može da odgovara prekršajno – objasnio je Gostiljac na televiziji K1.

Podsetimo, advokatica oca dečaka rekla je da je njen klijent držao oružje prema propisima.

Advokat Gostiljac kazao je i da smatra da je mera određivanja pritvora od 30 dana “alibi potez tužilaštva“.

– Pritvor mu je određen po tački 2 i 3 što znači da ne utiče na svedoke, što je u redu, a tačka 3 odnosi se na to da ne ponovi delo u kratkom vremenskom periodu. Ne postoji način da se ta okolnost u ovom slučaju ponovi. Određen mu je pritvor, jer javnost ne može da shvati i prihvati da baš niko nije u zatvoru posle jedne ovakve tragedije. Ja apsolutno mogu da prihvatim da niko nije u zatvoru, jer je u jednoj državi najvažniji zakon. To je ono što i mi kao advokati imamo kao svoje jedino oružje. Ako zakon tako kaže, tako je”.

Pravda i pravo

Prema rečima Viktora Gostiljca, ovde nije stvar u tome da li neko treba da odgovara, već u jednoj zakonskoj smetnji u odnosu na određene kategorije lica.

– Ovde govorimo o detetu i zakon u takvim slučajevima kaže da se na njega ne primenjuje Krivični zakon. Da li je to pravedno? Kroz stotine i stotine godina razvoja krivičnog prava ljudi koji se time bave došli su do zaključka da dete u tom slučaju ne može biti krivično odgovorno. U Americi imate krivično delo doprinos maloletničkoj delikvenciji, roditelja recimo, pa može odgovarati, ali tu se traži kriminalna namera roditelja. Ili imate u pojedinim zemljama zakon o odgovornosti roditelja za krivična dela koja počine njihova deca. Mi takve zakone nemamo. Jedan od osnovnih postulata našeg Krivičnog zakona i krivičnog prava uopšte je individualna odgovornost – u granicama svog umišljaja za svoja dela i ne može se odgovarati za drugoga. Pravda je jedan filozofski pojam i možda ga najmanje ima u sudnicima, ali ako se pravda poklopi sa zakonitošću, onda smo mi pravnici završili svoj posao. Ali to nije uvek nužno tako – kazao je Gostiljac na televiziji K1.

Krivični zakon je jasan i precizan

Advokat Veljko Delibašić kazao je da je zakon vrlo jasan i vrlo precizan.

– Mi kao društvo nismo bili pripremljeni na to da može da se dogodi ovakav monstruozni zločin. U tom kontekstu očekuje se da monstruma koji je izvršio takav zločin možemo da odstranimo iz našeg društva što bi bilo jedino i pravedno i normalno. Međutim, Krivični zakonik je vrlo precizan i zna se na koga se odnosi. Ove mere koje sada predlažemo i zagovaramo mislim da nije dobro donositi u ovakvom trenutku, jer postupamo pod emocijama i emotivno smo spremni da donesemo rešenja koja će se vrlo brzo pokazati kao pogrešna. Spuštanje granice sa 14 na 12 godina ništa neće doneti – smatra Delibašić.

– U tom slučaju i kada bi se dogodio ovakav zločin ponovo, primenjivale bi se vaspitne mere, dakle to ne bi bila kazna za ovakvog monstruma. Primenjivale bi se krivične sankcije za maloletnike, dakle – vaspitna mera. Ne kažnjava se nego dobija vaspitnu meru, a najgora bi bila vaspitno-popravni dom u trajanju od šest meseci do 4 godine. Postoje socijalne ustanove za smeštaj dece koja su se neadekvatno ponašala, ustanove za vaspitanje, vrlo slične popravno-vaspitnom domu, ali je za popravno – vaspitni dom potrebno da je izvršeno neko delo, a s obzirom na uzrast učinilaca.

– Zakonodavac je imao u vidu lakša krivična dela za popravno-vaspitni dom, niko nije imao u vidu ovako monstruozne zločine. Da je imao, verovatno bi predvideo neke strože sankcije – kazao je Delibašić u “Uranku”. 

