Category: Uncategorized

Jedan mladić je ubijen u pucnjavi koja se dogodila nedaleko od pomenute benzinske pumpe.

Mladić (21) iz Subotice ubijen je u pucnjavi koja se dogodila kod Subotice kada je u njega pucao muškarac iz pištolja.

Kako se nezvanično saznaje ubijeni mladić bio je na mestu suvozača u automobilu kojim je upravljao njegov brat!

Pucnjava se dogodila sinoć pola sata nakon ponoći na putu Subotica – Palić, nedaleko od benzinske pumpe na Segedinskom putu.

– Pucnjavi je prethodila svađa na pumpi u kojoj su se, navodno dvojica muškaraca među kojima je ubijeni muškarac sukobili sa drugom dvojicom koji su bili u drugom vozilu. Došlo je i do tuče… Nakon toga oba vozila su produžila put da bi nedaleko odatle na raskrsnici došlo do pucnjave. Tom prilikom upucan je mladić (21) koji je bio na mestu suvozača u automobilu kojim je upravljao njegov brat – rečeno je za medije. 

– Prema dosadašnjim informacijama dvojica napadača sa kojima su se braća sukobila, nakon što su ispalili više metaka pobegli su i za njima policija intezivno traga – rečeno je za medije. 

U policiji u Subotici je potvrđeno da je jedan mladić ubijen u pucnjavi koja se dogodila nedaleko od pomenute benzinske pumpe. 

– Ubistvu je prethodila svađa, policija je obavila uviđaj. Preuzeti su snimci sa kamera i intezivno se radi na otkrivanju identiteta i hapšenju napadača. Obavešteno je Više javno tužilaštvo u Subotici koje rukovodi istragom. U međuvremenu privedeno je više osoba sa kojima policija obavlja razgovore – rečeno je u Policijskoj upravi u Subotici.

Motiv sukoba, kasnije i ubistva biće poznat po završetku istrage koja je u toku. 

Poznatog iranskog filmskog reditelja Dariuša Mehrjuija i njegovu suprugu izboli su na smrt nepoznati napadači u kući u kojoj su živeli, preneli su danas državni mediji.

Zvanična novinska agencija IRNA citirala je zvaničnika iranskog pravosuđa Hoseina Fazelija, koji je rekao da su Mehrjui i njegova supruga Vahideh Mohamadifar otkriveni mrtvi sa ubodnim ranama u vratu, prenosi AP.

Fazeli je naveo da je njihova ćerka Mona Mehrjui pronašla tela kada je u subotu uveče otišla da poseti svog oca koji je živeo u kućI u teheranskom predgrađu, oko 30 kilometara zapadno od centra grada.

Istraga je u toku, ali se ne iznose pretpostavke o motivima dvostrukog ubistva, iako se supruga Dariuša Mehrjuija poslednjih nedelja žalila zbog pretnji nožem na društvenim mrežama, navodi AP.

Mehrjui (83) bio je poznat kao suosnivač novog talasa iranskog filma ranih 1970-ih, sledeći pravac realizma. Dobitnik je mnogih nagrada, uključujući Srebrni Hugo na Međunarodnom filmskom festivalu u Čikagu 1998. godine i Zlatnu školjku na Međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu 1993. godine.

Snažan zemljotres magnitude 6,3 pogodio je danas zapadni Avganistan, nedelju dana od kada je u snažnim zemljotresima i naknadnim potresima u tom regionu poginulo hiljade ljudi i cela sela sravnjena sa zemljom.

Američki geološki institut saopštio je da je epicentar današnjeg potresa bio oko 34 kilometra od Herata, glavnog grada istoimene provincije, i osam kilometara ispod površine.

Za sad nema zvaničnih izveštaja o mogućim nastradalim ili šteti.

Zemljotresi 7. oktobra sravnili su cela sela u provinciji Herat, u jednom od najrazornijih zemljotresa u skorijoj istoriji zemlje.

Više od 90 odsto poginulih pre nedelju dana bili su žene i deca, javile su u četvrtak Ujedinjene nacije.

