Category: Uncategorized

BEOGRAD/BOSTON – Amerikanac Brajan Volš iz Kohaseta kod Bostona i zvanično je noćas po našem vremenu optužen za ubistvo supruge Ane Volš iz Beograda, majke tri mala sina, i već danas će se tim povodom pojaviti pred sudom i izjasniti na optužnicu.

Ono što je novo i što američka javnost danas iščekuje jeste saopštenje i najvažnija informacija od istražnih organa – da li su pronašli Anino telo kad su sad odlučili da podignu zvaničnu optužnicu.

Tamošnji mediji saopštili su da je podatak o pronalasku tela zasad nepoznat, ali da očekuju da se saznanja o tome pojave danas, kada optuženi Brajan bude izveden pred sudiju, javlja News nation.

Podsetimo, Ana je poslednji put viđena u novogodišnjoj noći posle dočeka u porodičnoj kući koju su iznajmljivali. Sa njima je bio i porodični prijatelj supružnika.

Tužilaštvo je prethodnih dana gradilo slučaj protiv Brajana posle pronalaska krvi i krvavog noža u podrumu kuće u kojoj su živeli, testere, krvavih kesa i DNK materijala na tepihu – tkiva, za koje se pretpostavlja da pripada nestaloj Ani.

Iz Tužilaštva su poručili da nema razloga za brigu jer je ionako bio u pritvoru zbog drugog slučaja – preprodaje falsifikovanih umetničkih dela Endija Vorhola.

Američki mediji prenose da zvaničnici koji vrše istragu u ovom slučaju još nisu saopštili da li su pronašli Anino telo ali da se očekuje da se tim povodom već danas nešto više sazna.

Prema nekim izveštajima tamošnjih medija, Brajan je navodno raskomadao Anino telo i spalio ga, ali to još niko nije zvanično potvrdio.

Danas ima snage/hrabrosti da priča o zločinima počinjenim nad našim narodom. Zato “Dara” i “Oluja”, zato državna ceremonija (od 2015.) obeležavanja #Oluje, najvećeg etničkog čišćenja na tlu Evrope od II sv.rata, zato procesuranje odgovornih za ratni zločin na Petrovačkoj cesti.

Čestitam svima koji su učestvovali u stvaranju filma “Oluja”. Hvala vam. Ovo je veliko i važno ostvarenje na ponos svih nas, ali takođe izuzetno važno zbog univerzalne pravde i istine, zbog hrabrih Krajišnika kojima toliko dugujemo.

Sigurnosne službe Srbije su Hemiju označile kao vođu podmlatka “zemunskog klana”

Hemija po izlasku iz zatvora opet uhapšen. Gordan Srdanov / RASPiše: E. Ć. / Blic

prije 8 sati 11 minuta

U pucnjavi koja se dogodila u Zemunu ranjen je 35-godišnji Nemanja Bojović Hemija, sin Gorana Bojovića Amonijaka.

Sigurnosne službe Srbije su Hemiju označile kao vođu podmlatka “zemunskog klana”. 

On je osuđen na šest godina zatvora zbog trgovine drogom, pokušaja ubistva, reketiranja i razbojništava.

Nakon što je dana 16.01.2023. godine u prodavnici “Palma” u ul.Murmanska br.3a,  izbodena oštećena- prodavacica koja je pokušala da spreči krađu.

Tačnije, razbojnik je  najpre ušao u prodavnicu, navodno da nešto kupi, da bi posle par minuta, izvadio nož i zatražio pazar od prodavačice.

Međutim, hrabra prodavačica nije htela da preda novac, pa je došlo do fizičkog obračuna.

RAZOTKRIVEN RAZBOJNIK SA ZVEZDARE: Nož je potegla mlada ženska osoba00:00/02:29Razbojnik je tada potegao nož i napao oštećenu, koja je ubrzo napustila lokal u kom je zaključala napadača, nakon čega je napadač polomio staklo vrata prodavnice i pobegao.

Prvo osnovno javno tužilaštvo je u saradnji sa PS Zvezdara intenzivnim operativnim radom dana 17.01.’23 identifikovalo izvršioca M.A.M rođenu 2000.godine, a ista je pronađena  u parku “Šumice” i lišena slobode.

Takođe pronađeni su  nož,obuća i garderoba koju je osumnjičena nosila prilikom izršenja krivičnog dela.

Po nalogu dežurnog zamenika Prvog OJT u Beogradu,osumnjičenoj M.A.M. određeno je zadržavanje u trajanju od 48 časova, u kom roku će biti saslušana pred tužiocem.

Francuskinja sestra Andre koja je od aprila 2022. priznata kao najstarija žena na svetu za koju se zna, umrla je u snu u domu za stare u Tulonu na jugu Francuske, rekao je večeras za Frans pres portparol doma.

Ona je umrla u 2.00 jutros, rekao je on.

Nikakvo zvanično telo ne određuje nazive da je neko najstarija osoba na svetu ali stručnjaci se slažu da je sestra Andre do sada bila najstarija živa osoba čiji rodni list je proveren.

Ginisova knjiga rekorda takođe joj je priznala da drži taj rekord 25. aprila posle smrti Japanke Kane Tanake sa 119 godina.

Već više godina ona nije krila zamor i želju da se „izvuče iz ove stvari“. Ali, kako je rekla u razgovoru za Frans pres 2022. godine, „dobri Bog me ne čuje“.

Kretala se u kolicima, slepa sestra Andre, rođena Lusil Randon 11. februara 1904. u Alesu na jugu Francuske žalila je što je izgubila deo svojih fizičkih sposobnosti.

