Category: Uncategorized

Nakon dugih četiri i po godine od tragičnog gubitka sina, roditelji Dušana Mićića, mladića iz Sremske Mitrovice, koji je izgubio život u saobraćajnoj nesreći u kojoj je na njega naleteo vršnjak vozeći BMW, napokon su dočekali vest koja im uliva nadu. Država Srbija je naložila reviziju ovog slučaja, otvarajući put prema konačnom podizanju optužnice.

Nažalost, duži vremenski period prošao je bez pravde i sudskog procesa, jer u prvobitnoj optužnici nije bilo dovoljno dokaza za pokretanje suđenja. No, zahvaljujući upornosti i borbi Dušanovih roditelja, te mnogih drugih roditelja čija su deca pretrpela slične sudbine, stvari su se promenile.

Dušanovi roditelji, koji su neumorno tragali za pravdom tokom ovih godina, sada sa nadom očekuju novi preokret u slučaju nakon novog veštačenja. Na osnovu revizije postupka, postoji mogućnost da se podigne optužnica i da se sudski proces konačno pokrene.

Suđenje nije ni bilo jer u optužnici ničega nije bilo, moj slučaj nije postojao, više od četiri godine, navodi Marta Mičić, Dušanova majka.

Dušan je preminuo jutro nakon nesreće, a naša sagovornica navodi da ju je posebno zabolelo to što godinu i po dana od tragedije niko joj ništa nije javljao iz nadležnih institucija. Tek kada je sa svojim advokatom otišla da proveri šta se događa usledio je još veći šok, jer njihov predmet nije čak ni ušao ni u predistražni postupak.

„Delovanjem našeg advokata postupak je ušao u istragu, ali su za šest meseci iz Osnovnog i Višeg javnog tužilaštva u Sremskoj Mitrovici odbacili sve i rekli da nema elemenata krivičnih dela. Istu odluku doneo je i Apelacioni sud u Novom Sadu. Bili smo razočarani i šokirani, našeg deteta više nema a oni kažu da niko nije kriv“, kaže majka.

Marta Mičić navodi da ju je posebno iznenadilo veštačenje u kom je rečeno da je mladić koji je vozio automobil išao brzinom od 57 kilometara na sat.

„Bukvalno je razneo moje dete. Mlad, zdrav, i jak organizam, budući sportista, udaren je tolikom snagom da nije imao šansu da preživi. Kada pogledam obdukcioni nalaz, na mom sinu nema dela tela koji nije bio polomljen“, s tugom u glasu izjavljuje potresena majka Marta.

Taj kobni trenutak kada je njen sin Dušan izgubio život u saobraćajnoj nesreći ostavio je neizbrisivu bol u njenoj duši. Njegova mladost i obećavajuća budućnost brutalno su prekinuti, ostavljajući njenu porodicu u dubokoj tuzi i traumi.

Dušanovi roditelji su se aktivno angažovali kako bi se pronašlo rešenje za slučajeve kao što je njihov, i osnovali su udruženje roditelja čija su deca stradala u saobraćajnim nesrećama. Ovo udruženje je okupilo podršku mnogih, uključujući stručnjake za mentalno zdravlje i pravnu podršku, a zajedno su se suprotstavili ovoj tragičnoj stvarnosti.

U slučaju njenog sina, pomak se dešava početkom ove godine. Naime, tada su se okupile porodice dece nastradale u nesrećama u Udruženje roditelja dece stradale u saobraćaju, koje za cilj ima da odgovorni za tragedije odgovaraju po zakonu i da se ovakve tragedije više ne dešavaju. Naša sagovornica ističe da je upravo zbog toga slučaj pogibije njenog sina ušao u reviziju i da se nada da će do kraja godine biti podignuta optužnica protiv vozača koji je usmrtio njenog sina.

– U februaru 2023. godine, kada se oformilo udruženje roditelja stradale dece, kojim je rukovodila hrabra mama iz Kragujevca, odmah smo svi pristupili. Počeli smo kao grupa roditelja, redovno se sastajali i razmenjivali svoja iskustva. Iz te zajednice roditelja izrodilo se snažno udruženje, koje je zajedno koračalo ka pravdi. U tom periodu, zajedno smo odlazili kod ministarke pravde, Gašića, Vesića, i drugih nadležnih institucija, iznosili svoje probleme i isticali važnost većih kazni i psihološke pomoći, kako za nas, tako i za buduće roditelje. Mesecima smo se zalagali za promene, sarađujući sa relevantnim telima, uključujući Agenciju za bezbednost saobraćaja. Nakon nekog vremena, institucije su prepoznale našu upornost i ozbiljnost u rešavanju ovih problema. Počeli su da uzimaju u obzir naše slučajeve i pregledali su spise. Shvatili su da postoji niz sličnih slučajeva, kao što je bio moj, koji su zaboravljeni i zanemareni tokom pet do sedam godina. Tada smo dobili šansu za nova veštačenja i prikupljanje novih dokaza. Ako novi dokazi vode ka optužnici, obećali su da će je podići i otpočeti suđenje. Moj slučaj je, konačno, dobio šansu, kaže naša sagovornica – Marta Mičić.