Talibanski zvaničnici objavili su da je u ranijim potresima poginulo više od 2.000 ljudi u provinciji. Epicentar je bio u okrugu Zenda Džan gde je poginulo 1.294 ljudi, 1.688 je povređeno i svaki dom je razoren, prema podacima UN.

Prvi potres 7. oktobra, i drugi magnitude 6,3 u sredu sravnili su sela, uništili stotine domova napravljenih od cigala od blata koji nisu mogli da podnesu takvu snagu. Srušene su i škole, zdravstvene klinike i drugi seoski objekti.

Preživeli ljudi se bore da se pomire s gubitkom više članova porodice u mnogim mestima. Broj preživelih meštana je često manji od broja dobrvoljaca koji su došli da tragaju po ruševinama i kopaju masovne grobnice.

• “Rak je došao jer sam BRINULA O SVIMA, SAMO NE O SEBI”: Mariji je pregled od pet minuta PROMENIO ŽIVOT IZ KORENA, a danas kaže da je imala najhrabriju decu na svetu

Naučila sam da pregled od pet minuta zaista može da promeni život i da nije sreća u tome kad se na pregledu ništa ne nađe, već je sreća ukoliko sve što postoji otkriješ na vrem.

Marija Mihajlović se dobro seća koliko ju je mrzelo da ode na zakazani sistematski pregled koji je radila svake godine. Seća se i koliko je taj decembar bio hladan. Danas zna da je prevagnula želja da novu kalendarsku godinu započne čistih računa. Doktorka je radila ultrazvučni pregled, smejale su se nekim šalama, a onda se nešto u toj ležernoj atmosferi promenilo.

– Sećam se da je doktorki Ani na trenutak zastao dah i da se hladna sonda nešto duže zadržala na mojoj dojci. Tužno me je pogledala, ništa nije izgovorila, ali bilo mi je jasno da je nešto našla. Oni koji su to iskusili znaju dobro šta se dešava u tom momentu – seća se Marija.

Dalje se sve dešavalo brzo. Usledili su još neki kontrolni pregledi i uputili su je kod profesora Granića.

– Primio me je i prihvatio kao svoje dete. Kroz čitav proces vodio me je odlučno i bez ulepšavanja stvarnosti. Zahvaljujući njemu, nisam odustala čak i kada je bilo preteških momenata, a verujte, bilo ih je mnogo. Operisana sam u roku od četiri dana, 24. decembra 2020, i urađena je poštedna operacija prilikom koje je izvađena sama promena i očišćeno okolno tkivo. Sedam dana čekanja na histopatološke nalaze bilo je najdužih sedam dana u mom životu.

Bila sam ljuta kad sam čula dijagnozu
Vesti nisu bile lepe, a utešne su bile profesorove reči: „Kad je već trebalo da se desi nešto ovako, izvukli smo najbolje karte“. Od Marije je zatražio da igraju igru čija pravila i ishode nije znala, ali je pristala. Dogovorili su se da narednih godinu dana podrede borbi.

– Kada mi je saopštena dijagnoza raka dojke, ostala sam bez daha u grudima. Nije me bilo strah, već sam bila jako ljuta. Bolest me je zadesila u mometu kada sam bila najsrećnija. Bila sam najbolja mama, supruga i drug na svetu. Bila sam sve najbolje drugima, ali ne i sebi. Već tada sam odlučila da život nema reprizu i da se zasigurno neće završiti sada.

Teško je bez kose izaći među ljude
Usledile su venske terapije koje su promenile ne samo njen odraz u ogledalu već i pogled na sve oko nje. Bilo joj je teško da zavoli svoj novi lik u ogledalu.

– Teško je bez kose izaći smelo među ljude i istrpeti sve te poglede pune osude, gađenja i tuge. Najteže mi je bilo da sve što mi se dešava saopštim roditeljima. Suprug Vladimir je bio i jeste moja najveća snaga i podrška, a zbog mojih anđela, Viktora (10) i Laure (8), odlučila sam da moje vreme još treba da teče. Oduvek sam bila okružena velikim brojem ljudi, omiljena u društvu. Vrlo preduzimljiva, obrazovana mlada žena puna života. Prva koja bi na svakoj proslavi ustala da igra i svakako prva koju bi prijatelji pozvali u pomoć – priča Marija.

