Category: Uncategorized

Šokantan prizor rastužio je danas stanovnike malog hrvatskog sela kod Velike Gorice.

Nepoznati počinilac je raskrsnici Tratinske i Dolenjske ulice oštetio i ukrao kip Isusa Hrista s drvenog krsta. Na krstu su ostale samo Isusove ruke dok je ostatak ukraden, a počinitelji još nisu pronađeni.

Oštećenje kipa Isusa Hrista je za VG danas prokomentarisao Josip Žagar iz župe Majke Božje Fatimske iz Lukavca.

– To se dogodilo noćas… Reč je o drvenom korpusu koji je već dugo u župi. Nekada je bio kod crkvenog tornja, a kasnije prebačen u Tratinsku ulicu kod društvenog doma. Čekamo policiju koja će obići lokaciju, ali eto… Žalosno je to što se dogodilo – rekao je župnik.

Oglasila se i zagrebačka policija.

– Između 16. i 17. maja u mestu Lukavec u Tratinskoj ulici nepoznati počinilac je iz verske ustanove otuđio verski predmet. Materijalna šteta iznosi nekoliko hiljada evra – saopštila je policija.

Sanja Marinković nije uspela da zadrži suze govoreći jednom prilikom o svojoj porodici, konkretno bratu Bojanu te pokojnom ocu, čija je smrt i dalje boli.

– Moj rođeni brat je engleski državljanin, odnedavno je i srpski državljanin. On se nikada nije vratio u Srbiju zauvek. Sad ću da se rasplačem, mnogo je uspešniji od mene i izuzetno mi je drago što njega imam – počela je bila voditeljka s knedlom u grlu, prenose mediji, a onda je nastavila rečima:

„Nije lako kada iznenada ostaneš bez roditelja…”

– Moj tata je iznenada umro i onda je moj brat, nekako, sad za mene sve. Nije on jedini, pored njega imam još jednog brata i sestru koji mi mnogo pomažu. Nije lako kada iznenada ostaneš bez tate u nekim zrelim godinama. On je nestao za tri meseca.

Sanja je, podsetimo, na privatnom planu doživela i još jedan veliki krah kada je okončala brak s Aleksandrom Uhrinom. Tek kasnije, za „Story” je objasnila iz kog je tačno razloga došlo do rastanka, iako je to dugo izbegavala da uradi javno.

Nakon što se pevač Darko Lazić našao u središtu interesovanja javnosti zbog poslednje objave na društvenim mrežama, potrebu da se oglasi osetila je njegova koleginica Vesna Đogani.

Podsećanja radi, Darko je, zarad promocije jednog brenda, stao pred kamere zajedno sa sadašnjom suprugom Katarinom Lazić i bivšom verenicom Marinom Gagić, sa kojom ima sina Alekseja.

Kako je ova objava izazvala lavinu reakcija, Vesna je ukazala na to da su isto mnogo godina pre Lazića uradili ona, njen suprug Đole Đogani i njegova bivša supruga Slađa Delibašić.

– Ali, ipak mora da se zna ko je bio prvi – poručila je gospođa Đogani putem Instagrama.

Bivša učesnica takmičenja „Nikad nije kasno“ Mirsada Mekić osvojila je čitav region već svojim prvim pojavljivanjem.

Ona je u izjavama svojevremeno isticala da je još kao mlada devojka spoznala talenat za muziku, ali je njena porodica bila protiv toga da se bavi muzikom, pre svega majka koja nije htela da čuje da ona krene muzičkim putem.

Takođe, nije imala hrabrosti da se sama prijavi za ovo takmičenje, pa je to uradila njena prijateljica kojoj je zahvalna zbog toga. Pevačica je ranije priznala da je kao mlada devojka počela da peva, imala je jednu malu turneju, ali nije uspela da napravi veliku karijeru jer se porodica protivila njenom odabiru zanimanja.

– Majka se protivila sto posto da ja ne idem dalje, nekako odgoj u to vreme kad sam ja rasla u devojku od 15. godina bio je drugačiji. Tada mi se ukazala prilika da krenem malo dalje, to je bila neka probna turneja, da tako nažem probno pevanje. Međutim, čim sam majci rekla, ona nije bila za to. Ja se ne bavim muzikom, nigde pre nisam pevala ni u restoranu, ni u kafani – rekla je ona nedavno.

Mirsada je tada imala poruku za sve mlade pevače, a savetovala im je da se ne predaju i da se bore za svoje mesto u muzici, a imala je i važnu poruku za roditelje.