Kurir.rs/Dijana Šćekić

Bivša zadrugarka Aleksandra Nikolić i Filip Car konačno su uspeli da izglade odnose, kako zbog njih samih, tako i zbog bebe koja je na putu.

Aleksandra je sada pokazala i koliko je Filip trudi oko nje nakon pomirenja, pa je uslikala poklon.

Filip je trudnoj Aleks poklonio naočare marke “Guči”, koje nisu ni malo jeftine.

Podsetimo, oni su idržali zajednički lajv na TikToku i tako svima dali do znanja da su se pomirili.

– Naš odnos nije normalan, ali volimo se. Nas povezuje mnogo toga – rekla je Aleksandra.

– I da nije ovakva sitiacija, pomirili bi se, nismo ni trebali da se svađamo – rekao je Filip.

Kurir.rs/Telegraf

Katarina i Darko Lazić nedavno su napravili venčanje iz snova, a o svadbi se priča i nekoliko meseci kasnije.

Pevačeva supruga je zablistala u venčanici, dok on nije krio sreću zbog sklapanja braka sa devojkom koju je voleo i pre 15 godina na samom početku karijere.

Katarina je atraktivna crnka, a malo ko zna kako izgleda njena rođena sestra. Na Instagramu je svakodnevno aktivna, a sada je ponovo objavila fotografije sa njom gde se jasno vidi koliko liče.

Neverovatna sličnost između Katarine i Kristine je sve šokirala, a ona neodoljivo podseća na sestru sa promocije albuma svog supruga kada je imala identičnu frizuru.

Sličnost je šokantna, a pratioci moraju dobro da se zagledaju kako bi bili sigurni da li je u pitanju Katarina ili njena sestra. Nedavno je Lazićka promenila lični opis i skratila svoju kosu pa je trenutno dosta lakše prepoznati ko je supruga Lazića.1 / 4 FOTO: PRINTSKRIN/INSTAGRAM

Kurir.rs

Nakon pretnji upućenih njegovom sinu otac je s pištoljem došao u školu i počeo da preti.

Podignuta je optužnica protiv muškarca koji je navodno došao u školu u Zagrebu i pretio nastavnici tvrdeći da druga deca maltretiraju njegovog sina, pišu mediji.

– U prostorijama škole, s ciljem da uplaši nastavnicu, držeći ispod ruke pištolj u futroli, rekao joj je: ‘Ne daj bože da se mom detetu nešto dogodi, ja ne garantiram šta će se dogoditi ako se mom sinu nešto desi’. Te reči i ponašanje su kod nastavnice izazvale osećaj straha i uznemirenosti za život i sigurnost, dakle, ozbiljno je pretio, a krivično delo je počinjeno prema osobi koja je službeno lice i koja je bila na radnom mestu –  navodi se u saopštenju Tužilaštva.

Otac se branio da je “oko 15:30 primio poziv supruge koja je bila s njihovim sinom u autu i koja mu je rekla da je njihov sin primio poziv u kojem mu jedna osoba preti da će ga prati i da će ga istući”.

– Sin je ranije već primao takve pretnje od učenika iz škole. U trenutku kad mi je supruga to javila, bio sam na svom radnom mestu, ja sam čuvar, pa sam odlučio da odem u školu i prijavim to. Istina, bilo je glupo od mene što sam u školu ušao s pištoljem, ali zaboravio sam da ga skinem jer sam bio jako uzrujan. Ali, iako sam bio uzrujan, prema zaposlenima u školi nisam bio nepristojan i neugodan i nisam rekao reči koje mi se stavljaju na teret u optužnici”, branio se otac, prenose mediji.

Nastavnica je, međutim, potvrdila da joj je otac pretio. Kaže kako je njegovu pretnju shvatila ozbiljno i to ju je jako uznemirilo jer je on ušao s pištoljem u školu i bio vidno uzrujan.