Imam najhrabriju decu na svetu
Tada je imala potrebu da zaštiti sve drage ljude jer je znala da će ih loša vest boleti. Brzo je shvatila da za tim nema potrebe jer je baš niko, osim jedne bivše prijateljice, nije sažaljevao.

– U svakom momentu su bili tu za moju porodicu i mene. Komšije u zgradi su takođe pomogle puno. Kada god je bilo potrebe, vodili su dečicu u vrtić i školu, uzimali ih kod sebe kada sam imala loše epizode. Moja deca su najhrabrija deca koju znam. Po savetu psihologa, od njih ništa nisam krila, samo nismo davali važnost manje bitnim stvarima. Bili su prisutni kada sam se prvi put ošišala i bodrili me da ne nosim marame i perike. Uverili su me da sam lepa baš takva i naučili da ljude gledam njihovim iskrenim pogledom. I sada, dve godine kasnije, nisam pustila kosu da raste.

Marija voli da kaže da je ova bolest drugačija od prehlade, ne prolazi za nekoliko dana, sa nekoliko tabletica, i utiče na celu porodicu.

– Ponosna sam na supruga i decu, hrabriji su od mene svakako. Nikada nisu bili tužni ili zabrinuti. Dogovorili smo se da se telo malo razbolelo, ali će ga ljubav izlečiti. I jeste. Ali samo su oni svedoci mojih suza i neprospavanih noći u kojima sam zapomagala u bolovima i grčevima.

Hrabrija sam i smelija nego ikad

Kao ekonomista Marija radi u internacionalnoj kompaniji i ne zaboravlja veliko srce i razumevanje uprave i kolega koji su od prvog momenta bili uz nju. Odmah po operaciji odobren joj je rad od kuće, pa bolovanje nije ni otvarala. Bili su joj i finansijska podrška tokom lečenja, a buketi cveća i korpe voća su redovno stizali.

– Moje iskustvo je dovelo do toga da danas marketing tim moje kompanije podržava sve velike projekte koji se tiču obolelih od karcinoma dojke i često znamo da zajedno obeležimo mnogobrojna dešavanja.

S ponosom ističe i članstvo u Udruženju „Žena uz ženu“ koje, kaže, čine prave lavice, prijateljice i sestre po onome što su prošle ili prolaze.

– One daju krila i sa njima je sve lakše. Zajedno radimo na tome da kod ljudi podignemo svest da je prevencija neophodna, da je samo rana dijagnoza dobra prognoza i da strah nije dobar saveznik i partner.

Učimo žene da pregled od 5 minuta zaista može da promeni život. Da nije sreća u tome ako ti niko ništa na pregledu nije našao, već je sreća ukoliko sve što postoji otkriješ na vreme – kaže sa strašću borca.

Uverena je da joj je bolest donela mnogo više nego što joj je uzela.

– Kažu: jednom onkološki pacijent, uvek onkološki pacijent. Ja životu imam da poručim da sam hrabrija i smelija nego ikad. Srećna sam. Naučila sam i usvojila sve pouke koje mi je život uputio. Bolest mi je dala krila i sada letim daleko. Nebo nije granica – poručuje Marija sa željom da se nikada i nikome ne desi što i njoj.

Humanitarna fondacija BUDI HUMAN – Aleksandar Šapić prikuplja novčana sredstva za Teodoru Cvetanović (2017).

Teodora je došla na svet nakon sedmogodišnje borbe njenih roditelja za proširenje porodice. Ona je donela sreću i radost u njihov dom. Rođena je iz uredne trudnoće i bez poteškoća otpuštena iz porodilišta.

Sreća je trajala samo dok nije napunila dva meseca. Tada su se javili simptomi u vidu osipa i crvenila, polako je počela da odbija mleko i stalno da plače. Po odlasku kod lekara upućena je na dalje analize.

