Category: Uncategorized

Po njega je ispred Centralnog zatvora došla devojka Zoka

Zoran Marjanović, koji je u julu prošle godine osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva supruge Jelene, od juče je po odluci Apelacionog suda u Beogradu pušten iz zatvora.

Po njega je ispred Centralnog zatvora došla devojka Zoka, a on je okupljenim novinarima rekao da jedva čeka da vidi i zagrli ćerku

Danas je na Jeleninom grobu korpa sa svežim cvećem.

Kuća u kojoj su Jelena i Zoran živeli u Borči nalazi se u glasu. Prodaju je se za pola miliona evra, ali prema rečima komšija niko ne želi da je kupi.

Zoran Marjanović je juče pušten nakon 14 meseci zatvora.

On je iz zatvora izašao mršaviji i bledog izgleda.

Rada Karanac Lazović iz Čačka dobila je 19. januara trojke, posle 10 vantelesnih oplodnji i šest godina borbe za potomstvo…

Svaki minut sreće pomnoži se sa tri. Rada Karanac Lazović iz Čačka dobila je 19. januara trojke, posle 10 vantelesnih oplodnji i šest godina borbe za potomstvo rodila je Dragu, Bogdanu i Danila. Kako izgleda svakodnevnica ove mame i kako protiču prvi meseci nakon to su bebe stigle kući sa Instituta za neonatologiju?

“Dve bebe smo doveli kući 24. februara, a treću bebu osmog marta i sada smo svi zajedno kod kuće. Za nekoliko dana pune pet meseci. U početku je ritam bio dosta užurban, bilo je teže dok se nismo u potpunosti organizovali. Čini mi se da sam bila i umornija, bebe su tražile i više vremena, sada se i igraju, malo vežbamo, noću duže spavamo.

Kada je suprug počeo da radi, brinula sam kako ćemo uspeti da sve organizujemo, ali naravno da je to moguće. Treba mnogo truda i strpljenja, a pomažu nam i moji roditelji, svekrva, kuma, uvek se nađe neko ko može da pričuva bebe kada je to neophodno. A kada se suprug vrati kući, ostajemo nas petoro, mama, tata i bebe (smeh)”, priča nam Rada Karanac.

“Našalim se često pa kažem: Bilo bi mi dosadno da ima jedno dete. Napornije sigurno jeste sa tri bebe, ali je zabavno. Svaki trenutak donese nešto novo, pa sve to puta tri. Bebe su veoma različite, uče i opažaju svaka na svoj način. Zaboravite na napor kada vidite koliko su deca nasmejana i sreća”, dodaje Rada i kaže nam da je njoj i suprugu lekar sa Instituta rekao da svakoj bebi pristupaju na način koji je u skladu sa detetovim karakterom, temperamentom, potrebama…

“Drugačiji je pristup, drugačija komunikacija sa devojčicama i dečakom i tako je od samog početka. Zapravo, svaka beba je potpuno drugačija što određuje naše ponašanje”, ističe.

Rada i njen suprug Milan Lazović nestrljivo su čekali da i treću bebu dovedu kući a umeli su i da se našale pa su komentarisali kako će im trojke na okupu potpuno promeniti “koncepciju i ritam života”. Ne može da sakrije sreću zbog svih promena koje su deca donela.

“Sada svi zajedno idemo u nove pobede (smeh)”, poručuje.

Bogdana, Draga i Danilo se dobro razvijaju i rastu, očekuju ih do prvog rođendana redovne lekarske kontrole, a sve protiče kako treba.

“U Čačku su oduševljeni trojkama, stalno nam prilaze, pitaju nas o bebama”
Deca Rade i Milana su prve trojke u Čačku posle 15 godina.

“Prijatelji su mi ispričali da su se svi u gradu radovali kada su čuli da smo dobili tri bebe. Kažu mi da se samo to komentarisalo, bila je to lepa vest za grad. A kada izađemo u šetnju pored naše reke Morave, a imamo ogromna kolica sa crvenim sedištima, svi nas primete. Neozbežno je (smeh). Prilaze nam i deca i odrasli. A nešto moram posebno da izdvojim. Dok smo šetali jednom prilikom sa decom, baka i deka koji nemaju manje od 80 godina, ustali su sa klupe držeći se za ruke i poklonili su nam se, i sačekli da prođemo. Evo naježila sam se do se sećam toga. Koliko je za njih bilo značajno da vide trojke kada su nas tako pozdravili”, naglašava.

