Category: Uncategorized

Jedna dečija rodjendanska torta sa munchmallow keksićima, ali itekako je vole i odrasli. Ove su se kore sušile ali možete i lakše da je napravite tako što dodate orahe u koru i isšećete je 10 – 15 minuta na 200 stepeni. Nema bojazni da ne uspe.

Kore – 2 x po :

• 5 belanaca
• 5 kašika šećera
• 1 čep sirćeta
• ( 50 gr  mlevenih orasa i 2 kašike brašna ako ne sušite kore )

Fil:

• 700 ml mleka
• 10 žumanaca
• 3 pudinga od vanile
• 1 kaš  brašna
• 1 vanilin šećer
• 250 gr šećera
• 250 gr margarina
• 100 gr čokolade za kuvanje

Još:

• 20 kom. munchmallow-a

Zagrejati rernu na 120 stepeni ako sušite ili na 200 ako pečete kore.

Ulupati belanca pa dodavati šećer uz mućenje, na kraju sirće i sve istresti u obložen pleh i staviti da se suši kora sat vremena.

Ako pečete onda ulupati belanca pa dodavati šećer i mutiti. Kada se dobije jak šne dodati brašno i mlevene orahe, sjediniti, istresti u obložen pleh i peći 10 – 15 minuta.

Ponoviti postupak još jednom.

Pomešati žumanca, puding i brašno, kao i šećer sa malo hladnog mleka i razmutiti da nema grudvica.

Ostatak mleka staviti da provri pa zakuvati kad provri razmućenu masu i mešati dok se ne zgusne.

Ohladiti pa ulupati margarin i dodati mu ohladjen fil i izmutiti.

Munchmallow odvojiti od keksića, korice i te keksiće izmrviti trećinu, druga trećina je čisto žuta a u treću otopiti čokoladu i dodati. Na koru naneti fil sa mrvicama pa munchmallow, drugi fil, koru, pa čokoladni fil i dekorisati po želji.

Ohladiti pa poslužiti.

Srbija je doživela nekoliko masovnih zločina, tragedija, ali nikada žrtve nisu bile deca i mladi, kao što je to bio slučaj sada u Beogradu i u Mladenovcu.

Samo u 21. veku, pre ovih poslednjih tragičnih događaja, imali smo pet stravičnih masakra – u Leskovcu (2002.), Jabukovcu (2007.), Velikoj Ivanči (2013.), Kanjiži (2015) i Žitištu (2016.). Slučajnost ili ne, ali svih sedam jezivih zločina, uključujući i ova dva poslednja, uvek su se događala u periodu od četiri meseca, od aprila do jula!

Kada je lokacija u pitanju, tri su se dogodila na široj teritoriji Beograda, od kojih dva u Mladenovcu (Velika Ivanča i ovaj poslednji u Duboni i Malom Orašju, na granici sa smederevskom opštinom), dva u Vojvodini, te po jedan u istočnoj i južnoj Srbiji.

Leskovac, 2002.

Jula 2002. dogodilo se serijsko ubistvo koje je u crno zavilo četiri porodice, a počinio ga je Dragan Čedić (32), meštanin zbog kog i danas žitelje ovog grada na jugu Srbija prolazi jeza. Čedićev krvavi pir odigrao se neverovatno brzo, za samo 25 minuta, a usmrtio je sedam osoba i to navodno zbog ljubavnih problema.

Najpre je u bilijar klubu ubio Nenada Lukića (30) i teško ranio Slavoljuba Kržalića, da bi zatim ubio suprugu Biljanu, njenu sestru Ivanu, drugu Biljaninu sestru Jelenu i njenog supruga Bobana.

Na meti ubice našle su se i dve Jelenine školske drugarice, Čedić je jednu usmrtio, a drugu ranio. Konačno, otišao je do tetke po majci ubijenih sestara, ubio Biserku Ristić, a teško ranio njenog supruga i sina.

Jabukovac, 2007.

Višestruko ubistvo u Jabukovcu desilo se 27. jula 2007. godine, u selu Jabukovac kod Negotina, kada je naoružan lovačkom puškom 39-godišnji Nikola Radosavljević ubio devet meštana, a troje teže ranio. Radosavljević je za ubistva „okrivio“ crnu magiju.

