Category: Uncategorized

Dežurni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Nišu obavio je uviđaj na mestu događaja.

Više javno tužilaštvo u Nišu saopštilo je da je nakon prikupljanja svih relevantnih dokaza utvrđeno da je 13-godišnjeg dečaka A. S. u kući u Niškoj banji lišio života njegov vršnjak M. M., dodajući da je M. M. krivično neodgovoran, jer nema navršenih 14 godina života.

Više javno tužilaštvo u Nišu obavešteno je da je 5. oktobra, oko 11 časova, u kući u Niškoj banji pronađeno beživotno telo A. S. (13).

Dežurni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Nišu obavio je uviđaj na mestu događaja i naložio preduzimanje svih radnji na prikupljanju dokaza radi rasvetljavanja okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Nakon prikupljanja svih relevantnih dokaza utvrđeno je da je A. S. lišen života od strane M. M., navode iz Tužilaštva, a prenosi RTS.

Prema Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica M. M. je krivično neodgovoran, jer nema navršenih 14 godina života. Shodno odredbama označenog Zakona o navedenom je obavešten Centar za socijalni rad Niš, kao organ starateljstva, radi preduzimanja mera u okviru njegove nadležnosti, dodaje se u saopštenju.

Aleksandru Prijović napali su na društvenim mrežama zbog izjave koju je dala za hrvatske medije da ona nije samo “srpska pevačica“, već da pripada svima.

Ovim povodom se Aleksandra sada i oglasila, te istakla da je njena izjava pogrešno protumačena, kao i da je možda nije najbolje “iskomunicirala”.

– Iako nikada ne demantujem novinske natpise, u ovom slučaju imam veliku potrebu da vam se obratim vezano za tekst koji je juče izašao, gde se navodi da ne želim da se deklarišem kao srpska pevačica. Svi vrlo dobro znaju da sam ja Srpkinja koja je odrasla u Hrvatskoj. Moja porodica vuče poreklo iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, kao i mnoge porodice na našim prostorima. Izjava koju sam ja dala je potpuno izvučena iz konteksta, a možda sa moje strane loše iskomunicirana jer sam želela da kažem da sam neko ko se oseća kao kod kuće svim ovim republikama. Muzika treba da nas spaja, a ne razdvaja. Žao mi je što je poruka zajedništva i ljubavi prenesena loše. Nikada se ne odričem svog. Znam da ćete me razumeti – napisala je Prija u svojoj objavi.

Podsetimo, Prijovićka je za hrvatske medije objavila da nije samo srpska pevačica već da pripada svima.

‘Vaspitana sam da mi, u koju god državu odem, bude najbitnije kakav je neko čovek. Svaka država za mene je posebna. U Bosni volim da slušam sevdah, kad sam u Hrvatskoj uživam da pustim Olivera Dragojevića, posebno dok se vozim pored mora. U Zagrebu imam omiljeni restoran. S obzirom da se sve ovo događa u Hrvatskoj, moram priznati da nekako… Ja sam ipak odrasla ovde. Mislim da su ljudi koji su upoznati s time – jako ponosni na mene. Pogotovo oni što su išli sa mnom u školu i družili se. Kad negde pročitam ‘srpska pevačica’… Ja nisam samo to, svačija sam. Ne volim reći da sam bilo čija, ali sam pevačica svih i volim sve. Ne želim da me iko prisvaja i govori ‘samo naša’. Gde god dođem, publika me super dočeka i osećam se kao da sam odrastala u svakoj od tih država’, rekla je Prijovićeva.

kurir.rs

Drage dame, pročitajte ovu izuzetno korisnu bajku jer će se svaka od vas pomalo pronaći u njoj.

Neću oprostiti! Ovo je bajka za odrasle koju svako treba da pročita

– Neću oprostiti, – rekla je ona. – Pamtiću! – Oprosti – zamolio ju je anđeo. – Oprosti, tako će ti biti lakše. – Nikada, – uporno je stiskala usne. – To se ne može oprostiti. Nikada.

– Da li ćeš se svetiti? – zabrinuto ju je upitao on. – Ne, neću se svetiti. Uzdići ću se iznad toga. – Da li žudiš za surovom kaznom? – Ne znam, kakva bi kazna bila dovoljna?

– Svako mora da plati za svoje odluke. Pre ili kasnije, svi … – tiho je rekao anđeo. – To je neizbežno. – Da, znam. – Onda oprosti! Skini teret sa sebe. Sada si daleko od onih koji su te uvredili. – Ne. Ne mogu. Ne želim. Za njih nema oproštaja.

– Dobro, to je tvoja stvar – uzdahnu anđeo. – Gde nameravaš da čuvaš svoju uvredu?

– Ovde i ovde – dotakala je srce i glavu.

– Molim te budi oprezna, – zamolio ju je anđeo. – Otrov uvrede je veoma opasan. On može stvoriti kamen i povući te na dno, i može ti podariti plamen besa, koji spaljuje sve živo.