„Kažu rad ubija a meni je rad činio da živim, radila sam do 108 godina“, rekla je ona u aprilu 2022. kada je proglašena za najstariju ženu na svetu, pošto je prethodno bila najstarija Francuskinja, a zatim Evropljanka.

Zbog obilnih padavina u usljed izlijevanja oborinskih voda došlo je do haosa kod Konjica. 

Prekinut je i putni pravac na regionalnom putu koji povezuje Konjic i Glavatičevo usljed izlijevanja Neretve u centru grada.

Najveći problemi su se pojavili u ulici Orašje, na regionalnom putu R435 gdje je došlo do začepljenja odvoda.

Mještani su zabrinuti, a ovo će biti jedna neizvjesna noć za sve u Konjicu. Na terenu su dežurne službe.

Legendarni radio-voditelj Marko Janković preminuo je danas u 76. godini života nakon duže bolesti. On je bio jedna od legendi “Stu­di­ja B” uz Du­ška Ra­do­vi­ća, Đo­ku Vje­šti­cu, Slo­bu Ko­nje­vi­ća i Zo­ra­na Mo­dli­ja, a ovo je njegova životna priča.

– Mo­ja ma­j­ka me dr­ži za ru­ku. Vo­di me u pa­rk, a po­tom na su­tli­jaš u jed­nu po­sla­sti­čar­ni­cu. Po­sle to­ga ide­mo na če­smu da se na­pi­je­mo vo­de. Se­ćam se to­ga, a bio sam veo­ma ma­li. Bi­le su mi mo­žda tri-če­ti­ri go­di­ne. To je mo­ja pr­va aso­ci­ja­ci­ja na de­ti­nj­stvo. Se­ćam se da je po­sla­sti­čar­ni­ca bi­la ne­ka ku­ći­ca u cve­ću, tu me je vo­di­la.

Po­sle se se­ćam da je ma­ma mo­joj se­stri i me­ni do­no­si­la će­va­pe i ra­žnji­će ka­da bi do­bi­la svo­ju bed­nu uči­te­lj­sku pla­tu. Za­to i dan-da­nas vo­lim ro­šti­lj. Nje­gov mi­ris se­ća me na te da­ne, na tu le­pu i sla­t­ku uspo­me­nu u tim te­škim do­bi­ma. Mo­ja ma­j­ka je po­če­tak mog de­ti­nj­stva.

Otac mi je bio di­re­k­tor ban­ke i za­to je če­sto bio od­su­tan, pa nam je ma­j­ka po­sve­ći­va­la mno­go vre­me­na. Ona nas je od­ga­ja­la, va­spi­ta­va­la, ra­di­la s na­ma. Ra­di­la je sa de­com, a nje­ni đa­ci i da­nas kad me vi­de ka­žu mi da je se još se­ća­ju. Ta­kva je mo­ja ma­ma bi­la. Od nje sam sve nau­čio. Ma­da, ume­la je ona da po­dvi­k­ne. Gr­di­la me je, ali to je bi­la sla­t­ka gr­d­nja. I ka­da ne­što baš za­br­ljam, pa me i istu­če, ja se ni­sam že­stio. Go­vo­rio sam: „Ma­mi­ce, tu­ci me još, kriv sam…“ Mo­je de­ti­nj­stvo bi­lo je mo­ja sre­ća, le­po­ta i ra­do se se­ćam sva­kog tre­nu­t­ka.

Se­stri sam krao pare

Po­sle ma­me, de­ti­nj­stvo ve­zu­jem za mo­ju ro­đe­nu se­stru. Se­ća­mo se i da­nas, i to­me se sla­t­ko sme­je­mo, ka­ko sam je po­t­kra­dao. Se­ćam se ka­ko sam joj krao pa­re iz ka­si­ce. Ali, zna­te, ja to ni­sam ra­ču­nao kao kra­đu. Še­st go­di­na je mla­đa od me­ne i bi­la je mo­ja se­ka. Znao sam da ne smem da kra­dem, ali opet… ni­je to isto. Ona mi je bi­la se­stra. To se on­da ne ra­ču­na. Ma­ma to ni­ka­da ni­je sa­zna­la, jer bi je to baš na­lju­ti­lo.

Na­me­r­no sam mno­go učio

Ka­ko je ma­ma bi­la uči­te­lji­ca u ško­li u ko­ju sam išao, tru­di­la se da ne­mam ve­ze s nje­nim ra­zre­dom. Ni­sam ose­ćao pro­te­k­ci­ju jer mi je ma­ma uči­te­lji­ca. Bio sam i bez to­ga vre­dan. Na­me­r­no sam učio pu­no da ne obru­kam ma­j­ku. Ni­je ona me­ni ni­šta ni go­vo­ri­la. Sve sam ja to sam. Bio sam vre­dan i baš sam vo­leo da učim, da sa­zna­jem. Ni­ko me od de­ce ni­je gle­dao dru­ga­či­je, ni či­ji sam sin. Sa dru­ga­ri­ma ni­je bi­lo ne­vo­lja. Bi­lo je sa­mo le­pih tre­nu­ta­ka i igre. Bez­bri­žna su to vre­me­na bi­la.