– Neka idu za svojim snovima, to je sada malo drugačije. Ja svojoj deci ništa nisam branila, za šta god da su imali talenat. Svim majkama i svim roditeljima kažem da puste decu da rade ono što vole – kazala je ona svojevremeno.

Roditelji dece iz VII/2 odeljenja OŠ “Vladislav Ribnikar” koja su preživela masakr, uputili su dopis Ministrastvu prosvete u kojem zahtevaju hitnu suspenziju direktorke ove škole, saznaje Kurir.

Oni su u dopisu naveli da zahtevaju “hitnu i bez daljeg odlaganja suspenziju direktorke OŠ ‘Vladislav Ribnikar’ Snežane Knežević do okončanja istrage i utvrđivanje njene lične odgovornosti za nastali tragični događaj i kasnije postupanje prema učenicima i roditeljima VII/2 odeljenja”.

Takođe, zahtevaju i hitnu suspenziju školskog psihologa Lidije Maksić i školskog pedagoga Jelene Vujičić, i to do okončanja istrage i utvrđivanje njihove lične odgovornosti za nastali tragični događaj.

Ponovili su i ranije iznete zahteve:

“• Da se u potpunosti i do kraja izvrši rekonstrukcija tragičnog događaja i status istrage povodom toga i o tome obaveste zainteresovane strane u skladu sa zakonom,

• šta će biti sa dečakom i u kom su statusu njegovi roditelji jer postoji veliki strah da će on biti na slobodi,

• šta će se i kako, osim obezbeđenja sredstava, konkretno preduzeti povodom predloženog renoviranja prostorija škole,

• šta je konkretno preduzeto ili će biti preduzeto povodom našeg zahteva za utvrđivanje odgovornosti ljudi koji su izneli u javnost spisak sa imenima dece iz odeljenja, a koji je obišao ceo svet, kao i fotografije roditelja i dece te da se, zbog takvog postupka, odgovorni sankcionišu u skladu sa zakonom”, stoji u dopisu u koji je Kurir imao uvid.

Oni su zatražili i:

“• Određivanje jednog ili manje grupe lica od strane nadležnih organa za neposrednu komunikaciju i koordinaciju aktivnosti sa roditeljima VII/2 odeljenja zbog svojih specifičnosti;

• Izradu i usvajanje posebnog nastavnog plana i programa završetka sedmog i pohađanja osmog razreda za VII/2 odeljenje, uključujuhi i polaganje male mature.

• Formiranje zdravstvene dokumentacije učenika i roditelja koji se nalaze na psihoterapiji, a po posebnom zahtevu svakog od roditelja;

• Na koji god način da se reguliše integracija preživelih učenika mi, roditelji i deca VII/2 odeljenja, zahtevamo da se svi preživeli učenici našeg odeljenja intaktno vrate u svom sastavu, bez obzira koliko bude učenika i bez popunjavanja učenicima iz drugih odeljenja;

• Preduzimanje mera na otkrivanju, eventualnom krivičnom gonjenju i suđenju počiniocima koji putem društvenih mreža upućuju pretnje deci, radi suzbijanja i dalje prevencije ovakvog vida delovanja”, navodi se u dopisu.

Takođe, oni su se ogradili od javnog istupanja i drugog delovanja predsednika Saveta roditelja Igora Đorđevića.

Roditelji su u dopisu naveli da su prisiljeni da ukažu na velike propuste i nekooperativnost Uprave škole, a pre svega direktorke Snežane Knežević, a delom i predsednika Saveta roditelja Igora Đorđevića, kako su naveli, to se ogleda u sledećem:

“• Gotovo konstantno izbegavanje da se roditelji VII/2 odeljenja neposredno blagovremeno i tačno informišu šta škola i nadležni organi preduzimaju po ovim i drugim pitanjima već se te informacije dobijaju iz medija;

• Izbegavanje pisane komunikacije sa roditeljima od strane direktorke škole iako su roditelji postavljali pisanim putem – elektronskom poštom određjena pitanja i predloge;

• Nepostojanje jasnog plana i programa rada sa učenicima i roditeljima, bar u vremenskom periodu od narednih dva do tri dana, ali zašto ne i na nedeljnom nivou;

• Neodgovorno javno nastupanje u sredstvima javnog informisanja predsednika Saveta roditelja Igora Đorđevića bez odobrenja Saveta roditelja i saglasnosti roditelja VII/2 odeljenja”.

Deca su bila sama u kupatilu i snimala video u ogledalu pre nego što se dogodila pucnjava.

