Category: Uncategorized

Komšije su ga upozoravale da je s njim samo zbog novca

Marsel Amfu je čitav svoj vek živeo jednostavno, čuvajući ovce. Njegova kuća nije imala ni struju ni vodu, što mu je omogućilo da uštedi ogromne sume novca. Marselov dom smešten je u Švajcarskim Alpima, između dva luksuzna ski rizorta, tako da je njegova vrednost tokom godina samo rasla. Možda nije tako izgledao, ali je bio jako zdrav čovek.

Čobanin je želeo da podeli svoje bogatstvo sa drugima, pa je na imanju napravio kućice za rodbinu i prijatelje, da tu žive, a da ne plaćaju kiriju. Sa 67 godina nije bio zainteresovan za žene, ali je kada upoznao Sandrin Devijar, 25 godina mlađu Parižanku, odlučio je da se oženi. Neobična ljubavna priča, nema šta.

Komšije su ga upozoravale da je s njim samo zbog novca, ali nije ih slušao. Sandrin se bavila nekretninama i tačno je znala koliko je Marsel “vredeo”. Moderna mlada žena i kvrgavi stari čovek – neobičan par, u najmanju ruku.

Svima je bio jasan Sandrinin motiv, ali Marsela nije bilo briga. Uživao je. Godine 2011., uprkos neodobravanju drugih, venčali su se.

Svi su već sumnjali u nju, a nakon što je brak sklopljen dala je još više razloga za nepoverenje. Nastavila je da živi i radi u Parizu, dok je Marsela posećivala samo kada je imala vremena. Posle godinu dana braka, Marsel je sa dva prijatelja doživeo saobraćajnu nesreću.

Život je izgubio samo Marsel, druga dva putnika su preživela. Seljani su bili uvereni da je Sandrin kriva za nesreću. Na sahrani je plakala.

Odmah posle sahrane počela je da zahteva da se svi isele sa imanja. Ipak, ubrzo se ispostavilo da je Marsel imao jedno iznenađenje. Testamentom je sve brvnare koje je podigao ostvio svojim stanarima, prenosi Virealno.

Novac je namenio porodici i prijateljima. Sandrin nije dobila ništa. Na kraju se ipak udala za njega zbog koristi, ali Marsel nije bio tako naivan kao što su drugi mislili.

POGLEDAJTE I – NIJEDNA NIJE HTELA DA MU MUZE KRAVE, PA JE OŽENIO ALBANKU AURELU Rodila je čak četvoro dece, A ONDA JE OTKRILA…

Na mapama Srbije još uvek postoji na hiljade sela, ali u mnogima od njih život tinja tiho, gotovo neprimetno. Kuće su tu, dvorišta pokošena, staje pune posla – ali ono što nedostaje jesu mladi glasovi, dečija graja i, možda najvažnije, žene koje bi u tim kućama započele nove porodice. Dok gradovi rastu, sela ostaju bez stanovnika, a posebno bez devojaka spremnih da u njima grade budućnost.

Problem nije samo ekonomski. On je duboko društveni i emotivni. Sve više muškaraca u selima ostaje samo – ne zato što ne žele porodicu, već zato što nemaju s kim da je zasnuju.

Prema podacima Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u srpskim selima živi oko 250.000 neženja. Od tog broja, čak 200.000 je iz juga Srbije, pre svega iz okoline Leskovca.

S druge strane, oko 100.000 žena u ruralnim sredinama još uvek nije pronašlo životnog partnera. Iako se na prvi pogled čini da se brojevi “poklapaju”, stvarnost je mnogo složenija. Žene sve češće napuštaju sela i odlaze u gradove ili inostranstvo, tražeći sigurnost, posao i drugačiji način života.

Selo Međani: gde ima momaka, ali nema mladenki

U selu Međani, kako kažu meštani, devojke gotovo da ne dolaze.

U tom mestu živi oko 40 muškaraca starijih od 40 godina, ali i dosta mlađih – između 25 i 30 godina – koji nemaju s kim da zasnuju porodicu.

“Ovde ima žena za flert, ali ne i za brak. Dok je veza – sve ide. Kad spomeneš brak, onda više neće da se udaju”, pričaju momci iz sela.

Jedino mesto okupljanja je prostor ispred prodavnice. Nema kafića, nema društvenog života, nema prilika za upoznavanje. Siromaštvo i udaljenost od grada dodatno pogoršavaju situaciju.

Do najbližeg grada treba najmanje pola sata vožnje, a devojke koje bi bile spremne da se presele – jednostavno se ne pojavljuju.

“Išao bih gde god treba, samo da nađem ženu”

Branislav Đikić nije želeo da bude deo poražavajuće statistike. Sa 51 godinom odlučio je da sudbinu uzme u svoje ruke.

– Kada sam ostao sam, video sam da nema života bez supruge. Tražio sam pasoš na brzi postupak, rekao sam da hoću da se ženim. Kada su me pitali da li ima žena u Srbiji za mene, rekao sam ne. Gde god treba ići ću da je nađem – Ukrajina, Rusija, Albanija Rumunija, Makedonija… Neka će da pristane – kaže Branislav Đikić.

I – pristala je.

Ljubav bez granica: supruga iz Albanije

Branislav je sreću pronašao u Albaniji. Njegova supruga Aurela danas živi s njim na selu u Srbiji. Govori srpski, radi vredno i ne krije da joj život na selu nije stran.

– Od početka bilo je malo teško, posle nije toliko teško bilo. Radi se dosta, ali nije loše, nije sjajno, ali nije ni loše. I u Albaniji sam živela na selu, ali nismo imali ništa. Radila sam dve godine u fabrici i to je to. – Ko hoće, izvolte, ko neće – doviđenja, ćao. Suprug mi mnogo pomaže, ne radim samo ja – kaže ova vredna žena – kaže Aurela.

Na pitanje da li joj smeta što druge žene ne žele u selo, odgovara jednostavno: “Ko hoće – izvolite. Ko neće – doviđenja, ćao.”

Branislav za suprugu ima samo reči hvale: “Nigde nije idealno, ali ona jeste. Sve radi. Malo ko bi danas pristao da muze krave. Naše devojke neće uopšte da žive na selu.”

Danas imaju četvoro ćerki i sina – porodicu kakvu je Branislav dugo sanjao.

Komšije bez nade: “Bolje da dođu Albanke nego niko”

Njihov komšija Bojan Pešić, međutim, još uvek nema takvu sreću.

“Roditelji uče ćerke da ne treba da se muče, nego da idu u grad. Tamo će možda i da trpe, ali neće doći na selo”, kaže on.

Za njega je stvarnost surova: “Bolje da dođu i Albanke nego niko. Samo da selo ne izumre.”

Sela između tradicije i nestanka

Priča iz Međana nije izuzetak, već pravilo u mnogim krajevima Srbije. Dok sela ostaju bez žena, porodica i dece, budućnost ruralnih sredina postaje sve neizvesnija.

Bez mladenki – nema svadbi.

Bez svadbi – nema dece.

Bez dece – sela polako nestaju sa mape.

Ovo više nije samo pitanje ljubavi. Ovo je pitanje opstanka.

POGLEDAJTE I – ČASLAV JE 6 PUTA IŠAO U ALBANIJU DA SE ŽENI, A ONDA JE UPOZNAO LEONORU: Nije ni slutio ŠTA ĆE JOJ PASTI NA PAMET!

Mešoviti brakovi na Kosovu nisu retkost, ali svaki nosi svoju posebnu priču. Jedna od onih koje tiho, ali uporno ruše predrasude dolazi iz sela Skulanovo, nedaleko od Lipljana. Tu već više od deset godina zajedno žive Časlav i Leonora Todić, Srbin i Albanka, supružnici i roditelji dvoje dece, koji su ljubav stavili ispred politike, siromaštva i razlika.

Njihov brak krunisan je ćerkom Lenom i sinom Ognjenom, a iako žive skromno, od minimalca i poljoprivrede, kažu da im je najvažnije to što su zajedno i složni.

Da bi pronašao životnu saputnicu, Časlav Todić je čak šest puta putovao u Albaniju. Kako sam kaže, na tu ideju došao je uz pomoć poznanika i posrednika, a putovanja nisu bila ni laka ni kratka.

“Dođe, uzme me ovaj iz Prizrena, u Lipljane kolima, pa sa njim za Albaniju. Tamo nas čeka drugi čovek. Sviđa se, ne sviđa se, jedan put, drugi put, treći put… šesti put je bilo sreće. Tu je dao Bog dvoje dece, sina i ćerku”, priča Časlav.

Odluka da se oženi Albankom nije naišla na protivljenje u porodici. Naprotiv.

“U moju odluku niko nije mogao da se meša, ni pokojni roditelji, ni brat. Kada čovek odluči da se oženi, nije bitno koje je žena vere ili nacije. Bitno je da se živi kako treba i da Bog da porod i decu”, kaže Časlav, dodajući da danas žive od njegove plate i rada na imanju, jer Leonora ne može da se zaposli.

Život srpske snajke bez dokumenata

Kada se Leonora doselila u Skulanovo, nije znala ni reč srpskog jezika. Prvi meseci bili su najteži.

“Kada sam se udala nisam znala srpski. Prva tri meseca bilo mi je baš teško, nisam razumela šta me ljudi pitaju. Posle šest meseci već sam dosta razumela, iako ne savršeno”, priča Leonora.

