Pevačica Dara Bubamara dala je iskren intervju medijima, osvrćući se na različite teme koje intrigiraju javnost. Na samom početku otkrila je da bira gde nastupa.
– Baš dugo nisam nastupala u Beogradu, biram mesta. Ima nekih mesta, klubova gde ne bih nikad pevala, jednostavno mi se ne dopadaju. Tempo mi je haos, nastupam, snimam po dve emisije “Zvezda Granda” dnevno, ko bi izdržao ovako… Dešavalo mi se da se probudim negde i da ne znam u kom sam gradu – priznala je Dara Bubamara, pa se osvrnula na sina.
Vidi galerijuDara Bubamara u Zvezdama Granda Foto: Antonio Ahel/ATAIMAGES, Boba Nikolić
– Moj sin je u vezi, jako je srećan. Konstantin je moje najveće bogatstvo. Moj bivši muž Milan je definitivno strožiji od mene kad je u pitanju vaspitanje sina. Ponosna sam na sina, ne moram da brinem za budućnost, imamo ko će da brine o meni – govorila je pevačica.
“Zanimalo me je samo da li je živ”
Vidi galerijuDarko Lazić pre nesreće Foto: Antonio Ahel/ATAIMAGES
Potom se dotakla i žirija muzičkog takmičenja “Pinkovih zvezda”, ali i Darka Lazića koji je nedavno ponovo doživeo saobraćajnu nezgodu.
– Videla sam da je Zorica rekla da joj je Viki folirant i da bi je izbacila iz “Pinkovih zvezda”… To je njeno mišljenje, ja gledam svoj život, to me jedino zanima. Videla sam da je Darko Lazić opet imao udes, zanimalo me je samo da li je živ i zdrav. Ne mogu da iznosim detalje, ne mogu da pričam o tome – zaključila je Dara Bubamara.
Vozač “audija” Ž. M. (23) koji je jutros izazvao stravičnu saobraćajnu nesreću kod Užica kada je, kako se sumnja, u krivini prešao u suprotnu traku i direktno se zakucao u “fijat stilo” u kom je jedan osoba poginula, uhapšen je, saznaje Kurir.
– Osumnjičeni Ž. M. koji je u udesu zadobio povrede nakon ukazane lekarske pomoći je lišen slobode i to zbog teškog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći – navodi naš sagovornik i dodaje da je osumnjičenom određeno zadržavanje do 48 sati nakon čega će biti saslušan u tužilaštvu.
Tri osobe povređene
Teška nesreća dogodila se jutros na magistralnom putu Užice – Sevojno, kod baze Niskogradnja, kad su se sudarila dva automobila. Prema dosadašnjim informacijama iz istrage, Ž. M. je, navodno, u oštroj krivini prešao u suprotnu kolovoznu traku i sudario se sa “fijatom” kojim je upravljao G. T. (61) iz Požege. Od siline udarca G. T. je podlegao povredama na licu mesta.
– Vozač “fijat stila” je nastradao od zadobijenih povreda, dok je nekoliko osoba teže i lakše povređeno. Povrede je u udesu zadobio i sam osumnjičeni Ž. M., kao i njegov suvozač koji je sanitetom Hitne pomoći prevezen u užičku bolnicu. Inače, kada su se sudarili “audi” i “fijat stilo”, od udarca su odbačeni na “opel” kraljevačkih registarskih oznaka, a tom prilikom je provređen i vozač tog automobila – navodi naš izvor.
Uviđaj je trajao nekoliko sati, pa je saobraćaj na toj deonici magistralnog puta bio u prekidu. Dežurni tužilac naložio je da se telo pošalje na obdukciju, kao i da se vozila koja se učestvovala u saobraćajnoj nesreći upute na vanredni tehnički pregled.
Istraga povodom stravične saobraćajne nesreće je u toku.
Bračni par, Momčilo (79) i Živadinka (76) Radosavljević ubijeni su juče u porodičnoj kući u selu nadomak Despotovca, a za dvostruki zločin osumnjičen je njihov unuk M. M. (39) za kojim policija i dalje traga.
Zet pronašao tela
Ubistvo se, prema najnovijim informacijama, dogodilo juče, a tela supružnika koji su živeli sami na imanju pronašao je njihov zet, saznaje Kurir.
– Bračni par ima dve ćerke, od kojih jedna živi u susednom selu, a druga živi i radi u Italiji. Mlađa ćerka Momčila i Živadinke, odnosno tetka osumnjičenog M. M. pokušavala je da dobije roditelje na telefon. Zvala ih i na fiksi i na mobilni. Uspaničila se, pa je navodno poslala supruga da ode do njih da vidi šta se dešava i zašto se ne javljaju – pričaju za Kurir meštani i dodaju:
– Navodno, čovek nije mogao da uđe u kuću, pa je zvao policiju. Zajedno sa policijom je ušao unutra i tamo su zatekli jeziv prizor. Krvi je bilo na sve strane. Nakon svađe, kako smo čuli, unuk je uzeo nož i izbo babu i dedu, na kraju ih je navodno i zaklao.
Zversko ubistvo
Kako potom dodaju naši sagovornici, videli su osumnjičenog M. M. kako danima dolazi kod babe i dede, kao i da je njegov kamion od juče u dvorištu.
– Ubio ih je zverski! Jadni ti ljudi. Navodno, je nakon zločina uzeo dedin auto i pobegao, ko zna gde je sada. Verujte, to su tako fini ljudi bili, bez ikakve mrlje. Domaćinski ljudi, starog kova, što se kaže. Na put su lepo izveli dve ćerke, ali izgleda da im je na kraju naslednik presudio. Priča se da su imali svađu oko novca za neku stoku koja je trebala da se proda – kažu meštani sela nadomak Despotovca i dodaju:
– Navodno, unuk je uzeo stoku da proda, ali nije dao dedi pare za to. Verovatno su se oko toga posvađali, ali to će istraga utvrditi. Opet ponavljam, jadni ti ljudi. Ubijeni su kao neki kriminalci, a sve su pružili toj deci. Tragedija. Nadamo se da će ovaj bezobranik platiti za sve što im je uradio.