Skoro uvek kada sa decom i suprugom prošeta gradom, prolaznici imaju poneko pitanje za njih.

Rada je nedavno pogledala sve fotografije koje je zabeležila od početka trudnoće do danas. Čini joj se da je sve brzo prošlo.

“Kada se osvrnem, shvatim da sam sve lako podnela jer sam bila spremna i da se porodim ranije i da će deca najverovatnije kao prevemereno rođene bebe biti neko vreme na Institutu… Danas kada ih pogledam, brige se zaborave, ma ne možete ni da se setite svega što je bilo jer uz decu učite nove stvari i samo idete napred”, zaključuje.

U mjestu Podum kod Otočca u zadnje vrijeme su učestale krađe ogrjevnog drveta, bilo posječenog ili stabala bukve i graba. Zadnja krađa dogodila se noću, 3. listopada 2023. godine, kada se nepoznati lopov ili više njih sa otvorenog prostora ukrali 15 prostornih metara ogrjevnog drveta bukve. Vlasnik (28) ukradenih drva već je prije bio pokraden pa je ugradio nadzornu kameru kako bi ubuduće spreječio krađe. Ovoga puta ukradena mu je i nazdzorna kamera.

Policija traga za počiniteljima protiv kojih će biti podnijeta kaznena prijava nadležnom državnom odvjetništvu.

Humanitarna fondacija BUDI HUMAN – Aleksandar Šapić prikuplja novčana sredstva za Anđelu Stojanović (2012).

Anđeli je u prvoj godini života dijagnostifikovano obostrano teško oštećenje sluha, zbog čega nosi obostrane slušne aparate koji su joj prepisani od strane zdravstveno socijalne zaštite. Međutim, zbog velikog oštećenja sluha, aparati ne pokrivaju njeno slušno polje i ona uopšte ne reaguje na zvuk, što kao posledicu ima nemogućnost napretka i razvoja govora.

Anđela redovno ide na govorne vežbe u Klinički centar Srbije i u Centar za rehabilitaciju sluha i govora. Da bi Anđela ostvarila napredak i uspeh u slušanju i govoru, potrebna su joj dva slušna aparata velike jačine, prilagođena njenom oštećenju, koji pokrivaju njeno slušno polje i tako joj olakšaju komunikaciju sa spoljnim svetom.

Anđela je vesela, pametna, samostalna, druželjubiva, voli ljude, životinje i prirodu. Stalno je nasmejana, voli da crta, vozi rolere i bicikl. Da bi joj život bio potpun, potrebno joj je da čuje zvuke oko sebe i upozna svet kakav jeste, da priča sa svojim vršnjacima, čuje njihov smeh, zvuk kiše i mamino dozivanje.

Kako bi to postigla potrebni su jaki Audio Vox ili Oticon slušni aparati koji jedini pokrivaju njeno slušno polje i pomažu pri teškom oštećenju sluha, Hi-Fi slušalice sa mikrofonom i pratećom tehničkom opremom za razvoj govora i sluha, suplementi, specijalistički pregledi, psihološko testiranje i tretman kod surdologa i defektologa.

“Idealni Srbin, čovek za sva vremena”

Od doktora Radana Džodića koji je preminuo u 68. godini oprostio se reditelj Dragoslav Bokan, snažnom objavom o tome šta se ovom čoveku koji je važio za najboljeg domaćeg stručnjaku za rak dojke i štitaste žlezde događalo prvih dana njegovog dolaska na svet. Bio je borac od rođenja…

Reditelj Dragoslav Bokan objavio je juče na Fejsbuku svoju objavu od pre nekoliko godina, a koja govori o rađanju Radana Džodića na Goliji, incidentu koji mu se desio u bolnici po rođenju, danima koji su usledili, detinjstvu i onome šta je postao i po čemu će ga narod pamtiti.

Objavu Dragoslava Bokana sa Fejsbuka prenosimo u celosti:

“IDEALNI SRBIN, ČOVEK ZA SVA VREMENA

Postoje razne bajke. I sve imaju srećan kraj. Ali, do tog i takvog kraja trebalo je preživeti različite strahote, muke i opasnosti.

Bajka i jeste “horor-priča” sa srećnim krajem. Baš kao i svaki pravi, ozbiljan i odgovoran život…

A ova bajka sve ono najstrašnije ima skupljeno već u prvih nekoliko dana njegovog junaka.