I njene koleginice su potvrdile da su tog dana videle kako je naoružani čuvar ušao u školu.

Tužilaštvo za njega traži šest meseci uslovne kazne, a optužnica protiv njega još uvek nije pravosnažna.

Kada su mu lopovi pre dve godine obrali oko dve tone zrelih trešanja iz voćnjaka u polju, Marko Pejdić iz Bogatića je s razlogom bio ljut i razočaran. Čak i danas ga “drži” bes jer lopovi nikada nisu pronađeni, ali mu se nada u poštenje i ljudskost vratila na velika vrata juče kada mu je jedan meštanin vratio torbicu punu novca koju je izgubio u šumi.

– Išao sam u šumu, oko dva kilometra daleko od naselja, da pogledam i premerim stabla koja treba da se seku. Parkirao sam se na poljskom putu i pošto je sunce ugrejalo i postalo vrućina skinuo sam torbicu koju uvek nosim oko vrata i stavio je na krov, a jaknu i mobilni telefon ostavio u automobilu. Začas sam premerio stablo i krenuo nazad kući i kada sam stigao do naselja setio se da sam imao i torbicu. Stao sam, pretresao auto, nigde je nije bilo – priča Marko.

Torbicu nije pronašao ni kod kuće, pa se iznerviran vratio u šumu da bi je tražio “na licu mesta”. I ova potraga je bila neuspešna, a priča dobija obrt kada je pozvala komšinica Milena.

– “Marko, tražila te policija, pronađena je torbica, javi se u stanicu”, rekla mi je komšinica, a kada sam završio razgovor video sam i nekoliko propuštenih poziva iz policijske stanice. Pozvao sam, a službenica kaže da u stanici čeka čovek koji je pronašao torbicu i neće da ide dok ne dođem – nastavlja Marko.

Torbicu je u stanicu doneo Mišo M. koji ju je slučajno ugledao pored puta kada se traktorom vraćao sa njive i posle dugog premišljanja je uzeo sa namerom da je vrati nepoznatom vlasniku.

– Iz kabine sam uočio torbicu pored puta. Od kože, teška u ruci, pa sam pitao čija može da bude i šta li je u njoj, da li je neko izgubio ili možda ukrao pa bacio. Kroz glavu mi je prošlo kako neko može da pomisli da sam je ja ukrao pa sam odustao od namere da je ponesem. Znam da je nezgodno kad izgubiš nešto i normalno je da se nadaš da to neko pronađe i vrati. Neprijatna je situacija, iskreno da kažem – priča Mišo koji se potom sa torbicom uputio u policijsku stanicu.

Dežurni policajci su po karticama otkrili čija je torbica, a Mišo je insistirao da sačeka Marka u stanici i zajedno se uvere da ništa iz nje nije nestalo.

Osim kartica u torbici su bile porodične fotografije, lekovi i oko 50.000 dinara. Marko je izbrojao 5.000 i uz zahvalnost ponudio Miši kao nagradu, što je ovaj uporno odbijao da uzme.

– Ma kakva nagrada, ne dolazi u obzir, govorio je i nije hteo da uzme novac. Pristao je da ga častim pićem u kafani. Jedno, drugo i još poneko, pa smo ostali na ručku i dugo razgovarali – ispričao je Marko.

Identifikovane su prve dve žrtve masovne pucnjave u gradu Luiston u američkog saveznoj državi Mejn, u kojoj je ubijeno najmanje 18 ljudi.

Ubijeni su penzionisani mehaničar Bob Vajlet (76), koji je bio dečji trener kuglanja, i Triša Aselin (53) koja je radila u kuglani.

Prema navodima medija, Triša je upucana dok je pokušavala da pozove hitnu pomoć.

Bob Vajlet je rođen i odrastao u Luistonu, a iza sebe je ostavio tri sina, Endrua, Toma i Džona, i šestoro unučadi.

Penzionisani mehaničar bio je strastveni kuglaš i igrao je u kuglaškoj ligi zajedno sa svojom ženom Lusi nakon što su otišli u penziju.

Lusi i Bob kuglali su u momentu kada je napadač ušao u objekat i otvorio vatru.

Podsetimo, u noći između srede i četvrtka došlo je do masovne pucnjave u američkog saveznoj državi Mejn, u gradu Luiston.

Osumnjičeni za ubistva je Robert Kard, koji je u kuglani i restoranu ubio najmanje 18 ljudi, a ranio preko 60 osoba.