U masakru su nastradali: Draginja (55) i Branislava Borongića (57), Persa Banković (37), Branislav Badejević (30), Srđan Bađikić (15) i Anika Čogić (62). Teško su ranjeni Siniša Bađikić (36) i Vanuca Baderević (70).

Velika Ivanča, 2013.

Masovno ubistvo poznato i kao “pokolj u Velikoj Ivanči” dogodilo se ujutro 9. aprila 2013. u selu Velika Ivanča u opštini Mladenovac, kada je šezdesetogodišnji Ljubiša Bogdanović hicima iz pištolja ubio čak 13 ljudi.

Bogdanović je prvo ubio osamdesettrogodišnju majku Dobrilu i četrdesetdvogodišnjeg sina Branka. Potom je provalio u kuću porodice Despotović gde je pobio svih pet članova, uključujući dvogodišnjeg Davida.

Zatim je ubio po dvoje članova porodica Ješić, Mijailović i Stekić. Krvavi pir trajao je pola sata, a završio se pokušajem ubice da izvrši samoubistvo hicem u glavu. Preminuo je dva dana kasnije.

Kanjiža, 2015.

Sedam osoba je ubijeno u maju 2015. godine, a jedna je ranjena u porodičnoj tragediji kod Kanjiže, u mestima Martonoš i Orom. Tragedija se dogodila dan posle svadbe, kada je mladoženjin otac ubio, između ostalih, snahu i njene roditelje.

Rade Šefer je, pod dejstvom alkohola, zbog toga što se protivio tom braku, sa više hitaca iz lovačke puške ubio snahu Nataliju i njene roditelje Šandora i Karolinu, kao i svoju suprugu Rozu i njene roditelje.

Ubica je nakon masakra u kući mladinih roditelja u Martonošu, okončao i svoj život.

Žitište, 2016.

Nezapamćeni zločin dogodio se 2. jula 2016. godine u kafiću “Makijato” u Žitištu kod Zrenjanina kad je Siniša Zlatić (46) rafalima iz “kalašnjikova”, koji je navodno doneo s ratišta, ubio bivšu suprugu Dijanu (30), njenog prijatelja Stevana Jojića (40), Vladimira Mijatovića (40), Jovanu Popović (20) i Vladimira Kosovića (34), a ranio još 22 osobe.

Tragedija se dogodila za vreme održavanja “Pile festa”, a među povređenima bilo je i troje maloletnika.

Ovim masakrima treba dodati i dva koja su se dogodila u Jugoslaviji, i oba su za poprište imala kasarne, a za izvršioce i žrtve vojnike.

Paraćin, 1987.

Masakr koji je šokirao Jugoslaviju poznat i kao “Paraćinski pokolj” dogodio se 3. septembra 1987. godine, nešto posle tri časa ujutro, u kasarni JNA „Branko Krsmanović” u Paraćinu.

Vojnik Aziz Keljmendi, Albanac s Kosmeta, pucao je iz automatske puške po spavaonici i ubio četiri vojnika, a ranio petoricu. Među poginulim, dvojica su bila iz Bosne i Hercegovine, a po jedan iz Hrvatske i Srbije.

Vranje, 1993.

Još jedan masakr u kojem su nastradali vojnici dogodio se u spavaonici vranjske kasarne “Južnomoravske brigade” 3. juna 1993. kada je Jožef Meneder (22) iz Bajše kod Bačke Topole hicima iz automatske puške ubio sedmoricu vojnika.

On je razvalio rešetke na prozoru pritvorske prostorije u kasarni, napao je stražara i oteo mu oružje, kojim je ubio šest vojnika, jednog zastavnika i na kraju sebe. Kasnije je utvrđeno da je ubica imao psihičkih problema.

Kurir.rs/Blic

Hit!

Poznato je da je majka pevačice Teodore Džehverović Gordana Džehverović redovan kupac u jednom kineskom tržnom centru na Novom Beogradu.

Gordana to nikad nije krila, a da od ove navike nije odustala, može se videti i na osnovu fotografije koja je ovih dana postala viralna na društvenim mrežama.

Na njoj se može videti mama Džehva u opuštenom sportskom izdanju u šopingu, i to s punim kesama kineske robe, koju će kasnije iskoristiti za šivenje kostima koje njena mezimica oblači za razne nastupe i pojavljivanje u medijima.