– To je kamen sećanja i zahvalna sam Besu – prekinula ga je ona. – Oni su na mojoj strani. I uvreda se naselila tamo gde je i rekla – u glavu i srce..

Bila je mlada i zdrava, gradila je svoj život, u njenim venama je tekla vrela krv, a pluća su pohlepno udisala vazduh slobode. Udala se, rodila decu, stekla prijatelje. Ponekad se, naravno, ljutila na njih, ali je uglavnom opraštala. Ponekad se ljutila i svađala, tada su njoj opraštali. Bilo je svega u životu, a na svoju uvredu trudila se da ne misli.

Mnogo godina je prošlo, pre nego što je ponovo čula, tu mrsku reč „oprosti“.

– Muž me je prevario. Sa decom imam stalno trzavice. Novac me ne voli. Šta da radim? – pitala je jednog starijeg psihologa.

On je pažljivo slušao, mnogo objašnjavao, iz nekog razloga stalno je tražio da priča o svom detinjstvu. Ona se ljutila i prenosila razgovor u sadašnje vreme, ali on ju je ponovo vraćao u detinjstvo. Činilo joj se da on luta sporednim uličicama njenog sećanja, pokušava da rasvetli, da izbaci na svetlost tu davnu uvredu. Ona to nije želela, zato se suprostavljala. Ali on je ipak video, pedantan je to bio lik.

– Treba da se očistite, – sumirao je on. – Vaše uvrede su se razlile. Na njih su se nakupile kasnije uvrede, kao polipi na koralnom grebenu. Ovaj greben je postao prepreka na putu protoka životne energije. Zbog toga imate probleme u ličnom životu, a ni finansije nisu dobre. Na grebenu su oštre ivice, one povređuju vašu nežnu dušu. Unutar grebena naselile su se i uplele, različite emocije, one truju vašu krv otpadima životne aktivnosti, i time privlače nove i nove doseljenike.

– Da, nešto slično i ja osećam – klimnula je žena glavom. – S vremena na vreme sam nervozna, ponekad me depresija guši, a ponekad prosto želim sve da ubijem.. Uredu, treba se očistiti. Ali kako?

– Oprostite tu prvu, najglavniju uvredu, – savetovao je psiholog. – Neće biti temelja – i greben će se raspasti.

– Nema šanse! – uzviknula je žena. – To je pravedna ljutnja, jer je tako sve i bilo! Imam pravo biti uvređena!

– Želiš li da budeš u pravu ili srećna? – pitao je psiholog. Ali žena nije odgovorila, samo je ustala i otišla, odnoseći sa sobom svoj koralni greben.

Prošlo je još nekoliko godina. Žena je ponovo čekala prijem, ovoga puta kod lekara. Lekar je gledao snimke, listao analize, namrštio se i ujeo za usnu.

– Doktore, zašto ćutite? – nije mogla da se uzdrži.

– Imate li rodbinu? – pitao je lekar.

– Roditelji su mi umrli, suprug i ja smo razvedeni, imam decu i unuke, takođe. Zašto vam treba moja rodbina?

– Vidite, imate tumor. Evo ovde – doktor je pokazao na snimku lobanje, gde je tumor. – Sudeći po analizi, tumor nije dobar. To objašnjava i vaše stalne glavobolje, i nesanicu, i brzo zamaranje. Najgore je što tumor ima tendenciju brzog rasta. Povećava se, to je loše.

– I šta sad, moram odmah na operaciju? – pitala je, zaleđena od strašnih predosećanja.

– Ne, – doktor se namršti još više. – Evo vaših EKG snimaka od prošle godine. Imate veoma slabo srce. Čini se da je ono stegnuto sa svih strana i nije u stanju da radi punom snagom. Ono ne može da izdrži operaciju. Zato, prvo treba zalečiti srce, a potom …

Nije završio, a žena je shvatila da „potom“ možda nikada neće doći. Ili srce neće izdržati, ili će tumor porasti.

– Usput, analiza krvi vam takođe nije dobra. Hemoglobin je nizak, leukociti visoki … Prepisaću vam lekove – rekao je lekar. – A vi morate pomoći sebi. Treba da dovedete organizam relativno u red i u isto vreme moralno da se pripremite za operaciju.

– A kako?

– Pozitivne emocije, topli odnosi, komunikacija sa rodbinom. Zaljubite se na kraju krajeva. Prelistajte album sa slikama, setite se srećnog detinjstva.

Žena se samo suvo osmehnula.

– Pokušajte da oprostite svima, posebno roditeljima – neočekivano ju je doktor posavetovao. – To je veoma dobro za dušu. U mojoj praksi, bilo je slučajeva kada je praštanje stvaralo čuda.