Dvoje mladih rođaka puštali su snimak uživo iz stana u Sent Luisu kad je jedno dete fatalno upucalo drugo, nakon čega je pucalo u sebe.

Policija i dalje istražuje, kako je rekla porodica “tragičan incident”, koji se dogodio u petak kad je 12-godišnja Paris Harvi upucala 14-godišnjeg Kurona Harvija i nakon toga pucala u sebe. Policija je inicijalno rekla da je u pitanju ubistvo i samoubistvo, preneo je “CBS njuz”.

Baka devojčice Suzan Dajson rekla je da je videla uživo na “Instagramu” koji su dvoje dece snimali zajedno u stanu u centru Sent Luisa koji je porodica iznajmila radi rođendanske proslave.

– To nije bila situacija u kojoj su se svađali ili nešto slično tome. Igrali su se sa pištoljem, što nije trebalo. Mislim da je oružje samo opalilo. Da je opalilo greškom – rekla je baka.

Porodica je rekla da je dvoje dece odraslo zajedno. Kuronova majka i Parisin otac su sestra i brat. Deca su bila sama u kupatilu i snimala video u ogledalu pre nego što se dogodila pucnjava. Porodica je rekla da je Paris, kako se vidi na snimku, nakon što je Kuron pogođen, posegnula za pištoljem koji je možda slučajno opalio.

Rekli su takođe da veruju da je pištolj bio Kuronov. Oboje dece je pogođeno u glavu.

– To nije bilo ni ubistvo ni samoubistvo. To je bila jeziva nesreća. Dešava se – rekla je majka devojčice Šinis Harvi, koja nije videla video.

Kako se navodi, Paris i Kuron su često zajedno snimali i šalili se.

Ove godine je u SAD, prema podacima grupe “Svaki grad za bezbednost oružja”, bilo najmanje 51 slučajne pucnjave u kojoj su pogođena deca, što je za posledicu imalo 17 smrti i 30 povređenih.

Izvor: srbijadanas.rs

Dječak K.K., koji je 3. maja ubio 9 đaka i školskog čuvara u OŠ “Vladislav Ribnikar”, i dalje se nalazi pod specijalnim tretmanom u beogradskoj klinici. On nema pristup telefonu, laptopu, novinama, radiju ili televiziji, saznaje “Blic”. Ove mjere su preduzete kako bi se osiguralo da je dječak potpuno izolovan, te da je omogućen neophodan prostor za psihološku analizu.

Otuđenost od spoljnog svijeta neophodna je i u kontekstu (ne)sagledavanja odjeka nezapamćenog zločina u javnosti, budući da se dječak ubica u nekoliko navrata interesovao kako je predstavljen u medijima, te izražavao uvjerenost da je “popularan”.

– Nema zahtjeve, nije pitao ni za roditelje. Njegova jedina interesovanja su kada izlazi i kakve su reakcije na njegov čin. Šta se događa napolju i on očekuje da je popularan. Njegova očekivanja su bukvalno da će se okupiti ispod njegovog prozora i skandirati mu – rekao je ranije izvor “Blica”.

Pod konstantnim nadzorom policije i ljekara

Kako dalje saznaje Blic, policija i dalje sve vrijeme obezbjeđuje dečaka kako ne bi povrijedio sebe ili nekog drugog. Izolovan je od ostalih pacijenata, a dozvoljen mu je kontakt samo sa medicinskim osobljem.

– Njegovo ponašanje do sada je bilo mirno. Nije pravio incidente u bolnici, ustanovi zatvorenog tipa, u kojoj je trenutno izolovan – kaže izvor “Blica”.

Službeno s njim razgovaraju samo psihijatri i psiholozi, čija je svrha analiziranje strukture njegove ličnosti i psiholoških osobina. Cilj je da se duboko razumije mentalni sklop dječaka ubice i pronađe motivacija iza njegovih zločinačkih postupaka.

Dječaka ubicu čeka serija psiholoških testova i procjena, koje uključuju različite metode analize ličnosti, kako bi stručnjaci mogli prodrijeti duboko u njegov um.

Stručnjaci razrješavaju misteriju njegovog uma

Kako je “Blic” već pisao, stručnjaci se bave razotkrivanjem misterije njegovog uma koji je bio sposoban da isplanira i sprovede monstruozni zločin.