Na­j­va­žni­ji tre­nu­tak detinjstva

Mo­ja ro­đe­na te­t­ka vo­le­la nas je vi­še ne­go ma­j­ka, jer ni­kad ni­je ima­la de­ce. Te te­t­ke su na­j­bo­lje te­t­ke, sa­mo da zna­te. One obo­ža­va­ju de­cu svo­jih se­sta­ra. Na­j­lep­ši po­klon ko­ji mi je da­la bio je je­dan ru­ski tra­n­zi­stor na ko­me sam uz ne­ku ži­cu, an­te­nu, hva­tao za­ni­mlji­ve ra­dio-pro­gra­me. Već sam bio u gi­m­na­zi­ji, ali sam bio sre­ćan kao ma­lo de­te. Mno­go sam vo­leo mu­zi­ku, ali i ra­dio-sta­ni­ce na ko­ji­ma se pri­ča. Vo­leo sam disk-džo­ke­je na Ra­dio Lu­k­se­m­bu­r­gu i Ra­dio Lo­n­do­nu. Tu se ro­di­la ve­či­ta lju­bav. Te­t­ka je za nju za­slu­žna.

Pas ko­ji je vo­leo vozove

Taj tra­n­zi­stor, taj od te­t­ke, mno­go sam vo­leo. Se­ćam se, kao da su ju­če bi­li ti mo­men­ti s mo­jim de­dom, ocem mo­je ma­j­ke. On je znao da sam ja kao pas ko­ji vo­li vo­zo­ve i vo­dio me je na že­le­zni­č­ku sta­ni­cu, na že­le­zni­č­ki most. Oda­tle smo gle­da­li vo­zo­ve ko­ji pro­la­ze i hu­k­ću do­le. No­sio sam go­re taj tra­n­zi­stor, gde smo se pe­nja­li de­da i ja. Taj ma­li tra­n­zi­stor bio mi je uz uho, na nje­mu je išao Ra­dio Lu­k­se­m­bu­rg, uve­če, dok je noć pa­da­la, a ja sa de­dom, dok ispod nas pro­la­ze vo­zo­vi.

De­da mi je ku­pio i bi­ci­kl, ko­ji sam ko­ri­stio za ne­sta­šlu­ke. Ka­da ta­ta ode na po­sao, vo­zio sam ga po gra­du ia­ko mi ta­ta to ni­je da­vao jer se pla­šio sao­bra­ća­ja. De­da je, uz ma­mu i te­t­ku, bio omi­lje­ni ju­nak mog de­ti­nj­stva.

Pr­va ljubav

Mo­ja pr­va lju­bav bi­la je Lji­lja­na. Ima­la je ke­ste­nja­sto­sme­đu ko­su, kra­će oši­ša­nu. Lep osmeh. Le­pe oči. To ju je kra­si­lo. Ni­ka­da je ni­sam po­lju­bio. Sta­no­va­la je u jed­noj zgra­di bli­zu cen­tra gra­da. Tu­da sam pro­la­zio ka­da sam išao na ko­r­zo. Ona me je gle­da­la, ja sam gle­dao nju. Ni­ka­da joj ni­sam pri­šao. Ni­sam smeo. Mo­žda je bi­la ra­zo­ča­ra­na u me­ne, a ja sam sa­mo bio sti­dljiv što se to­ga ti­če. Upo­zna­li smo se tek ne­kad ka­sni­je, kad je ona već za­vr­ši­la gi­m­na­zi­ju i oti­šla u Ne­ma­č­ku da ra­di kao sto­ma­to­log. Mo­ja dra­ga Lji­lja, baš je bi­la sla­t­ka i di­v­na. Ona mi se svi­đa­la jer me je gle­da­la. Bio sam sre­ćan, jer se na­sme­je kad me po­gle­da. Da­lje od po­gle­da i osme­ha ni­smo išli.

Po­la­zak u vojsku

U voj­sci sam bio 1974/1975. u Za­gre­bu. Bio sam, pa­zi sad ovo – ni­šan­dži­ja ra­da­r­skog ni­ša­na. U su­šti­ni, bi­lo je le­po. Po­če­tak je bi­la ku­k­nja­va, plač ma­j­ke bo­ž­je…

Ka­da sam do­šao u voj­sku, već sam bio ože­njen, a ta­ko tu­žan i pre­pla­šen. Sav ona­ko ni­ka­kav. Ni­sam bio lju­bo­mo­ran što mi je že­na sa­ma dok sam u voj­sci, ni­sam su­m­njao u že­nu. Pla­šio sam se onih de­se­ta­ra, ma­lih ne­ško­lo­va­nih kli­na­ca ko­ji su me ma­l­tre­ti­ra­li. „Aj­de da ri­baš WC, dru­že vo­j­ni­če!“, go­vo­ri­li su mi. Se­ćam se, jed­nom sam re­kao: „Ne umem, dru­že de­se­ta­ru, po­ka­ži mi.“ I on uz­me i ori­ba sve sam. On­da mu ja ka­žem: „Baš vam hva­la“. Ni­je ni shva­tao da sam ga na­d­mu­drio. To su bi­li mo­ji ma­li tri­ko­vi. Bez njih ne bih ja bio ja.

Voj­ska je za me­ne ja­ko te­ška zbog pri­n­ci­pa su­bo­r­di­na­ci­je. Mo­rao sam da slu­šam na­dre­đe­ne, a oni su bi­li glu­plji od me­ne. Se­ćam se sa­mo jed­nog svog pre­t­pos­ta­vlje­nog ko­ji je bio pa­me­t­ni­ji od me­ne. Zvao se Slo­bo­dan Glu­mac. To je bio čo­vek ko­ji je pre­vo­dio Bre­h­ta, ko­ji je no­sio be­le ru­ka­vi­ce, po­zdra­vljao se sa ka­fe-ku­va­ri­ca­ma i bio do­bar čo­vek ko­ji mi je mno­go po­mo­gao. Mno­go je on vo­leo lju­de.