Istragu vodi nadležno Više javno tužilaštvo u Jagodini, a za osumnjičenim se i dalje intezivno traga.
D. J. (45), radnik JKP “Čistoća” iz Novog Sada, preminuo je sinoć u Kliničkom centru Vojvodina nakon što je, kako se sumnja, na njega pala korpa od vozila za skupljanja otpada.
Kako Kurir saznaje, nesrećan slučaj se dogodio juče ujutru u radionici preduzeća koje se nalazi na Sentandrejskom putu u Novom Sadu. Navodno, na D. J. je tokom redovnog čišćenja i zamene pao deo kamiona i tom prilikom je zadobio teške povrede.
– Sa njim je, navodno, bilo nekoliko kolega koje su pokušale da mu pomognu. Međutim taj deo kamiona, takozvana korpa, preteška je i nisu uspeli da mu pomognu… Zvali su odmah Hitnu pomoć, došla je i policija – navodi naš sagovornik i dodaje:
– Radnik je sanitetom Hitne pomoći prevezen u novosadski Klinički centar i lekari su se ceo dan borili za njegov život. Međutim, i pored svih napora lekara nisu uspeli. Preminuo je i telo je poslato na obdukciju.
Policija je takođe, obavila uviđaj, a na mesto nesreće izašli su nadležni iz Odseka za privredni kriminal i Inspekcije rada. Istraga povodom tragične nesreće je i dalje u toku.
Naš pevač ispričao je svoje planove i govorio o gubitku koji mu je teško pao
Tih, povučen i skroman, ali uvek prisutan, pevač Stevan Anđelković osvojio je srca publike sa samo 16 godina, a sada se, pored pevanja, posvetio i pisanju muzike i tekstova. Steva je u razgovoru za Objektiv najavio duet s kumom Milicom Todorović, a dotakao se i njegovog drugog oca Džeja Ramadanovskog.
– Pišem pesme, to sam radio i dok smo bili u karantinu. Probio sam led pesmom „Da sam znao” za emisiju „Dosije” mog druga Mašana Lekića, a planiram i dalje da pišem za sebe i kolege. Ako nešto uradiš dobro, snimićeš, ako ne, nećeš, muzika je malo apstraktna, to što je meni dobro, možda nekome nije, i obrnuto – započeo je Steva, koji priprema duet s Milicom.
– Njoj se dopala moja prva kantautorska pesma. Stalno me pita: „Kume, kad ćemo neki duet?” Pišem nešto u poslednje vreme, videćemo šta će da ispadne – rekao je pevač, te se osvrnuo na nove muzičke trendove:
– Ono što je dobro, to će trajati, a što je loše, to će se zaboraviti brzo… Poštujem nove izvođače koji jedinstveno pišu, Rastu, Koronu, Rimskog… Ne znam koliko je realno da ostvarimo saradnju pošto nam se pravci ne podudaraju.
Steva kaže da, za razliku od većine, uživa u zimi.
– Najviše volim zimu i praznike, ali ako većinu godine provodim s najbližima, nije mi teško da pevam to jedno veče negde. Kada u ovo doba pevam napolju, tražim rakiju, ne hitere, ali pomažu hitovi – rekao je
Steva kroz smeh, te dodao da uglavnom sam bira odeću za nastupe i spotove:
– Uglavnom sam, ali kada hoću da ostavim utisak, onda pozovem prijateljicu Ivanu Rabrenović, pa me ona posavetuje. Radim sve po osećaju, ima situacija kada nisam raspoložen za neku odevnu kombinaciju, pa izaberem neku drugu.
Prošlo je dve godine otkako je muzičku scenu napustio legendarni Džej Ramadanovski, a dubok trag je ostavio upravo na mladog pevača, koji je na njega gledao kao na drugog oca.
– U kontaktu sam s njegovom porodicom, njegova smrt je nešto što mi je najteže palo. Imam lepe uspomene. Džej je bio takav čovek da je njegova porodica zaslužila sve najbolje u životu, od Džeja sam dobio savet da budem dobar, time se vodim – rekao je Steva drhtavim glasom, pa se dotakao Džejove ćerke Marije, koja je pre mesec dana, na godišnjicu tatine smrti, objavila pesmu posvećenu njemu:
– Pričali smo o njenoj karijeri, tu sam, hvala bogu, za sve što joj treba. Pitala me je za savete i odabire pesama… Želim joj svu sreću u tome.
Lorenine vriske dok ju je otac gazio čuli su porotnici kojima su pušteni snimci sigurnosne kamere i užasnutih komšija
Devojku (19) iz Engleske otac je pregazio kolima. Pokušavala je da ga spreči da prebije njenog momka, ali je nažalost sama nastradala.
Najdžel Malt (44) je bio potpuno obuzet besom dok je dvaput autom prelazio preko Loren Malt u gradiću Vest Vinč u Norfolku. Tinejdžerka je živela u kući sa svojom majkom i mlađom braćom i sestrama. Otac je bio otuđen od porodice i živeo je na drugoj adresi.
Tužilac Endrju Džekson rekao je pred sudom da je Malt upalio auto i oborio svoju ćerku.
– Nakon što ju je oborio na zemlju, prešao je autom preko nje. Zaustavio se, a onda je ponovo prevezao auto preko njenog tela – rekao je on.
Lorenine vriske dok ju je otac gazio čuli su porotnici kojima su pušteni snimci sigurnosne kamere i užasnutih komšija.
Obdukcija je utvrdila da je devojka preminula od teških povreda grudnog koša i stomaka.