Bio je to hladan novembarski dan 1952. godine.

Pozornica dešavanja je na preko 1.600 metara nadmorske visine, na planini Goliji, u istom onom ambijentu u kome su živeli naši preci, po drevnim, vekovima nepromenjenim običajima.

Surov ambijent, velike hladnoće, svakodnevna borba za preživljavanje, gorštački uslovi života, za urbanu osetljivost potpuno neshvatljiva, seoska realnost brutalne selekcije.

Tamo su radnici i ratnici – i danas, kao i pre hiljadu godina – nalik Titanima iz antičkog mita: surovi prema drugima i sebi, uspravni i spremni da se bore do smrti (koju prihvataju mirno, bez straha i očajavanja).

I tada se, tu, u podrumskoj izbi jedne skromne kuće na padinama Golije, rodilo dete. Dečak.

Na nesreću, novorođeni je ispao iz ruke babici i pao na lice.

Jedva je preživeo ovaj pad, sa ogromnim hematomom na glavi.

Đed Gavrilo je video šta se desilo, izvršio kratki pregled nesrećnog deteta i odlučio da se on “prepusti svojoj sudbini”. Drugim rečima: da umre, bez majke i ikog svog uz sebe.

Majka ga je, bezimenog i nemoćnog, ostavila samog i uplakanog, u velikim bolovima – da umre od gladi i žeđi.

I maleni, od prvih minuta života tragični junak, ostao je sam u izbi.

Bez podoja, bez vode i bez majčinog zagrljaja.

Sati i dani su prolazili, a niko nije obilazio dete sa hematomom na glavici.

Niko ga nije obilazio, niko nije hteo da ga čuje, on naprosto više nije postojao.

Iako još živ, bio je već sahranjen, nekršten i bezimen, mala i nemoćna grudvica bola i nesreće.

Sve to dugo-a-opet-tako-kratko vreme trajala je njegova borba za život, za još jedan sat postojanja, za svaki svoj uzdah i izdah, u mraku, užasnoj hladnoći, strašnoj gladi i još strašnijoj žeđi.

Ni majke, ni oca. Sa dedom kao svojim sudijom i presuditeljem.

Ko zna koje već gorštačko, planinsko dete što umire (poput malih Spartanaca) jer “nije sposobno da pobedi u nemilosrdnoj bici prirodne selekcije” i bude konkurentno, ratnički kadro da preživi svoje najranije godine.

I tako ravnopravno uđe u ring večne borbe sa surovom prirodom, bespoštednim plemenskim pravilima i večnom nemaštinom.

Prošao je prvi dan. Pa noć.

Pa drugi dan i noć nakon toga.

I onda treći dan… – bez ijednog gutljaja mleka i vode.

U potpunom mraku, iza zatvorenih vrata.

Tada je u “izbu” konačno ušla dečakova majka, da trećeg dana po porođaju preuzme mali leš i sahrani ga negde u blizini, kao grešku prirode i genetski, sudbinski promašaj.

Ali, umesto toga, dočekao ju je njen sin. Živ i obradovan što ga je neko konačno uzeo u ruke i izveo iz mraka gde je, kao u grobu, provodio svoje golgotske dane, sate i minute.

Ali, majka nije smela da prekrši dedinu volju i povela je svoju bebu napolje, u ledenu hladnoću. Da dovrši započeto, jednom za svagda odlučeno i nepromenljivo.

Nije ga podojila, nije ga utoplila, nije ga pokrila, ni sklonila od opasnosti.

Povela ga je do obližnje rečice i ceo dan zajedno s njim, obamrlim i polumrtvim, u rukama, krenula da gazi kroz ledenu vodu do pojasa.

Pa sve dublje i dublje, da se dečak zaledi, pomodri i konačno umre od hladnoće.

Ali, umesto da umre, dečak je čudesno oživeo, u susretu sa užasnom hladnoćom i ledenom vodom.

Umalo majka da se smrzne i utopi, a “falična beba” je bila življa nego do tad.

Videvši tu borbenost svoje bebe i svedočeći njegovu žilavost u nemilosrdnoj bici za postojanje i opstajanje, majka je odlučila da ovakvog malog, neuništivog ratnika konačno prihvati i vrati među žive i u porodicu.