Na pitanje šta bi se dogodilo da Delibašića na ulici opljačka desetogodišnje dete, advokat je kazao:

– Da me opljačka na ulici ne bi snosio krivičnu odgovornost, već bi se obavestio centar za socijalni rad koji bi primenjivao odgovarajuće mere u cilju prevaspitanja i poboljšanja ponašanja. Bila bi to zaštita u odnosu na to dete, jer bi se smatralo da njegovo ponašanje nije adekvatno. 14 do 16 godina je granica za vaspitno-popravni dom, a za decu od 16 do 18 godina, u najekstremnijim slučajevima može biti izrečen i maloletnički zatvor. Za decu mlađu od 14 godina ne postoji vođenje bilo kakvog krivičnog postupka, a nema ni prekršajnog postupka. Takav nam je zakon i državni organi moraju da se pridržavaju zakona.

Gostiljac je na ovu temu kazao da su do 14 godina to deca pod nadzorom svojih roditelja.

– Eventualno centar za socijalni rad ima svoje mere koje može preduzeti: razgovor, nadzor nad porodicom, edukacija. Desetogodišnjak može drugu da ukrade pernicu i za to ne možete pokretati krivični postupak i zvati policiju, već pokušati da detetu objasnite štetnost toga i edukacijom da od njega napravite ispravnog građanina. Policija je organ reda i poziva se da bi se neki događaj među maloletnicima registrovao, na primer u slučaju vršnjačkog nasilja koje je pod posebnom prismotrom. Policija sastavi zapisnik i predaje ga nadležnima na dalje postupanje, a nadležan je centar za socijalni rad.

Koji zakon se odnosi na dečaka?

Veljko Delibašić kazao je da se u ovom trenutku na njega primenjuje Zakon o zaštiti lica sa duševnim smetnjama.

– Otišao je u psihijatrijsku ustanovu, izvršen je pregled, i njegova majka je dala saglasnost da tamo bude smešten. I bez te saglasnosti možda bi mogao da i prinudno bude tamo smešten. Nakon prvog zadržavanja sud u vanparničnom postupku produžava tu meru tri do šest meseci uz saglasnost, ali u ovim ekstremnim slučajevima kao što je ovaj, moglo bi i bez saglasnosti majke da produži meru, s tim što sud na svaka tri meseca preispituje svoju odluku da li može da bude zadržan. Psihijatar će izvršiti pregled – kaže Delibašić.

– Ako psihijatar smatra da postoji neka duševna smetnja koja opravdava zadržavanje – odrediće zadržavanje bez obzira na saglasnost roditelja. Onda će se skupiti konzilijum od najmanje dva psihijatra i još jednog lekara i onda će oni odlučiti da li treba da ga zadrže ili ne. Ako oni to odluče, onda u nastavku priče odlučuje sud koji na bazi tih mišljenja odlučuje da li ga zadržava ili ne. U redovnoj proceduri je potrebna ili saglasnost tog pacijenta ili njegovog zakonskog zastupnika. U ekstremnim situacijama, kada ugrožava sopstveni ili život i zdravlje drugih ljudi, može i bez te saglasnosti biti zadržan bez obzira na godine. Sada se primenjuje ta procedura. Šta je tu najveći problem? Šta ako on nema nikakve duševne smetnje, ako nije bolestan? A najverovatnije da nije s obzirom na način na koji se ponašao. Verovatno i nije bolestan. Ako nije bolestan, onda ni taj Zakon ne možete da primenite na njega. U tom slučaju, nažalost, dečak ide kući. Naše društvo nije bilo spremno na ovakav zločin i nije predvidelo mehanizam kako da takvog monstruma izopštimo iz našeg društva – kazao je advokat Veljko Delibašić.

Viktor Gostiljac kazao je da je to odluka lekarske struke.