– U stvari, bila je smrskana do smrti – dodao je Džekson.
Žena 44-godišnjaka, Karen, prijavila ga je policiji u aprilu 2021. zbog napada.
U noći kada je ubio svoju ćerku, Malt je prekršio zabranu prilaska tako što je otišao u radnju u kojoj je Karen radila. Tamo je više puta telefonirao Loren pre nego što se odvezao do njene kuće.
Malt se, kako je otkriveno na suđenju, svađao sa svojom ćerkom i njenim dečkom Arturom Marnelom, pre nego što je pokušao da napadne Marnela pajserom. Krenuo je da ga juri svojim “mercedesom” pre nego što se Loren isprečila.
– Ubio si je, j*beno si je ubio – prisetio se Marnel da je povikao u tom trenutku.
Malt je devojčino telo zatim stavio u auto i odvezao se, čuo je sud.
– Nazvao je Karen, rekavši joj da joj je ćerka mrtva, i da joj je donosi Loren – kazao je tužilac.
Malt je zatim odvezao telo ćerke u bolnicu, a lekari su mogli samo da proglase smrt. Ona je odmah zatim uhapšen dok su komšije koje su čule svađu i vriske devojke opisale jeziv zločin.
– Čuli smo glasan prasak i gomilu ljudi koji su vikali i vrištali, što je ispratio zvuk automobila koji je jurio. Izašao sam i pitao komšiju šta se dogodilo. Rečeno mi je da je devojku udario auto. Bilo je tragova sudara na putu, ali devojke nije bilo – rekao je tada jedan od komšija.
Odbrana je na suđenju, koje bi trebalo da traje dve nedelje, tvrdila da je otac slučajno ubio ćerku i da nije znao da je tako blizu kola kada je krenuo u rikverc.
Ivan je zamolio svoje poznanike i prijatelje da ga ne zovu i ne posećuju, jer je potrebno vreme njegovoj porodici i njemu da se oporave od doživljenog stresa
Ivan Stojković, veteran 63. padobranske brigade iz Niša, nedavno je doživeo ono što mnogi opisuju kao kliničku smrt. On je, kako kaže, 4. septembra 2025. na nekoliko sati izgubio svest, a sada je odlučio da sa svima podeli svoju priču o boraku u “drugoj prostoriji – prostoriji mira i tišine”.
Njegova ispovest snažno je odjeknula jer pokazuje neverovatnu snagu čoveka koji je i ranije, pre 15 godina, izbegao sigurnu smrt nakon pada sa visine od 800 metara.
– Dragi i poštovani prijatelji moji, nemojte se bojati smrti. Smrt nije ništa posebno. Dana 4.9.2025. godine, na par sati, otišao samo samo u drugu sobu, sobu mira, spokoja i blaženstva, gde ništa ne boli. Od tih osećaja, u toj drugoj sobi, imao sam bolje osećaje, samo dok sam izvodio padobranske skokove. Ja sam ja, i vi ste vi, što smo bili – što smo još uvek. Zovite me mojim starim imenom, razgovarajte sa mnom, obično kao i uvek. Neka ne bude promene u vašem glasu. Neka ne bude usijan i žalostan – napisao je Stojković na svom Fejsbuku i nastavio:
– Smejte se, kao što smo se uvek smejali našim veselim šalama. Veselite se, zabavljajte. Molite se za mene, kao što se i ja molim za vas. Neka ne budem zaboravljen, kao što jesam, samo zato sto se ne vidim. Tog 4. septembra je treći moj rođendan. Sada je sve u redu. Oporavljam se polako, ali sigurno. Ja vas čekam tu negde iza ugla. Rođendane želim provoditi sam, bez vas. I nemojte se ljutiti, ja vas čekam, volim i radujem danu našeg novog susreta.
Ivan je zamolio svoje poznanike i prijatelje da ga ne zovu i ne posećuju, jer je potrebno vreme njegovoj porodici i njemu da se oporave od doživljenog stresa.
– Zašto sam vam sve ovo napisao? Navedenog dana, doživeo sam krizu svesti (komu), u trajanju od par sati, a nakon 15 godina, od mog vrlo teškog udesa na padobranskom skoku (otkaz i glavnog i rezervnog padobrana), sa visine od 800 metara, kada sam zadobio vrlo teške telesne povrede, opasne po život. I nakon 15-ogodišnjeg lečenja, moralo je i to da se desi – napisao je ovaj veteran.
Rekao je da je tu gde jeste zahvaljujući dežurnoj ekipi vojne hitne pomoći VB Niš.
– Medicinskoj sestri Nataši Pejković – višestrukom spasiocu mog života, ženi zmaju, carici i spartanki u medicini, kojoj bi i sam Hipokrat pozavideo, Dr Dragani i vozaču Fići, koja je hitno došla, na poziv moje supruge. Takođe veliku zahvalnost odajem i sledećem medicinskom i nemedicinskom osoblju VB Niš i UKC Niš. Mom velikom prijatelju (cimeru), Miodragu Dikiću Diki, koji me je svo vreme u bolnici, bodrio i gurao da sve ovo preživim – napisao je Stojković i dodao:
– Vaš mali Piksi se nikada nije predavao tako lako i nikada neće, zato što se padobranci nikada ne predaju i vraćaju se iz mrtvih, kao mačka sa 9 života. Jednom padobranac-uvek padobranac.
U narednoj objavi ponovio je da je medicinska sestra Nataša višestruki spasilac njegovog života.
– U navedenom slučaju sa mojim zdravstvenim stanjem, uspela je da mi uvede kanilu u venu u vozilu vojne hitne pomoći, koje je bilo u pokretu i priključi na infuziju i svo vreme sprovodila postupak oživljavanja. Nataša – zahvalan do groba – napisao je Stojković.