Ši­p­tar na­j­bo­lji drug

Na­j­bo­lji drug u voj­sci bio mi je Ši­p­tar iz Pri­šti­ne. Za­jed­no smo on i ja pa­ti­li. I on je bio in­te­le­k­tua­lac, sa za­vr­še­nim fa­ku­l­te­tom, ože­njen. Za­to smo se zbli­ži­li. Bio je sja­jan tip. Ni­ka­da ni­sam de­lio lju­de po to­me ko su. De­lim ih na do­bre i lo­še, a na­cio­nal­nos­ti ne znam i ne priz­na­jem ni dan-da­nas, a sad sam već ma­tor. Vo­lim i po­štu­jem svoj na­rod. Ali, taj Ši­p­tar bio mi je dra­ži ne­go mno­gi Sr­bi. Te­ši­li smo je­dan dru­gog da će sve to jed­nom pro­ći…

Gu­stav Krklec

Se­ćam se, to kad sam bio u voj­sci, da su svi mo­ra­li da če­ka­ju da iza­đu u grad tek po­sle me­sec da­na, jer se to mo­glo tek po­sle po­la­ga­nja za­kle­tve. A me­ne su zva­li pre po­la­ga­nja za­kle­tve na ne­ku pri­red­bu. Zna­li su da sam ja već ra­dio u Stu­di­ju B, pa su me odve­li da vo­dim raz­go­vor s hr­vat­skim pi­scem Gu­sta­vom Kr­kle­com za voj­sku. Znao sam ko je on i dos­ta to­ga o nje­mu. To je bio moj va­tre­ni okr­šaj u voj­sci. Shva­tio sam da je voj­ska i in­te­le­k­tual­ni rad, a ne sa­mo go­mi­la ne­kih ja­d­ni­ka ko­ji uno­se uga­lj i gle­da­ju ko će ko­me da ukra­de hra­nu. Ni­sam ni­kad bio alav, da­vao sam dru­gi­ma, da mi ne kra­du…

Disk-džokej

E, a sad, ovo je pri­ča. Ma­g­ne­to­fon, ma­li tra­kaš. Ku­pi­la mi ga je te­t­ka. Na nje­mu sam sni­mao sve emi­si­je Ra­dio Lu­k­se­m­bu­r­ga. Dok sam ih sni­mao, po­ku­ša­vao sam da imi­ti­ram disk-džo­ke­je, da ta­ko go­vo­rim. Ta­da sam sam se­bi re­kao da ja to mo­ram da ra­dim. To je po­sao za me­ne. Kad sam se vra­tio iz voj­ske, mo­ja su­pru­ga je na­šla oglas u no­vi­na­ma. Pi­sa­lo je da se tra­že vo­di­te­lji ko­ji slu­ša­ju Ra­dio Lu­k­se­m­bu­rg, ko­ji zna­ju top-li­ste i ro­ke­n­rol. Pri­ja­vio sam se i fa­sci­ni­rao ih ka­kve sve top-li­ste znam na­pa­met. Kao mla­đi, od 11 do 12 uve­če ja sam slu­šao top 20 li­stu omi­lje­nog ra­di­ja. Ta­da za me­ne ni­je pos­to­ja­la ni de­vo­j­ka, ni lju­bav, sa­mo tra­n­zi­stor.

Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti tu­gu ko­ju sam ose­tio ka­da mi je ta­da­šnji di­re­k­tor Stu­di­ja B Dra­gan Ma­r­ko­vić re­kao da ne mo­gu da bu­dem vo­di­te­lj. „Ti vr­c­kaš, ti ne znaš da ka­žeš slo­vo S le­po“, re­kao mi je. Ka­žem: „Mo­gu ja to, ja to ta­ko že­lim.“ Bio sam ja­ko tu­žan zbog to­ga. I, šta ću… sla­gao sam, se­ćam se, plo­če po re­da­k­ci­ji i pa­tio. Na­j­vi­še sam že­leo da vo­dim pro­gram. I, jed­nom pri­li­kom moj drug Zo­ran Mo­dli je bio bo­le­stan, ni­je do­šao na emi­si­ju i mu­zi­č­ki ured­nik te emi­si­je za­mo­li me da vo­dim ja, jer ni­je imao ko. Im­pre­sio­ni­rao sam i nje­ga i di­re­k­to­ra.

Ispred dragstora

Moj pr­vi pro­gram, ta pr­va emi­si­ja, bio je su­bo­tom na ne­de­lju, ka­da sam ceo grad ani­mi­rao. Kre­nem jed­ne ve­če­ri s dru­gom to­n­cem pre po­sla u dra­g­stor po pi­će i hra­nu. Da ima­mo dok tra­je emi­si­ja. Sto­je ne­ki mo­m­ci ispred i ja ču­jem jed­nog ka­ko ka­že osta­li­ma: „Lju­di, aj­mo ku­ći, žu­ri­mo, sad će da po­č­ne emi­si­ja onog lu­da­ka Ma­r­ka Jan­ko­vi­ća!“ Ni­su zna­li ko sam, a sta­jao sam po­red njih. Sa­mo sam se na­sme­jao. Bio sam sre­ćan.

