Gordana Bjelica o Miroslavu Lazanskom ekskluzivno za Story
Ako bismo izdvojili samo zanimljive pojedinosti dosadašnje biografije glumice Gordane Bjelice (63), bili bi potrebni romani da se sve adekvatno uobliči. Intrige, tajne, veze prepune ljubavi i strasti, majčinstvo, aplauzi, nagrade, glumački izazovi, prosidbe, razvod… sve je svojim virtuoznim perom ona ipak uspela da stavi u jednu knjigu – “Osveta francuske sobarice” i svojom iskrenošću i duhovitim stilom pisanja mnoge ostavi bez daha.
Druga po redu knjiga glumice tek što je izašla u prodaju, i već se o njoj govori, a veruje se da će se tek pričati kada se akteri u njoj prepoznaju. Gordana za to vrlo malo mari, bilo joj je važno, ne da se sveti, kako stoji u naslovu autobiografije, već da prenese emociju s kojom će se prvenstveno dame poistovetiti. Istina, većina situacija na koje je život dramsku umetnicu navodio mogle bi da završe u rubrici “Verovali ili ne”, ali upravo zbog toga se ovaj roman toplo preporučuje, što je bio i naš povod da porazgovaramo s Gordanom.
Zašto ste romanu nadenuli baš ovaj naslov?
– Izvučen je iz priče o predstavi Branislava Nušića “Mister dolar”. Profesor režije Miroslav Belovića za jednu glumicu, po želji njenog oca, napisao je ulogu francuske sobarice, zbog čega se dotična uvredila i odbila je. Profesor je zamolio mene i ja sam taj “dijamant” odigrala tako da je pozorišna kritičarka Branka Krilović, poznata kao “oštro pero”, jedino mene iz čitave postave pohvalila. Od tada je tatina mezimica prestala da mi se javlja. U pitanju je bezazlena osveta meni ili bilo kome. Ko je u toj priči kriv? Sujeta je nešto što svako sa sobom treba da reši.
Cilj pisanja autobiografije nije osveta kako mnogi veruju?
– Roman je proizvod moje ljubavi prema pisanju. Filološki fakultet završila sam paralelno sa glumom. Sve vreme sam saradnik na scenarijima za filmove i serije u kojima igram. Što se osvete tiče, da bi joj neko bio sklon, prvo bi trebalo da u sebi ima mržnju i zavist. Pošto to nije meni svojstveno, onda i ne reagujem na sve što je nisko, gledam ravno, samim tim često umem da se sapletem.
– Neko ko je svestan da je u svom snalaženju u životu i profesiji povredio i pregazio mnoge, ponekad u autobiografiji traži pokajanje i to ima smisla, osim ako to nije pokušaj opravdanja. Preživljavati teške trenutke iznova kroz pisanje to je mučenje i sebe i čitalaca, danas kada je ceo svet sluđen, jedino humorom možete učiniti nešto dobro za sebe i druge.
Da li ste se ikada pokajali što ste nekoga od udvarača iz romana odbili?
– Ne, od trenutka razvoda zarekla sam se da se nikada više neću udavati. Brak me naučio da se ljudi menjaju kada pristanete na taj “ugovor”. Bila sam tada suviše mlada, ali shvatila sam da su posesivnost, permanentna kontrola, odvajanje od glume i prijatelja držanje u zlatnom kavezu. Bog mi je odškrinuo vratanca i to mi je dalo znak da nismo u veku bračnih robovlasnika.
Kako se danas odnosite prema udvaračima i zauzetim muškarcima, sličnim onima koji su bili ili makar pokušavali da budu deo vašeg života?
– Kod mene ne postoji ono “otela mi je muškarca”, svaka od nas se bori na svoj način. Na svu sreću, uvek sam vrlo kvalitetne muškarce imala kraj sebe. Napadnih se klonim, prepuštam ih drugima. Čim vidim da je on meni podigao obrvu, počinje da krivi usnu, gledam samo kako da se izvučem. Istovremeno nisam neko ko zavodi.
