Category: Uncategorized

Kad smo ga videli u kapeli, prema njegovom izrazu lica i stisnutim pesnicama sigurna sam da je izleteo pred dečaka-ubicu, kroz suze priča Vlahovićeva sestra Ružica

Belu jednospratnu kuću u naselju Višnjička Banja koju je Dragan Vlahović (53), prva žrtva krvavog pira pomahnitalog dečaka Koste Kecmanovića (13), a koju je sagradio s porodicom, zaposela je velika tuga.

Njegova majka Kosa i sestra Ružica neprestano plaču, a otac Živorad netremice gleda u sliku jedinog sina, koji je, kaže, stradao na mestu koje je smatrao drugim domom, u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, gde je radio kao obezbeđenje.

– Skuvala sam kafu da odem da popijem s bratom na Lešću. Sreća, pa je sahranjen na nekoliko minuta hoda od naše kuće, te možemo da odemo kad god poželimo – govori neutešna sestra, sedeći s nama, dok njena majka leži pored u postelji i vida rane od operacije, ali i one na duši, koje sigurno nikada neće zarasti.

PONOSNA NA BRATA

Ponosna na brata, sestra kaže da može da ga zamisli kako se isprečio pred ubicu da bi zaštitio decu.

– Nismo spremni da saznamo detalje, ali tačno znam kako je moj brat reagovao. Kad smo ga videli u kapeli, kad smo videli njegov izraz lica i po stisnutim pesnicama sigurna sam da je izleteo pred njega i rekao: “Pucaj u mene, ne dam decu!” Znam da je prvi poginuo i u svoj muci je dobro što nije video tih devet palih anđela, ranjene – kazala je Ružica.

Da nije samo Dragan voleo decu nego i ona njega, porodica je znala oduvek, a zbog te njegove osobine rukovodstvo škole u kojoj je 3. maja posle Dragana ubijeno devetoro dece, ranjeno petoro i nastavnica istorije tražilo je od agencije za obezbeđenje čiji je bio radnik da ga vrate kad su ga rasporedili na drugo mesto.

– Radio je u Prištini u obezbeđenju, tamo smo rođeni. Kad je prešao u Beograd, rasporedili su ga u školu i posle pet godina je otišao na drugo mesto, ali je škola tražila samo njega i tako se vratio – prepričava Draganova starija sestra.

Draganova majka Kosa neprekidno kuka za rano i iznenada ugašenim životom sina, čije slike stoje na policama po čitavoj sobi, kao i portreti i crteži koje su mu u znak zahvalnosti posvetili učenici.

– Nema mojih očiju, moje duše, mog sina, sve mi je nestalo, nada naša, joj meni, kuku nama, nema našeg Mikija, Mileta. Prazna kuća nam ostala – uz jauke priča neutešna žena.

OVO BOLI DO KOSTI

Pored porodice i prijatelja, rodbina i čitav komšiluk žale za Draganom. Za njim plaču u pošti u kojoj je plaćao račune, u farbari i prodavnicama jer su ga znali kao nasmejanog, vedrog i dobrog čoveka. Porodici se javljaju i nepoznati ljudi da pokušaju da im olakšaju muku.

– Mnogo boli… mnogo… Dragan je bio jedinstven sin, brat, ujak, stric, human, odmeren, blag, plemenit do srži, nepogrešiv i neponovljiv… zato i boli ovoliko. Znate kad tražite grešku, znajući da svi grešimo, svesno ili nesvesno, ali on je nije imao. Moj brat je imao mnogo duha i umeo je da se bori s osmehom i kad mu je bilo najteže. A nije uvek bilo lako. Imali smo tragedije i s mamine i s tatine strane, ali ovo… ovo boli do kosti i još dublje – ispoveda se Ružica, bratovljeva Dada.

Ona se s mukom prisetila kobnog dana i kako je saznala da joj je brat ubijen.

– Idu vesti i čujem dešava se nešto na Vračaru, ali ništa više nisam čula ni da su pucnji u pitanju, šila sam kostim za unuku. Prvo me je pozvala ćerka i pitala me je da li ujko radi jer joj nešto treba, a ne javlja se. Zatim sam ga pozvala jednom, drugi put. Nije se javio. Zove ga i druga sestra. Uključujem vesti i čujem za pucnjavu i da je to njegova škola. Dok telefoniram, na TV najednom ugledam Draganov lik, ali sebe ubeđujem da to nije to. Sestra zove i kažem joj: “Ne, ne, Caki, nije to on, mislim da je prošao ispred kamere.” Tražimo dalje informacije. Zovem školu, niko se ne javlja. Onda zovem njegovu koleginicu, a ni ona se nije javila. Zovem policiju… Rekli su da ne daju informacije preko telefona i da bi bilo dobro da dođem. Oni su me pitali: “Jeste li sami? Sve mi je bilo jasno” – prepričava Ružica.