– Nije dobro da se javnosti šalju nedorečene i nejasne poruke i da se tako dodatno uvodi zbunjenost. Čuli smo od predsednika da on neće izaći nikada. Nama koji se time bavimo je odmah jasno da to niko ne može u ovom trenutku znati. Ako se sada pokušava pronaći neki model da se on smesti u neku ustanovu jer defakto postoji opasnost da on i dalje predstavlja opasnost po druge, on treba da bude izopšten iz zajednice na jedno određeno vreme. Opet, zakon je takav da se vrši revizija tih mera, ali u ovom trenutku niko ne može to da vam kaže. Treba biti oprezan. Ja imam utisak da će on biti lud neko vreme – kazao je ironično advokat na televiziji K1 u razgovoru sa Jovanom Joksimović.

– Mi branimo zakon, a ako postoje loša i nepravična rešenja, zakonodavac će to registrovati, pokrenuti određene procedure i to se može promeniti. To će onda važiti za sve buduće slučajeve ali ne i za ovaj sada. Država i u najtežim trenucima mora da zadrži sve svoje odlike, a jedna od najvažnijih je zakonitost. Ako nema zakona onda je sve ad hoc i možemo da damo i adresu tog dečaka pošto vidim da jedino to još nije objavljeno i da ljudi idu tamo da ga čereče. Ali to je onda zakon linča i onda država prestaje da bude država. Ljutnja i stanje šoka je rezervisano za građane, mi smo ti koji smo ljuti. To osećanje nije rezervisano za nadležne organe. Od njih mora da stigne poruka da znamo kuda idemo i šta se radi dalje.

Gostiljac je podsetio i na činjenicu da je Gavrilu Principu falilo 20 dana do punoletstva i da zato nije dobio smrtnu kaznu. “U onakvom trenutku. Tada je policija tvrdila da je napunio 18, a sud im nije verovao i to je proverio. Našao je spise iz Srpske pravoslavne crkve i zato što nije imao 18 godina nije dobio smrtnu kaznu. To je pravna država”.

Doživotna “ludnica” za dečaka?

Delibašić je kazao da bi najbolje bilo da on ostane doživotno u ludnici i narodu treba objasniti šta je to.

– To je zatvorena psihijatrijska ustanova koju narod zove ludnica i neka to bude poruka koja se šalje. Jer ovako šaljemo poruku monstrumima tog uzrasta da mogu da rade šta hoće i da neće imati posledica. Želja svih nas jeste da on ostane u ludnici zauvek ali ako se budemo striktno pridržavali zakona, a mislim da to moramo da radimo, onda postoji velika verovatnoća da se to neće desiti ako nije lud. Mora postojati neko duševno oboljenje koje opravdava zadržavanje u duševnoj ustanovi, a to će reći lekari, ne možemo mi da kažemo. Reč je nesporno o monstrumu ali prema njemu krivično pravo ne može da reaguje – istakao je advokat Veljko Delibašić.

Nakon stravičnih događaja od prošle nedelje, masakra u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i u tri sela kod Mladenovca, čiji je tužni bilans 17 mrtvih i više od dvadeset povređenih (najviše dece i mladih), a koje su počinili dečak od 13 i mladić od 20 godina, Srbija je zanemela. Stanje šoka zamenila je neverica – kako je moguće da dva tako mlada bića, jedan dečak i jedan jedva punoletan mladić, počine tako stavične zločine?

Stručnjaci iz svih oblasti medicine, prava, pa i vojne taktike pokušavaju da odgonetnu šta ih je to podstaklo, šta je u glavi deteta od 13 godina koje je u stanju da sa takvom preciznošću izvede ovakav zločin. O njegovom psihološkom profilu i stanju svesti jedino mogu da govore stručnjaci za veštačenje, tim psihijatara i psihologa pod čijom je prismotrom 24 sata.

Pitanje koje nakon ove tragedije svi postavljaju, posebno roditelji, jeste – koliko zaista poznajemo svoju decu? Na ovu temu je na društvenim mrežama govorila jedna mama, koja je u podugačkom tekstu koji bukvalno svi dele na Fejsbuku objasnila da ne treba porediti nekadašnje školovanje i odnose između đaka sa današnjim.