Za više od deset godina života na Kosovu, kaže da nije imala nijedan sukob sa komšijama niti uvredu zbog toga što je Albanka. Ipak, najveći problem predstavljaju dokumenta.

Leonora već više od deset godina čeka ličnu kartu, zbog čega ne može da se zaposli ni u srpskim ni u kosovskim institucijama. Da bi pomogla porodici, otvorila je krojačku radnju, ali posla gotovo da nema.

“Sa muževljevom platom jedva izlazimo na kraj. 250 evra je malo. Nemam ličnu kartu, ne mogu da radim. Do skoro nisam imala ni zdravstvenu knjižicu, svaki pregled sam morala da platim, tako je bilo i prilikom porođaja”, iskrena je Leonora.

Iako kaže da nije lako biti srpska snajka, na sve se navikla.

“Privikla sam se na običaje, slavim slavu, mesim pogaču i slavski kolač, za Božić idem u crkvu. Promenila sam i veru. To je jedan Bog, nema ih sto. Iako sam bila muslimanka, sve sam prihvatila”, kaže Leonora.

Njena odluka da promeni veru jedino je iznenadila Časlava.

Časlav nije očekivao da će ona promeniti veruFoto:Kosovo Online / youtube

“Nisam je terao, nisam ni tražio. To je želela sama. Nisam mogao da verujem da će veru da promeni, ali za sve ostalo sam znao da će prihvatiti”, priznaje on.

Deca, skromne želje i selo koje nestaje

Njihova deca, Ognjen i Lena, odrastaju skromno, ali u toploj porodičnoj atmosferi. Novogodišnja jelka i ukrasi krase kuću, ali poklona ispod nje često nema.

“Želim sveske, olovke i bojice za školu. Imam stari kompjuter koji ne radi dobro, pa bih voleo novi laptop da mogu da igram igrice i učim”, kaže devetogodišnji Ognjen.

Sedmogodišnja Lena dodaje: “Ne volim lutke, više volim autiće, ali bih volela i telefon.”

Skulanovo je selo koje polako nestaje. Nekada je imalo 84 domaćinstva, danas ih je svega 40, uglavnom sa starijim stanovništvom. U toj tišini, porodica Todić donosi život i nadu.

Časlavov otac Čedomir kaže da ga ne zanima nacionalnost snaje.

“Što je ona Albanka, pet para ne dam. Neki kažu svaka ti čast, a neke budale kažu uzeo si Albanku. Meni je važno da su složni”, kaže Čedomir.

Na Kosovu danas postoji više od 100 brakova u kojima su mladoženje Srbi sa Kosova, a žene Albanke iz Albanije. Priča Časlava i Leonore pokazuje da granice postoje samo onda kada ih ljudi naprave. Njihov život nije lak, ali je iskren, skroman i ispunjen ljubavlju koja traje uprkos svemu.

POGLEDAJTE I – VELJA OŽENIO ALBANKU, SA NJOM DOBIO DECU, A ONDA… Od šoka se NIKAD NIJE OPORAVIO: “Iz bede je izvukli, a ona…”

Na osami između šuma i tišine, u selu Polazi, podno planine Golije, živi čovek koji je naučio da se ne predaje Velibor Bugarić, otac četvoro dece, suprug koji je verovao u ljubav, sin koji i dalje nosi porodicu na svojim plećima.

Pre više od deset godina, Velibor je napravio korak koji su mnogi u njegovom kraju gledali sa čuđenjem, a neki i s nepoverenjem – oženio se Albankom. Ljubav ne pita za granice, pa ni za naciju, ni za običaje. Prema rečima porodice Bugarić, brak je bio skladan, čak i srećan. Njih dvoje su zajedno gradili život, rađali decu, delili teret svakodnevice i, činilo se, zajednički koračali kroz sve.

Rodilo se četvoro dece. Kuća puna dečijeg smeha i planova. Ali, baš kad su pomislili da je život konačno krenuo pravim putem, sve se srušilo. Jednog dana, bez ikakvog znaka, bez objašnjenja, majka je otišla. Ne samo od supruga, već i od svoje dece. Napustila je porodicu i nikada se više nije vratila.

Velibor nije imao luksuz da tuguje dugo. Morao je odmah da postane i otac i majka, stub i zaštitnik, oslonac koji ne sme da se sruši. Uz njega su stali i njegovi roditelji, posebno majka Ljubinka, baka koja danas ima nezamenljivu ulogu.

U teškim uslovima, bez stabilnih primanja, oslonjeni na poljoprivredu, dečiji dodatak i jedni na druge, Bugarići nisu dozvolili da ih nesreća razbije. I baš kad su pomislili da ih je svet zaboravio, pojavili su se dobri ljudi.

Rođaci, prijatelji i komšije udružili su se kako bi Veliboru i deci sagradili novi dom. A onda je iz Novog Pazara stigao i Hido Muratović, poznati humanitarac, sa novčanom pomoći i paketima punim neophodnih stvari hrane, odeće, osnovnih sredstava za život.

Porodica se oslanja na poljoprivredu i dečiji dodatak, ali i na ljubav i podršku bake Ljubinke, koja im je neizmerni oslonac.

“Bila je dobra i poslušna, ali napusti decu”

Ljubinka, koja živi nekoliko kilometara od Veliborove kuće, provodi većinu vremena sa sinom i unucima, nastojeći da im olakša svakodnevicu.

“Iz Albanije je bila, bejaše dobra, ne mogu da kažem, i vredna i poslušna je bila. Nismo je, vala, ni terali da radi nešto, eto sve godinu, dve pa detence, da ih odgaji. E sad kad je trebalo da imaju majku, da je majka uz njih, pa ženska deca, napusti ih, nije htela da vodi računa ni o njima ni da ih čuva”, priča baka Ljubinka sa suzama u očima koja svaki radni dan po ceo dan brine o deci.

Iako je i sama odrasla kao siroče, Ljubinka kaže da daje sve od sebe kako bi unucima pružila ljubav i pažnju. Ipak, tako nešto u njenim godinama nije baš najlakša stvar.

“Što ih majka ostavi, bez ikakvog razloga, što polude brate, mogu tako da kažem. Najede se, napi se, iz bede je izvukosmo, i eto ostavi ih sve, i šta ću!”, dodaje Ljubinka za Jutjub kanal “Hido Muratovic”.

POGLEDAJTE I – Milanko oženio Albanku, iz grada je doveo u najhladnije srpsko selo

Zovu ih „čuvarima ognjišta“. Zahvaljujući njima život se vratio u mnoga sela. U Buđevu na Pešterskoj visoravni posle 12 godina, ponovo je otvorena škola. Više Albanki iz Skadra oženili su momci iz tog udaljenog i zimi veoma hladnog sela.

Vreme je pokazalo da su napravili pravi izbor. Rozu su novinari zatekli kako dočekuje goste i priprema hranu za višečlanu porodicu. Na hladnu Pešter stigla je iz toplog Skadra, more je zamenila mestom koje zovu Balkanskim Sibirom. Iz grada je došla u selo.

U Srbiji živi već 15 godina

Stigla je pre više od deceniju ipo kada se udala za Milanka i pronašla svoj dom u prelepom, ali zimi svirepom kraju.

“Nisam navikla na tako niske temperature. Ovde zna da bude veoma hladno. A došla sam u sred zime, kada je bilo mnogo snega”, podseća se ova vredna žena, dok mesi hleb i priprema brojne tradicionalne srpske specijalitete.

Ponosno nam govori šta je sve naučila.

U njenoj priči oslikava se šira slika brakova između Srba i Albanki, koji su bili učestala pojava pre deceniju ipo. U brojna napuštena sela, gde ni jedna ženska noga nije htela do kroči, stizale su devojke iz Skadra i okolnih mesta.

“Imali smo mi devojaka, ali kad pomenemo ženidbu nestajale su. Ni jedna nije htela da dođe da živi na selu. Htele su u gradove. Meni je bilo žao da napustim svoj kraj. Imamo ovde dosta zemlje”, kaže Milanko Popadić.

Savladala srpski jezik uz smešne situacije

On se priseća kako je upoznao Rozu: “Bila je to sudbina. Mnogi moji prijatelji i komšije su se tada ženili Albankama. Vidim da su dobre žene, dobre majke, domaćice… Roza je tada bila moja svetla tačka. Upoznali smo se 21. decembra, a venčali 3. januara. Posle samo osam dana“, dodaje Milanko i kaže da su se odmah zavoleli.

Opstaju godinama. I ne samo oni već i brojni mešoviti brakovi na Pešterskoj visoravni, gde su pristizale albanske devojke, čije porodice, kažu, imaju poreklo iz Srbije ili Crne Gore.

Roza se smeška dok se priseća: “Sve je bilo novo. U početku je jezik bio prepreka, ali brzo sam učila. Sećam se zanimljivih situacija, kada sam tražila beli luk i rekla ‘huder’. Milanko je bio zbunjen!“

Supruzi je doneo puder, jer mu se učinilo da traži šminku.

„Kada je došla, bilo je mnogo smešnih situacija. Sve vreme pominje bor. Pitao sam se o kakvom boru govori, kad ovde bor ne raste. Njoj je tada bio jako zanimljiv sneg, koji ovde zimi sve pokrije. A bor je, zapravo, beli pokrivač”, objašnjava Milanko.

Roza se brzo uklopila u život na selu, brinući se o deci i domaćinstvu. Danas, s osmehom, govori o troje najmlađih ukućana, koji su se izrodili iz ovog nesvakidašnjeg braka.