Posle toga su došle komšije. A onda su usledili glasna kuknjava i jauci, pa je sve utihnulo. Ostala je tuga da govori o jednom dobrom čika Draganu.

Đake znao i po jaknama i rančevima

Čika Dragan, kako su ga zvali učenici škole u kojoj je radio, dobijao je redovno od njih čestitke za Novu godinu.

– Mi smo znali kakav je Dragan, ali on se nije hvalio time niti bio nadmen zbog toga. Pokazao bi nam ih usput neke crteže. Njegova ljubav prema učenicima te škole i kolektivu bila je iskrena i oni su to prepoznavali i uzvraćali mu najlepšim emocijama. On je to, međutim, doživljavao kao normalnu situaciju i, kada je imao slobodan dan, dešavalo se da ga zovu i po tim pozivima sam videla da je on školu doživljavao kao drugu kuću i bio kao član porodice svima jer je prepoznavao po izgledu koji je čiji ranac, poimence bi rekao koje dete nosi takav i takav ranac ili jaknu. Zvali bi ga da traže stvari koje su zaboravili, izgubili, a on je znao sve. Ljubav prema deci mu je bila urođena, a i s profesorima je bio u divnoj komunikaciji – prepričala je Ružica.


U smrt otišao presrećan

Dragan je dan pred tragediju bio neopisivo srećan.

– Mama nam se povredila, slomila je potkolenicu i iza nas je mnogo teških šest meseci, njene i naše borbe i stresa da stane na noge, bolnice, operacije… Bio je sedam dana na bolovanju, a inače nije koristio bolovanja da bi brinuo o mami, pored negovateljice koju imaju naši roditelji. On je želeo da bude s mamom. Uspeli smo. Mama je posle Vaskrsa ponovo prohodala s hodalicom i on je bio tih zadnjih deset dana neopisivo srećan. Ma bio je toliko srećan da poleti od zadovoljstva. Nikada neću zaboraviti, 2. maja mi je rekao: “Dado, ići ću sestriću da čestitam rođendan, pa posle do grada,” a ja sam ostala da ofarbam mamu i šijem unuci kostim za maskenbal – priseća se Draganova sestra.

Jedan nastavnik je tog dana sa sprata škole strčao dole, nakon što je čuo pucnjavu, mislio je da je neko upao sa strane, bar dvojica-trojica, to je tako zvučalo – rafalna paljba.

Sofija Negić je žrva masakra u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru kada je Kosta Kecmanović ubio devet svojih drugova i radnika obezbeđenja Dragana Vlahovića. Nakon masakra se niko od roditelja nije oglasio a sada je to učinila Sofijina majka Milanka Negić koja je otkrila nove detalje krvavog pira. 

Milanka Negić je istakla da je i deci nastavnicima teško da nastave dalje, a izdvojila je i jedan herojski čin nastavnika kojeg nije imenovala, ali je naglasila da je bio priseban.

– Jedan nastavnik je tog dana sa sprata strčao dole, nakon što je čuo pucnjavu, mislio je da je neko upao sa strane, bar dvojica-trojica, to je tako zvučalo – rafalna paljba. Kad je video tela, vratio se na sprat i decu sproveo do izlaza, pa je ušao u odeljenje u kojem je pucano i vikao: “Ima li li živih?” – priča sagovornica Kurira.

Kako kaže, još uvek ima nastavnika koji još nisu svesni šta se dogodilo, kao i da ima onih koji možda ne shvataju razmere ovog zločina. A razmere traume kod dece će se, kaže, tek videti.

Da podsetimo, Kosta Kecmanović je kobnog 3. maja u 8.40 upao u školu sa pištoljem u rukama i sa vrata pucao na čuvara Dragana Vlahović koji je od zadobijenih povreda preminuo. 

U holu škole je ubio još tri devojčice, među kojima i Sofiju Negić.

Nakon tooga je upao u kabinet istorije koji se nalazio odmah do vrata i nastavio krvavi pohod. Tamo je ubio petoro učenika, a više ranio.

Deseta žrva, Anlgelina Aćimović, podlegla je povredama nakon 12 dana borbe za život u kojoj su učestvovali lekari Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj. Juče se održala i sahrana maloj Angelini na groblju Lešće.