“Deca koja su danas uplašena i tužna naša su deca. Deca koja su danas besna naša su deca. Mi o svojoj deci ne znamo ništa. Ponavljajte kao mantru, lekovito je: ja o svom detetu ne znam ništa.

Ako i dalje verujete da “vi najbolje poznajete svoje dete” – tim stavom potvrđujete koliko nemate pojma o pojmu. Ne možete shvatiti sa kakvom mukom neki prosvetni radnik na nekim otvorenim vratima sluša takve što “najbolje poznaju svoje dete”. Jer on gleda vaše dete u drugom socijalnom kontekstu o kom vi, izvinite što vređam vaša roditeljska osećanja – nemate pojma.

A nemate pojma jer vam deca ne govore deseti deo onog kroz šta prolaze. I to nema nikakve veze sa ljubavlju. Nemaju kapacitet da vam objasne kroz šta prolaze, u socijalnom kontekstu u kom je nasilje potpuno normalizovano.

I ne, nemojte slučajno biti dovoljno glupi da pomislite – pa tako je bilo i kad sam ja odrastao. Samo mi poverujte da je neuporedivo. Dugo sam se time, po nesreći, bavila. Neuporedivo je. Vaša iskustva iz vašeg detinjstva i tinejdžerskog doba su ništavna, irelevatna. Zaboravite ih. Ona vam neće pomoći da razumete ko vam je dete niti u kakvoj sredini živi kad napusti kuću”, kaže ova mama.

Po njenim rečima, danas svaki učenik ima jednu od ove četiri uloge:

nasilnik,

žrtva,

posmatrač,

pomagač.

A njena deca, njih troje, pripadaju svakoj od poslednje tri grupe.

“Prvo pitanje koje sebi postavljate glasi – kojoj grupi moje dete pripada? Ne znate? Savetujem da saznate što pre”, piše mama u tekstu koji je postao viralan na mrežama.

Po njenim rečima, pomagača je najmanje, a rešenje i spas za sve nas, za celokupno društvo jeste upravo da njih bude najviše.

Da li je to zaista tako i kako naučiti decu da se suprotstave nasilnicima i stanu u odbranu “slabijih”, kao i da li je danas to uopšte pametno, govorile su u Jutarnjem programnu na TV Prva Jugoslava Zajić, specijalni pedagog i psihoterapeut i Dušica Stamenković, vaspitač.

Jugoslava kaže da ne bi baš svrstala svu decu u četiri kategorije, ali da one mogu da pomognu da razaznamo kojoj grupi dete naginje i koje karakteristike ispoljava.

“U jednom detetu se može naći i pomagač i žrtva. Isto tako, neko može da bude pomagač, a kasnije posmatrač. I neko može da bude žrtva, pa da postane nasilnik. Zato ne možemo tako da precizno da se držimo da je u jednom detetu baš jedna osobina, funkcija”, napominje pedagoškinja.

Svi roditelji misle da svoju decu vaspitavaju tako da budu pomagači. Koliko je u realnosti tako?

“Nijedan roditelj ne želi dete koje će biti nasilnik. A koliko smo doveli da bude pomagač, to je pitanje. Istakla bih da je bitno da podržimo pomagače”, kaže pedagoškinja i dodaje da se u medijima češće priča o devijantnom ponašanju koje nekako “odzvoni” u javnosti, dok ono drugo, dobro, empatično, požrtvovano… ne dobija istu pažnju.

“Ovo prvo se više čuje nego kada neko bude heroj. Imamo mnogo heroja o kojima ne pričamo. Na taj način kada istaknemo decu koja su učinila neko dobro delo, tako ćemo podstrekavati i taj vid ponašanja”, kaže dr Zajić.