Čo­lić, Štu­lić, Marjanović

Vo­dio sam sa mno­gim ču­ve­nim lju­di­ma in­te­r­vjue. U na­j­lep­šoj uspo­me­ni su mi osta­li Zdra­v­ko Čo­lić i Džo­ni Štu­lić, oni su či­sti ge­ni­ji. Na­j­lep­ši i na­j­neo­bi­č­ni­ji in­te­r­vju ko­ji sam ura­dio je­ste onaj sa Đo­r­đem Ma­r­ja­no­vi­ćem. Za­mo­lio sam ga da se pop­ne­mo na dr­vo ispred ho­te­la „Mo­skva“. Po­čeo sam raz­go­vor ta­ko što sam re­kao: „Evo, nas dvo­ji­ca još uvek ni­smo si­šli sa dr­ve­ta“. Se­de­li smo go­re sko­ro dva sa­ta i taj in­te­r­vju ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Sa njim mo­že da se pri­ča da­ni­ma. Bi­lo nam je le­po.

Du­ško Radović

Na kra­ju sva­ke emi­si­je go­vo­rio sam: „Po­zdrav svi­ma i za­dr­ži­te osmeh na li­cu, jer je ta­ko le­po bi­ti sre­ćan“. Sve što sam go­vo­rio, to sam i mi­slio. Ta re­če­ni­ca je iz me­ne iza­šla, lju­di­ma se do­pa­la i na­sta­vio sam da je go­vo­rim. Pro­gram sam po­či­njao re­če­ni­com: „Po­zdrav svi­ma ko­li­ko vas ima, na Stu­dio B ta­la­si­ma!“ Vo­leo sam Stu­dio B, a na­j­vi­še sam ga vo­leo od tre­nu­t­ka ka­da sam upo­znao Du­ška Ra­do­vi­ća ko­ji je bio či­st ge­ni­je. Na­j­lep­ša stvar mi je bi­la ka­da on uđe u te­h­ni­ku kod to­n­ca i sme­je se mo­jim fa­zo­ni­ma. Mi­slio sam se da li je san da se ve­li­ki Du­ško Ra­do­vić sme­je mo­jim fa­zo­ni­ma. A bi­la je to ipak ja­va.

De­ca kao na­j­ve­će blago

Ro­đe­nje oba de­te­ta bi­lo je fa­sci­nan­t­no za me­ne. Sin se pr­vi ro­dio. Imao je du­gu, ma­lu cr­nu ko­si­cu. Re­kao sam: „Vi­di se da sam ja otac.“ Stal­no sam no­sio du­gu ko­su i za­to sam se ša­lio da znam da je to mo­je de­te. E, a kad mi se ro­di­la će­r­ka, dao sam joj na­di­mak Mo­ja No­va Be­ba. Ta­ko je zo­vem i dan-da­nas. Ži­vi u Ame­ri­ci, a kad god sam bo­le­stan ili lo­še, ona do­la­zi u Sr­bi­ju. Uvek mi go­vo­ri: „Ća­le, ja te­be vo­lim za­to što mi ni­si ni­kad ni­šta za­bra­nji­vao“. I zai­sta ni­sam.

Mo­ja Mi­l­ka je moj motor

Imao sam sre­ćan brak. Sva­đa­li smo se be­skra­j­no. Isva­đa­mo se, isva­đa­mo, pa se po­mi­ri­mo. Ali, to su uvek bi­le one ba­nal­nos­ti, ni­kad ni­šta pre­te­ra­no ozbi­lj­no i opa­sno. Ma­le bra­č­ne sva­đe, to svi ima­ju. Ona je uvek ima­la že­n­ske fa­zo­ne, a ja dos­ta svog po­no­sa. Ma­lo je ne­kad bi­la lju­bo­mor­na. Znam da je po­ku­ša­va­la ne­kad da me pra­vi lju­bo­mor­nim, ali ja ni­kad ta­kav ni­sam bio. Lju­bav je sve. To je je­di­na ra­dost. Lju­bav mo­ra da bu­de iskre­na. Ako ni­je iskre­na, on­da ni­je lju­bav. Nju sam nau­čio kad sam bio ma­li od ro­di­te­lja i nei­z­me­r­nu lju­bav ose­ćao sam i ose­ćam pre­ma de­ci, su­pru­zi.

Evo, i ka­da sam do­la­zio kod vas, a re­t­ko idem na in­te­r­vjue, mo­ja že­na mi je ope­gla­la ovu ma­ji­cu. Da ne obru­kam se­be, a ni si­na. Da bu­dem sre­đen. I kad sam bo­le­stan, ona je tu. Uvek je tu. Pra­va lju­bav pos­to­ji. Mo­ram re­ći sa­mo da ja o to­me ne bih mno­go go­vo­rio. O ve­li­kim lju­ba­vi­ma ne tre­ba pri­ča­ti. One su za do­ži­vlja­va­nje. To­li­ko lju­di se ra­sta­je, a ja sam imao pro­sve­tlje­nje. Ni­sam pro­ma­šio ni­šta u ži­vo­tu, a tek ne lju­bav.

Otac je bio Bo­ž­ji čovek

Otac mi je umro ka­da sam imao 43 go­di­ne. Ose­tio sam ta­kvu pat­nju, kao da je ne­ko deo me­ne ot­ki­nuo. Ta unu­tra­šnja pat­nja ne ume re­či­ma da se opi­še. Se­ćam se, bio je su­n­čan dan. Kad smo ga sa­hra­nji­va­li, išli smo u onoj ko­lo­ni pre­ma grob­ni­ci i su­n­ce je si­ja­lo. Sve­šte­ni­ci su oba­vi­li svoj ri­tual, a on­da je gra­nu­lo su­n­ce. Pre to­ga je da­ni­ma pa­da­la ki­ša. Po­mi­slio sam „evo ga, su­n­ce, Bo­ž­ji dar“. Jer, zna­te, on je zai­sta bio Bo­ž­ji čo­vek. Bio je do­bra du­ša. Ista stvar mi se po­sle de­set go­di­na de­si­la i sa ma­j­kom.