Tako je počeo život Radana Džodića. Velikom nesrećom i neočekivanom pobedom u jezivoj borbi na život i smrt..

I tri godine taj dečak nije progovarao ni reč. Ćutljiv i večno osamljen. Drugačiji od svih.

Da bi najedanput progovorio, iz inata, kad ga je neki slučajni prolaznik, seljak iz tog kraja, pitao da li je on taj dečak “što ne zna da priča”. “Ja znam da pričam!”, prosto je pokuljalo iz njega. I danas se seća kako se, u prvi mah, uplašio sopstvenog glasa.

Taj dečak će zatim, Božijim Proviđenjem i svojom (od rođenja dokazanom) upornošću, postati jedan od najboljih hirurga Evrope i sveta.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta, direktor beogradskog Instituta za onkologiju i radiologiju, nosilac najvećih stranih odlikovanja, sa preko 10.000 obavljenih operacija – a sa samo četiri umrla (i to ne na operacionom stolu, već u daljem toku lečenja) pacijenta u karijeri.

Doktor Džodić je bio đak čuvenog profesora hirurgije dr Milićevića, sa “merom u prstima” i čudesnim dodirom preciznijim od rendgena.

Specijalizaciju je imao u Francuskoj, i to čak pet puta (gde je proveo nekoliko godina na institutu “Gistav Rusi”, sigurno najboljem onkološkom institutu u Evropi).

A znanja je sticao po celom svetu, postajući podjednako dobar lekar i čovek, i stalno se vrajući na Goliju. Tamo gde je sve počelo.

Na Goliji je napisao svoju nezamenljivu knjigu “Hirurgija raka dojke”; odatle se vraćao i vraća u svet sa “radošću življenja” potrebnom za nove izazove, borbe i iskušenja.

Sa Golije odlazi, kao onda kad je bio tek svršeni učenik (po prvi put krenuvši u “veliki svet”).

Uvek iznova, istom trasom i sa ojačanom energijom za ono što ga tek čeka.

Radanov moto je da “u životu čovek treba da se potroši, da se upiše i obeleži”. Da nije uzalud trošio kiseonik na planeti, da, kad pogleda unazad (u godine iza sebe), ima svoju ličnu i neponovljivu svrhu postojanja.

Ovaj dečak sa Golije, mali Radan sa hematomom – u mraku i bez ikog svog – za mene je živi simbol Srbije i svega najboljeg, najplemenitijeg i najneuništivijeg u našoj sudbini.

Njega su, bez ikakve sumnje, čuvali anđeli i – preko te ostavljene bebe, a u nekom drugom trenutku sudbine dr Džodića – kasnije tako pomogli desetinama hiljada teško obolelih žena i muškaraca da pobede svoju smrt, bol, strah i ostavljenost.

Niko u tome nije mogao bolje da im pomogne od malog Spartanca sa zaleđene Golije, koju on i danas voli kao svoj zavičaj i mesto gde se prikuplja snaga za nastavak obavljanja tolikih dužnosti i sebi neprestano postavljanih zadataka.

Moj heroj među našim savremenicima: dr Radan Džodić iz sela Plešin, sa Golije. Golije što je svojom hladnoćom i rečnim talasima “probudila” i vaskrsla polumrtvu bebu u naručju izbezumljene i očajne majke u balkanskoj nedođiji.

P. S.

A to što on još uvek nije član Srpske akademije nauka i umetnosti, to je tek tema za sebe.

I to koliko ga vole i poštuju njegovi pacijenti, ali i saradnici i kolege. To se teško rečima može opisati.

P. P. S.

Ovo veče i moj tekst sam posvetio malom i velikom Radanu, bebi i hirurgu-specijalisti, osuđenom na smrt i pobedniku nad smrću (i na početku i tokom čitavog njegovog života).

I osećam ponos što sam tako, bar malo, a u ime čitavog srpskog naroda, uradio makar nešto za ovakvog čoveka, lekara i aristokratski-skromnog junaka našeg vremena. Posvetivši mu ove reči i to nešto mog vremena. Znajući kome i zašto posvećujem svoj tekst i svoje vreme.

Bog neka ga blagoslovi, sačuva i primi u svoj očinski zagrljaj kad dođe vreme za to.