U rancu dečaka pronađena su četiri Molotovljeva koktela koje je nameravao da baci na ulaz škole.

Učenik sedmog razreda (13) je 3. maja ušao u Osnovnu školu “Vladislav Ribnikar” koju je i sam pohađao i ubio školskog čuvara i osmoro učenika, dok je jedna učenica preminula u bolnici 15. maja.

Deo njegovog plana bio je da na ulaz u školu baci Molotovljeve koktele kako bi onemogućio policiju da uđe i spreči ga da obavi posao zbog kog je tog jutra došao u školu, što na kraju nije uradio. Ipak, o tom delu plana dečaka najmanje se zna.

Kada je u danu pucnjave u školi objavljeno da je dečak, osim dva pištolja i pet okvira sa mecima, u rancu imao i četiri Molotovljeva koktela, prvo pitanje koje je odjeknulo u javnosti je kako niko nije primetio spisak za odstrel koji je pravio, kao i kako niko nije primetio da dete pravi četiri eksplozivne naprave. Da li su roditelji tog jutra ulazili u sobu dečaka, s obzirom na na to da niko nije znao da je sa sobom poneo Molotovljeve koktele, ali i da spisak potencijalnih žrtava i mapu škole nije ni pokušavao da sakrije, već ih je ostavio na radnom stolu.

U okviru slučaja istražuje se upravo na koji način je dečak mogao da nabavi ili napravi četiri Molotovljeva koktela, a da niko nije primetio šta radi.

Nije isključeno da je dečak Molotovljeve koktele napravio sam, s obzirom na to da je vrlo lako na internetu doći do informacija o tome šta je Molotovljev koktel, od kojih se komponenti sastoji, kao i videti detaljna uputstva kako da se napravi takva bomba. Nije toliko teško da dete nabavi flaše i tkaninu, ali nije poznato na koji način je 13-godišnji dečak došao do zapaljive materije.

Takođe, s obzirom na to da Molotovljev koktel mora da bude u staklenoj flaši kako bi se ona pri bacanju razbila, a materija zapalila, nije poznato odakle dečaku staklene flaše, s obzirom na to da ih deca obično ne koriste, a ukoliko ih je uzeo iz kuće, kako, ponovo, niko nije primetio da su one nestale ili da ih dečak negde drži.

Upravo taj ručno napravljeni eksploziv mogao je da bude glavno sredstvo koje bi dečaku pomoglo da ubije sve osobe sa svog spiska ili da nasumičnim pucanjem ubije možda i više dece nego što ih je na spisku bilo.

Jedina stvar koja je dečaka sprečila da baci Molotovljeve koktele i da sebi dodatno vreme kako bi pucao u više osoba bio je napad panike. Kako je sam rekao u izjavi pred nadležnim organima, uplašio se da baci Molotovljeve koktele, počeo je teško da diše i naposletku je pomislio kako bi trebalo da pozove policiju i preda se, što je i uradio.

Takođe, postavlja se pitanje da li je dečak imao pomoć, s obzirom na to da je imao spomenuti spisak učenika koje je planirao da ubije, mapu rasporeda učionica, ali i plan da spreči policiju da uđe u školu.

Podsetimo, maloletni ubica je bio opsednut filmovima i serijalima o serijskim ubicama, veličao je narko bosa El Čapa i često pretraživao internet i čitao o njemu. Interesovao se na koji način su ubijale serijske ubice, kakvo su oružje koristili, ko su im bile žrtve. Pre masakra gledao je video na Jutjubu u kom se vidi mladić s oružjem, kako snajperom nišani ljude.

Dečak je gledao filmove i serije koji prikazuju patnju porodica ubijenih, ali i majki ubica, a svoju majku je poistovećivao s njima i želeo da pati.

Zvezdan Mokaslavnik, sin poznatog košarkaša Zorana Mokaslavnika, 2017. je uhapšen zajedno sa četvoricom pripadnika ozloglašene bande Pink Panter zbog umješanosti u pljačku vrijednu 1,3 miliona evra. Uprkos svojim kriminalnim vezama, očekuje se da će Zvezdan nastupiti u rijalitiju gdje će imati posla sa drugim zvijezdama u usponu i nemilosrdnim kriminalcima. Organizacija Pink Panter poznata je po svojim nezakonitim aktivnostima, a Zvezdanovo hapšenje omogućeno je uz pomoć agencija za provođenje zakona poput Evropola i Interpola. Prema riječima jednog od Zvezdanovih najbližih drugara iz škole, on nije tipičan kriminalac i ima reputaciju ozbiljne i zastrašujuće ličnosti u kriminalnim krugovima.