Robert Kard je u bekstvu, a policija je pokrenula veliku akciju potrage, dok je stanovnicima Luistona rečeno da ne izlaze iz svojih domova.

Pet tela pronađeno je u jednoj kući u okrugu Sampson u Severnoj Karolini.

Poziv policiji stigao je oko ponoći, navodno od osobe koja je poznavala vlasnika kuće u kojoj su pronađena tela.

U ovom trenutku nije poznato ko je ubijen, kao ni da li je u toku potraga za napadačem, ili je u pitanju izolovani incident.

Na licu mesta su brojne policijske ekipe koje vrše uviđaj.

Podsetimo, u Mejnu već satima traje potraga za masovnim ubicom koji je ubio najmanje 16 ljudi.

Kurir.rs/Mondo/WITN

Monstrum izarazio želju da gleda najmlađe pacijente na igralištu klinike u kojoj ga posmatraju i veštače stručnjaci zbog stravičnog zlodela koji je počinio.

Kosta Kecmanović, dete monstrum, kako nezvanično saznajemo, danas je molio dvojicu inspektora u civilu koji ga ne ostavljaju samog ni na sekund, da mu dozvole da gleda kroz otvoren prozor sobe u kojoj je smešten od kada je počinio masakr u  školi na Vračaru.

Inspektori mu to nisu dozvolili jer vlada striktno pravilo da Kecmanović apsolutno ne sme da prilazi otvorenom prozoru kako ne bi komunicirao sa okolinom. Oni su otvorili prozor preko puta kreveta maloletnog ubice da bi malo procirkulisao vazduh, budući da je napolju suvo i toplo vreme.

Dečak ubica osluškivao je glasove dece i njihovih roditelja koji su dopirali spolja, sa ograđenog igrališta Kilinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu i to ga je isprovociralo da traži dozvolu za prilazak prozoru u svet.   

– Naježila sam se kad sam čula da Kosta pita policiju da priđe otvorenom prozoru naspram kog i danju i noću stoji policijska patrola. U tom trenutku jedno dete je pravilo prve korake uz pomoć oca skoro ispod prozora sobe Kecmanovića, a dvoje dece se ljuljalo ispred policije koja obezbeđuje bolnicu otkad je on hospitalizovan – otkrio je izvor Republike iz bolnice.

Isti izvor kaže da se posebno vodi računa o tome da Kecmanović ne naudi sebi, s tim u vezi strahiju da ne slomi prozor i da se staklom ne iseče, pa o tome posebno vode računa. 

– Kada se otvara prozor, dečak se drži podalje, a ponajviše zbog toga jer se strahuje kako bi pokušao da nađe način da privuče još pažnje povređujući sebe. Na prozorima jesu rešetke te nema mogućnosti od iskakanja, ali uvek se mora voditi računa da bi mogao da razbije okno i tako napravi dramu – kaže izvor.

Da podsetimo, Kosta Kecmanović koji je počinio masakr u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” 3. maja nakon saslušanja nakon zločina prebačen je u Kliniku za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu Univerzitetskog kliničkog centra Srbije. Dečaku ubici su zabranjene posete, ali je nekoliko puta komunicirao sa majkom.

Krivično vanpretresno veće Višeg suda u Beogradu donelo je 11. oktobra rešenje po kojem je Miljani Kecmanović određena mera zabrane prilaženja sastajanja i komuniciranja sa dečakom ubicom, sa kojim je nekoliko puta telefonski razgovarala u strogo kontrolisanim uslovima. 

VIDEO POGLEDAJTE OVDE

Nezapamćena tragedija dogodila se u selu kod Sjenice, kada je dečak (12) izvršio samoubistvo tako što se obesio o drvo na brdu iznad kuće.

Hitna pomoć je odmah po pozivu stigla na lice mesta, ali nesrećnom dečaku nije bilo spasa.

– Pronašli su ga obešenog, a koristio je konopac koji se koristi za vezivanje bala sena. Ovo je prava tragedija, sve nas je pogodilo. Porodica je živela u jako teškim uslovima i od nekih osoba bliskih njima mogli smo čuti da je dečak imao suicidne misli, ali nismo mogli ni da sanjamo da će dići ruku na sebe – kažu za RINU vidno potreseni meštani sela.

Ovaj tragičan događaj dodatno naglašava koliko je važno raditi na mentalnom zdravlju čitave zajednice, ali i blagovremeno pružiti pomoć onima kojima je potrebna.