U romanu ste, pored udvaranja i situacija s bivšim suprugom, opisali čak i to da je neko sprovodio nad vama crnu magiju, fizički napad, uvrede, opisali ste podmetanje bombi, boravak u policiji, čak je i jedan nespretni seksualni čin završio u knjizi, ali i to da su vam podmetnuli požar? Da li ste ikada saznali ko je to uradio?
– Nisam želela da njuškam, ali ženska intuicija, uz malo logike, dovodi do jasnog zaključka. Uplašeni ljudi u strahu uvek reaguju agresivno. Razumela sam sve, ali nisam želela da čeprkam jer nisam Kalimero, već žena koja se bori. Volim sve sama da rešim, a na svu sreću, uvek se tu nađe pravi muškarac koji to ceni kod mene.
-Da se razumemo, nisam ja svetica, osećam puno greha u svojim postpucima koji nisu bili namerni, međutim kada imate nekog najvoljenijeg, ko zavisi od vas, nemate vremena da se bavite niti ljudima koji su vam to učinili niti sopstvenom slabošću. Postajete jaki iako do tada možda i niste znali da to jeste.
Zašto ste odabrali da o svemu drugome pišete osim o ćerki Teodori i njenom ocu?
– To vi mislite. Ono što izgleda da nije spomenuto to se najviše voli. I zato i nije eskplicitno spomenuto.
Svojevremeno, kada je bilo priče o tome da je Teodorin otac ratni izveštač Miroslav Lazanski, rekli ste: “Odluka da rodim dete bila je samo moja jer smatram da bi svaka žena koja je u mogućnosti trebalo da postane majka i nikada od muške strane nisam tražila bilo šta. Ko je Teodorin otac znamo ona, ja i on”. Planirate li u nekom narednom nastavku autobiografije da govorite i o ovome?
– U vašem pitanju je i odgovor. Ono što je bilo bilo je, idemo dalje.
Kako ste se nosili sa ulogom samohrane majke?
– Fatalistički jer rodbine nije bilo ni na vidiku. Pamtim vreme bombardovanja, sve vreme smo bile u stanu. Legnemo u krevet, uspavam Teodoru, pa ja šetam po kući ali blizu nje da mogu, ukoliko se nešto dogodi, da se bacim na nju. Što se i desilo, tri puta. To je bilo vreme čekanja po redovima za namirnice. Na svu sreću, Teodora se ne seća ama baš ničega.
Na šta ste najponosniji kada je ona u pitanju?
– Pored mog ličnog stana, koji mi je oduzet, dosta smo se seljakale kao podstanari. Desilo se da me je jednom na stepenicama zaustavila komšinica i za Teodoru pitala čije je ono divno dete koje se svima lepo javi i pridrži vrata. Punih usta sam rekla: “Moje” i tada sam bila najponosnija. Na nju i na sebe.
– Smatrala sam da je najvažnije da joj prenesem ljubav kada već nisam mogla da izbegnem da pati zbog nedostatka druge figure. Srećna sam što ima drugove i drugarice još iz osnovne škole, što je svoja, želi svima da pomogne, što se bori sama. Nisam želela da se bavi glumom, ali njen talenat je očigledan, kao i ljubav i posvećenost.
Da možete da se vratite na početke, da li biste ponovo prošli putem, simbolično rečeno, “francuskih sobarica” i njihovih osveta?
– Baš ste vi naivni, prvo ste me opustili pa onda postavili pravo novinarsko pitanje. Pun je svet “francuskih sobarica”.
– Zahvalna sam Bogu na svemu što sam uradila, ništa ne bih menjala i to je odličan osećaj. Ne zato što je sve bilo prekrasno već zato što je donelo raznolikost kroz koju rastete kao čovek.