Sprovedena je zajednička istraga policije Njemačke, Austrije i Srbije kako bi pratili njihove aktivnosti, od pljačke u zlatarnici do privođenja u steakhouseu u Njemačkoj. Iako nisam siguran koliko će mu trajati zatvor, uskoro će biti pušten, a čini se da je odabrao da se bavi rijaliti televizijom kao izvorom prihoda. Prema izvoru, on se odrekao bilo kakvog učešća u nezakonitim radnjama. Međutim, njegovo nedavno ponašanje u emisiji, posebno prema ženama, bilo je asertivno i nepopustljivo, a intrigantno je da nikada nije pokazao nikakve znakove agresije ili neprijateljstva prema muškarcima.

Zvezdan je poznato lice ne samo srpskoj policiji već i policiji nekoliko evropskih zemalja. Nastavio je karijeru dilera droge i skoro tri godine je bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici zbog preprodaje preko 150 grama heroina. Međutim, trgovina drogom nije bila jedini zločin koji je počinio. Odgovoran je za ubistvo Olivera Jovanovića u beogradskom klubu “Četiri sobe” na Dorćolu u martu 1998. godine. Kako se navodi, do incidenta je došlo zbog nesporazuma sa tadašnjom Slavnićevom djevojkom, pjevačicom Ksenijom Pajčin. Žrtva je preminula 12 dana kasnije, a Zvezdan je uhapšen dvije nedelje poslije svađe u stanu prijatelja na Novom Beogradu dok je pokušavao da pobjegne od vlasti.

Nakon što je osuđen na devet i po godina zatvora, amnestiran je i kazna mu je smanjena na osam godina zatvora u Valjevu. Međutim, činilo se da su ga prošle greške sustigle jer se sinoć našao u žestokoj svađi sa bivšom suprugom Anom. Kako je situacija eskalirala, intervenisao je voditelj emisije kako bi spriječio bilo kakvu štetu. Ali umjesto da sasluša razum, odgurnuo je domaćina i nastavio mu prijeti fizičkim ozljedama. Njegovo agresivno ponašanje bilo je razlog za zabrinutost i pokazalo je da nije naučio iz svojih ranijih grešaka.

Kako se saznaje on se zaleteo i svom snagom udario glavom u zid.

Otac maloletnog masovonog dečaka ubice (13), koji je ubio devet osoba u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar danas je u ćeliji pokušao samoubistvo, piše Informer.

Kako saznaje Informer, on se zaleteo i svom snagom udario glavom u zid. Njega su stražari hitno prebacili u zatvrosku bolnicu koja se nalazi u okviru Centralnog zatvora u Bačvanskoj ulici u Beogradu.

Otac je medicinski zbrinut i nije u životnoj opasnosti.

Dobro upućen izvor informera kaže da je on nakon hapšenja smešten na prijemno odeljenje beogradskog Okružnog zatvora.

– Na prijemnom odeljenju može ostati do 30 dana. On je do trenutka pokušaja samoubistva poštovao kućni red, nije pravio incidente, ali videlo se da teško podnosi celu situaciju, zbog čega je, po potrebi, uzimao lekove za smirenje. Slabo je komunicirao sa cimerima i stražarima. Pošto je istraga u toku, nema pravo na posete porodice i može da viđa samo advokata – kažu.

– On je juče psihički pukao i pokušao je da se ubije, tako što se, naočigled cimera, iznenada zaleteo u zid i udario glavom. Odmah su reagovali stražari i on je dobio adekvatnu medicinsku pomoć – dodaje se.

Otac se, inače, tereti za teško delo protiv opšte sigurnosti pošto je njegov sin kobnog jutra, 3. maja, iz porodičnog sefa uzeo dva očeva pištolja i njima pobio đake i portira. Otac koji je ugledni radiolog, saslušan je 5. maja u Višem tužilaštvu u Beogradu i tom prilikom je bio veoma uznemiren i potresen zbog jezivog pokolja koji je napravio njegov sin.

– On je tada negirao odgovornost za dečakove postupke iako je bio veoma utučen zbog toga što se desilo. Priznao je da je ranije vodio sina na “Ersoft”, pravdajući se da to nije zakonom zabranjeno za decu tog uzrasta. Takođe je istakao da je sve svoje oružje držao zaključano u sefu i da ne zna kako je dečak saznao šifru. Zbog njegovog teškog psihičkog stanja saslušanje je tada u nekoliko navrata prekidano kako bi došao sebi. Na kraju višesatnog iznošenja odbrane okrivljeni je rekao da mu nije jasno zašto je njegov sin pobio drugare i portira i samo je dodao: “Ja sam mrtav čovek” – rečeno je.