Treba mu pružiti podršku

Ono što smo imali prilike da vidimo poslednjih dana, a to je da su neka deca na društvenim mrežama podržala učenika koji je izveo masakr u OŠ “Vladislav Ribnikar”. Pitanje je da šta je bitnije za pravilan razvoj deteta, da ga podrže vršnjaci ili roditelji, jer ako roditelji pohvale dete koje je pomagač, nekoga ko brani slabije od sebe, da li mu je to dovoljno ili ono čeka podršku svojih vršnjaka, da ne bude ismejan od njihove strane? Je li to bolji, efikasniji način da se ovaj broj pomagača umnoži?

“Naravno da je važno da ima podršku svojih vršnjaka. Ali svaki vršnjak dolazi iz porodice, okruženja, gde je neko ponašanje dominantno. Svakako, imaćemo one koji neće podržati ili će ćutati, nasmejati se i podržati neki drugi vid ponašanja, neki negativniji, Ali, to ne znači da se slažu sa tim, već ima veze sa pitanjem koliko će istupiti u tome. Zato imamo nastavnike, tu drugu liniju prevaspitavanja koji će istaći te mlade ljude koji su učinili dobra dela”, kaže psihološkinja i poziva roditelje da se “osnaže” i potraže pomoć ako ne znaju kako da podstaknu svoju decu da budu pomagači”, objašnjava dr Jugoslava.

Nekada se dešava da je dete pomagač, ali ne može fizički da nastupi, njegova podrška i pomoć su verbalnog tipa, ono ima hrabrosti da prijavi da postoji problem. Takvu decu obično u kolektivima nazivaju “tužibabama”.

“Svaki roditelj kaže: ‘Ja poznajem svoje dete’. Ja poznajem svoje dete kada je sa mnom, kada je u kući, Ali ja ne znam kako funkcioniše kada je u parkiću, kada je u grupi van moje podrške, van moje zaštite. Tako da je neophodna saradnja sa učiteljima. Taj odnos je jako važan”, kaže Dušica Stamenković.

Psiholog i vaspitačica ističu da je važno slušati decu, ne samo pričati s njima.

“Moramo da ih posmatramo, da vidimo kako reaguju na neke stvari, šta je fokus njihovog interesovanja, šta gledaju… Da im pričamo neke događaje iz vremena kad smo i mi bili deca, da im približimo tu ideju… Što više da im postavljamo pitanja, ali da to ne bude informativno: ‘šta ste radili danas, kako je bilo u školi?'”, kaže psiholog ističući da je važno da se pronađe način da se dete otvori. Približavanje je najvažnije na svakodnevnom nivou.

Kako da roditelj zna da mu je dete sve reklo?

“To nikako ne može da zna. Deca imaju svoje tajne“, kaže psiholog Zajić i dodaje da kroz crteže, iznenadne reakcije… može mnogo toga da se otkrije.

“Šta dete govori kad se igra, koje rečenice izgovara… To je jako važno. Tu možemo mnogo da saznamo. Tako vidimo kako prihvata događaje, kako se suočava sa kriznim situacijama. Tu je roditelj važan da da podstrek i pomogne da se otvori da vidi kako će dalje u svet.”

Najviše posmatrača

Po rečima mame čiji tekst je postao viralan na mrežama, najviše je posmatrača.

“Ne znam da li je tako. Ali, moramo da budemo posmatrači da bismo bili pomagači. U takvom vremenu živimo, obično ljudi kažu: ‘bolje budi po strani, nemoj da se mešaš’. Uvek su bila teška vremena. I danas će neko reći da je teže, ali zapravo je drugačije. Roditelji moraju da se nose sa konsekvencama. ‘Ćuti, gledaj svoja posla’, tako smo rekli detetu da ne obraća pažnju na svet oko sebe. A da bismo bili u ulozi pomagača i gledali i da nas neko ne ugrozi, moramo da budemo svesni sveta oko sebe”, podseća dr Jugoslava.

A kako proceniti situaciju? Kako da dete zna da li može da pomogne, a bez rizika da će biti i ono povređeno?