– Stvarno? – ironično upita žena

– Zamislite. U medicini, postoji mnogo pomoćnih instrumenata. Kvalitetna nega, kao što je briga…. Oproštaj takođe može biti lek, pri tom je besplatan i bez recepta.

Oprostiti. Ili umreti. Oprostiti ili umreti? Umreti, ali ne i oprostiti? Kada je izbor pitanje života i smrti, potrebno je samo odlučiti na koju stranu da gledaš.

Glavobolja. Bol srca. „Gde ćeš čuvati svoju uvredu?“. „Ovde i ovde.“ Sada je tamo bolno. Možda je uvreda suviše narasla, i poželela je još više. Palo joj je na pamet da izbaci svoju domaćicu, da zavlada celim telom. Glupa uvreda nije shvatila da telo neće izdržati, umreće.

Setila se svojih glavnih počinioca uvrede – tih iz detinjstva. Oca i majke, koji su celo vreme ili radili, ili se svađali. Nisu je voleli tako kako je ona želela. Ništa nije pomagalo: ni petice ni pohvale, niti ispunjenje njihovih zahteva ni protest i bunt. Potom su se oni razišli i svako je osnovao novu porodicu, u kojoj nije bilo mesta za nju. Sa šesnaest godina su je poslali u tehničku školu, u drugi grad, uručivši joj kartu, kofer sa stvarima, i tri hiljade za početak, to je sve – od tog trenutka je postala nezavisna i odlučila je: „Neću oprostiti“. Nosila je ovu uvredu u sebi ceo život, zaklela se, da će uvreda sa njom i umreti, a čini se da se to i dešava.

Ima decu, unuke, ima jednog udovca Sergeja, kolegu sa posla, koji je pokušavao nevešto da se njoj udvara, a i nije želela da umre. Pa, to je istina – rano je za umiranje! “ Treba da oprostim – ​​odlučila je ona. – Barem da pokušam. „

– Roditelji, opraštam vam za sve, – rekla je nesigurno. Reči su zvučale patetično i neuverljivo. Zatim je uzela papir i olovku i napisala: Uvaženi roditelji! Dragi roditelji! Nisam više ljuta. Opraštam vam sve.

U ustima joj je bila gorčina, srce joj se steglo, a glava zabolela još više. Ali ona stisnu čvršće ruku i odlučno je jedno iza drugog pisala : „Ja vam opraštam. Ja vam opraštam.“ Nikakvog olakšanja nije bilo, samo je porasla uznemirenost.

– Ne tako – šapnuo je anđeo. – Reka uvek teče u jednom pravcu. Oni su stariji, ti si mlađa. Oni su bili prvi, ti si potom došla. Nisi ti njih rodila, već oni tebe. Oni su ti dali mogućnost da se pojaviš na ovom svetu. Budi im zahvalna za to!

– Zahvalna sam – reče žena. – I stvarno želim da im oprostim.

– Deca nemaju pravo da sude svojim roditeljima. Roditeljima ne praštamo. Od njih se traži oproštaj.

– Za šta? – pitala je ona. – Da li sam im ja nešto loše uradila?

– Ti si sebi uradila nešto loše. Zašto si ostavila u sebi tu uvredu? Zašto te boli glava? Kakav kamen nosiš u grudima? Šta truje tvoju krv? Zašto tvoj život ne teče obilnom rekom, već struji slabim potocima? Želiš li da budeš u pravu ili zdrava?

– Da li je to sve zbog ljutnje na roditelje? To me je ljutnja, pretpostavljam, tako razrušila?

– Upozorio sam te – podsetio je anđeo. – Anđeli uvek upozoravaju: ne gomilajte, ne nosite, ne trujte sebe uvredama. One trule, smrde i truju sve živo okolo. Mi upozoravamo! Ako čovek bira u korist uvreda, nemamo pravo da se mešamo. A ako bira u korist opraštanja – moramo da mu pomognemo.

– Da li još mogu slomiti taj koralni greben? Ili je već kasno?

– Nikada nije kasno pokušati, – rekao je meko anđeo.

– Ali, oni su već odavno umrli! Sada nemam koga da molim za oproštaj, i kako to može izgledati?

– Ti moli. Oni će čuti. A možda i neće čuti. Uostalom, ti to ne radiš zbog njih, nego zbog sebe.

– Dragi roditelji, – počela je ona. – Oprostite, molim vas, ako nešto nije bilo dobro… i uopšte za sve oprostite.

Neko vreme je govorila, onda je zaćutala i oslušnula sebe. Nema čuda – srce boli, glava boli, nema ni posebnih osećanja, sve je kao i uvek.

– Ja sama sebi ne verujem – priznala je ona. – Toliko godina je prošlo …

– Probaj drugačije – savetovao je anđeo. – Postani ponovo dete.

– Kako?

– Klekni na kolena i obrati im se kao u detinjstvu: mama, tata.