Što se tiče dečakove majke i sestre, njih dve su odmah posle masakra, iz straha, napustile porodični stan na Vračaru i sklonile se na nepoznatu lokaciju. Dečakova mlađa sestra, koja je kao i on pohađala OŠ “Vladislav Ribnikar” i išla u četvrti razred, po svemu sudeći, neće ostati u toj školi.

Kako je utvrđeno istragom, uoči krvavog pira uzeo dva očeva pištolja iz sefa, za koji je znao šifru, i napravio je četiri Molotovljeva koktela, što je sve stavio u ranac i krenuo u krvavi pir. Na ulazu u školu ubio je pripadnika obezbeđenja Dragana Vlahovića i još tri devojčice koje su se zatekle kod ulaza. Zatim je u hodniku zamenio okvir s municijom u pištolju i ušao u učionicu u prizemlju, gde je Kostino odeljenje 7/2 imalo čas istorije. Tamo je najpre ranio u ruku i stomak nastavnicu, pa se okrenuo i zapucao ka deci. Likvidirao je petoro mališana i ranio još šestoro, nakon čega se predao, rekavši da je pobio decu “jer je psihopata”.

Otac je, inače, uhapšen samo nekoliko sati nakon što je njegov sin počinio nezapamćen masakr, pucajući iz očevog oružja, a dečak je odmah posle zločina završio u psihijatrijskoj bolnici, pošto nema punih 14 godina i krivično je neodgovoran.

Izvor: srbijadanas.rs

Čestitke!

U večerašnjem 40. kolu igre na sreću Loto izvučena je premija.

Loto džoker iznosi 150.000 evra.

Srećna kombinacija je sačinjena od sledećih brojeva: 8, 5, 8, 9, 1, 1.

Ova premija je otišla u Lazarevac.

Čestitamo!

Udaje se mlađa ćerka pokojnog Džeja Ramadanovskog!

Mlađa ćerka Džeja Ramadanovskog, Marija Ramadanovski, sutra staje na “ludi kamen”.

Pevačevu naslednicu je nedavno njen partner Stefan Davidović zaprosio, a sada su odlučili da svoju ljubav krunišu brakom. 

Svadbeno veselje održaće se u jednom prestoničkom restoranu u 15 časova. 

Sada se oglasio Zoran Jagodić Rule, Džejev kum, koji je otkrio da je sve spremno za slavlje. 

– Pripremili smo sve i nadam se da će svadba proći u najboljem mogućem redu. Ja sam bio uključen u organizaciju sa Marijom. Reći ću vam da će nastupati Rule bend i biće nekoliko kolega koji su sarađivali sa Džejom. Od poznatih sa estrade svadbi će prisustvovati Zlata Petrović, Mina Kostić, Vanesa Šokčić, Adil, a pripremili smo i jedno iznenađenje, ali to sada neću da vam otkrivam – rekao je Rule i dodao da će na proslavi biti 300 zvanica.

Kako je Rule rekao, mladenci su za prvi ples odabrali pesmu ”Sunce ljubavi” što uopšte ne čudi.

Džej Ramadanovski, Marija RamadanovskiFoto: Instagram/Printscreen/marijaramadanovski

On se osvrnuo, i sa setom u glasu, ispričao da će Džej sutra svima faliti.

– Da je on tamo, sve bi bilo drugačije. Svi znate Džeje i kakav je on veseljak bio. Koliko je samo svadbi on otpevao. Sada mu se udaje mlađa ćerka i to bi za njega bilo neverovatno. On bi napravio neverovatan štimung… ali dobro, život ide dalje – zaključio je Rule za “Pink”.

Podsetimo, budući suprug Džejeve ćerke nije javna ličnost i izbegava da se pojavljuje u medijima. Marija je završila školu za negu lepote, u čemu ju je otac podržao. Uspešna je u svom zanimanju i šminkala je mnoge poznate ličnosti, a radila je i u pozorištu. Ima talenat na oca i odlično peva, pa je odlučila da se oproba i u muzičkim vodama.

Dečak ubica, koji je 3. maja ubio 9 đaka i školskog čuvara u OŠ “Vladislav Ribnikar” i dalje se nalazi pod specijalnim tretmanom u beogradskoj klinici. On nema pristup telefonu, laptopu, novinama, radiju ili televiziji.