“Život nije lak, ali mi uživamo. Učimo decu tradiciji i poštovanju svih običaja“, kaže Roza.

Uloga udruženja „Stara Raška“

Momir Kovačević, iz udruženja „Stara Raška“, bio je ključna figura u povezivanju ovih ljudi.

“Svaki brak je važan, a u ovim seoskim uslovima još više. Zahvaljujući njima, otvorena je škola koja je bila zatvorena 12 godina. To je značajno za zajednicu“, ističe Momir.

On nam je objasnio kako je došlo do prvih brakova.

“Prva devojka iz Albanije, koja je došla u selo, povukla je za sobom još nekoliko devojaka. Sada imamo 52 braka u Sjenici, i više od 120 dece, što je više od od jednog procenta našeg stanovništva u Sjenici. To je značajan postotak za lokalnu zajednicu“, kaže on.

Kulturne razlike i tradicije

Milanko i Roza su prešli most između dve kulture.

Slaviša i njegova supruga imaju dvoje dece. Njihov život je bio idiličan, dok komšije nisu čule kako mu se žena zove

“Razlika u običajima je velika, ali smo to prebrodili“, kaže Milanko.

Roza priprema slavu. Na trpezi se tada nađu brojna tradicionalna srpska jela.

“Slavimo Nikoljdan”, ističe ona, a Milanko ponosno objašnjava da je uglavnom naučila sve sama.

Međutim, njihova deca imaju jedinstven pogled na svet. Posebno ćerka koja zna i albanski. Sinovi do sada nisu bili zainteresovani da ga nauče. Međutim, Roza ponosno govori: „Učim ih da poštuju sve. Pripremam jela obe tradicije, a slavlja su uvek vesela“.

Milanko, dok priprema drva za zimu, priča da Rozu uvek poštedi teških poslova. Međutim, u domaćinstvu svi vredno rade. I najmlađi. Oni brinu o životinjama. Imaju ovce, krave, svinje…

Budućnost i zajedništvo

“Ove devojke i njihovi brakovi su doneli novu energiju u zajednicu. Naša deca su sada na dobrom putu, jer su okružena ljubavlju i razumevanjem. Uveren sam da će ovakvi brakovi i dalje rasti, jer su ljubav i zajedništvo osnovni principi svih naših života“, zaključuje Momir Kovačević.

Milanko i Roza veruju da će njihova deca imati koristi od ove raznolikosti.

“Želim da budu otvoreni prema svemu i da poštuju ljude bez obzira na poreklo“, naglašava Roza, ponosna zbog uspešnog braka i porodice.

Ova priča o ljubavi, razumevanju i zajedništvu na Pešteri pokazuje kako kultura može spojiti ljude i kako se u različitostima može pronaći snaga.

Zajednica, koja se jednom suočila s teškim trenucima, kada srpske devojke nisu htele na selo, danas gleda u budućnost sa nadom, znajući da je ljubav jača od svih prepreka.

Dragan iz Arilja oženio Albanku nakon 3 viđenja!

Dukata iz Skadra odlučila je da se uda za Dragana Krljančevića i započne zajednički život u Virovu, čime je svojevremeno postala glavna tema među meštanima.

Dukata je nakon procedure koja je bila potrebna da bi postala srpska snajka, legalnim putem iz Albanije došla u Srbiju i udala se za Dragana. Sama procedura dolaska ove devojke iz Skadra, trajao je mesec dana, a pre samog dolaska, mladenci su se videli svega tri puta.

“Ostao sam sam, bio sam neoženjen, čuo sam za ovu agenciju i prijavio se. Sam sam kući, ne mogu više, morao sam da tražim ženu. Imao sam oca, majku, brata blizanca, svi su mi umrli”, rekao je Dragan pre 13 godina za ariljsku TV Klik koja je snimala kako je dočekana prva albanska mlada u tom selu.

“Zadovoljan sam”

Dragan, tada 50-godišnji penzioner nije krio svoje oduševljenje što će konačno imati sa kim da deli srećne i tužne trenutke u životu.

“Svidela mi se, dobra je, lepa je, mlada, eto, zadovoljan sam”, rekao je Dragan pre 13 godina.

Na svečanom ručku na kome je Dragan okupio svoju rodbinu, njegovi najbliži, baš kao i on sam, nisu krili sreću i zadovoljstvo snajkom.

“Kad se neko oženi u 50. godini rodbini je drago, jer ipak teško je živeti sam, a i neće se ognjište ugasiti. Za nas je ovo srećan trenutak”, rekao je Draganov brat tada, nadajući se da će se ubrzo čuti i dečiji plač.

Nakon 3 godine braka, izgleda da se želja Draganovog brata ispunila, te su Dragan i Dukata postali roditelji jedne male devojčice, koja je sigurno upotpunila njihov život i ojačala ovu sklopljenu ljubav.

Radomir oženio Albanku i doveo je u oronulu kuću

Radomira iz udaljenog ariljskog sela Dobrača, koji se oženio Albankom zadesila je velika tragedija – 2023. godine izgubio je životnog saputnika. Albanka Line o kojoj je pričala cela Srbija, iznenada je preminula, a vredni i od rada namučeni Radomir ostao je bez supruge, a dvoje dece bez majke.

Bez majke je preteško, ali još teže je jer se nad krovom ove porodice osim tuge nadvila i nemaština.

“Suprugu sam video samo onda kad se udala za mene, ali sreća me je pogledala. Kad sam dobio decu suze radosnice lile su niz lice. Nikad nismo imali mnogo, ali smo prvo odvajali za decu, a za nas šta ostane. Sada nas je zadesila ova nesreća i ostali smo bez majke i supruge, stuba porodice”, kroz suze priča Radomir za agenciju RINA, koji je izgubio svog životnog saputnika.

Orunula kućica sada izgleda jako tužno i još trošnije. Radomir radi najteže fizičke poslove, a sam vodi računa i o deci.

“Iako je bila druge vere, kulture i nacije, prešla je ogroman put kako bi upoznala svog životnog saputnika, kog očima u životu nije videla. Podarila mi je decu, sačuvala topli dom koji prokišnjava. Primila pravoslavlje i naučila srpski jezik. Proslavljala je slavu Svetog Luku, za koju je sve sama spremala”, priseća se ovaj Ariljac sa puno ljubavi svoje preminule supruge.

Naseljen daleko od civilizacije, samo ovaj samohrani otac zna koliko je teško kad se jedva sastavlja kraj sa krajem. Malo novaca iz nadnice i nešto od malina u polju Đokovićima je celogodišnji prihod.

“Naše žene nisu htele da dođu na kraj ovog sela, pa sam u potrazi za suprugom prešao kilometre i kilometre. Sreća me je pogledala, jer suprugu sam video samo onda kad se udala za mene, ali naš brak je uspeo. U početku je bilo veoma teško, ali želja za porodicom i decom nas je spojila. U mojoj kući rodio se sin Stefan tek nakon pedeset godina i to je najveća radost. Ostvarena mi je želja da se moja loza nastavi. Iako uslovi za život nisu savremeni, mi sve što imamo prvo odvojimo za decu pa onda za nas šta ostane”, kazao je Radomir Đoković za RINU kada.

SLAĐAN SA KOSOVA OŽENIO 20 GODINA MLAĐU ALBANKU FIDU

Snimak Slađana Nikolića iz Sirinićke župe na Kosovu koji se oženio Albankom Fidom Nuriši iz Dragaša u opštini Gora, jednom od najnerazvijenijih delova u Evropi osvanuo je nedavno na TikToku. A njegovo objašnjenje o tome kakve su Albanke a kakve Srpkinje i koje su razlike između njih pokrenulo je lavinu komentara.

Na pitanje kakve su žene iz Albanskog dela Gore kada se udaju na Kosovo i da li postoji razlika između njih i Srpkinja, objasnio je upravo 48-godišnji Srbin.

“Možda neka mala razlika postoji između devojaka, zato što su naše devojke malo više, kako da kažem… vole da uživaju i to sve, a ove iz Dragaša, malo više za poljoprivredu. Oni su i tamo navikli na takav život. Međutim kad dođu i kad vide kako se živi ovde, bude i njima drugačije ali im je zbog mehanizacije i svega lakši život ovde.” rekao je Slađan.

A kako izgleda kada se Albanka uda na Kosovo, iz prve ruke objasnila je i sama Fida, koja je jedna od 20 njenih sunarodnica koje se nalaze u Sirinićkoj župi.

“Pa čudno je, drugačije je selo. Kad sam došla, gledam, drugačije je tamo, drugačije ovde, ali nisam se pokajala što sam došla” objasnila je ona.

“Tražio besplatnog radnika a ne ženu”

Mnoge Srpkinje našle su se uvređene komentarom Slađana, pa su napisali šta misle o ovakvim brakovima.

“Ovaj tražio roba a ne ženu, zato i nije mogao sa našom da se oženi”, “Sve što mogu reći jeste da je bolje biti srećno neudata nego sluga i truli radnik nekom uz opasku ‘da te ja nisam uzeo, niko drugi ne bi'”, “Ti nisi tražio ženu, nego besplatnog radnika”, “Jezivo”, “Robinja bila, robinja ostala, greota”, bili su samo neki od komentara kojima su reči ovog Srbina zasmetale.