Kada su joj uradili laboratorijske analize utvrđeno je da ova mala devojčica ima veoma malo krvi u svom telu i da su je doveli u bolnicu gotovo u poslednjem trenutku. Dali su joj lekove za smanjenje temperature, uključili transfuziju, a posle nekoliko dana prebačena je na dečiju hematologiju. Doktori su uzeli uzorak njene koštane srži da bi proverili o kojoj bolesti se radi. Po dobijanju rezultata saopštili su roditeljima da Teodora boluje od autoimune bolesti HLH (hemofagocitna linfo hitiocitoza) D76.1.

Odmah su se srušili snovi o veselom i zdravom detetu. Ona je istog dana počela da prima hemioterapiju sa samo dva meseca i dvadeset dana života. Sada ima godinu i tri meseca, a već 41 nedelju prima hemioterapiju koja se završava krajem juna.

Za nastavak lečenja neophodna joj je transplantacija koštane srži koja bi trebalo da se izvrši u inostranstvu, kao i sredstva za redovne kontrole i putne troškove.

Za Teodorin život! Budimo humani! Pomozimo Teodori!

• “SAHRANIO SAM SINA KOJI NIJE NI POČEO DA ŽIVI” Potresne reči oca Antonija (9) iz Apatina koji se pre 5 meseci utopio u Dunavu: “Bar mogu da odem na grob da se isplačem i ispričam”

– Sahranio sam sina koji nije ni počeo da živi. Svaki dan odlazim na groblje da se isplačem i zapalim sveću. Sada imam samo uspomene – kaže za “Blic” Zoran Mišković, otac Antonija Miškovića (9) koji je sahranjen juče u Apatinu.

Time je stavljena najbolnija tačka na njihovu agoniju dugu preko četiri meseca, koliko su čekali rezultate DNK analize, da bi se utvrdilo da li je utopljenik, izvučen kod Dalja 7. juna, njihov sin.

– Nakon četiri i po meseca DNK analize potvrdile su da je utopljeno dete nađeno u Hrvatskoj naš sin. Nismo spavali, ni jeli, sve je ovo mnogo teško za nas. Ali, verujte kada smo ga sahranili mnogo nam je lakše. Sada znamo gde je njegovo mesto, tamo idem da se isplačem i ispričam – priča neutešni otac.

“Telo je bilo dugo u vodi i promenilo se”
Kako kaže, do poslednjeg trenutka su verovali da će se njihov sin negde pojaviti iako je sve ukazivalo na to da je pronađeni utopljenik upravo Antonijo.

Kada sam išao na prepoznavanje, lice nisam mogao dobro da vidim. Telo je bilo dugo u vodi i promenilo se. Taj dan je u školu otišao u plavoj majici, a utopljenik je imao crvenu. To me je zbunilo i zbog toga nisam gubio nadu. Sada bar znamo da je kraj, da njega više nema i da sa tim moramo da se pomirimo – rekao je Zoran.

“Pričaću mu kakav je Antonijo bio”
Istakao je i da ima još jednog sina koji ima dve godine, te da svakodnevno pita “gde mu je brat?”

– Antonijev mlađi brat je još uvek mali, ništa mu nismo rekli. Stalno pita za brata, nedostaje mu. Pričaću mu kad poraste kakav je Antonijo bio i koliko ga je voleo. Neću dozvoliti da se ikada zaboravi – dodao je naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, sina će pamtiti kao nevinog dečaka koji je imao veliko srce.

– On je bio divan dečak, uvek spreman da pomogne. Nikada nismo imali problema sa njim. Pamtiću ga po osmehu i dobroti – rekao je kratko ožalošćeni otac.

Napomenuo je da malenog dečaka nikada neće zaboraviti, ali i da će uvek imati kamen na srcu.

– Svaki dan mislim na njega, to je bilo moje prvo dete. Živeće kroz uspomene i lepe trenutke koje smo proživeli za njegov život koji je bio isuviše kratak – zaključuje Zoran.

Antonijo poslednji put viđen na obali Dunava
Antonijo je, podsetimo, zadnji put viđen živ na obali Dunava u Apatinu, 29. maja, gde je došao biciklom sa bratom od tetke Patrikom B. (10).