“To je nešto o čemu treba da se razgovara, da bi dete u datoj situaciji moglo da prepozna da li će da pomogne, da odbrani, da zaštiti i na koji način da to uradi. Da li će on sam učestvovati, da li će otići i obavestiti nekog da je neko ugrožen i da mu treba pomoć”, navodi psihološkinja vrste pomoći koja može da se u takvim situacijama pruži.

“Deca svakoga dana saznaju, oni moraju prvo da budu posmatrači. Važno je da se razgovara, da dete kaže šta je videlo, a roditelj je taj koji treba da mu postavi pitanje kako se osećalo u tom trenutku, šta bi on uradio itd…”

“Više se glorifikuju i vidljiviji su nasilnici jer vole tu dominaciju, glasni su… Manje primećujemo nekog ko je pomagač”, ističu i psihološkinja i vaspitačica.

Na pitanje da li je moguće da roditelj i okolina, nisu svesni da dete nekog maltretira ili da trpi maltretiranje.

“Dete uči ono što živi. Mi sopstvenim primerom vaspitavamo decu”, rekla je vaspitačica.

Protiv dečaka M.Š. iz Novog Sada, učenika šestog razreda OŠ “Jozef Fatila” biće podneta krivična prijava zbog sumnje da je izvršio krivično delo izazivanje panike i nereda među svojim vršnjacima. On je kako se sumnja napisao zastrašujuće poruke pretnje svojim vršnjacima podržavajući dečaka ubicu sa Vračara i poručio da će “probati da završi, pa šta bude neka bude”.

Prema informacijama koje posedujemo, jezive pretnje su otkrivene nakon što je školski pedagog prijavio je školskom policajcu da je M.Š. učenik šestog razreda na viber grupi učenika škole napisao poruku:. On je hteo da završi gejm, probaću i ja sutra, šta bude neka bude”.

Prema informacijama koje posedujemo, školski policajac je odmah reagovao i obavestio zamenika Višeg tužilaštva koji se izjasnio da je u pitanju krivično delo izazivanje panike i nereda i biće mu pisana krivična prijava.

R. B. (55), otac masovnog ubice U. B. (21) iz Mladenovca, uhapšen je u saradnji VJT u Smederevu, VJT u Beogradu i Uprave kriminalističke policije zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija.

Policija je pretresom stana i drugih prostorija koje osumnjičeni koristi u okolini Mladenovca pronašla i oduzela dve vojne dozvole za pušku karabin sa optikom i za revolver, pištolj sa dva okvira, dve optike za lovačku pušku, revolver, nekoliko stotina komada municije različitog kalibra, kao i jednu ručno pravljenu napravu sa mogućnošću okidanja.

Osumnjičenom je određeno zadržavanje do 48 časova i on će, uz krivičnu prijavu, biti priveden nadležnom tužilaštvu.

VIDEO POGLEDAJTE OVDE

Hapšenje oca masovnog ubice iz Mladenovca

Podsetimo, pomahnitali U. B. kobnog dana, tačnije u četvrtak uveče, otišao je iz svoje kuće, koja se nalazi u selu gde Šepšin do mesta Malo Orašje kako bi počinio masakr navodno jer su u tom selu pričali loše o njegovoj porodici, kada nikog nije zatekao u centru sela u povratku kod spomenika izrešetao tinejdžere koji su slavili đurđevdanski uranak od kojih je pet umrlo usled zadobijenih povreda,a sedmoro ih je ranjeno.

(Kurir.rs)

Strašni detalji saslušanja masovnog ubice iz Dubone.

Uroš Blažić (21) koji je osumnjičen da je u noći između 4. i 5. maja ubio osam osoba, a pokušao da ubije još 12 ljudi na saslušanju u tužilaštvu izneo je niz jezivih pokušaja da se odbrani.

Blažić je na saslušanju u Višem javnom tužilaštvu u Smederevu ispričao šta je prethodilo krvavom piru, ali i do detalja kako je izvršio zločin. 

Ubica iz Mladenovca naveo je da je u žrtve u Malom Orašju ispalio dva kundaka municije (oko 60 metaka), pa da je nastavio da puca u ljude na koje je naišao u Duboni, a potom i u grupicu koja je sedela u školi i to zato što nisu hteli da mu se izvine?! Na saslušanju ubica je izneo zastrašujuću odbranu – da je hteo da pokaže da sa njim nema šale i zezanja!