“GROB MI BIO ISKOPAN, JA USTAJEM…” Stanko iz Leskovca oživeo na sahrani
Grob iskopan, samo još opelo da održe, i da me sahrane, a ja ustajem?!
Doživeo sam kliničku smrt, umro sam i opet oživeo u trenutku kad je trebalo da me polože u grob… Moj sanduk je otišao drugom čoveku, priča Stanko Urošević o kojem je Leskovac brujao čitavih 10 godina kao o “vaskrsnom čoveku” koji je naočigled okupljenih na sahrani ustao iz mrtvih.
Stanko je čovek koji je umro i oživeo neposredno pre polaganja u raku, a u tom periodu od svoje “smrti” do buđenja video je, kaže, mnogo toga…
Svoju priču počinje sećanjima iz detinjstva, živelo se siromašno, u bedi, s ocem koji je radio najteže poslove samo da ih prehrani, kao i majka koja je teško nadničila. Prva četiri razreda završio je u seoskoj školi a ostale u Vučju gde je do škole pešačio i po 10 kilometara po smetovima i jakoj zimi. Završio je Srednju hemijsku i zaposlio se u leskovačkoj fabrici lekova “Zdravlje” posle čega je dobio Titovu stipendiju i otišao u Novi Sad na vatrogasnu obuku.
Mi mislimo da ogovaranje nije ništa, a nije tako…
Stanko je ispričao i da olako uzimamo to ogovaranje, a nije tako… Vidi kakav je čupav, kakav je ovaj, ne vredi ništa… Ko smo mi da sudimo, mi tako preuzimamo Božji sud a to nije naš posao, kaže Stanko.
– S majkom sam odmalena odlazio u crkvu, vodila je i mene i brata i držala nas odmalena u hrišćanstvu, da se držimo božjih zapovesti, da ne lažemo, da ne krademo, bez obzira što smo imali teškoća jer nismo imali ni da se prehranimo, priča Stanko u suzama sećajući se koliko su bili siromašni, toliko da je pisao i crtao, a voleo je da crta, na hartiji od džakova koju mu je majka davala kad potroši brašno, pričao je Stanko pre nekoliko godina.
Kaže, majka ga je prvi put u crkvu odvela sa 5 godina i tad se isprepadao od crkvi i ikona ali joj je ipak tražio da ga ponovo vodi.
Noć kad sam umro
Taj događaj se, kaže Stanko, desio 22. novembra 1989. godine. – Mi slavimo slavu Aranđelovdan, živeli smo tada kao podstanari nadomak Leskovca jer nam je gazda u gradu dao otkaz, pa žena, ja i starija devojčica nismo imali kud nego tu dok se ne snađemo i nađemo novi stan. Otišli smo u taj stan i žena mi je bila trudna s drugom ćerkom, dva meseca pred porođaj.
Tu noć doživeo sam čudo, legli smo rano i u toku noći čujem glas koji me poziva i kaže: Stanko, ustani! A kad sam otvorio oči video sam u sobi svetlost toliko jaku kao da je sto sunca sišlo a bila je noć, video sam i sebe i iz tog svetla se pojavljuje Gospod Isus Hristos… Video sam svoje telo kako leži pored moje žene u krevetu…
Svi su pobegli kad sam oživeo, a evo šta je rekao sveštenik
Na pitanje kako su reagovali ljudi koji su mu došli na sahranu, on je rekao da su se naravno uplašili, počeli da beže kad je mrtvac počeo da vaskrsava… U tom trenutku sveštenik koji treba da dovrši opelo kaže: Jesi se predomislio? Stanko kaže da se sveštenik nije uplašio jer mu to nije prvi slučaj da je neko mrtav oživeo, bilo ih je mnogo…
foto: Printscreen/Youtube/ Bistra Morava
– Hristos mi onda kaže: Stanko, idemo… Uplašio sam se i rekao mu ko ste vi, kuda idemo, a on je rekao ja sam tvoj Gospod i prošli smo kroz zid, ne kroz vrata nego kroz zid, vidno potresen priča Stanko.
Čim sam ugledao Gospoda, ja više nisam imao svoju volju, samo sam prošao kroz zid sa njim, lebdeli smo, ne dodirujemo zemlju…
– Krenuli smo i ispod dole video sam reku kao moja Vlasina, proplanke što me podsetilo kad sam bio dete govedarčić, čuvao stoku, tu sam ugledao merdevine spuštene od neba do zemlje, njima se penje Gospod, ja za njim, a mene sa strane za ruke i noge hvataju demoni, urliču, vrište, a dole ambis, pakao, demoni se cerekaju, smeju, vatra im izlazi iz očiju i usta, tu sekire, koplja, srpovi, sve čime mogu da me dohvate… Ali Gospod je napravio krst i svi popadaše dole, prošao sam razne kapije a kad smo došli do nebeskog svoda ugledao sam kapiju za raj…
– Sve vreme bio sam nag ali kao anđeo, bez pola, a Gospod je nosio beli ogrtač. A napred i pozadi bleštao je krst u koji ne može da se gleda koliko je isijavao svetlost… I onda mi on kaže: Stanko, ovo je Božji raj, razgledaj, video sam Svetog Oca Nikolaja, Svetog arhangela Mihaila, Svetog Đorđa, anđele, i mnoge druge svetitelje čija imena tad nisam ni znao jer sam u to vreme samo pomalo čitao Sveto pismo, drugo nisam ništa znao… Osetio sam mir, video sam ljude koje sam znao iz detinjstva, video sam druga iz osnovne škole koji je poginuo ali nije mi dato bilo da s njim razgovaram i puno mladih dečaka i devojčica na zelenoj travi, među drvećem…
– Jesi se nagledao ove lepote, pita me Gospod i kaže: Ovde će biti tvoje mesto mesto a sad je vreme da ti pokažem nešto drugo, sad ću da te vratim na zemlju kaže on jer je dole jedna devojčica koja mnogo plače.