“Lepo je ovo videti, ljudi su srećni, stvaraju porodicu, imaju miran život, ispunjen radošću, bravo”, “Sve dok su oni srećni, ko smo mi da im se mešamo”, pisali su oni.

Ispod videa javile su se osobe koje su objasnile da Goranci uglavnom sebe smatraju Srbima, te da ovde ne postoji problem.

“Goranci sebe uglavnom smatraju Srbima i slave Đurđevdan. Ima ih i u Beogradu koliko hoćeš”, “Upravo, oni su Srbi, čak imaju i isti školski sistem kao mi, nema mesta raspravi”, “Tako je, oni su slovenski muslimani”, bili su još neki komentari ispod videa.

Milica Todorović porodila se 3. februara i na svet donela sina.

Nakon gala proslave rođenja deteta, oglasila se zakonita supruga njenog partnera koja tvrdi da je sa njim u braku već 19 godina. Takođe, ona navodi da njen suprug ne želi da se razvede, ali i da je upoznala pevačicu mesec dana pred porođaj.

“Milica ne deluje takva”

Ekipa Kurira posetila je kraj u Beogradu gde živi Milica Todorović i porazgovarala sa komšijama o skandalu koji trese region.

Komšinica koja tvrdi da živi blizu pevačice navodi da je Milicu uglavnom viđala samu, a da za muškarca sa kojim je pevačica prolazila nije sigurna da je otac njenog deteta.

– Jao Milica je preslatka. U trudnoći je blistala i delovala baš srećno. Pojavljivala se sa nekim dečkom ali ja ne mogu da tvrdim da joj je on partner. Izgledali su normalno i nisu se ljubakali ili grlili da bih mogla da pretpostavim da joj je to dečko – govorila je komšinica za Kurir i prokomentarisala navode da je otac deteta oženjen:

Vidi galerijuMilica Todorović Foto: Kurir

– Iskreno strašno ako je tako. Ali ljudi svašta pričaju, jedino me buni to što se oglasila žena. Strašno je to, ne dao Bog nikom. Milica ne deluje takva, možda je on obe lagao, kuku meni…

Gospođa iz najbližeg ugostiteljskog objekta u kraju pevačice vrlo je oštro prokomentarisala glavnu temu medija prethodnih dana.

– Eto šta se dešava, meni je ta cela priča rijaliti. Užas jedan. Ne želim da komentarišem sve to, ne znam da li je tačno, ali ako jeste to je katastrofa. Sramota – rekla je gospođa za Kurir vidno nerapoložena za dalji razgovor.

“Kakva je na televiziji, takva je i uživo”

– Milica je jedna jako vedra i nasmejana devojka, kakva je na televiziji takva je i uživo. Ni sa kim je nisam viđala sem sa majkom i bratom. Što se tiče naslova koji su se pojavili u medijima da je dobila sina sa čovekom koji je 19 godina u braku, ne bih želela da komentarišem. Da je rodila i petoro dece, svaka žena treba da se ostvari kao majka, ja joj želim zaista sve najbolje – rekla je prodavačica iz obližnje prodavnice zdrave hrane.

Foto: Kurir

Ljubazna žena iz trgovinske radnje odmah pored zgrade pevačice kaže da je jedna od radnica koja najduže radi u toj prodavnici i da mnoge njene kolege pitaju baš nju da li su sve priče iz medija istina.

– Ja ovde najduže radim. Redovno čitam Kurir i upućena sam u celu priču, ali zaista ne znam da li je to istina. Sve me moje koleginice pitaju da li su naslovi tačni jer sam ovde dugo i viđala sam je, ali stvarno ne znam. Milicu sam viđala uglavnom samu i mnogo je slatka i nasmejana.

Neke od komšija sa kojima smo razgovarali ne znaju da pevačica uopšte stanuje tu, a većina ne želi da kometariše privatan život pevačice.

– Nemam komentar, verujte mi da me to ne interesuje uopšte – rekla je ljubazno žena iz obližnjeg marketa.

Vidi galerijuMilica Todorović u trudnoći Foto: Boba NIkolić, Mondo, Printscreen Instagram

Ispovest supruge

Nakon slavlja koje je trajalo do ranih jutarnjih časova oglasila se supruga i za domaće medije otkrila da je zapravo otac Miličinog deteta nakon proslave došao u njen krevet.

– On je meni rekao da on neće da se razvede od mene, on i dalje živi u našoj kući. On svoju ženu i decu neće ostaviti. Ja znam da se on neće razvesti jer smo mi u braku 19 godina, neće se od mene razvesti. Ja sam ceo život sa njim, ne znam kako su se oni spojili i kako se to desilo. Znam da on i Milica imaju neke zajedničke drugare, mene taj svet ne zanima, ja sam normalna žena, zaposlena… Ne znam ko su ti ljudi sa kojima se on druži – rekla je LJ. M. i dodala da je njen suprug sinoć bio na proslavi povodom rođenja sina, a onda se vratio u njihovu kuću i legao da spava.

Vidi galerijuMilica Todorović Foto: Prinscreen/Instagram

– On je sinoć otišao na tu proslavu, vratio se kuć kod mene i legao da spava. Strašno, da ne verujete… Ja sam emocionalno slomljena i potresena. Ja želim da se razvedem, ali on je rekao da ne želi – poručila je ona i otkrila u kakvom je sada stanju cela porodica zbog svega što ih je zadesilo.

Vidi galerijuMilica Todorović u trunodći u svom kraju Foto: Printscreen/Paparaco lov

– Bila sam kod lekara, na lekovima sam mesec dana, mnogo sam potresena, moja deca i ja mnogo patimo. Ja moram da zaštitim svoju decu, to je prvo i osnovno, a ostalo kako bude. Pijem jake lekove za smirenje, kao i moj sin od 18 godina koji je takođe pod jakim stresom, i to je to što možete od mene da čujete – otkrila je LJ. M.

Marija Šerifović: Emocije i Povezanost Kroz Muziku

Marija Šerifović, talentovana pjevačica iz Srbije, već dugi niz godina nosi titulu jedne od najomiljenijih muzičkih ličnosti na Balkanu. Njena sposobnost da kroz muziku prenese duboke emocije i lična iskustva čini je izuzetnom umjetnicom koja ne samo da pjeva, već ispunjava svaku notu vlastitim srcem i dušom. Od trenutka kada je osvojila srca publike širom Evrope svojom pobjedom na Eurosongu 2007. godine, do današnjih dana, Marija je ostavila neizbrisiv trag u muzičkoj industriji, obogaćujući je svojim jedinstvenim stilom i snažnim porukama.

Nedavni koncert u Podgorici bio je savršena ilustracija njene sposobnosti da stvori duboku povezanost s publikom. Ovaj spektakl nije bio samo muzički nastup, već emotivno putovanje koje je uključilo sve prisutne. U momentima kada je započela svoju izvedbu, publika nije samo slušala – ona je osjećala. Svaka pjesma, svaka riječ bila je ispričana s toliko strasti i iskrenosti da je svaki prisutni bio suočen s vlastitim emocijama i sjećanjima. Tokom koncerta, atmosfera je bila zasićena energijom koja je nadmašila očekivanja običnog muzičkog nastupa, stvarajući jedinstveni ambijent koji se rijetko može doživjeti.

Povezanost s Publikom

Marijina sposobnost da komunicira s publikom je ono što je izdvaja od drugih izvođača. Tokom koncerta, otvoreno je razgovarala s prisutnima, dijeleći svoja razmišljanja o prolaznosti vremena i izazovima koje donosi život. “Vrijeme prolazi brže nego što mislimo,” izjavila je, ostavljajući snažan utisak na sve prisutne. Ove riječi su postale snažan podsjetnik na to koliko je važno cijeniti trenutke koje provodimo s voljenima. Marija stvara osjećaj zajedništva, gdje publika ne osjeća samo da gleda, već i da učestvuje u njenom emotivnom putovanju. Na ovaj način, ona uspijeva da pomiri svoju umetnost sa životnim lekcijama, stvarajući tako dublju povezanost s onima koji je prate.

Ranjivost kao Snaga

Osim što pjeva o ljubavi i gubitku, Marija otvoreno dijeli svoja iskustva iz života, uključujući teške trenutke koji su oblikovali njen karakter. Ova ranjivost čini je izuzetnom. Dok drugi umjetnici često skrivaju svoje slabosti, Marija ih prihvata, pokazujući da i iza reflektora postoje borbe i nesigurnosti. Njena autentičnost bez filtera ogleda se u svakom njenom nastupu, čineći je istinskom inspiracijom za mnoge, posebno mlade žene koje se bore sa svojim unutrašnjim demonima. Na primjer, njen hit “Molitva” ne predstavlja samo pjesmu, već simbol borbe i nade, pružajući utjehu svima koji su se našli u teškim životnim situacijama.

Poruka Ženama

Na koncertu u Podgorici, Marija je naglasila važnost podrške među ženama. Govorila je o tome koliko je međusobno razumijevanje ključno u današnjem svijetu, ohrabrujući mlade djevojke da vjeruju u sebe i svoje snove. “Svaka žena ima pravo da bude svoja,” rekla je, šaljući snažnu poruku o samopouzdanju i snazi. Njena sposobnost da inspiriše ne dolazi samo iz njenog glasa, već i iz njenog primjera koji vodi mnoge ka boljem sutra. Ova poruka ne samo da osnažuje pojedince, već i stvara pokret koji slavi ženstvenost i zajedništvo.