Sve se odigralo tokom vikenda na grčkom ostrvu Naksos, porodica je u šoku, a devojčica prima psihološku pomoć

Devojčica (13) iz Grčke porodila se u toaletu bolnice na ostrvu Naksos tokom vikenda gde je primljena zbog bolova u stomaku. Nije ni znala da je trudna, a i ona i beba su u dobrom stanju.

Sve je počelo prošle subote, kada su je roditelji odveli u Urgentni centar bolnice zbog jakih bolova u stomaku, koje su pripisali hroničnom zatvoru.

Pedijatar joj je dao klistir kako bi se olakšala, kako je propisano u ovim slučajevima. Ali kada je doktor shvatio da devojčica ne izlazi iz toaleta, otišao je da je pronađe i tada je video bebu u umivaoniku i pupčanu vrpcu kako visi.

Nakon toga, 13-godišnjakinja je podvrgnuta rendgenskom snimku da bi se videlo da li je bilo komplikacija i u odsustvu ginekologa prebačena je u bolnicu Siros gde se trenutno nalazi sa bebom.

Protothema piše da u bolnici na Naksosu nije bilo ni radiologa, zbog čega maloletnica nije bila podvrgnuta ultrazvuku pre porođaja u toaletu.

Porodica je sve vreme pored nje.

“Prestravljena je, ali je prate dečiji psiholozi. Zamislite da dete kaže da ga boli stomak, a na kraju se porodi. Porođaj je počeo kada je otišla u toalet u bolnici”, rekao je rođak porodice.

On je dodao da je porodica u šoku i da je tokom trudnoće bila kod pedijatra, ali da niko nije shvatio da je trudna.

“Nedavno smo primetili da se malo ugojila, ali tome nismo pridavali značaj”, istakao je rođak.

Kako prenosi Mega, maloletnica je dečijim psiholozima otkrila da je otac njene bebe njen školski drug, međutim, njeni rođaci ističu da ne znaju ništa o tome.

Danima je nepoznata žena tumarala i spavala po banjalučkim parkovima i plažama kraj Vrbasa. Dok su mnogi sve to ignorisali, Banjalučanka Nina Mihajlović Tahirović je ljudski reagovala i spasla jedan život.

Djevojka mi je rekla da dolazi iz Bugojna. Naime, ja sam je ugledala kraj Vrbasa kako spava u malom šatoru, kupa se i tu pere veš. Dva dana sam joj prilazila, donosila hranu, a ona mi je govorila kako čeka svoj sudnji dan i da će sama sebi presuditi – objašnjava Nina za BL portal.

Nakon toga, Nina se nije smirila dok uz pomoć društvenih mreža nije pronašla porodicu nesrećne djevojke, od kojih je saznala da je dugo traže i da su, spletom okolnosti, izgubili kontakt sa njom

-Sinoć je konačno sklonjena sa ulice, jer sam sa njenom porodicom pozvala Hitnu pomoć i policiju. Nakon toga, zbog vidljivo narušenog psihičkog stanja, djevojka je smještena na odjel psihijatrije – kaže Nina za BL portal i dodaje da je doktore začudila njena hrabrost da priđe nesrećnoj ženi, jer prema njihovom procjeni – može biti opasna po okolinu.

Ova humana Banjalučanka ujedno želi poslati poruku svim ljudima da se osvrnemo oko sebe, pomognemo kada možemo i da ne zaboravimo koliko znači lijepa riječ i ljudski gest.srpskainfo.com

Maleni Leon koji je dotaknuo srca osoblja pedijatrijske kardiologije KBC-a Zagreb gdje je proveo većinu svog života zbog transplantacije srca, izgubio je svoju najveću bitku, onu životnu.

Od malenog borca se oprostila i medicinska sestra Bernardica Pavlić Pračić koja je javnosti postala poznata organiziravši akciju prikupljanja plišanaca koji dočekuju male pacijente pri dolasku na Rebro i olakšavaju im boravak u bolnici.

“Živote okrutni odnio si borca nad borcima. Srce nije izdržalo jer je i samo sve oko sebe neizmjerno voljelo. Hvala sunce sestre Bernardice za sve tvoje osmjehe i čuvaj nas u prostranstvima raja kojeg si zaslužio.

Zahvaljujući tebi i tvojoj neumornoj majci neće nestati Dječji šareni ulaz već se počinje širiti i zarazio je cijelu Hrvatsku kao ti nas svojim osmjehom. Voli te tvoja teta Bernardica”, poručila je na svom Facebook profilu otkrivši pretužnu vijest.