Svima pričaj da Boga ima, kao i raja i pakla
Stanko kaže da mu je Hristos rekao da svima priča da Boga ima, kao i raja i pakla, kao i zagrobnog života. Ispričao je i da mu je Hrist ispričao 21 lekciju kako da živi i kako da se ponaša, što on poštuje.
Prethodno mu je pokazao pakao za koji kaže da je jedan ambis – smrad, hladnoća, strašno i tamo vidim ognjeno jezero s vatrom, sumpor, vidim ljude koje poznajem, jednog je progutala zmija do grudi, a on pokušava da se iščupa neke sam komšije, prijatelje video kako im gori glava, jauk, lelek… Ja pitam Gospode zašto ovi, a on mi kaže: Ti bolje znaš, ti si ih poznavao – lopovi, pijanci, ubice, varalice, prevaranti, oni koji su otimali tuđe, zakidali na meri.
Pokazao mi je i Novi Jerusalim s palatom od stakla a kao da nije ni na nebu, ni na zemlji, u oblacima, s tepisima od zlata, tu je bio i podijum i tu sam video puno ljudi koje poznajem i Gospod kaže: Neka dođe moja Slavica, neka dođe moj Stanko…
– Kaže mi idi u ovu prostoriju a tamo Sveti Jovan Krstitelj kleči i moli se za nekog. Sve prostorije su od stakla a ispred svake stoji dečak u belom kao čuvar ulaza… Stanko kaže da mu je Gospod pokazao i Nebeski Jerusalim gde je video Bogorodicu koja je iz ikone izašla živa sa Bogomladencem u naručju, kleknuo sam, zagrlio joj noge i počeo da plačem a ona me blagosiljala.
Bio sam mrtav 25 sati
Otkad me žena dodirnula u krevetu i videla da sam skroz hladan pa do momenta kad sam oživeo prošlo je 25 sati. Došla je hitna da utvrdi moju smrt a kasnije sam pričao i sa patologom kojem nije jasno kako se to dogodilo pa mu je rekao da ga je Stanko prevario.
Stanko kaže da je bilo gotovo sve – grob iskopan, samo opelo da se završi i da me sahrane a onda je njegova starija ćerkica koja je tada imala 7 godina prva rekla da se tati miču oči.
Na pitanje kako su reagovali ljudi koji su mu došli na sahranu, on je rekao da su se naravno uplašili, počeli da beže kad je mrtvac počeo da vaskrsava… U tom trenutku sveštenik koji služi opelo kaže mu: Jesi li se predomislio? Stanko kaže da se sveštenik nije uplašio jer mu to nije prvi slučaj da je neko mrtav oživeo, bilo ih je mnogo…
– Posle su se svi šalili na moj račun da sam vampir, da sam se povampirio… Posle kliničke smrti 40 dana su mi samo suze išle, nisam mogao ni da govorim
Kad me vratio, Gospod mi je rekao da me vraća zbog devojčice koja mnogo plače i da treba da pomažem ljudima u svakom pogledu, gde god mogu i koliko mogu.
Stanko je i kod pokojnog patrijarha Pavla bio dvaput, a kod patrijarha Irineja nebrojeno puta.
Oživela i Javorka
Kaže i da nije jedini iz svog kraja koji je doživeo ovako nešto pa je ispričao priču o Javorki iz Lebana koju je rodbina odvela u bolnicu, posle tri dana došli joj u posetu da vide kako je a lekari kažu pa ona je umrla odmah sutradan. Sestra joj ode u mrtvačnicu u hladnjaču da vidi telo a nje tamo nema kad ona skroz gola šeta hodnikom pored mrtvačnice.
Stanko je rekao da je dosad upoznao 12-13 ljudi koji su se vratili iz mrtvih.
Pričao je, kaže, i sa lekarima, čuvenim dr Laslom Puškašem, stručnjakom za mozak, koji mu je rekao da je to božja stvar jer mozak može bez oštećenja može da izdrži najduže od dva do četiri minuta.
JEDAN DOŽIVEO KLINIČKU SMRT I SREO ISUSA HRISTA
Klinička smrt je jedan od najvećih misterija medicine. U trenutku kad srce prestane da kuca, disanje staje, a telo ostaje bez znakova života, počinje fascinantna borba organizma, ali i lekara, da se povrati izgubljeno. Ono što dodatno intrigira jeste činjenica da mnogi ljudi koji su prošli kroz iskustvo kliničke smrti svedoče o neobičnim vizijama, osećaju mira ili “svetla na kraju tunela”. Da li je reč o biološkom procesu u mozgu ili o dodiru sa nečim višim, pitanje je koje i dalje zaokuplja naučnike, lekare i verujuće širom sveta.
Klinička smrt bila je neverovatno iskustvo za Čejsa Skilara DeMaja. Imao je svega 19 godina kad se iznenada srušio. Kako je opisao, bio je bez svesti nekoliko minuta, video je da “lebdi iznad svog tela” i sreo Isusa Hrista, koji ga je, tvrdi, poslao nazad na zemlju.
Hitno je prebačen u bolnicu gde su urađeni rendgenski snimci i analize krvi. Iako je izgledao dobro, Čejs je shvatio da mu je vid zamagljen i prisetio se kako je lebdeo u vazduhu dok ga nije pozdravilo poznato lice i dok nije čuo jedan muški glas. “Poslednje što sam čuo bili su alarmi. Umirujući glas mi je rekao da će sve biti u redu i da ne osećam strah, već samo mir. Posmatrao sam svoje telo odozgo dok sam se okretao u vazduhu kao da me nosi tornado, okružen svetlima, anđelima, smehom i muzikom poput zvona. Završio sam u živopisnoj bašti sa bojama lepšim od svih koje možemo da vidimo ovde na Zemlji. Tamo sam video Isusa. Ne na način na koji ga ljudi obično zamišljaju, već sa kovrdžavom smeđom kosom, zelenim očima i toplim osmehom”, rekao je 38-godišnjak.