– Džehva, koja redovno pazari kod Kineza nakit i gluposti, od kojih pravi Teodori “kostime” – piše na jednoj objavi s Tvitera.

Pronađeni su manji ostaci letelice koja je danas nestala u Lici.

Sportski avion “Cirrus 20” oznake PHYMC, holandskih registracijskih oznaka, koji je bio na letu iz Maribora prema Puli, nestao je s radara kod Ogulina.

Pokrenut je protokol za pad aviona, a nakon velike potrage, u 19.25 je objavljeno da su pronađeni manji ostaci letelice na području mesta Mali Makovnik, javlja dnevnik.hr.

Prema informacija hrvatskih medija u letelici su bile tri osobe. Navodno su imali goriva za četiri sata, a planirani let trebalo je da traje sat vremena.

Na terenu je više od 120 ljudi angažovano u potrazi, međutim, problem je što se na mogućem području gde je nestala letelica nalazi i područje koje nije u potpunosti razminirano.

Učenik sedmog razreda ubio je 3. maja ušao u Osnovnu školu “Vladislav Ribnikar” koju je i sam pohađao, školskog čuvara i osmoro učenika, dok je jedna učenica preminula u bolnici 15. maja. U ovom jezivmo masakru ranjeno je još nekoliko đaka i nastavnica istorije.

Deo njegovog plana bio je da na ulaz u školu baci Molotovljeve koktele kako bi onemogućio policiju da uđe i spreči ga da izvrši do kraja jezivi plan zbog kog je tog jutra došao u školu, što na kraju nije uradio. Ipak, o tom delu plana dečaka najmanje se zna.

Kada je u danu pucnjave u školi objavljeno da je dečak, osim dva pištolja i pet okvira sa mecima, u rancu imao i četiri Molotovljeva koktela, prvo pitanje koje je u javnosti je kako niko nije primetio spisak za odstrel koji je pravio, kao i kako niko nije primetio da dete pravi četiri eksplozivne naprave. Da li su roditelji tog jutra ulazili u sobu dečaka, s obzirom na na to da niko nije znao da je sa sobom poneo Molotovljeve koktele, ali i da spisak potencijalnih žrtava i mapu škole nije ni pokušavao da sakrije, već ih je ostavio na radnom stolu.

U okviru slučaja istražuje se upravo na koji način je dečak mogao da nabavi ili napravi četiri Molotovljeva koktela, a da niko nije primetio šta radi. Nije isključeno da je dečak Molotovljeve koktele napravio sam, s obzirom na to da je vrlo lako na internetu doći do informacija o tome šta je Molotovljev koktel, od kojih se komponenti sastoji, kao i videti detaljna uputstva kako da se napravi takva bomba. Nije toliko teško da dete nabavi flaše i tkaninu, ali nije poznato na koji način je 13-godišnji dečak došao do zapaljive materije.

Takođe, s obzirom na to da Molotovljev koktel mora da bude u staklenoj flaši kako bi se ona pri bacanju razbila, a materija zapalila, nije poznato odakle dečaku staklene flaše, s obzirom na to da ih deca obično ne koriste, a ukoliko ih je uzeo iz kuće, kako, ponovo, niko nije primetio da su one nestale ili da ih dečak negde drži.

Upravo taj ručno napravljeni eksploziv mogao je da bude glavno sredstvo koje bi dečaku pomoglo da ubije sve osobe sa svog spiska ili da nasumičnim pucanjem ubije možda i više dece nego što ih je na spisku bilo. Jedina stvar koja je dečaka. sprečila da baci Molotovljeve koktele i da sebi dodatno vreme kako bi pucao u više osoba bio je napad panike.

Kako je sam rekao u izjavi pred nadležnim organima, uplašio se da baci Molotovljeve koktele, počeo je teško da diše i naposletku je pomislio kako bi trebalo da pozove policiju i preda se, što je i uradio. Takođe se postavlja pitanje da li je dečak imao pomoć, s obzirom na to da je imao spomenuti spisak učenika koje je planirao da ubije, mapu rasporeda učionica, ali i plan da spreči policiju da uđe u školu.