Žena je oklevala malo, i spustila se na kolena. Sklopila je dlanove ruku, pogledala na vrh i rekla: „Mama. Tata. “ A zatim još jednom: „Mama, tata …“. Oči su joj se širom otvorile i počele da se pune suzama. „Mama, tata … to sam ja, vaša ćerka … oprostite mi … oprostite mi.“ Njene grudi su se tresle od jecanja, zatim su suze potekle potocima. A ona je ponavljala i ponavljala: „Oprostite mi. Molim vas, oprostite mi. Nisam imala pravo da vam sudim. Mama, tata … „.

Prošlo je dosta vremena pre nego što su potoci suza presušili. Iscrpljena, sela je na pod, naslonivši se na kauč.

– Kako si? – pitao je anđeo.

– Ne znam. Ne razumem. Čini mi se da sam prazna, – rekla je ona.

– Ponavljaj ovo svakodnevno četrdeset dana, – rekao je anđeo. – Kao turu lečenja. Kako hemoterapiju. Ili, ako želiš, umesto hemoterapije.

– Da. Da. Četrdeset dana. Hoću.

U grudima joj je nešto pulsiralo, peckalo i prekrivalo toplim talasima. Možda su to, delovi grebena. Po prvi put nakon dugo vremena, bila je dobro, nije bilo ničeg, nije je bolela glava..

Savet bake koja je rodila 11 dece otvorio je oči mnogim ženama i učinio da shvate gde greše.

Nakon što je rodila svoje prvo dete i podlegla tipičnim, zapravo – modernim – majčinskim stresovima, poznata australijska blogerka Konstans Hol za savet je pitala svog tatu, o svojoj mami koja je podigla 11 dece i gotovo nikada nije izgledala kao da će ovog časa pregoreti.

Kako je to moguće, pitala ga je, a on joj je mirne duše odgovorio:

“Ona se nikada nije ni upola toliko nervirala kao što se nervirate, vi moderne mame!”

Savršen savet koji je objasnio dodatno – “Ona nije morala da ide u banku, nije morala da svaki dan ide u prodavnicu, ona nije ni znala niti je je htela da se nervira toliko oko svega oko čega se vi nervirate. Njoj i mnogim mamama pre, nikada nije bilo tako važno da njihova beba mora da dostigne svaki svoj razvojni korak u nekom zadatom vremenu. Ona je jednostavno podizala svoju decu, uživajući u njima i u njihovom društvu. I u sebi, u odmoru, onoliko koliko je uspevala dok su deca bila tu negde oko nje.”

Nije li to zaista savršen savet i jedan bezbrižan put koji bi moderne mame definitivno trebalo da pronađu. U sebi, jer ga u današnjem društvu sigurno neće naći.

Poređenja radi, uz ovaj je savet Konstans na svom Fejsbuk profilu napisala kako to zapravo izgleda danas i zbog čega smo mi mame zapravo toliko zastranile.

“Mnogi od nas danas, hajde da stavimo ruku na srce, ne uživamo toliko u našoj deci i svi smo mi zapravo samo upola kao pre posvećene svojoj deci. I to ne zato što to ne želimo već zato što smo toliko pod pritiskom svega drugoga da baš zbog toga što svojoj deci želimo samo najbolje, najviše nekako ignorišemo njih, a i sebe same”, priznala je Konstans, koja inače ima četvoro dece, a javnost je obožava zbog njenog ultra iskrenog stava prema roditeljstvu.

Mi se današnje mame se toliko trudimo da budemo savršene – želimo da budemo super mame, super dojilje, želimo da izgledamo savršeno – idemo u teretanu, trčimo u prodavnice, plaćamo račune, obavljamo poslove, kuvamo organsku hranu, živciramo se na najjače jer nemamo vremena ni za frizuru da nam neko sakrije te sede, i bukvalno se bojimo da opet klince nahranimo nekom brzom hranom – samo zato da nam ne sude!

I šta smo zapravo time dobile? Tom stalnom trkom da budemo najbolje što možemo? Dobile smo to da smo nervoznije nego ikad, a iako sve to radimo radi naše dece, ali i naših partnera (jer savršena mama mora biti i savršena žena, zar ne?), da na kraju dana više nemamo vremena da se bavimo bilo kim. I ne samo to, dodala je Konstans, i toliko je u pravu da ne može biti više u pravu – “Stalno smo tu negde, ali smo svugde nekako na pola, i onda se čudimo što nas i naša deca i naši partneri više ne doživljavaju kao pre. I oni nas slušaju samo na pola jer se već usred druge rečenice pomalo isključuju, zapravo nam vraćajući onako kako se i mi ponašamo prema svima.

Sve zato što smo se toliko trudile da budemo super mame i super žene – umesto da se stvarno opustimo i počnemo konačno da živimo trenutku – za tu decu koju smo s toliko ljubavi doneli na svet.”