Od tada im se izgubio svaki trag. Na obali su im ostale patike i bicikla, te se sumnjalo da su ušli u reku i utopili se. Narednih nedelja usledila je opsežna potraga na reci, obali, u šumi..

Devet dana kasnije, 7. juna, kod Dalja u Hrvatskoj iz Dunava je izvučeno telo dečaka. Odmah se posumnjalo da se radi o jednom od dvojice mališana iz Apatina.

Iako je bio na identifikaciji, Zoran nije mogao sa sigurnošću da potvrdi da se radi o njegovom sinu.

Drugo telo pronađeno je 22. juna uveče, stotinak metara nizvodno od Apatina, u tzv. Lovrinom limanu. DNK analizom je potvrđeno da je reč o Patriku, koji je sahranjen 26. jula.

SVADBU PLATILI MILION EURA, A GOSTI IM DONOSILI PRAZNE KOVERTE Šok priznanje supruge Darka Lazića: “Jako sam se iznenadila”

Pjevač Darko Lazić i njegova supruga Katarina Lazić su napravili gala svadbu, koja je navodno koštala milion eura, na kojoj je prisustvovalo pola estrade. Kako je slavlju prisustvovao veliki broj javnih ličnosti, Katarina Lazić je sad otkrila koji je omiljeni poklon koji su dobili i iznenadila.

“Najljepši poklon je bila jedna slika naša, koja je ručno oslikana, a najneobičniji je, vjerovali ili ne, prazna koverta. Pozdravljam one koji su nam donosili prazne koverte, jako sam se iznenadila”, rekla je Darkova Katarina za Red.

Podsjetimo, automobil kojim je Darko došao po Katarinu košta preko 300.000 eura. Na svadbi je bio veliki broj javnih ličnosti, pa i Darkova bivša žena Ana Sević.

– Bilo je sjajno na Darkovom vjenčanju. Toliko je bila lijepa atmosfera, toliko je bilo veselo! Od početka je bilo tako do momenta kad smo krenuli kući. Ja se uvjiek ponašam onako kako se osjećam, onako kako ja mislim da treba. Zaista sam se radovala i zaista sam bila jako srećna tog dana, jako bih voljela da njih dvoje budu srećni, zaista – navela je Ana tada pred našim kamerama, te istakla da bi volela još zajedničkih momenata sa Kaćom i Darkom.

– Bilo bi lijepo da slavimo zajedno još neke mnoge lijepe događaje. Istina je da sam upoznala Kaćine roditelje, tog dana se to desilo. Jako, jako mi je drago, zaista, zbog svega, divni su mi utisci – dodala je Sevićeva, pa prokomentarisala Darkove kazne i prekršaje u saobraćaju.

– Pa, bar ja ne treba da se šokiram za te stvari… (smijeh) Nemam ja tu šta više da reagujem, digla sam ruke, njegov život, njegova stvar. To je nešto što je sasvim normalno što se njega tiče – istakla je Ana.

Kome da se izvinim?! Koga da molim za oproštaj? Kome da se poklonim i čija stopala da poljubim, samo da prestanu te grozne sile da mi te mrcvare!”, potresne su riječi majke malog Martina Lava Nikolića, koji boluje od rijetke bolesti, uslijed koje ima velike bolove i komplikacije.

Martin Lav Nikolić sada je stabilno, ali ga prate brojni problemi. Nepokretan je, ne može da sjedi, da stoji samostalno, pokreće glavicu. Napade epilepsije ima pet do sedam puta nedeljno. Početkom ove godine, njegova dijagnoza zadala je roditeljima Aleksandri i Dragutinu bolan udarac utvrđeno je da boluje od veoma rijetkog Shciznel Giedion sindroma, bolesti od koje boluje nešto preko pedesetak ljudi na svijetu.

Roditelji vode bitku od prvih dana njegovog života
Od trenutka kada su saznali, pa do danas, roditelji vode veliku bitku za prikupljanje novca za njegovo liječenje. Upravo zato, vapaj njegove majke rastužila je i rasplakala sve one koji su imali prilike da ga pročitaju.