Podsetimo, ubica je bio opsednut filmovima i serijalima o serijskim ubicama, veličao je narko bosa El Čapa i često pretraživao internet i čitao o njemu. Interesovao se na koji način su ubijale serijske ubice, kakvo su oružje koristili, ko su im bile žrtve. Pre masakra gledao je video na Jutjubu u kom se vidi mladić s oružjem, kako snajperom nišani ljude. Dečak je gledao filmove i serije koji prikazuju patnju porodica ubijenih, ali i majki ubica, a svoju majku je poistovećivao s njima i želeo da pati.

Nada Malbašić, koja je nakon saobraćajne nesreće provela 34 godine u komi, čime se može svrstati među medicinske fenomene, sahranjena je prošlog vikenda u Banjaluci.

Neverovatne detalje o sudbini nesrećne Banjalučanke za “Glas Srpske” ispričao je njen rođeni brat Marinko Malbašić koji je naglasio da je Nada tada imala samo 22 godine i tek počela da živi.

Tog kobnog 15. jula 1989. godine u teškoj saobraćajnoj nesreći u Banjaluci automobil u kome se nalazila Nada udario je u stablo kestena. Nastradali su Boško Maksimović i Stanoja Matić, a teške povrede zadobile su Sanda Mihajlović i Nada.

– To se desilo 1989. godine. Druga sestra, koja je živela u Švajcarskoj, došla je ovde na godišnji odmor i družila se sa Nadom. Sreli su svog školskog druga i seli u auto. Sve se desilo oko pola jedan posle ponoći. Nažalost, dva momka su na mestu nastradala, a Sanda je povređena. Bila je u komi nekoliko meseci. Posle se probudila i nastavila normalan život. Završila je fakultet, radi u banci, dobila je i dete. Nada je bila u komi čak 34 godine – rekao je Malbašić.

To se desilo nedaleko od centra grada, a fotografije nesreće prolaze mu kroz glavu i danas.

– Nesreća se desila preko puta parka “Mladen Stojanović”. Nada je medicinski fenomen po tom pitanju bez sumnje. Na telu nije imala ni krasticu posle toliko godina – rekao je Malbašić.

Tokom proteklih decenija hranjena je putem sonde.

– Pukla joj je butna kost pa je dobila masna tkiva koja su zatvorila srednji mozak koji je centar za govor i ravnotežu. Takvih pet miliona slučajeva živi u Americi s tom dijagnozom posle udesa. Upoznao sam i devojku koja je bila devet godina u komi i probudila se – rekao je Malbašić.

Borba za život njegove sestre počela je odmah nakon nesreće.

– Dok je bila u Banjaluci, nekih desetak dana, išli smo u posete redovno, a kad je otišla u Švajcarsku bili smo kod nje i uz nju svaki dan. Ne samo mi, nego i porodica ujaka i njihova deca. Dugo smo završavali proceduru da dođe avion po nju, a tada je bilo teško i da avion sleti na naš aerodrom jer je bio vojni. Ganjali smo dozvole u Sarajevu za let. Bio je to mlazni avion – rekao je Malbašić.

Borba je nakon toga nastavljena u Švajcarskoj.

– Kad su doneli respirator odnosno ta veštačka pluća uz pomoć kojih je i prebačena, dovezli smo je do aerodroma, a za dva sata je bila u klinici. Sletela je u Cirih, a u Lucern je prebačena helikopterom. Tamo je bila sve 34 godine – rekao je Malbašić.

Marinko kaže da nikad nisu gubili nadu da će Nada uspeti da se izbori.

– Imali smo nadu da će uspeti da se iščupa jer je bila poznata kao veliki borac. Posebno jer su problem pravila ta masna tkiva koja su blokirala srednji mozak i centar za ravnotežu i govor. Postojala je mogućnost da se to može regenerisati pošto je baš na toj klinici bilo slučajeva i po sedam-osam godina da ljudi budu u komi pa su se probudili. Moju sestru je ipak zadesila neka druga sudbina i umrla je kao heroj, ali je i medicinski fenomen jer nešto slično do sada nije viđeno u svetu – rekao je Malbašić.

Prema njegovim rečima, bilo je puno troškova, ali dali su sve od sebe da pokušaju da spasu Nadu. Sudbina je ipak htela drugačije.