Ove mere su preduzete kako bi se osiguralo da je dečak ubica potpuno izolovan, te da je omogućen neophodan prostor za psihološku analizu, piše Blic. Otuđenost od spoljnog sveta neophodna je i u kontekstu (ne)sagledavanja odjeka nezapamćenog zločina u javnosti, budući da se dečak ubica u nekoliko navrata interesovao kako je predstavljen u medijima, te izražavao uverenost da je “popularan”.

– Nema zahteve, nije pitao ni za roditelje. Njegova jedina interesovanja su kada izlazi i kakve su reakcije na njegov čin. Šta se događa napolju i on očekuje da je popularan. Njegova očekivanja su bukvalno da će se okupiti ispod njegovog prozora i skandirati mu – rekao je ranije izvor.

Pod konstantnim nadzorom policije i lekara

Policija i dalje sve vreme obezbeđuje dečaka ubicu kako ne bi povredio sebe ili nekog drugog. Izolovan je od ostalih pacijenata, a dozvoljen mu je kontakt samo sa medicinskim osobljem.

– Njegovo ponašanje do sada je bilo mirno. Nije pravio incidente u bolnici, ustanovi zatvorenog tipa, u kojoj je trenutno izolovan – kaže izvor.

Službeno s njim razgovaraju samo psihijatri i psiholozi, čija je svrha analiziranje strukture njegove ličnosti i psiholoških osobina. Cilj je da se duboko razume mentalni sklop dečaka ubice i pronađe motivacija iza njegovih zločinačkih postupaka. Dečaka ubicu čeka serija psiholoških testova i procena, koje uključuju različite metode analize ličnosti, kako bi stručnjaci mogli prodreti duboko u njegov um.

Stručnjaci razrešavaju misteriju njegovog uma

Stručnjaci se bave razotkrivanjem misterije njegovog uma koji je bio sposoban da isplanira i sprovede monstruozni zločin. U ovakvim slučajevima, mada je ovaj teško porediti sa bilo kojim drugim, u timu za opservaciju su najčešće tri stručnjaka. Izvor kaže da je praksa da se sprovodi cela baterija veštačenja i dodatne dijagnostike, kao što je, primera radi i laički rečeno, analiza strukture centralnog nervnog sistema putem skenera.

Ipak, pretpostavlja se da dečak ubica nema urođenih fizičkih anomalija. Kako se nezvanično saznaje dečak ubica ne pokazuje kajanje. Hladan je i smiren, nije tražio da kontaktira s bilo kim, niti se interesuje za roditelje.

Kakva je budućnost dečaka ubice?

Dečak ubica ne može ići u zatvor jer je masakr počinio sa samo 13 godina i smatra se da nije krivično odgovoran. Ipak, može mu biti izrečena medicinska mera lečenja u nekoj od specijalizovanih zdravstvenih institucija.

Javnost se pita da li je on sada slobodan i ima li država instrumenata da ga kazni na bilo kakav način. Stručnjaci poručuju da ima, ali da je proces dug, komplikovan i zahteva ozbiljnu lekarsku proveru. Poručuju da država sigurno neće dozvoliti da počinilac ponovi zločin.

Nikakav genije, kao što je navođeno. Moguće je da su mu zbog toga smetali ostali u odeljenju, jer je morao, primera radi, više truda da ulaže kako bi dostigao uspeh neke od svojih žrtvi, ili i da bi zadovoljio roditelje koji su od njega zahtevali besprekoran uspeh. Može se reći da su ga spartanski vaspitavali – kaže izvor.

Kao potencijalni izvor problema se navode i preveliki zahtevi ambicioznih roditelja, jer je pored obaveza u elitnoj školi išao i na brojne vannastavne aktivnosti. Govorio je strane jezike, išao u školu glume, muzičku školu, trenirao sportove, pobeđivao na gradskim takmičenjima, bio odlikaš.

Izostanak važne komponente ličnosti – superega

Stručnjaci čvrsto veruju da dečak ubica iz nekog razloga nema formiranu važnu komponentu ličnosti, takozvani superego. Kada dete ima pravilno razvijen superego, ono oseća krivicu ili anksioznost prilikom kršenja etičkih standarda postavljenih od svog superega i ima potrebu da se iskupi za učinjene greške. Kod dečaka ubice ništa od toga ne postoji.