Kultura i Zajednica

Marijin koncert predstavljao je više od samog muzičkog događaja; bio je to emotivni doživljaj koji je okupio ljude različitih pozadina. Publika je dijelila suze, osmijehe i povezanost koja se rijetko doživljava. Svaka pjesma nosila je svoju priču, a svaka nota bila je ispunjena istinom i emocijom. Ovi trenuci su podsjetili prisutne na snagu muzike kao sredstva za ujedinjenje i povezivanje ljudi. Marija Šerifović nije samo pjevačica; ona je simbol zajedništva, autentičnosti i snage koja može pokrenuti promjene u društvu. U vremenima kada se često gube vrijednosti kao što su empatija i solidarnost, njen rad obnavlja vjeru u to da muzika može stvoriti mostove između ljudi.

Marija kao Ikona

Tokom godina, Marija Šerifović je izgradila nešto mnogo više od muzičke karijere – ona je postala pokret. Njene pjesme dodaju vrijednost i značenje životima mnogih, pomažući ljudima da pronađu hrabrost da se suoče s izazovima, da oproste i da vole. U vremenu kada se često gubi dublji smisao, Marija svojim radom vraća muzici autentičnost i dubinu. Njeni nastupi podsjećaju na to da emocije imaju nevjerojatnu moć da nas ujedine, čak i u najtežim vremenima. To je posebno važno u današnjem društvu, gdje se često suočavamo s podjelama i nerazumijevanjem.

Marija Šerifović ostaje nezaobilazno ime u muzičkoj industriji, simbol koji utjelovljuje pravu ljudskost i umjetnost koja dolazi iz srca. Njena sposobnost da dodirne duše ljudi kroz muziku čini je jedinstvenom i nezaboravnom. U svijetu gdje su iskrenost i emocije ponekad zanemareni, ona je pravi primjer kako muzika može biti moćno sredstvo za ispoljavanje ljudskih osjećanja i izgradnju zajednice. Njena karijera je inspiracija i podsjetnik da prava umjetnost ne poznaje granice, te da može biti izvor snage i nade za sve nas.

Pevačica je pre nekoliko dana rodila sina, a mediji ne prestaju da pišu o ocu deteta.

Nekoliko komšija iz ulice u kojoj je odrasla Milica Todorović u Kruševcu govorilo je danas za Telegraf, nakon što su prvobitno razgovarali sa pevačicinim ocem Milanom.

Jedna komšinica istakla je da ona ne podržava ovo što se desilo, pošto je čovek u braku.

– Nisam je viđala dok je bila trudna. Jutros sam čula tu priču da je oženjen, otac deteta… Delovala je da je dobro dete, nije dete loše. E sad, to što je napravila… Nisam za to – odmahnula je rukom jedna starija gospođa.

Zatekli su i starijeg gospodina koji je rekao da je prvi komšija porodice Todorović.

– Slušajte, to moja žena više zna. Ja se manje time bavim, ne bavim se ja tim. Eto, lepo srpsko ime su dali detetu, nisam ni to znao, a Milicu znam odmalena – kazao nam je čovek.

– Ma to su neke druge priče, nije to za tra-la-la, da se mi razumemo. To je sloboda života, pustite to. Nema niko prava da se meša u privatne stvari, šta se to koga tiče?! – jasan je bio komšija Todorovića.

Majka Jasmina operisana

Majka i otac Milice Todorović nisu prisustvovali proslavi koja je 4. februara održana na jednoj hacijendi.

Razlog je taj što je pevačicina majka Jasmina u bolnici, što je istakao Miličin otac Milan.

U izjavi za Telegraf on je prokomentarisao to što je Miličin partner s kojim je dobila dete oženjen, ali je istakao i da će on i supruga slaviti kada se ona oporavi.

– Nismo još, ali ćemo da slavimo. Ne znam kada tačno jer mi je žena u bolnici, pa kada izađe – kazao je Milan.

– Operisala je slepo crevo, imala je problem sa slepim crevom… Umalo da umre… – rekao je Miličin tata.

On je istakao da je njegova ćerka dobro.

– Milica je dobro, svi su dobro hvala Bogu. Ja neke kučiće ovde čuvam, treba da sredim to tamo. Samo izađem da pustim kučiće napolje i tu sam, u dvorištu. Nemam kad da idem u Beograd – ljubazno nam je rekao Milan.

Napadač je pucao nekoliko puta u Aleksandru Š. pre nego što se udaljio i potom vratio kako bi dovršio svoj čin

 Sigurnosne kamere su zabeležile ceo događaj, pružajući dokaze o brutalnosti incidenta

Muškarac Duško G. koji je osumnjičen da je ubio Aleksandru Š. (43), kako saznajemo, čekao ju je ispred njene kuće, a neposredno pre zločina sukobio se njenim komšijom, kojeg je navodno i udario.

Kako nezvanično saznajemo, ubijena žena i osumnjičeni su se poznavali, a on ju je, kako se sumnja, sa pištoljem u ruci čekao ispred kuće gde ju je kasnije u ubio. U jednom trenutku njega je ugledao jedan komšija koji je tuda slučajno prolazio, a onda mu je prišao.

Komšija je posumnjao da se nešto dešava pa je zbog toga prišao ubici.

– Kada mu je prišao, ubica ga je navodno udario, a onda mu zapretio: “Beži odavde ne trebaš mi i ti ovde” – tvrdi sagovornik “Blica”.

Kako objašnjava naš sagovornik, nedugo zatim, ispred kuće u Nišu pojavila se i Aleksandra Š. Ubica je u nju ispalio 3 hica, a onda se udaljio, ali se brzo vratio kako bi je dokrajčio.

Kamere zabeležile ubistvo

Na snimku ubistva, koje su zabeležile nadzorne kamere, navodno se vidi kako je muškarac tri puta pucao u Aleksandru, a onda se vratio i ispalio još hitaca.

– Čulo se nekoliko hitaca, sigurno više od tri, ali ne mogu sa sigurnošću da kažem koliko – rekao je jedan komšija za “Blic”.

Gavrić još uvek nije izručen Srbiji iz Južnoafričke Republike, iako su naše vlasti više puta pisale urgencije za njegovo izručenje

Poznati srpski policajac Marko Nicović je pre nekoliko dana iza Informer izjavio da ubica Željka Ražnatovića Arkana Dobrosav Gavrić nikada neće biti izručen Srbiji i tako podsetio javnost na njegovu likvidaciju, pa su se mnogi prisetili i situacije sa njegovog suđenja u kojoj je u glavnoj ulozi bila Svetlana Ceca Ražnatović.

No, krenimo redom.

– Ne izručuju ga jer je izvršio ubistvo vođe paravojne formacije, a one su u svetu uvek povezane sa vodećim političkim strukturama. Tako je i Arkan bio povezan sa Slobodanom Miloševićem i Državnom bezbednosti. Iz tog razloga se Gavrić pozvao na političku konotaciju celog slučaja i na to da bi mu život bio ugrožen ako bi bio izručen našoj zemlji. I dalje u strukturama brzbednosnih službi rade kadrovi iz doba tog režima. Arkan je likvidiran jer je bio najopasniji svedok događanja u Bosni i Hrvatskoj za vreme građanskih ratova. Samim tim je najviše ugrožavao Miloševića i rukovodioca DB-a. Zato je i organizovano njegovo ubistvo u saradnji kriminalaca i policije. Gavrić je bio aktivni pripadnik MUP-a. Južnoafrička Republika ga zbog toga neće nikad izručiti jer je to uobičajena praksa u svetu po pitanju medunarodne pravne pomoći kada su u pitanju ubistva sa političkom pozadinom – kaže Nicović.

Gavrić još uvek nije izručen Srbiji iz Južnoafričke Republike, iako su naše vlasti više puta pisale urgencije za njegovo izručenje! Otkriven je u JAR-u 2011. godine, i to nakon likvidacije vođe mafije Sirila Bike, kome je on bio telohranitelj.

Dobrosav Gavrić se od hapšenja nalazi u strogo čuvanom zatvoru “Helderstorm” u blizini Kejptauna, na zapadu te zemlje.

Magistarski sud u Kejptaunu je 2020. godine doneo odluku da su ispunjeni uslovi za izručenje Gavrića, ali su se njegovi advokati žalili na tu odluku. Ustavni sud iz Kejptauna je u međuvremenu odbio i njegovu molbu za dobijanje političkog azila u Južnoafričkoj Republici, jer je u Srbiji osuđen za teško ubistvo koje nije politički motivisano. Uprkos tome Gavrić još nije izručen Srbiji.

Za sve to vreme Ministarstvo pravde Srbije je više puta slalo urgencije svojim kolegama u JAR i tražilo izručenje ubice Željka Ražnatovića.

– Ministarstvo duže vreme nije dobilo nikakvo obaveštenje od nadležnih vlasti iz Južnoafričke Republike u vezi sa Gavrićevom ekstradicijom. U proteklih nekoliko godina poslato je više urgentnih dopisa u vezi sa njegovim izručenjem, ali do sada nikakav odgovor nismo dobili, iako je njihov sud doneo odluku da su ispunjeni svi uslovi za izručenje – rekli su ranije nezvanično nadležni iz Ministarstva pravde.

Dobrosav Gavrić je, podsetimo, osuđen na 35 godina zatvora jer je u Hotelu “Interkontinental” 15. januara 2000. godine ubio Željka Ražnatovića Arkana i njegova dva prijatelja, Milenka Mandića Mandu i Dragana Garića. Sa Gavrićem su u toj likvidaciji učestvovali i Milan Đuričić Miki, kao i Dragan Nikolić Gagi.