– Dali smo sve od sebe da spasimo mlad život. Tu mislim na razne terapije i bioenergičare. I kad je preminula nije imala nijedne otvorene rane na telu posle toliko godina u komi – rekao je Malbašić.

Prema rečima struke do kome dolazi zbog teških povreda mozga uzrokovanih udarcima u glavu ili moždanim udarom. Iako se svačije iskustvo razlikuje, jedna stvar ostaje ista. Oči osobe koja je u komi biće zatvorene i činiće se da ne reaguje na okolinu.

Retki su slučajevi u kojima ljudi mogu reagovati ili komunicirati odnosno imati osnovne reflekse poput kašljanja. Takođe pacijenti verovatno najčešće ne reaguju na zvuk ili bol. Neki mogu samostalno disati, ali u ozbiljnijim slučajevima će im biti potrebna pomoć medicinskih aparata.

Marinko Malbašić opisao je i kako je došlo do nesreće koja je odredila sudbinu njegove sestre Nade.

– Do nesreće je došlo jer je put bio opran, moguće da je bio i masan, a dečko koji je vozio nije bio u alkoholisanom stanju. Moguće je da je dao malo jači gas. Kasnije se zapleo u drvo i dva momka su preminula na mestu nesreće. O tome su pisali i tada svi mediji – rekao je Malbašić.

I djeca od 14 godina idu u pritvor: Djevojčica koja je napala drugove i veličala dječaka ubicu provešće 30 dana u zatvoru!

Proteklih nedjelja Srbiju su tresli jezivi zločini čiji su počinioci bili maloljetnici mlađi od 14 godina, koji ne podliježu krivičnoj odgovornosti. Zbog te činjenice, lisice na ruke su stavljene u većini slučajeva njihovim očevima. Međutim, u Novom Sadu djevojčici (14) koja je prijetila školskim drugovima i veličala ubicu iz “Ribnikara” određen je pritvor, zbog čega se postavlja pitanje: “Šta se događa kada djeca u periodu od 14 do 16 godine života učine krivično djelo?”.

Advokat Radomir Munižaba za “Blic” navodi da, prema srpskom zakonodavstvu, maloljetniku od napunjenih 14 godina može da se odredi mjera pritvora, ali su uslovi za određivanje pritvora restriktivniji u odnosu na uslove koji su postavljeni prema punoljetnim licima.

– U našem pozitivnom zakonodavstvu je moguće da se maloljetniku od 14 godina starosti u krivičnom postupku odredi mjera pritvora od strane sudije za maloljetnike, ali su uslovi za određivanje pritvora restriktivniji u odnosu na uslove iz opšteg krivičnog postupka, tj. prema punoljetnim licima – kaže Munižaba.

On dodaje da se maloljetnicima pritvor može odrediti za teža krivična djela.

– Maloljetnicima se pritvor može odrediti za teža krivična djela i ako postoje posebne teške okolnosti krivičnog djela koje je učinjeno od strane maloljetnika – kaže sagovornik.

Munižaba potom objašnjava da se organ postupka u skladu sa okolnostima izvršenja krivičnog djela od strane maloljetnika kao i sa krivičnim djelom koje je maloljetnik izvršio donosi odluku da li će protiv nekog roditelja ili protiv oba roditelja podnijeti krivičnu prijavu, a takođe i da li će predlagati da se od strane suda odredi mjera pritvora protiv roditelja.

– U praksi to moraju biti teža krivična djela, kao i posebno teže okolnosti kojim je učinjeno krivično djelo od strane maloljetnika – rekao je Munižaba.

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Novom Sadu, uhapsili su prekjučer djevojčicu (14) iz okoline grada, zbog postojanja osnova sumnje da je učinila krivična djela – ugrožavanje sigurnosti, izazivanje panike i nereda, kao i nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija.

Kako je saopšteno iz MUP-a, sumnja se da je učenica prijetila školskim drugarima iz razreda, ali i na društvenoj mreži pružala podršku dječaku koji je osumnjičen za ubistvo u beogradskoj Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”.

Policija je, kako je saopšteno, u njenoj sobi pronašla metak nepoznatog kalibra.

Maloljetnica je uz krivičnu prijavu privedena nadležnom sudiji Višeg suda u Novom Sadu koji joj je, poslije saslušanja, odredio pritvor do 30 dana.