– Pozivamo sve da budemo humani i solidarni u ovim teškim trenucima. Važno je da se zajedno angažujemo kako bismo obezbedili neophodne resurse i podršku za mentalno zdravlje u zajednici i radili na prevenciji sličnih tragedija u budućnosti – rekao je za portal sjenica.com direktor Doma zdravlja u Sjenici dr. Altan Hamidović.

SOS telefon za pomoć osobama koje razmišljaju o samoubistvu

Broj 0800/309-309, opcija 1, SOS telefon je koji radi 24 sata, a na koji se javljaju stručnjaci za sprečavanje samoubistva – lekari Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”.

Služba urgentne psihijatrije prima pacijente 24 sata bez zakazivanja, bez knjižice i bez plaćanja, a Centar za mentalno zdravlje od 9 do 18 prima bez zakazivanja. Ukoliko vam je potrebna pomoć, svakog dana možete pozvati i volontere Centra “Srce” od 14 do 23 časa na broj telefona 0800-300-303 ili im se obratiti mejlom na vanja@centarsrce.org, kao i preko četa na sajtu www.centarsrce.org.

Volonteri razgovaraju s ljudima koji su usamljeni, uznemireni, povređeni, tužni, očajni, nesigurni.

Kurir.rs/RINA

Banjalučanin Duško Vukobrat i njegov radni kolega iz Turske spasili su u sredu ujutro dvoje dece od otmice u nemačkom gradiću Boblingenu.

Vukobrat, koji je po struci bagerista i radi na gradilištu kaže da nije ni slutio šta će se tog dana dogoditi i da će on i kolega sprečiti veliku tragediju.

– Sve je ličilo da će to biti jedan običan radni dan. Ipak, nije bilo tako. Došlo smo na posao oko sedam sati, jutarnja kafa, dok se mašine zagreju, radili smo kolega iz Turske i ja. Oko pet do osam, otišao sam po šljunak, a u povratku vidim da kolega iskače iz kanala. Pokazuje mi da vozim bager da zatvorim put, vidim uskače čovek na zadnja vrata od kombija na kojem su vrata bila zamagljena. Izvukao je jedno dete, drugo smo izvukli na bočnu stranu i tada je otmičar hteo da pobegne, ipak mu to nismo dozvolili, a brzo je stigla policija i dosta ljudi. Deca su spašena i to je najvažnije – ispričao je Vukobrat.

U Nemačkoj je četiri godine, a nešto slično do sada nije bilo. Kako kaže, reč je o mirnom mestu gde ima dosta ljudi iz zemalja bivše Jugoslavije, veličine Gradiške.

-Za tri minuta već je bilo 40 policajaca, a do tad nije imao šansu da pobegne jer smo nas dvojica jaki. Kad su došli roditelji, bio je to vrisak, plač ali i sreća jer su deca ostala živa. Prvo su zagrlili decu, a odmah kolegu i mene. Ljudi su zahvalni od srca, teško je to rečima opisati. Imamo radnički kontejner pun je hrane i pića koji su nam doneli u znak zahvalnosti, sviraju nam na ulici, pozdravljaju nas – kazao je Vukobrat.

Dodaje da je otmičar lokalac, Nemac i da su ga držali ga sve dok nije došla policija.

– Oteli smo mu ključeve, nije imao nikakve šanse da pobegne. Bio je naoružan, imamo je nož, opojna sredstva da umrtvi telo. U policiji je kasnije priznao da je htio da ih siluje i da bi ih bacio u jednu rečicu 500 metara od naše bauštele – tvrdi Vukobrat.

Ovaj skromni čovek naglašava da ne očekuje nikakvu nagradu, ali podseća da je najveća satisfakcija to što su deca živa i zdrava.

– Najvažnije je da smo to videli, da smo se tu zadesili i odreagovali urgentno. U tim trenucima čovek dobije i neku posebnu snagu, a zagrljaj roditelja upućen deci, a onda i nama ostaće mi dok sam živ uspomena – dodao je Vukobrat.

Duško je u Nemačkoj je otišao zbog posla i prilike da zaradi.

– Iz Banjaluke sam, a trenutno nastanjen u Rojtlingenu. Ovamo su plate redovne i dobre, ali moram priznati da je najlepše u svom kraju, a muka me naterala da odem trbuhom za kruhom u Evropu. Pre toga sam radio 11 godina u Poštama Srpske, a 15 godina sam vozio autobus, dok bih platio račune i kredit ne bi mi ništa ostalo. Ovamo je mnogo drugačije – zaključio je Vukobrat priču za Glas Srpske.

Kurir.rs/Glas srpske