Dodao je da se Isus igrao sa detetom koje je bilo mlađa i srećnija verzija Čejsa.
“Razumeli smo se odmah. Rekao mi je da se vratim i da širim ljubav, smeh, svetlost i radost. I to me je podsetilo na moju pravu svrhu na Zemlji, izvan svakodnevnih borbi. Bez obzira na moju prošlost, imao sam svetlost koju sam mogao da pratim”, opisao je Čejs, koji je bio sam kada se prvi put onesvestio.
Već se tog jutra nije osećao dobro, a ubrzo je postalo jasno i zašto. Naime, u bolnici je u infuziju ušao vazduh, što je izazvalo srčani zastoj i ravnu liniju na monitoru.
“Moja zemaljska svrha nije ispunjena”
Kad se probudio, već je bio isključen sa aparata koji su ga održavali u životu, a njegovo srce je, čudom, funkcionisalo kao da se ništa nije dogodilo. “Brzo su me otpustili jer testovi nisu pokazali nikakva oštećenja, ali ja se svega sećam. Bio sam potpuno svestan, a početni bol koji sam osećao pretvorio se u mir. Postojao je element iznenađenja, iako nije bilo straha od umiranja. Bilo je mirno i lepo, poput leda koji mi napušta grudi. U početku nisam hteo da napustim vrt, ali shvatio sam da moja zemaljska svrha nije ispunjena”, rekao je Čejs koji je proglašen mrtvim na nekoliko minuta.
Takođe je objasnio da sada može da oseti tuđe emocije i da mu dlanovi utrnu kada razgovara sa Bogom ili Isusom. On takođe tvrdi da ima sposobnost da leči samo rukama. Na kraju se povukao iz vazduhoplovstva iz medicinskih razloga. Završio je doktorat iz holističkog savetovanja, sa ciljem da vodi ljude ka njihovoj životnoj svrsi.
“Sve to mi je promenilo život. Sada težim zaboravljenim radostima. Svaki dan živim sa ciljem, pratim svetlo čak i u najtežim trenucima. Osećam zahvalnost i potpuno sam se promenio. Godinama sam to skrivao da bih izbegao etiketiranje, ali sada to vidim kao dar koji je preoblikovao moj put. Više se ne bojim smrti i umesto toga prihvatam koliko je život krhak. I dalje komuniciram sa Isusom i anđelima i pronalazim mir u nepoznatom”, tvrdi Čejs, prenosi Večernji.hr.
SAVANA BILA KLINIČKI MRTVA, VIRIO JOJ MOZAK IZ ČELA
Savana (28) je bila klinički mrtva jedan minut i 24 sekunde. Ali mlada majka iz Ilinoisa (SAD) se držala života – i vratila se! Ona i njen sin (tada 7 godina) teško su povređeni u stravičnoj nesreći.
Tog 24. jula 2024. Savana Vajt je vozila električni trotinet sa sinom, dok su prelazili ulicu, udario ih je automobil.
“Bila sam klinički mrtva jedan minut i 24 sekunde”
Savana je rekla da je u saobraćajnoj nesreći odletela nekoliko metara od svog skutera i udarila licem o zemlju, slomivši 26 kostiju u telu.
– Izgubila sam svest jer mi je deo mozga zapravo iskočio iz čela. Bila sam klinički mrtva jedan minut i 24 sekunde – rekla je mlada majka novinama.
Tri nedelje borbe za život
– Sve je bilo tako loše i bila sam toliko povređena da nisu znali da li ću izdržati operacije ili ne. Posle nekoliko dana, bila sam dovoljno stabilna za operaciju – rekla je ona.
Lekari su joj presadili kožu i ugradili metalne ploče kako bi držali slomljene kosti na njenom licu. Ali nakon operacije, Savana se nije probudila šest dana.
Kada se osvestila, nije mogla da se seti nesreće i odbijala je da veruje u to. Tek kada su joj lekari dali ogledalo i pokazali joj teške povrede, shvatila je šta se dogodilo.
Posttraumatski poremećaj
Njen sin Malaki je slomio nogu u nesreći i morao je da se podvrgne dvema operacijama glave.
Više od godinu dana kasnije, njih dvoje su ponovo fizički dobro. Samo mali ožiljak je ostao na Savaninom čelu. Ali nesreća je ostavila traga. Ona kaže da pati od posttraumatskog stresnog poremećaja i da nikada više neće moći da oseti miris zbog oštećenja kostiju na licu.
Ipak, Savana je jednostavno srećna što su ona i njen sin živi!
“DVA PUTA SAM BILA KLINIČKI MRTVA I VIDELA SAM ISTU SLIKU”
Liza Smol iz Belvjua na Floridi imala je samo 24 godine kada se 2008. godine iznenada srušila, nakon čega je reanimirana.
Sada 41-godišnjakinja je patila od zavisnosti od droga i alkohola, zbog čega je trošila najmanje 150 dolara dnevno na te supstance, kada je tokom jedne zloupotrebe kokaina, kako je rekla, prestala da diše, ali su joj oči ostale otvorene.
Danas otvoreno govori o svom iskustvu bliskoj smrti i čudnim vizijama koje je doživela u tom procesu.
Lisa je jedna od retkih osoba koja je dva puta doživela kliničku smrt. Svojevremeno je bila zavisnica od kokaina, heroina, alkohola i sintetičkih droga i trošila 150 dolara dnevno na svoje poroke. Tokom konzumiranja jedne droge, iznenada je prestala da diše – otvorenih očiju – što je šokiralo njenog tadašnjeg dečka koji je pokušao da je oživi. Reanimacija je trajala oko 40 sekundi pre nego što je ponovo došla svesti.