Leonova priča dotaknula je srca cijele Hrvatske nakon što je priča o ovom malenom borcu izašla u javnost.

Sa samo godinu i osam mjeseci dobio je dijagnozu jer mu je srce bilo uvećano i nije dobro radilo, pa je gotovo odmah stavljen na listu za transplantaciju.

“Živimo sami ja i Leon, već sam ga dvaput mogla izgubiti, a nisam zahvaljujući njima. Mislim da nema tog poklona i tih riječi kojima bih im se zahvalila za svaki zagrljaj, doručak kojim su ga hranili, za svaki ples i osmijeh, svaku pročitanu priču, za svu ljubav koju su mu dali i vrijeme koje su mu ispunili”, rekla je ranije ove godine Leonova mama Barbara za Provjereno.

Priču je svojim prijateljima otkrio slavni američki neurohirurg Karlton Armstrong, koji je sam prisustvovao ovoj dirljivoj sceni, a oni su je preneli medijima!

Ovo je istinita priča o osmogodišnjoj devojčici, koja ni sama nije znala da ljubav može da bude pravo čudo!

Naime, njen mlađi brat imao je tumor na mozgu, a roditelji su bili siromašni i nisu imali dovoljno novca za operaciju. Sve to je malena krišom slušala, i odlučila da učini sve što je u njenoj moći.

Priču je svojim prijateljima otkrio slavni američki neurohirurg Karlton Armstrong, koji je sam prisustvovao ovoj dirljivoj sceni, a oni su je preneli medijima, prenosi Truthorfiction.com.

Ljupka devojčica strpljivo je čekala u apoteci, a kad je došla na red, propela se na prste i pred apotekara sasula svoj sitniš.

– Šta ti treba, dušo? – upitao je apotekar.

– Došla sam da kupim Čudo. To je za mog brata, gospodine, jako je bolestan.

– Nisam te najbolje razumeo – reče apotekar iza pulta.

– Zove se Andrija. Ima nešto što mu raste na glavi, tata kaže da je gotovo, da samo Čudo može da ga spasi. Ja jako volim mog brata, zato sam donela sav novac koji imam da kupim Čudo.

Apotekar se tužno nasmešio i odgovorio: Ali, mi ne prodajemo Čuda.

– Ako nema dovoljno novca, mogu još da potražim. Koliko košta jedno Čudo? – pitala je devojčica, ne gubeći nadu.

Više nije mogao da sluša, i Armstrong se umešao u razgovor:

– Zašto plačeš, mala? Šta se dogodilo?

– Apotekar ne želi da mi proda Čudo i neće da mi kaže koliko ono košta. To je za mog brata Andriju, koji je jako bolestan. Mama kaže da mora na operaciju, a tata da to ne možemo da platimo i da Andriju može samo Čudo da spasi. Zato sam donela sve što sam imala – objasnila je već pomalo tužna devojčica.

– Koliko imaš? – sa osmehom je upitao Armstrong.

– Dolar i jedanaest centi. Ali, znate, mogu da nađem još.

– Mislim da neće biti potrebno. Čudo za tvoga brata košta upravo dolar i jedanaest centi – uverio ju je lekar, pokupio sitniš, a drugom uzeo devojčicu za ruku i rekao da ga povede svojoj kući, jer želi da vidi njenog brata i da razgovara sa tatom i mamom. Armstrong je za nekoliko nedelja operisao malog Andriju, koji se polako potpuno oporavio.

Nema više razloga za brigu.

Pevač Milan Stanković već neko vreme boravi u manastiru Hilandar, na Svetoj Gori. 

Potpuno se posvetio duhovnom životu, a na društvenim mrežama je postao sve aktivniji.

GrčkaFoto: instagram printscreen/milanstankovic

On je pre nekoliko dana objavio fotografiju gde je pokazao da je završio na infuziji i da mu se pogoršalo zdravstveno stanje, međutim poslednjim snimkom sa društvene mreže Instagram pokazao je da je dobro i da uživa u miru koji priroda pruža. 

Stanković je trebalo da krajem avgusta obuče mantiju i postane iskušenik u manastiru Podmaine u Crnoj Gori, ali je kako se navodi odbijen. Njega to nije obeshrabrilo, te je pre nekoliko nedelja postao student teologije na crkvenoj akademiji Atonijada na Svetoj Gori, gde se sada nalazi.

Grčka