Ne oseća krivicu i, štaviše, željno iščekuje trenutak kada će biti pušten sa klinike, a umislio je da to treba da se dogodi svakog trenutka. Ne dobija ni sedative jer je potpuno smiren. Nisu mu potrebni! Zbog svega navedenog, stručnjaci su izrazili veliku zabrinutost da postoji rizik ponavljanja dela.

Kurir.rs/Blic

Roditelji dece iz VII/2 odeljenja OŠ “Vladislav Ribnikar” koja su preživela masakr, uputili su dopis Ministrastvu prosvete u kojem zahtevaju hitnu suspenziju direktorke ove škole, saznaje Kurir.

Oni su u dopisu naveli da zahtevaju “hitnu i bez daljeg odlaganja suspenziju direktorke OŠ ‘Vladislav Ribnikar’ Snežane Knežević do okončanja istrage i utvrđivanje njene lične odgovornosti za nastali tragični događaj i kasnije postupanje prema učenicima i roditeljima VII/2 odeljenja”.

Takođe, zahtevaju i hitnu suspenziju školskog psihologa Lidije Maksić i školskog pedagoga Jelene Vujičić, i to do okončanja istrage i utvrđivanje njihove lične odgovornosti za nastali tragični događaj.

Ponovili su i ranije iznete zahteve:

“• Da se u potpunosti i do kraja izvrši rekonstrukcija tragičnog događaja i status istrage povodom toga i o tome obaveste zainteresovane strane u skladu sa zakonom,

• šta će biti sa dečakom i u kom su statusu njegovi roditelji jer postoji veliki strah da će on biti na slobodi,

• šta će se i kako, osim obezbeđenja sredstava, konkretno preduzeti povodom predloženog renoviranja prostorija škole,

• šta je konkretno preduzeto ili će biti preduzeto povodom našeg zahteva za utvrđivanje odgovornosti ljudi koji su izneli u javnost spisak sa imenima dece iz odeljenja, a koji je obišao ceo svet, kao i fotografije roditelja i dece te da se, zbog takvog postupka, odgovorni sankcionišu u skladu sa zakonom”, stoji u dopisu u koji je Kurir imao uvid.

Oni su zatražili i:

“• Određivanje jednog ili manje grupe lica od strane nadležnih organa za neposrednu komunikaciju i koordinaciju aktivnosti sa roditeljima VII/2 odeljenja zbog svojih specifičnosti;

• Izradu i usvajanje posebnog nastavnog plana i programa završetka sedmog i pohađanja osmog razreda za VII/2 odeljenje, uključujuhi i polaganje male mature.

• Formiranje zdravstvene dokumentacije učenika i roditelja koji se nalaze na psihoterapiji, a po posebnom zahtevu svakog od roditelja;

• Na koji god način da se reguliše integracija preživelih učenika mi, roditelji i deca VII/2 odeljenja, zahtevamo da se svi preživeli učenici našeg odeljenja intaktno vrate u svom sastavu, bez obzira koliko bude učenika i bez popunjavanja učenicima iz drugih odeljenja;

• Preduzimanje mera na otkrivanju, eventualnom krivičnom gonjenju i suđenju počiniocima koji putem društvenih mreža upućuju pretnje deci, radi suzbijanja i dalje prevencije ovakvog vida delovanja”, navodi se u dopisu.

Takođe, oni su se ogradili od javnog istupanja i drugog delovanja predsednika Saveta roditelja Igora Đorđevića.

Roditelji su u dopisu naveli da su prisiljeni da ukažu na velike propuste i nekooperativnost Uprave škole, a pre svega direktorke Snežane Knežević, a delom i predsednika Saveta roditelja Igora Đorđevića, kako su naveli, to se ogleda u sledećem:

“• Gotovo konstantno izbegavanje da se roditelji VII/2 odeljenja neposredno blagovremeno i tačno informišu šta škola i nadležni organi preduzimaju po ovim i drugim pitanjima već se te informacije dobijaju iz medija;

• Izbegavanje pisane komunikacije sa roditeljima od strane direktorke škole iako su roditelji postavljali pisanim putem – elektronskom poštom određjena pitanja i predloge;

• Nepostojanje jasnog plana i programa rada sa učenicima i roditeljima, bar u vremenskom periodu od narednih dva do tri dana, ali zašto ne i na nedeljnom nivou;

• Neodgovorno javno nastupanje u sredstvima javnog informisanja predsednika Saveta roditelja Igora Đorđevića bez odobrenja Saveta roditelja i saglasnosti roditelja VII/2 odeljenja”.