Međutim, te noći se ponovo srušila i ponovo prestala da diše. Tek tada je potražila medicinsku pomoć, gde joj je dijagnostikovan respiratorni zastoj – stanje u kojem osoba prestaje da diše, iako srce i dalje kuca, piše Dejli mejl.
Prema podacima iz časopisa Canadian Medical Association Journal, samo 15,9% pacijenata koji prežive takve slučajeve žive još pet godina. Ali Liza tvrdi da je bila među retkima koji su se potpuno oporavili – bez ikakvih dugoročnih posledica.
Liza opisuje ono što je doživela tokom prestanka disanja kao “iskustvo koje je nemoguće objasniti rečima”:
“Bukvalno sam prestala da dišem i srušila se. Odjednom sam se našla na ogromnom otvorenom polju, pored mene je bilo drvo, a u blizini čovek u beloj tkanini. Iako nisam mogla fizički da vidim ljude, osetila sam njegovo prisustvo kao da sam ga poznavala celog života. Bilo je to stanje čiste euforije.”
Rekla je da je imala isto iskustvo tokom drugog kolapsa te noći:
“Bilo je identično – isto mesto, isto drvo, ista osoba, isti osećaj. Moj dečko je rekao da su mi oči bile otvorene sve vreme, tako da znam da to nije bio san.”
Nakon godina borbe sa zavisnošću, beskućništvom i višestrukim hapšenjima, Liza je uspela da se očisti od narkotika tek 2018. godine. Ona procenjuje da je potrošila oko 40.000 dolara tokom svojih 15 godina zavisnosti. Danas svoj oporavak pripisuje veri i crkvi.
“Zavisnost je poput demona koji vas drži u tamnici. Morate biti jači od toga “, rekla je ona.
Ona živi u svom domu već šest godina i brine o tri mačke koje, kako kaže, “uvek pronađu put do nje same”. Ali najvažnija stvar za nju je da se ponovo poveže sa svojim sinom Aidenom, koji sada živi sa njom i radi u restoranu gde i ona čeka.
“Kada se preselila na Badnje veče prošle godine, to je bio prvi put da smo živeli zajedno. Od kada sam čista, moj život se radikalno promenio. Sve je drugačije”, kaže Lisa.
Iskustva viđenja i osećanja “nešto na drugoj strani” tokom kliničke smrti i dalje su predmet naučne rasprave. Istraživanja pokazuju da mozak može da ostane aktivan nekoliko trenutaka nakon što se srce zaustavi, pa čak i da pokaže kratkotrajne rafale aktivnosti do sat vremena nakon prekida snabdevanja kiseonikom.
Neki stručnjaci stoga pozivaju na reviziju pravila prema kojima se smrt proglašava nakon tri do pet minuta bez moždane aktivnosti. Drugi, s druge strane, tvrde da su vizije rezultat oslobađanja kočnica u mozgu, što omogućava živopisnu reinterpretaciju pohranjenih sećanja.
Važno je razlikovati kliničku smrt (privremeni prestanak disanja i / ili otkucaja srca, sa mogućnošću reanimacije) i moždanu smrt – stanje u kojem više nema moždane aktivnosti, nema šanse za oporavak, uprkos otkucajima srca ili veštačkom disanju.
Danas Liza vodi skroman, ali miran život i kaže da svaki dan zahvaljuje na “drugoj šansi”. “Pravac u kojem sam vodila svoj život bio je samouništenje. Ali sada se osećam kao feniks koji je ustao iz pepela”, zaključuje ona.
A JEDAN ĆOVEK JE BIO MRTAV 8 SATI – EVO ŠTA JE VIDEO
Stiv Kang, danas pastor i teolog u Los Anđelesu, ispričao je neverovatno i uznemirujuće iskustvo koje mu je, kako tvrdi, zauvek promenilo život.
U vreme kada je bio zavisnik od teških droga, proživeo je ono što opisuje kao osmočasovno putovanje kroz “duhovni pakao” dok su se lekari borili za njegov život nakon pokušaja samoubistva, piše Mirror.
Kang priznaje da je zloupotrebio kombinaciju metamfetamina, ekstazija i smrtonosne mešavine koju je sam nazvao “posuda smrti”. U najtežem trenutku, podstaknut, kako kaže, “zlim duhom”, pokušao je sebi oduzeti život.
Dok je njegovo telo bilo na operacionom stolu, a lekari očajnički pokušavali da zaustave krvarenje, Stiv tvrdi da je njegova svest prešla u mračnu, hladnu i beživotnu dimenziju.
– Nije bilo ni svetla, ni bilja, ni trave – samo kameni pod i osećaj potpune praznine – ispričao je.
U tom prostoru punom agonije, Stiv je osetio da je okovan nevidljivim lancima i okružen drugim izgubljenim dušama.
– Bila su tamo ogromna bića, visoka i do pet spratova, koja su poput sudija nadgledala patnje drugih- prisetio se.
Dodaje da je prvi put u životu osetio duboku spoznaju sopstvene grešnosti:
– Znao sam da zaslužujem da budem tamo. Bio sam loša osoba.
Iskustvo, iako je u stvarnosti trajalo osam sati, njemu je prošlo kao nekoliko minuta. Tokom tog vremena njegova majka je, u očaju, kontaktirala jedinu hiršćanku koju je poznavala – ironično, njegovu bivšu dilerku droge. Zajedno su pokrenule molitveni lanac.
Stiv tvrdi da je upravo ta molitva – a ne samo trud lekara – bila ključ njegovog povratka.
– Doktor je kasnije rekao da je pravo čudo što sam preživeo – kaže.
U tim poslednjim trenucima, kako ističe, osetio je “nadnaravni mir” i “poziv Isusa da se vrati”.