U ovakvim slučajevima, mada je ovaj teško porediti sa bilo kojim drugim, u timu za opservaciju su najčešće tri stručnjaka. “Blicov” izvor kaže da je praksa da se sprovodi cela baterija veštačenja i dodatne dijagnostike, kao što je, primera radi i laički rečeno, analiza strukture centralnog nervnog sistema putem skenera. Ipak, pretpostavlja se da dečak ubica nema urođenih fizičkih anomalija. Iz pouzdanih izvora dosad smo saznali da dječak ubica ne pokazuje kajanje. Hladan je i smiren, nije tražio da kontaktira s bilo kim, niti se interesuje za roditelje.

Iako se u početku navodilo da je dječak ubica natprosječno inteligentan, štaviše “genije”, stručne analize su opovrgle takve tvrdnje.

Kad smo ga videli u kapeli, prema njegovom izrazu lica i stisnutim pesnicama sigurna sam da je izleteo pred dečaka-ubicu, kroz suze priča Vlahovićeva sestra Ružica

Belu jednospratnu kuću u naselju Višnjička Banja koju je Dragan Vlahović (53), prva žrtva krvavog pira pomahnitalog dečaka Koste Kecmanovića (13), a koju je sagradio s porodicom, zaposela je velika tuga.

Njegova majka Kosa i sestra Ružica neprestano plaču, a otac Živorad netremice gleda u sliku jedinog sina, koji je, kaže, stradao na mestu koje je smatrao drugim domom, u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, gde je radio kao obezbeđenje.

– Skuvala sam kafu da odem da popijem s bratom na Lešću. Sreća, pa je sahranjen na nekoliko minuta hoda od naše kuće, te možemo da odemo kad god poželimo – govori neutešna sestra, sedeći s nama, dok njena majka leži pored u postelji i vida rane od operacije, ali i one na duši, koje sigurno nikada neće zarasti.

PONOSNA NA BRATA

Ponosna na brata, sestra kaže da može da ga zamisli kako se isprečio pred ubicu da bi zaštitio decu.

– Nismo spremni da saznamo detalje, ali tačno znam kako je moj brat reagovao. Kad smo ga videli u kapeli, kad smo videli njegov izraz lica i po stisnutim pesnicama sigurna sam da je izleteo pred njega i rekao: “Pucaj u mene, ne dam decu!” Znam da je prvi poginuo i u svoj muci je dobro što nije video tih devet palih anđela, ranjene – kazala je Ružica.

Da nije samo Dragan voleo decu nego i ona njega, porodica je znala oduvek, a zbog te njegove osobine rukovodstvo škole u kojoj je 3. maja posle Dragana ubijeno devetoro dece, ranjeno petoro i nastavnica istorije tražilo je od agencije za obezbeđenje čiji je bio radnik da ga vrate kad su ga rasporedili na drugo mesto.

– Radio je u Prištini u obezbeđenju, tamo smo rođeni. Kad je prešao u Beograd, rasporedili su ga u školu i posle pet godina je otišao na drugo mesto, ali je škola tražila samo njega i tako se vratio – prepričava Draganova starija sestra.

Draganova majka Kosa neprekidno kuka za rano i iznenada ugašenim životom sina, čije slike stoje na policama po čitavoj sobi, kao i portreti i crteži koje su mu u znak zahvalnosti posvetili učenici.

– Nema mojih očiju, moje duše, mog sina, sve mi je nestalo, nada naša, joj meni, kuku nama, nema našeg Mikija, Mileta. Prazna kuća nam ostala – uz jauke priča neutešna žena.

OVO BOLI DO KOSTI

Pored porodice i prijatelja, rodbina i čitav komšiluk žale za Draganom. Za njim plaču u pošti u kojoj je plaćao račune, u farbari i prodavnicama jer su ga znali kao nasmejanog, vedrog i dobrog čoveka. Porodici se javljaju i nepoznati ljudi da pokušaju da im olakšaju muku.

– Mnogo boli… mnogo… Dragan je bio jedinstven sin, brat, ujak, stric, human, odmeren, blag, plemenit do srži, nepogrešiv i neponovljiv… zato i boli ovoliko. Znate kad tražite grešku, znajući da svi grešimo, svesno ili nesvesno, ali on je nije imao. Moj brat je imao mnogo duha i umeo je da se bori s osmehom i kad mu je bilo najteže. A nije uvek bilo lako. Imali smo tragedije i s mamine i s tatine strane, ali ovo… ovo boli do kosti i još dublje – ispoveda se Ružica, bratovljeva Dada.

Ona se s mukom prisetila kobnog dana i kako je saznala da joj je brat ubijen.