“Ljubavi moja… Izvini. Izvini što majka nije svijet učinila još boljim mjestom prije nego što si se rodio. Izvini što nisam, dok nisi došao u moje ruke, još više, mnogo više doprinjela društvu, ljudima. Mislila sam da jesam i da čitavog života dajem koliko mogu, prenosi Blic

A sada mislim da sam mogla i trebala više. Možda bi onda to moje „više“ bilo dovoljna zasluga da tebe poštedi muka. Možda, da sam još nekome uspjela da pružim ruku, udijelim osmjeh ili da sam u još neku metalnu konzervu spustila kovanice – možda bi tada tvoja duša bila pošteđena patnje.

Kažu mi da da niko nije kriv za rijetku bolest koja te je tako malog, u svoje čeljusti ščepala, pa te kida i rasteže dok stenješ i cviliš od bolova i gorkih muka. Kažu da nije, a ja se pitam: „Kako da ispravim, ako kriva jesam?

I dok te gledam kako u napadu stiskaš svoje plavo ćebe, ridam od nemoći i vičem u sebi: Kome da se izvinim?! Koga da molim za oproštaj? Kome da se poklonim i čija stopala da poljubim, samo da prestanu te grozne sile da mi te mrcvare! Samo da mi se osmjehneš…

Sine. Ljubavi. Izvini Molimo vas ljudi. Ni jedno dijete ne zaslužuje ovakvu patnju”, napisala je ona na kraju svog potresnog obraćanja.

Trudnoća bila normalna
Mali Lav je odmah po rođenju započeo grčevitu borbu za život, iako je prema riječima majke, Martin rođen u 38. nedelji trudnoće i u bolničke knjige uveden je kao terminsko dete.

-Čim je beba izašla iz mog stomaka uočeni su njeni problemi sa disanjem. Borila se da udahne vazduh. Ljekarima je to bila indikacija za srčanu manu. Odmah su je odveli na reanimaciju i kiseonik –Aleksandra Blagunovski pre dva meseca.

Već naredne noći, prve u životu, Martin Lav Nikolić je imao napad epilepsije. Ljekari su se ponadali, govori majka, da je u pitanju bila neonatalna konvulzija koja spontano prestaje kako beba sazrijev

Nekoliko puta dnevno rađen joj je ultrazvuk. Pregledi su pokazali da dječak ima i umanjenje bubrega. Ni tu nije bio kraj jadima novorođenčeta. Dijagnostikovana mu je i generalizovana hipotomija, slabost mišića vrata uslijed koje teško diže glavicu i gornji dio tijela mu je slabašan.

Dijagnoza – rijedak sindrom
U februaru mu je uspostavljena dijagnoza, utvrđeno je da boluje od veoma rijetkog Shciznel Giedion sindroma. Kopajući po internetu, roditelji su našli informaciju da od njega pati svega 50-ak dece u svijetu.

Od tada, roditelji biju veliku životnu bitku za malog Lava.

Nada iz Amerike
– Uspjeli smo da nabavimo aparat za kašalj, ali ne i aspirator koji uvlači sekret iz grla i nosa i koji nam je takođe preporučen. Treba nam pomoć i za nabavku ortopedskih pomagala za pravilno držanje, pokretljivost, mobilnost, psihomotorni razvoj. Martin Lav 24 sata dnevno boravi u našim rukama, mislim da je to posljedica trauma jer je dosta vremena proveo sam na intenzivnoj njezi. Potrebni su mu i neurološka stolica i još neka pomagala. Ipak, najveći nam je prioritet da odemo u Ameriku, u jednu uglednu kliniku čiji ljekari imaju većeg iskustva u lečenju Shciznel Giedion sindroma. Htjeli bi da porazgovaramo sa doktorima kako bi njihovo iskustvo našem sinu ovde bilo od pomoći – navodi Aleksandra Blagunovski

Sa sjevernoameričkog kontinenta njenu porodicu grije još jedna nada – u Kanadi je u toku istraživanje terapije protiv sindroma od koje boluje Martin Lav i u tome učestvuju akademici iz više država. Ako sve bude po planu, tako su čuli Aleksandra i Dragutin, terapija bi trebalo da bude dostupna za godinu dana.