(Kurir.rs)

Tragedija koja je Srbiju zavila u crno pokrenula je mnoštvo pitanja na koje je čitavo društvo pokušalo da nađe adekvatan odgovor. Mnogi se pitaju šta jedno dete može da natera da počini zločin. Da li se psihopata rađa ili postaje?

Devojčica koja je pre 30 godina iznela jezivu ispovest, prestravila je ceo svet. Naime, ona je danima kovala monstruoni plan da ubije roditelje. Ipak, ova priča koja je mogla da ima tragičan ishod, dobila je dobar epilog.

Snimak koji je ceo svet video, a u kom Bet Tomas, tada šestogodišnja devojčica razgovara sa psihijatrom i otkriva svoje najmračnije misli, užasnula je sve.

Godine 1990. HBO je objavio dokumentarac o Bet Tomas, devojčici staroj šest i po godina. Dokumentarac pod nazivom “Dete besa” bio je više nego šokantan. Na njemu se vidi Bet koji detaljno i bez emocija opisuje zlostavljanje koje je doživela i koje je nanela drugima. Brata Džonatana je izbola iglama, udavila je celo gnezdo ptičica, a čak je planirala da ubije roditelje na spavanju, piš Srbija Danas.

Ovaj dokumentarac pokazao je najstrašnije posledice zlostavljanja u detinjstvu, ali i da je moguć izlazak iz ovog mračnog tunela i da nije izgubljena nada za ovakvu decu. Oni još uvek imaju savest i još uvek mogu da preokrenu život.

Šta se dogodilo sa Bet Tomas?

U prve dve godine života Bet je doživela tešku traumu. Kad je imala svega godinu dana, majka joj je preminula. Ona i mlađi brat Džonatan su ostali sa ocem monstrumom koji ih je zapostavljao, često ostavljao da gladuju, a devojčicu je redovno fizički i seksualno zlostavljao.

Kad je imala 19 meseci, Bet i njenog brata su usvojili sveštenik i njegova žena – Tim i Džuli Tenant. Par nije znao koliko je Bet zlostavljana sve dok nije počela da pokazuje simptome svojstvene psihopatama. Devojčica je ubila je čitavo gnezdo ptičica, što je bilo izuzetno alarmantno, ali kada je počela da napada sopstvenog brata, njeni roditelji su shvatili da nešto nije u redu.

Prekretnica za porodicu Tenant bila je kada je Bet zgrabila brata za glavu i nekoliko puta je “tresnula” o beton… Sve sa nevinim izrazom lica. Istovremeno je pokazivala neobične znake seksualnog ponašanja, prema bratu, ali i drugim dečacima. Priznala je, na primer, da je Džonatana često udarala, šutirala, štipala za genitalije. I pritom nije pokazivala nikakve znake kajanja. Činilo se da nije imala savest. Bila je opsednuta masturbiranjem do te mere da je često umela da raskrvari polni organ, a zlostavljala je svog brata kao što je njen otac zlostavljao nju. Tenantovi nisu imali drugo rešenje nego da je noću zaključavaju u sobi.

Znali su da nešto mora da se uradi u vezi sa njenim ponašanjem, pa su kontaktirali agenciju za usvajanje raspitujući se o devojčicinoj prošlosti. Zbog zakona o poverljivosti, nisu bili u mogućnosti da dobiju nikakve informacije o biološkim roditeljima ili ranom detinjstvu.

Bet je odvedena kod dečjeg psihologa Kena Magida, a kroz seanse je postajalo sve jasnije da je “oštećenje” ozbiljno. Kad god bi učinila nešto jezivo, nekoga povredila, izvinila bi se i rekla da shvata da je pogrešila, ali u istoim razgovoru bi priznala da planira da izbode roditelje na spavanju i to noževima koje je ukrala iz kuhinje.

Betine sense sa psihologom su postale deo dokumentarca “Dete besa”, a snimci u kojima ona objašnjava kako planira da ubije roditelje i dan danas lede krv u žilama. U jednom od njih priznaje kako je ukrala i sakrila kuhinjski nož, s namerom da ga upotrebi.

“Zašto želiš da napadneš roditelje i brata baš noću?”, pitao je doktor.

“Zato što ne želim da me vide. Želim da me osete”, odgovorila je.

“Šta želiš da uradiš s tim noževima?”, pita dalje psiholog.

“Da ubijem Džona, mamu i tatu”.

Psiholog koji je razgovarao sa Bet i kome je otkrila svoje monstruozne planove, dao je dijagnozu – reaktivni poremećaj privrženosti.