Baka Mevla Numanović iz sela Gračanica kod Živinica u Bosni dočekala je tešku starost, a srce joj razara činjenica da je od sve dece posećuje samo jedna ćerka i bolestan sin. Ostali naslednici su je, čini se, zaboravili. Sada dane provodi sama na kraju selu, gde nema ni najbližih komšija koji bi joj pokucali na vrata. U kući u kojoj nema vode, niti kupatila a ni kuhinje, nana se bori sa zdravljem.

Kako ističe, povremeno pošalje po nekom poznaniku da joj kupi hleb, a kćerka je obiđe kad može, te joj donese hranu koju više nije u mogućnosti pripremati. Zdravlje joj je loše, a najviše od svega je muči dijabetes.

– Imam šećer, želudac me muči, trebalo je da me operišu još pre 12 godina, ali ne smeju. Pijem mnogo tableta, imam i visok pritisak – rekla je baka.

Od komšija nikoga nema, preminuli su joj brat, sestre i ćerka, dok je dvoje dece izgubila 12 dana posle porođaja.

– Samo jedna ćerka me stalno obilazi i pomaže, poradi po kući. Jednu je svekrva isterala iz kuće. Morala je da ostavi ćerku od 5 godina. Došla je kod mene, sredila neke papire i otišla u inostranstvo. Tada mi je rekla da se ne brinem za nju, a ja ne znam ni gde je, nisam je videla 20 godina. Ima veliku ćerku, dolazila je kod nje da joj da milost i opet se vraćala nazad. Kažu mi da je u Americi- priča nana Mevla.

Do pre tri godine joj je, kaže, bilo malo lakše, jer joj je suprug Muharem bio živ.

– Njega je mučio bruh. Bilo mi je mnogo lakše kada je bio tu. Sad nemam ni drva, ni ćumura. Vodu i struju ne mogu da plaćam. Imam samo peć koju su mi dali, a i ona ne radi, samo ringle.

Jedan sin je u bolnici, a najstariji naslednik nije ušao u kuću već 8 godina.

– Hteo je da mu dam pola ove kuće, a ja sam mu rekla da ima još 4 sestre. Tad se naljutio i nema ga. Sad je u penziji, radio je u Sloveniji, tamo mu se i ćerka udala. Zaposlio je i nju i ženu, ništa ni od koga nema – kroz uzdah objašnjava.

Ćerka koja ima dete zaostalo u razvoju joj najviše pomaže.

– Teško sam odgajila decu, povuci – potegni. Radila sam sve živo. Nosila sam i drva, poljoprivredu, imala sam kravu. Sad sam sama. Nema ni drva, ni vode, samo sa česme. Jedna ćerka “crče za mnom”. Njen suprug radi na farmi, dete svakog petka vodi na terapije. A opet nađe vreme da mi pomogne i obiđe me – rekla je baka Mevla i dodala:

– Nikada nikom ništa loše nisam uradila.

Porodica Simić iz Glavičica je doživela čak tri tragedije od kojih do danas nisu mogli da se oporave!

Naime, Milena Simić je u emisiji “Životne priče” govorila o svom teškom životu u Glavičicama. Rekla je da je znala kakav je život čeka u ovom selu, nikada ne bi ni dolazila, ali čovek nikada ne zna šta ga čeka. “Uzemo se ja i moj Milan, sve je to lepo bilo i sve je to lepo teklo, to je bio avgust. Oktobra 24. 1999. godine dobijem ja sina kome sam dala ime Vasa”, počinje priču Milena.

“On je bio mala čigra i vedro dete. I bio je skroz zdravo dete. Tog kobnog 31. jula smo njega izgubili. Jutro je bilo, muž je išao da radi. Vasa je ustajao svako jutro u pola pet, kada ustaje i muž. I to jutro mu je Milan obećao da će ga voziti u kamionu u Zvornik. On je onda došao malo kod mene, ja sam ustala ubrzo da odradim jutarnje poslove. Odjednom se požalio da mu je muka i samo je pao i sav jer pomodrio. Ja sam vikala, galamila na komšije da pozovu pomoć…onda su ustanovili da on više nije živ“, sa suzama u očima govori Milena i dodaje da muž nakon toga nije hteo da se radi obdukcija jer je dete bilo malo, ali danas misli da je napravio veliku grešku.

“Tad mi se ceo svet srušio. Izgubiš volju za životom. Njega kad smo sahranili, muž i ja smo bili podrška jedno drugom. Onda sam 2003. ostala opet trudna sa drugim detetom. Stalno sam propitivala lekare da li mogu da nekako sve da ispitaju i da li znaju da li će se ovo opet desiti. Tad sam imala 26 godina i stalno sam išla na preglede. Imala sam strah šta će se desiti kada rodim to dete. I kada sam jednog lekara pitala da li mogu sada da mi odrade još genetske preglede, on je rekao da sam morala to da uradim pre trudnoće. Bila je poodmakla trudnoća i ništa nije moglo da se uradi i tako rodim ja Mladena 20. septembra 2003. godine.”