Takođe, kako saznaje “Blic” rekao je i da je znao za ubistvo u školi na Vračaru, ali da taj slučaj nije imao uticaj na njegovu odluku niti je bio okidač da ubije osmoro sugrađana.

– On je ispričao da je imao površne kontakte sa meštanima Malog Orašja i Dubone. Da je neke poznavao, a neke ne. Takođe je rekao da je svojevremeno igrao fudbal sa Milanom Panićem policajcem kojeg je ubio. Rekao je da meštani Dubone i Malog Orašja nisu imali dobro mišljenje o njemu i njegovoj porodici i da je u njihovom ponašanju osećao podsmeh, ruganje i ismevanje – kaže njihov izvor.

Čuo sam da pričaju loše o meni

U svojoj gnusnoj odbrani ubica iz Mladenovca rekao je da do 4. maja nije intenzivno razmišljao o masakru, a kao motiv svog jezivog čina naveo je da je “dok je prolazio pored škole čuo da ljudi pričaju nešto loše o njemu i njegovoj porodici”.

– On je ispričao da je bio pun besa i da je otišao u svoju kuću u Šepšin odakle je uzeo pušku, pištolj, veću količinu municije i bombe. Napunio je nekoliko okvira i otišao u Malo Orašje gde je zatekao veću grupu ljudi kako sedi, prošao pored njih peške. Navodno je bio bez puške tada. Tvrdi da mu je neko navodno nešto dobacio, a onda je ušao u kola uzeo pušku koja je bila podešena na rafalnu paljbu i krenuo da puca na ljude. Kaže da ne zna koliko je ispalio municije, već da je imao slepljena dva kundaka (to je oko 60 metaka) – kaže izvor “Blica” upoznat sa slučajem.

Blažić je tada ubio pet osoba, mladiće koji su se okupili kako bi proslavili to što je jedan od njih postao ujak.

Blažić je tada, kako je ispričao u Tužilaštvu ponovo seo u kola i uputio se ka Duboni. Ispričao je i da je video ubijene i ranjene na zemlji u Malom Orašju, da je znao da ima i živih, ali nije čuo njihove jauke.

Pucao u ljude koji su popravljali kapiju

U Duboni je, kako je rekao, naišao na četiri osobe koje su popravljale kapiju i pucao je u njih bez reči. Ceo okvir je ispalio ka njima.

Ponovo je seo u kola. Rekao je da je znao, tj video je ubijene i ranjene na zemlji, a znao je da ima i živih, ali nije čuo njihove jauke. Tada je krenuo ka Duboni i tamo naišao na četiri osobe koje su popravljale kapiju i on je pucao u njih bez ikakve reči, tvrdio je ubica iz Mladenovca na saslušanju.

– Kako je rekao ceo okvir je ispalio ka njima. Direktno je zanišanio u njih i u tom trenutku je još jedan čovek izašao iz kuće. Pucao je i u njega. Video je da su pali na zemlju, sem tog petog što je izašao iz kuće. Samo je nastavio dalje ka školi – priča sagovornik.

Blažić je, kako je ispričao na saslušanju u tužilaštvu, nakon ove dve pucnjave otišao do školskog dvorišta u Duboni. Auto je zaustavio nasred ulice, stavio novi okvir na pušku i krenuo da puca na grupu ljudi koji su sedeli na dve klupice. On je pucao nasumično na sve njih.

– Rekao je da mu je bila namera mu se izvinu. Međutim, preplašeni ljudi gledali su ga, kako je opisao ubica sa nevericom. Blažić je tada ubio troje ljudi i više ranio. Tada je utrčao u svoj auto i daje se u beg – kaže sagovornik upoznat sa slučajem.

Tada su ubijeni: policajac Milan P., njegova sestra Kristina P. kao i njihov prijatelj (25).