Ma­j­či­na smrt

Ka­da je ma­j­ka umr­la, ta­ko­đe je si­ja­lo su­n­ce. Ia­ko sam se ta­da ce­pao napo­la, bio sam sre­ćan zbog tog su­n­ca. Ta­da mi se, mo­žda zvu­či su­lu­do, de­sio na­j­lep­ši tre­nu­tak u ži­vo­tu. Će­r­ka mi je pri­šla, uhva­ti­la me pod ru­ku i re­kla: „Ća­le, ti si sad si­ro­če. Ne­maš ni oca ni ma­j­ku. Ja ću da bri­nem o te­bi.“ To sam za­pa­m­tio. Evo i su­ze mi sa­da idu dok go­vo­rim o to­me. Uvek se ra­stu­žim kad se to­ga se­tim. Bi­la je ta­ko ma­la, tek je u ško­lu išla…

Vo­ljen, pa prognan

Ni­sam imao sred­nje do­ba. Iz mla­dih da­na ule­teo sam u pro­ble­me, sa po­slom na­j­pre. Bio sam pr­vo mlad, lep, sla­dak, vo­ljen, spo­so­ban, i on­da se sve sa­mo jed­nog da­na pro­me­ni­lo. Po­če­li su sa­mo da me op­tu­žu­ju, skla­nja­ju. Sve se oko po­sla vr­te­lo. Pa­tio sam mno­go i zbog tog ski­da­nja sa pro­gra­ma. Ma­l­tre­ti­ran sam jer vla­st ni­ka­da ni­je vo­le­la lju­de ko­ji su spo­sob­ni, pa­me­t­ni i do­bri. Sma­tram da je to moj usud.

Ot­kaz zbog sr­p­ske Nove

Se­ćam se tog 14. ja­nua­ra do­bro. Vo­dio sam no­ć­ni pro­gram na ra­di­ju uo­či do­če­ka. Ot­ku­ca­la je po­noć, pu­stio sam jed­nu plo­ču sa pti­či­ca­ma ko­je cvr­ku­ću i re­kao: „Dra­gi slu­šao­ci, do­bro ju­tro, po­noć je, 14. ja­nuar. Če­sti­tam vam…“ za­stao sam i na­sta­vio …“što ste izdr­ža­li to­li­ko du­go s na­ma.“ Bio sam sav po­no­san. Uju­tro, ka­da sam do­šao na po­sao, vi­dim – ne­ma me na ra­spo­re­du. Odem kod ured­ni­ka Dra­ga­na i pi­tam za­što. Ka­že mi da je Du­ško Ra­do­vić odre­dio da me­sec da­na sla­žem plo­če u mu­zi­č­koj re­da­k­ci­ji, da sam su­spe­n­do­van. Ona­ko hra­bro odem kod Du­ška i pi­tam: „Za­što ste mi to ura­di­li?“ Ka­že: „Umor­ni ste, Ma­r­ko!“ Ka­žem: „Ni­sam!“ On ka­že: „ Je­si!“ On­da me je op­so­vao i re­kao: „Slu­šaj, ma­li, spa­sao sam ti gla­vu, sva­šta su hte­li da ti ura­de!“ Spor­no je što je to još bi­lo vre­me Jo­si­pa Bro­za, a ta re­če­ni­ca…

Pe­kić i Koštunica

Za­jed­no sa mo­jim ku­mom Du­ša­nom Vu­ka­j­lo­vi­ćem i Bo­ri­sla­vom Pe­ki­ćem, kog sam mno­go po­što­vao, osni­vao sam vi­še­par­ti­zam u Ju­go­sla­vi­ji. To je bi­la pr­va De­mo­krat­ska stran­ka. Stran­ku ni­sam osni­vao da bih bio ista­k­nu­ti član, da bih uća­rio ne­što. Imao sam ide­ju i ona me je vo­di­la. To je bi­lo di­v­no. Po­dr­ža­li su nas Pe­kić, Kos­ta Ča­vo­ški, Ko­štu­ni­ca…

Ali, hteo sam kraj. Oti­šao sam kod Ko­štu­ni­ce ku­ći. Se­li smo, po­pi­li vis­ki. Dao sam mu svo­ju na­pi­sme­nu osta­v­ku. Ta­da sam bio pot­pred­sed­nik Izvr­šnog od­bo­ra. Vr­lo vi­so­ko me­sto je to bi­lo, ali ja ga vi­še ni­sam hteo. On­da sam mu re­kao: „Vo­jo, što je onaj Še­še­lj po­kva­ren, on ka­že da imaš sa­mo dve ma­č­ke.“ A gle­dao sam ma­č­ku ko­ja sto­ji na sto­lu. Pi­ta me on: „Ka­ko, Ma­r­ko, dve, pa imam jed­nu ma­č­ku.“ A nje­go­va že­na se sme­je. Zna šta sam mi­slio. Do­ne­la mi od­mah vis­ki. Ka­že, za­slu­žio si. Vo­leo sam da se ša­lim uvek sa lju­di­ma.