Učenik sedmog razreda beogradske škole “Vladislav Ribnikar” 3. maja je u školu ušao sa očevim pištoljem. Kobnog dana ispalio je hice u pravcu čuvara škole, Dragana Vlahovića, a potom usmrtio i dvije dežurne učenice. Trinaestogodišnjak se zatim uputio ka kabinetu historije gdje je ubio sedam školskih drugara, a ranio takođe pet učenika i nastavnicu historije. 

I. Š. (32) iz Kovačice uhapšen je zbog nasilja u porodici koje je počinio nad ocem D. Š. (62).

On je, kako se navodi, nakon svađe u kući nasrnuo na oca, fizički ga napao, udarao rukama po glavi, a onda mu pretio smrću.

Uhapsili su ga policijski službenici PS Mladenovac u saradnji sa Osnovnim javnim tužilaštvom.

Određen mu je pritvor do 48 sati i napisana prijava za nasilje u porodici.

Martin Pistorijus iz Južne Afrike bio je tipičan dečak koji je voleo da se igra, a onda je pao u komu iz koje se nije budio 12 godina. Iz dubokog sna se probudio 2001. godine, a danas, iako ne može da govori, drži motivacione govore o tome kako je živeti u svetu u kome se ne može reći “volim te“.

Detinjstvo mu je naglo prekinula misteriozna bolest – kada se jednog dana vratio iz škole sa upalom grla, ali njegova majka nije obraćala pažnju na to, misleći da će sve brzo nestati pomoću čaja.

Međutim, njegovo stanje se brzo pogoršalo i više nije mogao ni da hoda, ni da stoji, a nije ni govorio. Lekari su pretpostavili da je bolestan od kriptokoknog meningitisa, ali pre nego što su mogli bilo šta da preduzmu, dečak je pao u komu.

U ranom periodu o kojem Martin nije znao ništa, bio je u dubokoj komi. Posebnu brigu o njemu organizovala je porodica – od kupanja, hranjenja uz pomoć sonde, okretanja. Ali sa 16 godina, Martin se iznenada probudio – i postao svestan svega što se dešava oko njega. Ipak, i dalje nije mogao da se kreće, da komunicira sa porodicom, niti da im na bilo koji način pokaže da je prisutan.

– Mrzeo sam centar za negu, bilo mi je strašno. Ništa mi nisu uradili, čupali su me za kosu, udarali me metalnom kašikom u zube da jedem. Često su mi davali vruć čaj, šamarali me, ponašali se kao da nisu ljudi – rekao je Martin.

Osim toga, žalio se čak i na seksualno zlostavljanje u kojem bi ga službenica doma zgazila i simulirala seks po telu, dodirujući mu genitalije…

– Stavili bi me ispred televizora, koji bi radio celo popodne. Svaki dan program je bio isti, Barni dinosaurus. Bože, koliko sam mrzeo tu emisiju – prisectio se on.

Od svega što je doživeo u komatoznom telu, kao najbolniji trenutak navodi ono što je rekla njegova majka. Naime, ona je u jednom trenutku stajala pored njega, brisala ga krpom i gledajući u njegovo beživotno telo rekla naglas „Nadam se da ćeš umreti“. Martin je to čuo i ostalo mu je u pamćenju. Iako ga je to tada strašno rastužilo, danas potpuno razume.

“Najgore je bilo što nisam mogao da je zagrlim, da joj kažem kako se dobro brine o meni, koliko sam joj zahvalan“, objasnio je Martin u suzama.

Nada Malbašić, koja je nakon saobraćajne nesreće provela 34 godine u komi, čime se može svrstati među medicinske fenomene, sahranjena je prošlog vikenda u Banjaluci.

Neverovatne detalje o sudbini nesrećne Banjalučanke za “Glas Srpske” ispričao je njen rođeni brat Marinko Malbašić koji je naglasio da je Nada tada imala samo 22 godine i tek počela da živi.

Tog kobnog 15. jula 1989. godine u teškoj saobraćajnoj nesreći u Banjaluci automobil u kome se nalazila Nada udario je u stablo kestena. Nastradali su Boško Maksimović i Stanoja Matić, a teške povrede zadobile su Sanda Mihajlović i Nada.