Milena je rekla da je sve bilo u redu sa detetom prvih 20 dana. Posle toga je ona primetila da detetu nije boja kože bila ista, da je počeo da se menja. Tada su Mladena odveli kod lekara i zbog njegovog teškog stanja morao je na intenzivnu negu. Posle 10 dana u bolnici, javili su im da odu po bebu i da je sve u redu, ali kada je imao dva meseca, opet se razboleo…

“Tada mi je još gore izgledao. Otišli smo oboje u Tiršovu i ja sam tada sa njim bila 10 dana u bolnici. Rađene su opet pretrage i rečeno nam je da idemo kući i da se vratimo za par dana da mu se uradi Magnetna rezonanca. Ja tad nisam imala nikakvu informaciju o njegovoj dijagnozi. Bili smo kod kuće čekajući te pretrage i jednog jutra kad smo se probudili nađemo ga hladnog u krevecu. I tad sam samoj sebi rekla više nikada neću roditi dete”, u suzama govori Milena, ali sudbina je za njih imala drugačije planove.

“Opet sam ostala trudna 2005. Tu sam napravila najveću grešku. Trebalo je da ćutim i da uklonim tu trudnoću, ali nisam to uradila. Rekla sam mužu i on se nadao da će možda ovaj put sve biti u redu, pa me ubedio da rodim dete. Isto sam išla na preglede, uredno vodila trudnoću. I ja pominjem doktorima da mi je dvoje dece umrlo, ali niko ništa. Tvrdili su da smo mi napravili grešku što nismo radili genetiku dok nije bilo ploda. Rodila sam Vuka na samom početku devetog meseca 4. oktobra. Njemu su radili pregled srca dok je još bio u meni i morali su hitno da urade carski rez. Beba je bila u inkubatoru. Pustili su nas ubrzo kući, ali kad je on imao nekih 12-13 dana odveli smo ga na kontrolu kod pedijatra koji je rekao da je sa bebom sve u redu.”

Mileni i Milanu su pričali da je beba u redu na svakoj kontroli na kojoj su bili, međutim 28. oktobra dete je počelo da se menja. “Zvala sam komšije koji su nas vozili do bolnice. Na putu do tamo sam čula zvuk koji je dete ispustilo, ali bio je živ. Kad smo došli u bolnicu komšija je brzo odneo dete kod doktorke, a ja nisam mogla da uđem. Posle 5 minuta izašla je doktorka i sećam se samo jednog. Pitala me ‘Da li ovde ima oca od deteta’, ja sam rekla nema i oni su mi rekli da je umro. Ja od tad više ništa ne znam šta se dešavalo.”

Milena je tad odlučila da odu da urade genetski nalaz. Tada nisu imali socijalno i kada su im rekli cifru koju doktori traže da bi se to uradilo, shvatili su da ne bi mogli to da plate ni da prodaju kuću i sve što imaju. Milena se ubrzo razbolela i kaže da je bila srećna što se razbolela, jer je znala da će tad morati da je skroz pregledaju. Tada je naišla na doktorku koja joj je dala uput za genetički pregled, koji godinama nije mogla da dobije. Kada su stigli rezultati, rečeno im je da smeju da imaju samo žensku, a da ne smeju da imaju mušku decu.

“Tamo su mogli da u ranoj trudnoći otkriju pol i odmah su nam rekli da nijedno muško dete neće moći da preživi, a da bi žensko moglo. Ja sam tako opet ostala trudna. Tada sam otišla na pregled da se vidi koji je pol deteta. Milan i ja nismo reč progovorili, nismo jeli, nismo pili. Doktori su radili ultrazvuk i utvrdili da je devojčica. Tada sam morala da održavam trudnoću, bila je rizična. Krvarila sam, pa sve po 15 po 20 dana sam bila u bolnici. Ja sam se porodila, a bebu su odmah odveli u Beograd da joj odrade analize. Nikolina se prvi put razbolela u petom mesecu, ali je dobijala lekove”, priča Milena.

Nikolina i danas pije lekove, ali je bolje, a ljudi su Mileni i Milanu pomagali godinama i novčano za lekove i davali im podršku. Milena i Milan kažu da i oni piju lekove jer su već u godinama, ali da njima od kad se rodila Nikolina ništa nije teško. Kažu da ljudi uvek treba da veruju u bolje sutra i da uvek postoji bolje sutra.

Uradila je DNK, a zatim je saznala da je njeno dete, za koje su tvrdili da je umrlo, zapravo živo i ima 30 godina! Tina Bejarano ostala je tada u šoku!

Bejrano je svoje drugo dete rodila sa sedamnaest godina, a u to vreme joj je majka, koja ju je zlostavljala, rekla da može da zadrži samo jedno dete.

Nakon porođaja bebi je dala ime Kristin.