Sa Vo­jom sam se ra­stao, jer ni­sam mo­gao da pod­ne­sem nje­go­vu ka­dro­v­sku po­li­ti­ku. Re­kao sam mu: „Vo­jo, tvo­ju po­li­ti­ku po­dr­ža­vam, a ka­dro­vi su ti bu­da­le.“

Čka­lja i Pe­ti oktobar

Pe­ti ok­to­bar mi je do­neo mno­go tu­ge. Su­tra­dan sam zvao Mio­dra­ga Pe­tro­vi­ća Čka­lju, kog sam na­j­vi­še vo­leo, ce­nio i po­što­vao, a i on me­ne. Je­di­no je me­ni ta­da u emi­si­je do­la­zio. Re­kao mi je: „Ne va­lja to ni­šta, Ma­r­ko…“ Izvi­nio se. Znam da bi ina­če do­šao, ali ta­da ni­je. On­da sam zvao Do­bri­cu Ćo­si­ća i on ni­je hteo da gos­tu­je na te­le­vi­zi­ji. Ja­sno mi je bi­lo. Go­mi­la ja­d­ni­ka i ne­sre­ć­ni­ka ko­ja je hte­la da uća­ri ne­što do­šla je tog Pe­tog ok­to­bra na vla­st. Vuk Dra­ško­vić je po­ha­rao šta je mo­gao, i ni­je je­di­ni. To se me­ni ni­ka­ko ni­je do­pa­da­lo. Po­sle Pe­tog ok­to­bra po­ma­gao sam ra­di­ka­le, jer je­di­ni ni­su po­ka­zi­va­li te lo­po­v­ske sklo­nos­ti kao dru­gi. Ne­ki lju­di su stran­ke pre­tva­ra­li u pre­du­ze­ća i sa nji­ma ni­sam mo­gao ni­ka­ko.

Ne ka­jem se ni zbog čega

Što se ula­ska u po­li­ti­ku ti­če, tu ko­n­kre­t­no mi­slim da ni­sam po­gre­šio. Bio sam vr­lo spo­so­ban i če­dan. Vo­leo sam to. Sma­tram da sam po­li­ti­ci dao mno­go osni­va­njem vi­še­par­ti­z­ma, jer je ta­da bi­lo ma­lo ta­kvih lju­di. I Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je hteo da mu se izvi­nim što sam osno­vao De­mo­krat­sku stran­ku. Izvi­nje­nje bi, da sam mu ga dao, za me­ne zna­či­lo po­zi­ci­ju di­re­k­to­ra RTS. To sam od­bio. Ka­sni­je sam po­mi­slio da sam mo­žda po­gre­šio. Ipak, ni­sam bio ka­ri­je­ri­sta. Ni­sam to bio ja. Ne mo­gu da ka­žem čak ni zbog to­ga da se ka­jem.

Lju­di su mi ka­sni­je go­vo­ri­li da mi po­li­ti­ka uo­p­šte ni­je tre­ba­la, jer me je sva­ka vla­st ze­znu­la. A vi­di­te, ja se ni­kad ni­sam ose­ćao ze­znu­tim. Mo­žda sam u ži­vo­tu imao gre­šči­ce. Kru­p­ne gre­ške ni­sam imao i ne­ma to­ga zbog če­ga se u ovom mom le­pom ži­vo­tu ka­jem.

Bo­l­ni­č­ka patnja

Po­sle svih uj­du­r­ma ko­je su mi za­da­va­li i bo­la ko­ji su mi na­no­si­li, ule­teo sam, bez tog sred­njeg do­ba, di­re­k­t­no u sta­rost, sa bo­le­sti­ma i svim tim. Pr­vo sam imao sr­ča­ni udar. Ina­če, ve­ro­vao sam du­bo­ko da lju­di ko­ji ne­ma­ju mo­zga, ne mo­gu da ima­ju mo­žda­ni udar. Ne znam za­što se me­ni to de­si­lo. A de­si­lo mi se. Kad mi se i to de­si­lo, i taj mo­žda­ni, kre­nu­le su da se go­mi­la­ju ra­zne bo­le­šti­ne. Be­žao sam od le­ka­ra. Ne vo­lim da ot­kri­vam ne­ke bo­le­sti. Stal­no tra­že ne­ke ra­ko­ve, stal­no ba­ca­ju sta­re u fr­ku. Uvek sam vi­še slu­šao ma­min sa­vet, još od on­da kad sam bio ma­li. „Si­ne, kad te ne­što za­bo­li, kad ti je te­ško, ma­lo se šću­ću­ri, pro­ći će“. Go­vo­ri­la mi je da ne bu­dem hi­po­ho­n­dar i ne tr­čim kod le­ka­ra jer oni vo­le da pro­na­la­ze bo­le­sti. I ta­ko se i de­ša­va­lo. Nekoliko pu­ta sam bio u bo­l­ni­ci i sva­ki taj put bio je tra­ge­di­ja za me­ne. Te­ško sam to pod­no­sio.

Ži­vim za ljubav

Sa­da već ni­sam ta­ko mlad, a i bo­le­stan sam. Ipak, sva­kog da­na ho­dam se­dam ki­lo­me­ta­ra. Imam i pa­me­t­ni sat, jer mi je tre­bao ne­ko pa­me­t­ni­ji od me­ne za tu še­t­nju. Po­se­ban plan za bu­du­ć­nost ne­mam. Te­ra­li su me da na­pi­šem knji­gu. Ni­sam hteo jer ni­sam pi­sac. Ni­sam hteo ni in­te­r­net ra­dio. Ne ra­z­mi­šljam o po­slov­noj bu­du­ć­nos­ti. Je­di­no o če­mu ra­z­mi­šljam je­ste zdra­va bu­du­ć­nost sa svo­jom po­ro­di­com. Tek sad sam shva­tio njen zna­čaj. Dok im ni­sam bio po­sve­ćen zbog po­sla, ni­sam to shva­tao. Da­nas shva­tam. Vo­lim mo­ju že­nu i de­cu, ži­vim za njih. Lju­bav je sve što se me­ni de­si­lo. Moj ži­vot je lju­bav.