Nakon hapšenja on je iz pritvora pušten 2002, a na suđenja je redovno dolazio do 8. oktobra 2006, kada mu je u Okružnim sudom u Beogradu izrečena presuda. Tog dana se nije pojavio u sudnici i za njim je raspisana poternica.

Gavrić je u Južnoj Africi sa lažnim dokumentima na ime Saša Kovačević otkriven 21. marta 2011. godine, nakon što je ubijen mafijaški bos Siril Bika. Napadači su izvadili oružje i 17 puta pucali na Biku i Gavrića, koji je šefu mafije bio telohranitelj. Bika je ranjen u glavu, grudi i ruku, a Gavrić u rame. Inače, Siril Bika je važio za čoveka sa jakim vezama u politici, ali i bezbednosnim strukturama JAR-a.

DETALJI ARKANOVOG UBISTVA

Na dan ubistva Željka Ražnatovića Arkana, 15. januara 2000, u hotelu Interkontinental bio je pokojni Branko Jevtović Jorga, koji je prema rečima Dragana Nikolića Gagija , javio da Gavrić treba hitno da dođe u hotel jer je “povoljna prilika”.

Upravo on je Draganu Nikoliću Gagiju, koji je u to vreme bio u svom stanu u Bloku 61 na Novom Beogradu, javio da se u hotelu dogodila “spektakularna stvar, čista trojka”. Međutim, kada je Arkanov telohranitelj Zvonko Mateović teško ranio Dobrosava Gavrića, situacija je postala potpuno drugačija, a uskoro je počela i bitka za život trostrukog ubice.

Treći osuđeni, Milan Đuričić Miki, bio je ispred hotela i njegova uloga bila je da pomogne Gavriću da pobegne. Miki je toga dana javio Gagiju da je Gavrić teško ranjen i da stiže ispred njegove zgrade. Dragan Nikolić Gagi, koji služi kaznu od 30 godina zatvora u požarevačkom zatvoru Zabela, u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir pre nekoliko godina je govorio o događajima koji su prethodili ubistvu Željka Ražnatovića Arkana, Milenka Mandića i Dragana Garića u hotelu “Interkontinental”.

Rakija i peškir

– Razmišljam šta da radim, stvari su se iskomplikovale. Uzimam iz kućnog bara dopola otvoren “džoni voker”, ulazim u kupatilo i uzimam čist peškir, za svaki slučaj. Kažem ženi i bratu da ću se brzo vratiti. Silazim ispred zgrade i čekam neki minut. Nailazi crvena “kalibra”, koju vozi Miki. Kažem mu da se parkira pedesetak metara od mog ulaza, gde su ljuljaške i klupice, parkić za decu – otkrio je Gagi šta se dešavalo desetak minuta posle ubistva u “Interkontinentalu”.

– Nemam srca odmah da pitam Gavrića šta se desilo u hotelu. Vidim ga teško ranjenog, s bolnim grimasama na licu. On mi govori: “Eto, mi smo naše odradili.” Ja mu kažem: “Popij ovaj viski, svih pola litra, ako dođe policija, kazaćeš da si bio mrtav pijan i nisi bio u stanju to da uradiš. Reći ćeš i da si bio u hotelu, ali da kupiš poklon devojci, jer vam je bilo lepo na dočeku srpske Nove godine – pričao je Gagi.

Pištolj u reci

– Gavrić mi kaže: “Ne smem, brate, pocepaće me taj viski, sve mi je unutra rasporeno. Sve me boli i peče.” Peškir je uzeo, stavio ga je na ranu. Prebacujem ga iz “kalibre” u “golf” crvene boje, koji nam je služio za praćenje. Mikiju kažem da ode do Save i baci pištolj kod Bloka 45, gde je okretnica tramvaja. On mi kaže da će pre toga da ostavi “kalibru” u garaži u Bloku 61, preko puta Mesne zajednice Kozara – prisećao se on.

Pošto Gavrić, kako kaže, nije želeo da ide u bolnicu u Beograd, već samo u Loznicu, gde je imao lekara koji ga je operisao kada je u ratu na Kosovu povredio koleno, odlučio je da pozove policajca Interventne Dejana Pitulića Pitulu. On je inače bio u obezbeđenju Zorana Uskokovića Skoleta, koji je u to vreme bio u Nemačkoj:

– Zovem Skoleta, koji je u Nemačkoj, i kažem mu da su se stvari jako iskomplikovale i da ću zvati Dejana, jer on ima pištolj i službenu legitimaciju, u slučaju da ih neko zaustavio. Dejan je došao crnim “golfom 3”. Ubacili smo Gavrića u njegov automobil i oni su krenuli za Loznicu. Draganu Nikoliću, kako prvi put otkriva, tada je palo na pamet da pozove Andriju Draškovića, koga oslovljava nadimkom Majstor. Njegovo svedočenje za Kurir posle 17 godina objašnjava nagađanja i spekulacije kakva je zapravo uloga Andrije Draškovića bila u celom ovom događaju.

Majstor pali rotaciju

– Želim prvo da objasnim da sam ja uvukao Majstora u priču o ubistvu. Nikada o likvidaciji Arkana nisam s njim pričao, niti je on znao da je Gavrić tog popodneva u hotelu, niti da je bilo priče o likvidaciji ispred hotela. Nije ni znao da Skole, Jorga i ja toga dana pričamo telefonom o Arkanovom ubistvu – navodi Gagi i zatim se vraća se na trenutak 15. januara 2000. kada je pozvao Draškovića.

– Jednostavno, nešto mi nije dalo mira, osećam da imam obavezu da pomognem Gavriću. Ponovo zovem Skoleta i kažem mu: “Zvaću Majstora, pitaću ga da li možda ima nekog doktora”. Skole je bio iznenađen, ćutao je malo, a onda je rekao: “Dobro, zovi”. Zovem Majstora, dogovaramo se da se nađemo kod “Mekdonaldsa”, kod Bloka 45. Miki i ja odlazimo tamo. Već nas čekaju Majstor i lekar, tip elegantno obučen. Kažem mu da je Gavrić ranjen i da je Arkan ubijen. Kažem mu da je još neko poginuo, i da je taj neko, na moje veliko žaljenje, Manda. Kako je došlo do toga, objašnjavam mu da ne znam. Sedamo u njegov džip. On vozi, lekar je desno, a Miki i ja pozadi – objašnjavao je Nikolić za Kurir.

Uloga načelnika

Tokom puta, dok su jurili da stignu automobil u kom je Dejan Pitulić vozio ranjenog Gavrića, Andrija Drašković je upalio plava rotaciona svetla.

– Nismo uspeli da ih stignemo iako smo upalili rotacije. Tokom vožnje Majstor (Andrija Drašković) bio je u čudu. Ne veruje da je Željko Ražnatović Arkan mogao biti ubijen. U nekoliko navrata je sa svog mobilnog telefona zvao nekoga da pita da li je tačno i da li je moguće. Ja sam, još dok sam bio kod kuće, upalio televizor i video da su prve informacije da se Arkanu bore za život. Znao sam da to nije tačno i da je već mrtav. Usput sam dobio informaciju od Dejana Pitulića da su po dolasku u lozničku bolnicu prvo svratili u privatnu kliniku nekog lekara, koji je u svojoj ordinaciji na brzinu pregledao Gavrića. Konstatovao je da je teško ranjen i rekao da mora hitno u gradsku bolnicu u Loznici – pričao je on.

Kada su ušli u Loznicu, Gagi je sa svog mobilnog telefona pozvao tadašnjeg načelnika policije u Loznici Vojislava Jekića, kog je poznavao odranije. Videli su se nakratko i dogovorili se o večeri.

Depeša o Jorgi

– Miki i ja izlazimo, a Majstor i lekar ostaju u džipu. Kratko smo pričali, dogovorili smo se da se kasnije nađemo u “Plavom restoranu” u Loznici na večeri. Odlazim ispred gradske bolnice u Loznicu sa Majstorom, Mikijem i lekarom. Tamo smo zatekli Vujadina Krstića, mog dobrog prijatelja, i Gavrićevog. On mi kaže da je Gavrić u operacionoj sali. – Kasnije, na večeri u “Plavom restoranu” u Loznici, ja sam pokušao da dezinformišem Jekića nekim glupostima koje sam pričao, samo kako bih pomogao Gavriću u ovoj situaciji. Posle večere sa Jekićem pozdravljam se s Pitulićem, odlazim za Beograd s inspektorom Đorđem Grubačićem – navodi Gagi. – U autu mi Grubačić kaže: “Stigla je neka depeša na granični prelaz oko ubistva u ‘Interu’ i pominje se neki Jorga. Da li ga poznaješ?” Odgovaram potvrdno. Usput ništa više nismo komentarisali. Dovezao me je do zgrade u kojoj sam živeo sa ženom i ćerkom, koja je tada imala osam meseci. Bilo je jako kasno uveče, ušao sam u stan i ponašao sam se kao da se ništa nije dogodilo. Normalno sam komunicirao sa ženom, ujutru sam se poigrao s ćerkicom…

Tugovao za prijateljem: Mandi sam želeo isto što i svom ocu!