.

Kako da pomognemo malom Martinu

U odrastanju i liječenju Martina Lava Nikolića svako može pomoći SMS porukom 1503 na broj 3030. Poruka se naplaćuje 200 dinara.

Pomoć je moguće uplatiti i na sledeće načine:

Uplatom na dinarski račun: 160-6000001670866-23

Skeniranjem NBS IPS QR koda (koji se nalazi na internet stranici Fondacije “Budi human” posvećene ovom dečaku) na vašoj mBanking aplikaciji

Uplatom na devizni račun: 160-6000001671337-65

IBAN: RS35160600000167133765

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Glumica Ljiljana Jakšić otvorila je dušu i u emotivnoj ispovesti podelila neke detalje iz svog života sa kojima javnost do sada nije bila upoznata. Vrlo otvoreno pričala je o periodu iz detinjstva kada su joj se razveli roditelji, ali i o danima u Vojvodini koji su na nju, kako kaže, ostavili snažan utisak.

Pričajući o tome, glumica se vratila u period kada su majka, sestra i ona živele u stanu u kome nije bilo struje, pošto majka nije imala novca da plati račune.

“I onda kada sam bila mala i ne baš u okolnostima koja odgovaraju deci, ili bilo kome, mi smo živeli u stanu u kom nije bilo struje, bila je isključena, mama nije mogla da plati, tako smo se borili i sa tim, ja sam i tada te okolnosti doživljavala kao trenutne, ne kao nešto strašno, nego to je trenutno i to će se srediti, to će se završiti i mi ćemo izaći iz toga. Ja sam tada to negde doživljavala pozitivno, preskočićemo ovo i idemo dalje. I kada sam plakala u životu, ja sam umela da isplačem tu tugu, te trenutke, ali negde u malom mozgu uvek sam imala neko svetlo i neki osećaj da će se to sada rešiti. Sad će se situacija promeniti”, kaže glumica i dodaje:

“Taj odlazak u pozorište mi je bio svetla tačka, bila mi je jedan divna atmosfera u koju smo sestra i ja odlazile. To je prosto ta slamka za koju smo se uhvatile i osetila sam da je to neko rešenje, trenutno rešenje, ali je trenutno rešenje, rešenje situacije u kojoj smo mama, sestra i ja. Tako da, ta nada i vera da će biti dobro, da će biti sve bolje i bolje, da će biti najbolje to sam gajila još od tih malih nogu pa i kroz akademiju”, ispričala je poznata glumica gostujući u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”, na Blic Televiziji.

Ljiljana je poznata javnosti kao glumica, a sada je otkrila ko je ona zapravo kada kamere nisu upaljene.

“Ja sam uvek volela da se setim profesora Branka Pleša koji je govorio: “Glumac bi trebalo u privatnom životu uvek da bude pozadinac, neko ko više sa strane posmatra šta se dešava kod njega u životu, nego da bude u centru pažnje”. To se meni izuzetno, ne dopalo, nego sam to prosto prisvojila i ja mislim da je to pravi način da glumac dobro funkcioniše jer, život je naš materijal koji mi obrađujemo i sa kojim radimo, to je naše oruđe i zato sam u privatnom životu, kako bih rekla, povučena, ne eksponiram se, opuštena sam, ne volim da držim banku, što bi rekli, ili da vodim glavnu reč. Neko sam ko više voli da posmatra čak i svoje kolege. Malo pričam i više volim da gledam, da beležim, da registrujem, i da punim svoje fioke koje će mi jednom zatrebati. I, to je to, mislim da sam tako jača”, poručuje Ljiljana Jakšić.