“Majka mi je rekla da je beba preminula 15 minuta nakon što se rodila. Nisu mi dali da vidim telo svoje devojčice. Svake godine mi je bilo sve teže. Pala sam u depresiju i stalno sam plakala”, otkrila je Tina.

Tinu je na DNK test nagovorila njena prva ćerka Tifani, a ubrzo nakon testiranja je dobila mejl koji joj je promenio život.

“Mislim da moramo da razgovaramo. Ovde piše da smo u krvnoj vezi i da si mi majka”, pisalo je u mejlu.

Umesto ćerke koju je rodila, Bejarano je tada saznala da ima sina jer se Kristin odlučila na promenu pola.

“Baš me briga za promenu pola, to je moje dete. Sretna sam što je živ”, rekla je Tina.

Pet dana nakon porođaja Kristin je usvojila porodica iz Las Vegasa. Danas ima 29 godina, a nakon promene pola živi sa svojom ženom i detetom u Nju Džerziju.

Poslednjih godina Bejarano je u kontaktu sa svojim sinom, a planiraju i susret krajem novembra.

Božije čudo na padinama planine Čemerno

Na padinama planine Čemerno, na oko 900 metara nadmorske visine i 50 kilometara od centra Karljeva smestilo se živopisno selo Odmenje nadaleko čuveno po lekovitoj vodi za koju se zna skoro osam vekova. Legenda kaže da je blagotvorno lečilište nastalo kada je kroz selo prošao Sveti Sava i okrepio se vodom sa izvora. Prvi pisani dokumenti o ovoj vodi mogu se naći u spisima manastira Studenica iz 12. veka, jer se u manastirskoj bolnici koristila upravo ova voda za vidanje rana i lečenje bolesti.

“Nekada je selo brojilo mnogo više stanovnika, ali su se 70-ih godina iselilo mnogo pa su ostala samo staračka domaćinstva. Ipak, brojni su putnici namernici koji dolaze do izvora, da popiju vode i okrepe se. Mnogi su ovde pronašli svoj spas. Vodu odavde nose u flašama i bidonima, kako bi i kad odu kući imali ove kapljica zdravlja”, rekao je za RINU meštanin sela Odmenje.

Izvor Savine lekovite vode ušuškan je duboko u šumi, skriven od pogleda, ali nije nedostižan za sve one koji žele da je popiju. Postoje dve česme na kojima posetioci toče vodu, iznad kojih je postavljena mermerna ploča na kojoj je i napisana legenda da se ovom vodom izlečilo “gubavo kljuse”.

“Narodna verovanja o lekovitosti ove vode potvrdila je i struka. Njen sastav ispitivao je i Geološki fakultet. Tada se došlo do saznanja da zbog svojih svojstava provereno leči mnoge bakterije. Najdelotvornija se pokazala kad su u pitanju heliko bakterija i ešerihija”, dodaju meštani.

Odmenjeska voda poseduje antioksidanse, cink, selen i silicijum i izuzetno je blagotvorna u teškim reduktivnim dijetama. Zahvaljujući niskom suvom ostatku, izuzetnom balansu minerala i oligoelemenata i povišenoj alkalnosti, poseduje diuretičko i bakteriostatno dejstvo. Veoma blagotvorno deluje kod bolesti i infekcija bubrega, urinarnih puteva i prostate, kamena u bubregu, bolesti organa za varenje i kožnih bolesti kao što su razne vrste ekcema.

“Već nekoliko godina godina dolazim na ovaj izvor, i to četiri do pet puta godišnje zbog zdravstvenih problema koje imaju neki od članova porodice, ali od kako se koristi voda sa ovog izvora problemi su značajno umanjeni ili ih gotovo nema”, kaže posetilac.

“Te priče su me naučile da budem zahvalna na onome što imam u životu i da cenim svaki trenutak”.

Da li mladi i stari imaju zajedničkih tema ? Stiče se utisak da bi stariji rado hteli detaljniji uvid u živote svoje dece ili unuka, dok mladi i nisu baš skloni tome da provode sate u razgovorima sa tetkama, stričevima, bakama i dekama.

Ali ima i drugačijih primera. Evo što je za portal The Odyssey Online tome rekla mlada blogerka Kelcie Fischer, inače studentkinja na York koledžu u Pennsylvaniji.

Mnogi studenti se groze od pomisli da će za praznike morati provesti vreme u razgovoru sa svojom porodicom jer ih uvek dočeka pregršt pitanja: “Koje smerove si upisao? Imaš li dečka/devojku? Kako idu predavanja? Kako ispiti?” To su samo neki od primera.

I ako takav razgovor može biti zamoran, pa čak i pomalo neugodan, postoje razlozi radi kojih je razgovor sa starijima ,bilo da su članovi porodice ili ne, koristan pa čak i zabavan.

Uostalom, ne zaboravite da za mnoge starije osobe razgovor sa nekim predstavlja najbolji deo dana. Posećujući svoju baku i deku u domu za stare, naučila sam mnogo o starijim ljudima. Tamo sam upoznala mnogo ljudi koji su uvek spremni za razgovor.