– To se desilo 1989. godine. Druga sestra, koja je živela u Švajcarskoj, došla je ovde na godišnji odmor i družila se sa Nadom. Sreli su svog školskog druga i seli u auto. Sve se desilo oko pola jedan posle ponoći. Nažalost, dva momka su na mestu nastradala, a Sanda je povređena. Bila je u komi nekoliko meseci. Posle se probudila i nastavila normalan život. Završila je fakultet, radi u banci, dobila je i dete. Nada je bila u komi čak 34 godine – rekao je Malbašić.

To se desilo nedaleko od centra grada, a fotografije nesreće prolaze mu kroz glavu i danas.

– Nesreća se desila preko puta parka “Mladen Stojanović”. Nada je medicinski fenomen po tom pitanju bez sumnje. Na telu nije imala ni krasticu posle toliko godina – rekao je Malbašić.

Tokom proteklih decenija hranjena je putem sonde.

– Pukla joj je butna kost pa je dobila masna tkiva koja su zatvorila srednji mozak koji je centar za govor i ravnotežu. Takvih pet miliona slučajeva živi u Americi s tom dijagnozom posle udesa. Upoznao sam i devojku koja je bila devet godina u komi i probudila se – rekao je Malbašić.

Borba za život njegove sestre počela je odmah nakon nesreće.

– Dok je bila u Banjaluci, nekih desetak dana, išli smo u posete redovno, a kad je otišla u Švajcarsku bili smo kod nje i uz nju svaki dan. Ne samo mi, nego i porodica ujaka i njihova deca. Dugo smo završavali proceduru da dođe avion po nju, a tada je bilo teško i da avion sleti na naš aerodrom jer je bio vojni. Ganjali smo dozvole u Sarajevu za let. Bio je to mlazni avion – rekao je Malbašić.

Borba je nakon toga nastavljena u Švajcarskoj.

– Kad su doneli respirator odnosno ta veštačka pluća uz pomoć kojih je i prebačena, dovezli smo je do aerodroma, a za dva sata je bila u klinici. Sletela je u Cirih, a u Lucern je prebačena helikopterom. Tamo je bila sve 34 godine – rekao je Malbašić.

Marinko kaže da nikad nisu gubili nadu da će Nada uspeti da se izbori.

– Imali smo nadu da će uspeti da se iščupa jer je bila poznata kao veliki borac. Posebno jer su problem pravila ta masna tkiva koja su blokirala srednji mozak i centar za ravnotežu i govor. Postojala je mogućnost da se to može regenerisati pošto je baš na toj klinici bilo slučajeva i po sedam-osam godina da ljudi budu u komi pa su se probudili. Moju sestru je ipak zadesila neka druga sudbina i umrla je kao heroj, ali je i medicinski fenomen jer nešto slično do sada nije viđeno u svetu – rekao je Malbašić.

Prema njegovim rečima, bilo je puno troškova, ali dali su sve od sebe da pokušaju da spasu Nadu. Sudbina je ipak htela drugačije.

– Dali smo sve od sebe da spasimo mlad život. Tu mislim na razne terapije i bioenergičare. I kad je preminula nije imala nijedne otvorene rane na telu posle toliko godina u komi – rekao je Malbašić.

Prema rečima struke do kome dolazi zbog teških povreda mozga uzrokovanih udarcima u glavu ili moždanim udarom. Iako se svačije iskustvo razlikuje, jedna stvar ostaje ista. Oči osobe koja je u komi biće zatvorene i činiće se da ne reaguje na okolinu.

Retki su slučajevi u kojima ljudi mogu reagovati ili komunicirati odnosno imati osnovne reflekse poput kašljanja. Takođe pacijenti verovatno najčešće ne reaguju na zvuk ili bol. Neki mogu samostalno disati, ali u ozbiljnijim slučajevima će im biti potrebna pomoć medicinskih aparata.

Marinko Malbašić opisao je i kako je došlo do nesreće koja je odredila sudbinu njegove sestre Nade.

– Do nesreće je došlo jer je put bio opran, moguće da je bio i masan, a dečko koji je vozio nije bio u alkoholisanom stanju. Moguće je da je dao malo jači gas. Kasnije se zapleo u drvo i dva momka su preminula na mestu nesreće. O tome su pisali i tada svi mediji – rekao je Malbašić.