“Moli se onaj ko ga pronađe da ga preda policiji, da mu se nađe otac”, pisalo je na cedulji

Ovo je jedna od onih priča koju zovemo čudnim ljudskim sudbinama. Ovakve priče samo život može da izrežira, pa iako je od nje prošlo toliko godina, uvek je dobro prisetiti se. Te ratne 1993. godine 18-mesečno dete napušteno i ostavljeno u ruševinama razorenog Sarajeva, prst sudbine ne samo da je vratio u život, već ga je i potpuno promenio, navodi Hayat.ba.

Ivanka Šućur stanovala je u sarajevskom naselju Hrasnica. Muž joj je poginuo na Igmanu braneći Sarajevo. Ostala je sa troje dece i kako to samo majka ume, borila se na sve načine da preživi ratnu golgotu. I danas sve do kraja života, kako sama kaže, pamtiće 16. oktobar 1993. godine. I taj kao i većina sarajevskih ratnih dana počeo je isto. Valjalo je ići po vodu, a do tog izvora života trebalo je malo dalje potegnuti i prepešačiti.

Ivanka se prisetila tog trenutka kada je našla dete u napuštenoj prostoriji.

– Pet metara od njega pala je granata i on je pao pored. Ja sam naišla tu. Dete se deralo. Mislila sam da je možda zalutalo. Ali kada sam došla kući videla sam cedulju. Cedulja je bila oko njega svezana zavojem. Međutim, ja sam odmah tu cedulju odnela u krim službu i danas stoji tu, u krim službi na Ilidži. Sutra dan je došla socijalna radnica Gordana Kadić i donela mu paketić. Napravila je neki ugovor da dete ostane tu. I dan danas je tu kod mene. Ne razlikujem ga od svoje dece, niti sam ga ikad razlikovala – kazala je Ivanka.

Sudbina je čudna stvar. Ispričala je kako je nešto vuklo da izađe napolje.

Majka umrla, a otac pobegao

– Jednostavno sam uletela u kuću i nešto me vuklo napolje. Ta granata je pala od njega jedno 5-6 metara, a kada sam ga donela kući sin je otišao i dali su mu litar mleka isto veče. Onda je komšiluk doneo i malo haljinica, tako smo ga presvukli. Pre nego što sam našla cedulju, sin i ja smo ga nosili od zgrade do zgrade da vidimo da možda nije nečiji. Niko se nije javio, tako smo ga odneli u policiju – prisetila se Ivanka.

– Pet metara od njega pala je granata i on je pao pored. Ja sam naišla tu. Dete se deralo. Mislila sam da je možda zalutalo. Ali kada sam došla kući videla sam cedulju. Cedulja je bila oko njega svezana zavojem. Međutim, ja sam odmah tu cedulju odnela u krim službu i danas stoji tu, u krim službi na Ilidži. Sutra dan je došla socijalna radnica Gordana Kadić i donela mu paketić. Napravila je neki ugovor da dete ostane tu. I dan danas je tu kod mene. Ne razlikujem ga od svoje dece, niti sam ga ikad razlikovala – kazala je Ivanka.

Posle toga je Ivanka saznala zašto je ostavljen i kako se zove.

– “Majka mu je umrla, a otac pobegao. Moli se onaj ko ga pronađe da ga preda policiji, da mu se nađe otac” – to je pisalo na cedulji. Na drugom listu je pisalo njegovo ime i prezime i kada je rođen – 9. januara 1992. godine u Čapljini – rekla je Ivanka.

Ivankinu ćerku zvao “mama”
Troje Ivankine dece zavolelo je novog člana porodice već istog dana, a i on njih. Ivanka kaže da joj je sin rekao da dete ostane sa njima, a Elvis kada je video njenu ćerku nazvao je mama.

Elvis Salkanović je danas sretan mladić u novoj porodici. Šta mu se desilo saznao je kada je imao osam godina.

– Rekli su mi da sam ostao bez roditelja, da su me našli u ratu. Majka je sedmično davala svoju krv kako bi mogla uzeti mleko za mene. Moja prava majka je nakon 94. godine dolazila da me uzme, ali socijalni radnici nisu dali, te sam ostao kod svoje majke. Kada je pala granata nisam pričao pet godina – kazao je Elvis.

Ivanka je preminula 2016. godine.