Jedan trenutak me posebno dirnuo. Na odlasku sam se pozdravljala sa dedom i zagrlila ga pa se uputila prema liftu. Tada sam primetila da me prati jedna žena u invalidskim kolicima. Okrenula sam se pa i nju zagrlila, a ona je počela da plače. Nije želela da odem. Možda je mislila da sam neko drugi, možda nije ni bila svesna šta radi, al me čin podsetio da niko ne voli da bude sam. Pogotovo kad se život približava svom kraju.

Stariji ljudi imaju mnogo više iskustva od mene. Svašta su proživeli i mogu nam iz prve ruke prepričati događaje o kojima čitamo u istorijskim knjigama. To je kao da pored sebe imate živi deo istorije. Moja baka je odrasla u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Slušajući o njenim iskustvima i mukama dosta sam naučila. Te priče su me naučile da budem zahvalna na onome što imam u životu i da cenim svaki trenutak.

Još jedna važna stvar koju sam shvatila kroz ta druženja je da je život kratak i da brzo proleti te da se propušteni trenuci više ne mogu vratiti. Sve što na kraju ostaje su uspomene.

Zbog toga je razgovor sa ljudima čiji kraj se približava, zaista korisno životno iskustvo. Ponekad ljudi mojih godina ne uviđaju koliko je život prolazan. Društvo i vreme u kojem živimo često nas toliko opterećuju da ponekad zaboravimo živeti.

Volim kad mi se ukaže prilika da razgovaram sa različitim ljudima, različitog porekla. Pogotovo volim razgovore sa starijima jer oni su manje opterećeni od mnogih mlađih.

Čitav su život proveli brinući o koječemu, a sada napokon imaju vremena živeti kako bi želeli i dovoljno iskustva iza sebe da sagledaju svoj život. Volim da slušam o iskustvima drugih ljudi, bila ona pozitivna ili negativna. A stariji imaju čitav život za ispričati.

Srpske snajke otkrile su kako se slažu sa svojom svekrvom, a komentari su poprilično zanimljivi.

Poznato je da su odnosi između svekrve i snaje vrlo nezgodni i kompleksni, dok su retki slučajevi međusobnog poštovanja i sloge. Postoje razne ispovesti koje idu u prilog tome. Pitali smo naše čitateljke “Šta je to što ste najluđe doživele od svoje svekrve?”, a odgovori su “šarenoliki”.

Dok je većina žena iznela razne neprijatne situacije, bilo je i onih koje sa svojom svekrvom imaju sjajan odnos i koje ih tretiraju kao majke. Izdvojili smo najzanimljivije komentare, koje prenosimo u celosti:

“Viljuškom htela da mi izvadi oči”, napisala je jedna čitateljka, a onda je usledio zanimljiv odgovor “ako je to učinila iz čistog mira, očito je žena bolesna i trebali ste je smestiti u ustanovu”

“Moja svekrva je najbolja osoba, kao druga mi mama. Čak ni moja mama nije bila uz mene koliko je Ona. Ne znam da li cu se ikada moći odužiti za sve što je za mene i svog unuka uradila. Troje dece je izvela na pravi put, radila dva posla i sve opet stizala. Da je Bog poživi dugo i da joj zdravlje”

“Meni nikad neće biti jasno, zašto se mnoge svekrve tako jadno ponašaju..Uzela im snaha sina..Pa nisu se ni one udale zbog manjka kruha kod oca””Pa svekrve bi trebale da slušaju pažljivo na venčanju da je brak zajednica između dvoje ljudi! To je zakon, a ne pesmica! Pa shodno zakonu msm da bi one u većini slučajeva trebale krivično da odgovaraju jer krše zakon!”

“Kada mi je pred bivšim mužem (dok on ima novu devojku) rekla:” Ti si najlepša žena koju znam. A poznavala je i tu” drugu”. Neka joj je laka crna zemlja.”

“Rasturila brak”

“Ne volim da je spomenem”

“Šamaranje”

“Poniženje, žalosno je bilo nekad”

“Šta sam doživela…da mi psuje mrtvu majku …ko mrtve psuje šta li ga u životu čeka …samo Bože vrati po zasluzi”

“Moja svekrva je bila divna, pažljiva osoba ali moj svekar, priča za sebe. Nije uvek svekrva u pitanju.”

“Da psa od svog starijeg sina zove istim imenom kao svoga unuka od drugog sina.”

“Skuvala mi ručak dok sam ja bila na poslu”

Mnogi komentarišu da život u zajednici dovodi do destabilizacije odnosa, te da bi zapravo to moglo da bude “kamen spoticanja”, što su mnoge žene potvrdile komentarišući da ne žive u istoj kući, te da zbog toga imaju svoj mir, kao i same svekrve.