– Idu vesti i čujem dešava se nešto na Vračaru, ali ništa više nisam čula ni da su pucnji u pitanju, šila sam kostim za unuku. Prvo me je pozvala ćerka i pitala me je da li ujko radi jer joj nešto treba, a ne javlja se. Zatim sam ga pozvala jednom, drugi put. Nije se javio. Zove ga i druga sestra. Uključujem vesti i čujem za pucnjavu i da je to njegova škola. Dok telefoniram, na TV najednom ugledam Draganov lik, ali sebe ubeđujem da to nije to. Sestra zove i kažem joj: “Ne, ne, Caki, nije to on, mislim da je prošao ispred kamere.” Tražimo dalje informacije. Zovem školu, niko se ne javlja. Onda zovem njegovu koleginicu, a ni ona se nije javila. Zovem policiju… Rekli su da ne daju informacije preko telefona i da bi bilo dobro da dođem. Oni su me pitali: “Jeste li sami? Sve mi je bilo jasno” – prepričava Ružica.

Posle toga su došle komšije. A onda su usledili glasna kuknjava i jauci, pa je sve utihnulo. Ostala je tuga da govori o jednom dobrom čika Draganu.

Đake znao i po jaknama i rančevima

Čika Dragan, kako su ga zvali učenici škole u kojoj je radio, dobijao je redovno od njih čestitke za Novu godinu.

– Mi smo znali kakav je Dragan, ali on se nije hvalio time niti bio nadmen zbog toga. Pokazao bi nam ih usput neke crteže. Njegova ljubav prema učenicima te škole i kolektivu bila je iskrena i oni su to prepoznavali i uzvraćali mu najlepšim emocijama. On je to, međutim, doživljavao kao normalnu situaciju i, kada je imao slobodan dan, dešavalo se da ga zovu i po tim pozivima sam videla da je on školu doživljavao kao drugu kuću i bio kao član porodice svima jer je prepoznavao po izgledu koji je čiji ranac, poimence bi rekao koje dete nosi takav i takav ranac ili jaknu. Zvali bi ga da traže stvari koje su zaboravili, izgubili, a on je znao sve. Ljubav prema deci mu je bila urođena, a i s profesorima je bio u divnoj komunikaciji – prepričala je Ružica.


U smrt otišao presrećan

Dragan je dan pred tragediju bio neopisivo srećan.

– Mama nam se povredila, slomila je potkolenicu i iza nas je mnogo teških šest meseci, njene i naše borbe i stresa da stane na noge, bolnice, operacije… Bio je sedam dana na bolovanju, a inače nije koristio bolovanja da bi brinuo o mami, pored negovateljice koju imaju naši roditelji. On je želeo da bude s mamom. Uspeli smo. Mama je posle Vaskrsa ponovo prohodala s hodalicom i on je bio tih zadnjih deset dana neopisivo srećan. Ma bio je toliko srećan da poleti od zadovoljstva. Nikada neću zaboraviti, 2. maja mi je rekao: “Dado, ići ću sestriću da čestitam rođendan, pa posle do grada,” a ja sam ostala da ofarbam mamu i šijem unuci kostim za maskenbal – priseća se Draganova sestra.

Jedan nastavnik je tog dana sa sprata škole strčao dole, nakon što je čuo pucnjavu, mislio je da je neko upao sa strane, bar dvojica-trojica, to je tako zvučalo – rafalna paljba.

Sofija Negić je žrva masakra u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru kada je Kosta Kecmanović ubio devet svojih drugova i radnika obezbeđenja Dragana Vlahovića. Nakon masakra se niko od roditelja nije oglasio a sada je to učinila Sofijina majka Milanka Negić koja je otkrila nove detalje krvavog pira. 

Milanka Negić je istakla da je i deci nastavnicima teško da nastave dalje, a izdvojila je i jedan herojski čin nastavnika kojeg nije imenovala, ali je naglasila da je bio priseban.

– Jedan nastavnik je tog dana sa sprata strčao dole, nakon što je čuo pucnjavu, mislio je da je neko upao sa strane, bar dvojica-trojica, to je tako zvučalo – rafalna paljba. Kad je video tela, vratio se na sprat i decu sproveo do izlaza, pa je ušao u odeljenje u kojem je pucano i vikao: “Ima li li živih?” – priča sagovornica Kurira.

Kako kaže, još uvek ima nastavnika koji još nisu svesni šta se dogodilo, kao i da ima onih koji možda ne shvataju razmere ovog zločina. A razmere traume kod dece će se, kaže, tek videti.