– Ne znam kako je došlo do toga da pored Arkana Gavrić ubije i Milenka Mandića Mandu, mog dragog prijatelja. Njemu sam želeo isto što i mom ocu Vasiliju. Trećeg ubijenog nisam poznavao. Nikada ga nisam video – kaže Gagi.

Gagi, koji je osuđen na 30 godina zatvora zbog učestvovanja u likvidaciji komandanta Srpske dobrovoljačke garde, priznao je da je pristao da bude deo plana Arkanovog ubistva jer je, prema njegovim rečima, Ražnatović ubio njegovog kuma Petra Vujčića. Kap koja je prelila čašu bila je podela zarade od prodaje fudbalera Nikole Lazetića.

Gagi je sa svojim kumom Dobrosavom Gavrićem u jesen 1999. otišao, na poziv Zorana Uskokovića Skoleta, u restoran „Dvor“ u Rakovici, nakon čega su njih dvojica počela da prate Arkana kako bi ga Gavrić likvidirao. Nikolić je otkrio da su ga često čekali na Autokomandi, gde je prvobitno trebalo da bude ubijen. Oni su u više navrata odlazili u hotel „Interkontinental”.

– Gavrić je ušao u hotel i seo iza separea u kom su sedeli sada pokojni Arkan, Milenko Mandić i Dragan Garić. Tu je bio i Jorga. Čuli smo se telefonom. Miki Đuričić je, po dogovoru, bio parkiran u blizini. Njegov zadatak je bio da Gavriću, kada ubije Arkana, pomogne da pobegne i spreči eventualnu poteru za njim. Gavrić me je pozvao iz hotela i rekao mi: „Situacija nije dobra“ – otkrio je Nikolić.

– Paralelno su me zvali Skole iz Nemačke i Jorga iz hotela i tvrdili suprotno – da situacija jeste dobra! U jednom trenutku sam pozvao Gavrića i rekao mu: „Nema problema, odustaćemo. Ti si moj brat i kum, ako ti kažeš da nije za reakciju, onda nije. Ne mora danas.“ Više sam verovao Gavriću. Nekoliko trenutaka kasnije ponovo me je pozvao. Rekao je samo „krećem“ i prekinuo vezu. Pozvao sam ga ponovo, ali više nije bio dostupan – priseća se on telefonskog razgovora koji se dogodio nekoliko sekundi pre ubistva.

Telefonski poziv

Sledeći telefonski poziv, nekoliko sekundi posle zločina, Gagi je primio od Jorge. On je, kako se kasnije ispostavilo, stajao na samo nekoliko metara od separea u kom su ubijeni Arkan i dvojica njegovih prijatelja. U trenutku likvidacije nosio je kolač u rukama i pištolj mu je ispao.

– Sedeo sam na kožnoj fotelji u svojoj dnevnoj sobi i gledao u Presvetu Bogorodicu. Izlazim na terasu, javljam se na telefon. Sećam se, Jorga mi kaže: „Trojka.“ Ja sam u čudu, kroz glavu mi prolazi dosta toga. Razmišljam, kako trojka? Pitam da li je Manda. On mi, oduševljen, kaže samo: „Spektakularna stvar, čista trojka.“ Govorim mu: „Ne može trojka! Arkan i ko još?“, a on mi kaže: „Kazaće ti to Miki“ – sa uzdahom je pričao Dragan Gagi Nikolić.

Ceca ga pljunula

Pre nego što je pobegao iz Srbije, Gavrić je negirao svoju upletenost u Arkanovo ubistvo. Arkanova udovica, Svetlana Ražnatović Ceca, obratila se Gavriću tekom jednog svedočenja: “Sedeo si pognute glave, okrenut licem ka izlazu, lepo sam te videla preko Željkovog ramena. Ponoviću to sto puta! Apsolutno sam sigurna. Izdajniče, znaš li koga si ti izdao, koga si ubio? Smradu, đubre!“, vikala je pevačica i pljunula na Gavrića.

ARKANOVA SESTRA REKLA DA JE NJEGOV TESTAMENT LAŽAN

Jasna Ražnatović Diklić, Arkanova sestra, pre par godina je javno rekla kako je njegov testament lažan.

Prošlo je više od dve decenije od krvavog januarskog popodneva kada je u beogradskom hotelu “Interkontinental” likvidiran Željko Ražnatović Arkan, jedan od najmoćnijih i najkontroverznijih ljudi devedesetih.1 / 5 Foto: EPA PHOTO EPA/SRDJAN SUKI/ss-fob

Arkanova sestra iznela skandalozne sumnje

Iako su počinioci osuđeni, senka sumnje nikada nije nestala. Jednom prilikom je Arkanova sestra Jasna Diklić, progovorila o njegovom ubistvu. Prema njenim tadašnjim tvrdnjama, atentat je organizovan od strane osobe kojoj je Željko slepo verovao.

– Pored svega, mislim da moj brat ne bi bio ubijen da ga nije izdao neko u koga je imao apsolutno poverenje, neko ko je stalno bio u njegovoj blizini. Svetlanu sam spomenula zato što je ona bila u “Interkontinentalu” na mestu ubistva, a ne ja. Da sam ja bila tamo, dala bih svoj maksimum da obelodanim što više detalja koji su se dogodili tog dana – rekla je Jasna Diklić za “Blic”, pa dodala:

– Mogu da razumem kada svedoci koji su sedeli preko puta Željka pre ubistva kažu na suđenju da niko ništa nije video. Oni ne mogu da gledaju u sudnici ubicu i kažu da je to on, kada je jedan od njih još na slobodi. Oni se plaše za svoj život. Međutim, postoje osobe od kojih očekujem lojalnost i hrabrost. To sam očekivala od Svetlane. Dok je sedela iza paravana i čekala da pucnjava prestane, njena sestra Lidija istrčala je bezglavo napolje i bila ta koja je prva pritrčala Željku da mu pomogne, kao što bih ja uradila.

Arkanova sestra se potom osvrnula na njegov testament za koji kaže da je lažan.

– Ne mogu da kažem ko je to savetovao, poenta je bila da se deca sklone dok se Željkova imovina rastrgne i podeli. Prvenstvo u svemu uvek imaju žene i deca, pa je njih trebalo skloniti kako bi se raspodela imovine sredila na miru. Vaskrsao je neki falsifikovani i nelegalni Željkov testament, prema kojem su njegova deca razbaštinjena i ništa nisu dobila, a celokupna Željkova imovina pripala je Svetlani. Od dece je zahtevano da se saglase s tim testamentom – rekla je ona jednom prilikom.

ARKAN IMAO VELIKO POVERENJE U STANKU

Stanka Savčić bila je vice šampion Sveta u borilačkim veštinama, nekoliko puta prva i druga treća u Evropi, prvak Balkana i prvak Srbije. Danas je trener i ima svoj klub.

Stanka je devedesetih godina radila kao šef obezbeđenja kod Arkana, posao koji uopšte nije svojstven ženama.

Kako je biti obezbeđenje izuzetno atraktivnih klijenata, ali i kako je biti žensko u tipično muškom sportu i poslu, za Kurir televiziju je otkrila Stanka Pejović, generalni sekretar Sportskog Društva “Radnički”, dok je o drugim aspektima ove situacije govorio i Braca Zdravković, detektiv.

Ona je na početku rekla da Arkan zapravo nije mrtav, jer on nastavlja da živi kroz medije koji su dugi niz godina intrigirani njegovim životom, pa svaki njegov pomen izazove veliku pažnju, a onda je dodala i da nije sigurna zašto je baš on taj koji izaziva toliko pažnje ovoliko godina nakon smrti.

– On je jako interesantna ličnost, najinteresantniji negativac iz kancerogenih devedesetih. On nije heroj koji treba da bude uzor deci. On je od samog svog pojavljivanja bio negativac. Kasnije je sa masom negativnih momaka iz inostranstva postao velika zvezda – kaže Zdravković.

Braca Zdravković dodaje da je on za njega kriminalac, a da su deca pr pitanju učiteljica šta žele da budu kada porastu često odgovarala “biću Arkan”. On je otkrio i da je lično poznavao Arkana, ali nisu bili drugovi.

– Na zahtev Arkana sam dobila poverenje njegove porodice po pitanju obezbeđenja. Svako njegovo dete je imalo svoje obezbeđenje. Jedno od te dece sam čuvala ja, pa sam tako i ušla u svet obezbeđenja. Bilo je čudnih pogleda ali sam se ceo život borila sa predrasudama – tvrdi Pejović.

Ona kaže da je taj period sarađivanja sa Arkanom ojačalo i pripremilo na neke stvari koje su je sačekale u daljem životu, pa je otkrila i kakav je odnos imala sa decom:

– Ja sam i dan danas ostala u kontaktu sa Veljkom i sa njim imam zaista fenomenalan odnos. Znam ga od rođenja i vodila sam ga sa mnom na treninge. Drago mi je što je u sportu i ponosna sam na njega jer je jako teško nositi težinu imena svog oca i majke. On je uradio mnogo, osnovao porodicu i izgradio karijeru u boksu bez bilo čije pomoći.

Zdravković tvrdi da biti u Arkanovom timu znači da je Pejović izuzetno sposobna žena, pa je i podsetio da je on uvek birao najbolje ljude:

– Nije čudno što je bila u Arkanovom timu. Tada su bila teška vremena, i ja razumem ljude koji su se u to vreme bavili obezbeđivanjem kriminalaca, ne osuđujem ih, a pogotovo ne Pejović.