Zna­te, će­r­ka kad god do­la­zi ku­pu­je mi po­klo­ne, a ja je pi­tam: „Za­što tro­šiš no­vac na sta­rog oca?“ A ona ka­že: „Ća­le, ti ne znaš ko­li­ko smo se mi ra­do­va­li kad ti do­đeš sa slu­žbe­nog pu­ta i do­ne­seš mi po­klon.“ I sad mi su­ze idu kad na to mi­slim. Ta­ko ona me­ni po­kla­nja uvek ma­lo ra­dos­ti. Mo­ja bu­du­ć­nost su te ma­le ra­dos­ti. Vo­lim da mi svi bu­du sre­ć­ni i ni­šta mi ne tre­ba. Ja za­pra­vo imam sve.

Aleksandar Milić Mili pojavio se danas na snimanju naredne epizode popularnog takmičenja “Zvezde Granda” i tom prilikom podelio svoje utiske sa Tajlanda.

– Super je bilo na Tajlandu, svakom bih preporučio. Malo sam se povredio na džet skiju, ali mlad sam, zarašće rana – rekao je kroz smeh.

– Na odmoru sam provodio vreme i na telefonu. U takmičenju sve ide svojim tokom, moji kandidati su spremni, videćemo kako će to izgledati, koliko će straha da pokažu. Najbitnija je energija koju imaju, moraju da imaju harizmu – rekao je Mili.

Mili je onda otkrio da najveće nade od svih zvezda “Granda” polaže u Zoranu Mićanović.

– Sa Zoranom Mićanović imamo velike planove, ona je odabrana kao veliki potencijal. Bitno je da prepoznam taj potencijal, karijera se gradi polako. Prva pesma je imala veliki uspeh i to sada stvara problem jer je jako mlada. Treba dati vremena svima – zaključio je on.

Podsetimo, Mili je bio mentar Zorani dok je bila u pomenutom takmičenju, a radio joj je i prvu pesmu koja je postala ogroman hit.

Kurir.rs/Blic

Bogdan Srejović, Cecin bivši dečko, izbegavao je mesta gde ima novinara. Bilo ga je nemoguće videti na javnim dešavanjima a sada je to odlučio da promeni.

Naime, Bogdan je odlučio je da dođe na premijeru filma “Oluja”.

Bogdan je stigao elegantno obučen i lepo raspoložen. Srejović je došao sa prijateljima, a međju njima je bila i crnka od koje se sve vreme nije odvajao.

Kurir.rs/S.B.

Posle pljačke pumpe u Mirijevu, policija je sinoć tokom potere na Karaburmi usmrtila razbojnika M.M., a stanari ovog dela Beograda kažu da su prestravljeni.

Prema rečima stanara zgrade koja gleda na pumpu koja je sinoć bila na udaru pljačkaša oni su šokirani celokupnom dramom koja se dogodila.

– Čuli smo sirene koje su bile toliko jake. Kad smo izašli ispred zgrade policija je opkolila pumpu i zamolila nas da ne izlazimo jer je veoma opasno jer tragaju za naoružanim lopovom. Uplašili smo se i odmah vratili u stan – kaže jedna od komšinica, dok druga dodaje:

00:11

Ovde je savladan razbojnik sa Karaburme

– Policajci su jurili sa pištoljima u rukama ka gornjoj ulici i ubrzo smo čuli tri hica. Bili smo prestravljeni.

Komšije objašnjavaju i da su pomislili da su to bili pucnji upozorenja lopovu.

– Mislili smo da niko nije ranjen ili ubijen, ali kad smo čuli da je pokušao da ubije policajce, pa bilo je ili on, ili oni, a oni treba da nas čuvaju i to je razumljivo – rekao je meštanin ovog kraja grada.

Na pumpi koja je sinoć opljačkana nisu bili raspoloženi da komentarišu nemilu situaciju.

– Radnik nije povređen – kažu sa pumpe koja je opljačakana.

Kako nezvanično saznajemo, radnik na pumpi radi svega dva meseca.1 / 14 FOTO: KURIR

Ovde je razbojnik savladan

Ljudi koji žive u Ulici Salvadora Aljendea gde je policija sinoć uspela da savlada pljačkaša M. M. kažu da su čuli tri hica.

– Čuli smo kako policija viče :”Ruke u vis! Ruke u vis, odmah!”, na šta je napadač sa pištoljem u ruci rekao “pustite vi vaše”, a ubrzo se začula tri hica – kažu komšije i dodaju:

– Ubrzo se čula Hitna pomoć. Pokušali su ga reanimiraju, ali nisu uspeli. M. M. je preminuo na licu mesta a uviđaj je trajao satima. Na licu mesta i dalje si vidljivi tragovi krvi.

Podsetimo, M.M. opljačkao je benzinsku pumpu, a zatim pobegao i u jurnjavi pokušao da ubije policajce stradao je od hitaca pripadnika MUP Srbije, a kako nezvanično saznajemo pobegao je peške.

– M.M. je sinoć, kako su i zabeležile kamere sa video-nadzora pumpe naoružan sedeo u kolima i posmatrao neko vreme kada je najbolja prilika da uleti na pumpu i počini razbojništvo. Kada je video da ispred pumpe ima samo jedno vozilo koje toči gorivo krenuo je u akciju – kaže sagovornik i dodaje:

– Maskiran hiruškom maskom i sa pištoljem u ruci s vrata se zaleteo ka pultu gde je bio radnik pumpe. Nesrećni radnik nije ni podigao glavu, a M.M. mu je uperio pištolj u glavu i uzviknuo:” Vadi pare! Vadi pare!”

(Kurir.rs)