Da podsetimo, Kosta Kecmanović je kobnog 3. maja u 8.40 upao u školu sa pištoljem u rukama i sa vrata pucao na čuvara Dragana Vlahović koji je od zadobijenih povreda preminuo. 

U holu škole je ubio još tri devojčice, među kojima i Sofiju Negić.

Nakon tooga je upao u kabinet istorije koji se nalazio odmah do vrata i nastavio krvavi pohod. Tamo je ubio petoro učenika, a više ranio.

Deseta žrva, Anlgelina Aćimović, podlegla je povredama nakon 12 dana borbe za život u kojoj su učestvovali lekari Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj. Juče se održala i sahrana maloj Angelini na groblju Lešće.

U rancu dečaka pronađena su četiri Molotovljeva koktela koje je nameravao da baci na ulaz škole.

Učenik sedmog razreda (13) je 3. maja ušao u Osnovnu školu “Vladislav Ribnikar” koju je i sam pohađao i ubio školskog čuvara i osmoro učenika, dok je jedna učenica preminula u bolnici 15. maja.

Deo njegovog plana bio je da na ulaz u školu baci Molotovljeve koktele kako bi onemogućio policiju da uđe i spreči ga da obavi posao zbog kog je tog jutra došao u školu, što na kraju nije uradio. Ipak, o tom delu plana dečaka najmanje se zna.

Kada je u danu pucnjave u školi objavljeno da je dečak, osim dva pištolja i pet okvira sa mecima, u rancu imao i četiri Molotovljeva koktela, prvo pitanje koje je odjeknulo u javnosti je kako niko nije primetio spisak za odstrel koji je pravio, kao i kako niko nije primetio da dete pravi četiri eksplozivne naprave. Da li su roditelji tog jutra ulazili u sobu dečaka, s obzirom na na to da niko nije znao da je sa sobom poneo Molotovljeve koktele, ali i da spisak potencijalnih žrtava i mapu škole nije ni pokušavao da sakrije, već ih je ostavio na radnom stolu.

U okviru slučaja istražuje se upravo na koji način je dečak mogao da nabavi ili napravi četiri Molotovljeva koktela, a da niko nije primetio šta radi.

Nije isključeno da je dečak Molotovljeve koktele napravio sam, s obzirom na to da je vrlo lako na internetu doći do informacija o tome šta je Molotovljev koktel, od kojih se komponenti sastoji, kao i videti detaljna uputstva kako da se napravi takva bomba. Nije toliko teško da dete nabavi flaše i tkaninu, ali nije poznato na koji način je 13-godišnji dečak došao do zapaljive materije.

Takođe, s obzirom na to da Molotovljev koktel mora da bude u staklenoj flaši kako bi se ona pri bacanju razbila, a materija zapalila, nije poznato odakle dečaku staklene flaše, s obzirom na to da ih deca obično ne koriste, a ukoliko ih je uzeo iz kuće, kako, ponovo, niko nije primetio da su one nestale ili da ih dečak negde drži.

Upravo taj ručno napravljeni eksploziv mogao je da bude glavno sredstvo koje bi dečaku pomoglo da ubije sve osobe sa svog spiska ili da nasumičnim pucanjem ubije možda i više dece nego što ih je na spisku bilo.

Jedina stvar koja je dečaka sprečila da baci Molotovljeve koktele i da sebi dodatno vreme kako bi pucao u više osoba bio je napad panike. Kako je sam rekao u izjavi pred nadležnim organima, uplašio se da baci Molotovljeve koktele, počeo je teško da diše i naposletku je pomislio kako bi trebalo da pozove policiju i preda se, što je i uradio.

Takođe, postavlja se pitanje da li je dečak imao pomoć, s obzirom na to da je imao spomenuti spisak učenika koje je planirao da ubije, mapu rasporeda učionica, ali i plan da spreči policiju da uđe u školu.

Podsetimo, maloletni ubica je bio opsednut filmovima i serijalima o serijskim ubicama, veličao je narko bosa El Čapa i često pretraživao internet i čitao o njemu. Interesovao se na koji način su ubijale serijske ubice, kakvo su oružje koristili, ko su im bile žrtve. Pre masakra gledao je video na Jutjubu u kom se vidi mladić s oružjem, kako snajperom nišani ljude.

Dečak je gledao filmove i serije koji prikazuju patnju porodica ubijenih, ali i majki ubica, a svoju majku je poistovećivao s njima i želeo da pati.