On je istakao i da, iako je Arkan bio kriminalac, on ima lepo mišljenje o njegovoj porodici i to što je neko bio kriminalac ne znači da je loše vaspitavao svoju decu.

Zdravković kaže da iako se Arkan trudio da bude zaštićen tokom čitavog života, on je na kraju izgubio oprez što je dovelo do kraja njegovog života.

Žarko Laušević u knjizi opisao razgovor sa Arkanom: “Nisam hteo pred Cecom, ali…”

Čuveni glumac Žarko Laušević u svojoj četvrtoj knjizi, pod naslovom “Padre, idiote!” (izdavač “Hipatia”), opisuje život na slobodi, nakon četiri godine i sedam meseci provedenih u zatvoru. Sa prethodna tri izdanja: “Godina prođe, dan nikad”, “Dnevnik jedne robije” i “Sve prođe, pa i doživotna”, publiku je osvojio zapisima o danima provedenim na robiji.

Ovo su odlomci iz knjige “Padre, idiote!”

Glumac se prisetio mračne epizode iz devedesetih

– …Dragan Nikolić Gaga, čuvar, terapeut, brat, učitelj… otac. Bili smo „porodično“ kod Čede-Dede, Gaginog prijatelja koji ima kućicu na Savi. Jeste, to je kućica, mada smo svi uobličili da je zovemo splavom. Samo za ortake, i na njihov nagovor, Čeda je preuredio splav u skromnu kafanu, gde sprema nekoliko odličnih jela.

Dan se gasio kad smo Gaga i ja igrali remi i pili kafu, dok je na drugom kraju dugačkog stola moj pratilac Zoki pričao Cvijeti o svom snu da jednog dana ima veliko imanje i farmu konja. Negde, mir i konje.

– Žare, i šta ćeš sad da radiš? – pita Gaga, tobože analizirajući stanje u igri.

– Šta bi mi ti savetovao?

– Mislim da bi bilo pametno da… dobro razmisliš.

Iza njega silazi veče na Beograd. Stapaju se Beograd i Gaga… Prle, Vlah Alija, Popaj, Urke… svi koje znamo, šarmantni, legendarni, neprevaziđeni. Svi su tu. Svaki kao spomenik u Beogradu. Prle mi namiguje, Urke se šeretski smeje, Popaj je fol nezainteresovan i škilji na jedno oko. Gaga se ne obazire na svoje kibicere…

– Pa, sad će da te jure ku*ve, novinari, biznismeni, lopovi, popovi… to ti pričam, pecaroši. Ako baš prolupaš, pa ‘oćeš da pričaš za novine, ja ću da ti sredim. Za ozbiljne novine, ali rano je mnogo. Mislim… nipošto nemoj da se otvaraš – jedan je od odlomaka iz knjige “Padre, idiote!”.

Susret s Cecom i Arkanom

Potom opisuje susret sa kontroverznim komandantom Srpske dobrovoljačke garde Željkom Ražnatovićem Arkanom:

– Stadion Obilića, nešto kasnije. Ručamo „dečju radost“ – brdo pohovanih telećih šnicli i pire. Domaćinska atmosfera. Limunada i voda. Pitam Cecu kako je zadovoljna snimanjem „Koštane“ sa Stojanom Stojčićem.

– Aaaa… – dade neki neodređeni komentar.

Na to Željko dobaci:

– Ma nema ništa od toga!

Gagi je nekako pošlo za rukom da iskamči votku od konobara, ne bi li džentlmenski izbegao pogled sa Cecinog dekoltea. Malo kasnije Željko me izvodi na teren da prošetamo.

– Znaš da me jedan majmun pitao je l’ ovo stadion po onom glumcu Milošu Obiliću? I kako je izgledao Obilić? Ko ti, brate! Moraš to da čuvaš! To smo mi! Srbi! Nije Srbija šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar! A? – zagrli me.

Osmehnuh se. Ne osećam se prijatno, mada on sve radi da bude drugačije.

– Znaš, puno mojih je tetoviralo tvoju facu na grudi, mišku, jedan i na… – smeje se.

– Bog i Šotra su to tako namestili… – skroman sam, kao da polažem prijemni za Hilandar.

Arkan šutnu jednu od fudbalskih lopti koja mu se našla na putu. Odlete preko ograde stadiona.

– Treba malo da se skloniš, sve će to da se zaboravi.

– Ja… ne mogu.

– Šta, ku*ac, ne možeš? – daje znak jednom momku u trenerci da nađe loptu.

– Da zaboravim.

Može, može, sve se zaboravi! Idi, otputuj negde na par godina…

– Nemam ni pasoš još uvek – naglo mi se pripušilo, ali em sam na sportskom objektu, em u društvu poznatog antialkoholičara i protivnika pušenja.

– J*bo pasoš, ‘oćeš to sad da završimo? Tapi? Sad, dok šetamo? – uzima telefon.

Odmahnuh glavom. Pogleda me, a njemu uzvratiti takav pogled nije lako. Ni zdravo. A lep je dan inače, pomislih. Čak i ovakav, bez nikotina.

– Ja ne volim sise! Mislim da ti nisi! Jesam se zajebo, možda?

Slegnuh ramenima, jednako gledajući vedrinu iznad stadiona Obilića. Kad dobro razmislim, ja sad stvarno ne znam da li sam sisa ili maša. Pogotovu kad stojim pred ovim mašom…

Pored aut-linije stoji parkiran džip. Iza gola još jedan. U oba ima ljudi. Dotrčava momak u trenerci sa kapije, spasao je onu loptu.

– Evo ti moj bro.Šta god treba! To ti je moj dug, zbog Natalije. Uvek je lepo govorila o tebi. Nisam hteo pred Cecom.

– Hvala ti, Željko!

– I, zaj*bi ove glumce! Gaga je legenda nad legendama, ali svi puše, piju, j*bote. Al’ ti živi svoj život. Niko to drugi neće. Glavu gore! Sad je sve gotovo!

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Požarevcu lišili su slobode R. A. (73) iz okoline Golupca, zbog sumnje da јe počinio krivično delo ubistvo.

Tragediјa se dogodila u porodičnoј kući, a žrtva јe osumnjičenov rođeni brat.

Prema navodima policiјe, sumnja se da јe R. A. u sredu, 4. februara, nakon kraće verbalne rasprave, fizički nasrnuo na svog sedamdesetčetvorogodišnjeg brata. Osumnjičeni јe nesrećnom čoveku naјpre zadao više udaraca rukama u predelu glave, a potom јe nastavio napad koristeći tupi predmet.

Od težine zadobiјenih povreda, sedamdesetčetvorogodišnjak јe preminuo na licu mesta.

Određeno zadržavanje

Policiјa јe ubrzo nakon zločina identifikovala i privela osumnjičenog.

„Po nalogu Višeg јavnog tužilaštva u Požarevcu, R. A. јe određeno zadržavanje do 48 sati“, navodi se u saopštenju MUP-a.

Osumnjičeni će, uz krivičnu priјavu, biti priveden nadležnom tužiocu na dalje postupanje i saslušanje, nakon čega će biti poznato više detalja o motivima koјi su doveli do ovog stravičnog zločina.

(Telegraf.rs)

NA magistralnom putu u Vreocima kod Lazarevca danas se dogodila teška saobraćajna nesreća.

Do saobraćajne nesreće je došlo usled direktnog sudara putničkog vozila i teretnog kamiona.

U udesu su život izgubile dve osobe, dok je povređeno dete hitno prevezeno u Urgentni centar u veoma teškom stanju. Sa detetom je u Urgentni prevezena i povređena žena.

Uzrok nesreće biće poznat nakon završetka istrage i tehničkog pregleda vozila.

Saobraćaj je u prekidu. 

(Blic)

A. Š. (44) ubijena je jutros nasred ulice u Nišu, a osumnjičeni napadač, za koga se sumnja da je njen kum, iz za sada nepoznatog razloga, ispalio je nekoliko hitaca u nju, a potom je uhapšen u opsežnoj policijskoj potrazi. 

Ubistvo se, podsetimo, dogodilo jutros 6. februara oko 7.30 časova na raskrsnici Ulica Balačkih odreda i Stanoja Glavaša u Nišu, u blizini kuće nesrećne žene. Osumnjičeni ubica navodno, je bio u društvu drugog muškarca kada je ispalio nekoliko hitaca u žrtvu A. Š. sa kojom je u kumovskim vezama. 

Ubijena A. Š. Foto: Privatna arhiva

– Prema nekim nezvaničnim informacijama, ubica je ispalio tri hitca u žrtvu nakon što se vraćala iz vrtića gde je ostavila dete, a potom se malo udaljio. Međutim, ubica se tada opet približio ženi koja je bila u lokvi krvi i overio je sa još jednim hitcem – navodi naš sagovornik i dodaje:

– Posle zločina ubica i njegov saučesnik su pobegli sa lica mesta, dok su komšije i prolaznici alarmirali policiju i Hitnu pomoć jer su čuli pucnjavu. Lekari Hitne pomoći, nažalost su samo mogli da konstatuju smrt žene, čije telo će po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Nišu biti odneto na obdukciju. 

Vidi galerijuUbistvo žene u Nišu Foto: Kurir/M.S.

Niška policija nakon dojave o teškom zločinu blokirala je ceo kraj, a osumnjičeni ubica lišen je slobode tokom bekstva i to u predelu Aleksinca. Potraga za saučesnikom i dalje traje.