Nakon tog događaja, potpuno je promenio svoj život. Odbacio je budizam u kojem je odrastao i danas vodi hršćansku zajednicu LA Gospel Community Church, posvećenu služenju drugima i deljenju svoje priče.
Dok ona pada na zemlju, ubica ispaljuje još dva metka u ranjenu ženu
Tužioci traže doživotnu kaznu zatvora
Atila Ajintapli (44) optužen je za ubistvo Eser Karadže, 42-godišnje majke dvoje dece, u privatnoj bolnici gde je radila kao medicinska sekretarica u Karamanmarašu u Turskoj, objavili su lokalni mediji u sredu.
Jezivi snimak prikazuje pobesnelog naoružanog čoveka kako juri svoju bivšu ženu kroz bolnicu, a zatim je ubija sačmaricom — istog dana kada mu je ona izrekla zabranu prilaska.
Potresan snimak prikazuje Ajintaplija, obučenog u crno, kako ulazi u ustanovu u maju i ulazi u kancelariju svoje bivše žene noseći plastičnu kesu. Karadža i koleginica ga guraju — a zatim beže da bi spasili život kada je izvukao sačmaricu iz kese.
Dok Karadža pokušava da pobegne niz stepenice, Ajintapli puca i pogađa je dok ona bespomoćno podiže ruke da bi se branila.
Dok ona pada na zemlju, ubica ispaljuje još dva metka u ranjenu ženu, a zatim odlazi, pokazuje jezivi snimak.
Tužioci traže doživotnu kaznu zatvora nakon podizanja optužnice, piše “Njujork post”.
Šokantno ubistvo dogodilo se istog dana kada je Karadža podnela zahtev za zabranu prilaska protiv svog bivšeg partnera, koji ju je progonio da se ponovo pomiri uprkos prethodnom zlostavljanju, navodi se u izveštajima.
Hafiz Nedim Botić emotivnom objavom potvrdio: Halid Bešlić u bolnici, dijagnoza rak
Vijest da se legendarni pjevač Halid Bešlić bori s teškom bolešću potresla je javnost. Njegov blizak prijatelj, hafiz Nedim Botić, oglasio se emotivnom objavom na društvenim mrežama, potvrdivši da je Bešliću dijagnosticiran rak.
“Dijagnoza ne bira, mlado ili staro”
U objavi koja je izazvala brojne reakcije, hafiz Botić je napisao:
– I još jedna poruka dolazi, mlada žena, djevojka – karcinom. Borba za život. Kažu i Halid Bešlić u bolnici, isto dijagnoza rak. Dijagnoza ne bira, mlado ili staro. Prevarimo se, misleći neće mene, to je tamo neko daleko. A onda nas život probudi…
Botić je naglasio da svaka vijest o bolesti ljudi oko nas budi bol i empatiju, jer zna koliko je teško prolaziti kroz takvu borbu – i pacijentima i njihovim porodicama.
“Ali dok god u srcu ima trunka nade – dobro je”
On je u objavi istakao da dijagnoza raka ljude suočava i s vlastitom prolaznošću, ali i sa vrijednošću života.
Dok god u srcu ima barem trunka nade, dobro je! Koliko znači zagrljaj i podrška, koliko znače porodica i prijatelji. Biram molitvu, i dovu. Da spomenem Njemu sve te ljude koji borbe vode. Da im podari lijeka za dušu i tijelo, i ono što je za njih najbolje – poručio je hafiz.
Molitva za Halida i sve oboljele
U nastavku, Botić se uputio u iskrenu dovu za sve pacijente koji se bore s bolešću:
Molim Te, olakšaj svakom ko borbu sa bolešću vodi. Molim Te, olakšaj strahove svakom ko čeka rezultate analiza. Molim Te, olakšaj porodicama i voljenima koji se brinu za one koje neizmjerno vole. Molim Te, obraduj pacijente s dobrim vijestima – napisao je.
Talas podrške i empatije
Nakon objave hafiza Botića, društvene mreže preplavile su poruke podrške Halidu Bešliću i njegovoj porodici. Mnogi ističu da je riječ o pjevaču koji je obilježio generacije i da je sada vrijeme da mu se zajednica oduži molitvom, pozitivnim mislima i podrškom.
Ispovest Dragana iz Bijeljine koji je ostao sam sa troje dece dok je žena odlazila i preudala se više puta. Priča o ljubavi, porodičnoj borbi i očinskoj posvećenosti koja nadjačava sve prepreke
Da život ume da bude nemilosrdan, zvuči kao fraza, ali ovog puta smo se uverili kroz priču troje male dece koju je majka odbacila da bi gradila svoj život. Otišla bez reči, pa odlučila da ih više ne vidi. Iza nje ostaju praznina i pitanja bez odgovora, a deca često samo žele jedan pogled, reč ili zagrljaj. Tada se na pleća očeva kao što je u ovoj priči Dragan, natovari teret težak nekoliko tona, neki od njih preko noći postanu i majka i otac, ostaju sami u borbi da se – obezbedi topli obrok, čista odeća, knjige za školu, ali i ono najvažnije – osećaj da su dečica voljena i željena.
Takve priče retko izlaze u javnost, jer očevi obično ćute, bore se tiho, daleko od reflektora. Jedan od njih, Dragan iz Bijeljine, pristao je da otvori dušu i za naš portal Stil Kurir i podeli deo svoje svakodnevice.
Ponosan roditelj
“Čujemo se večeras pa ću vam napisati od početka. Jeste teško, ne volim da se vraćam unazad, ali kad ste tako ljubazni ne košta me ništa, jer smatram da sam ponosan roditelj i da moja deca idu pravim putem, skromnim ali poštenim. I sin mi je najbolji učenik i najbolje vaspitano dete u školi sad”, ovako je započeo priču Dragan iz Bijeljine za naš portal Stil Kurir.
Tišina o majci i teret svakodnevice
“Nikad nisam pričao protiv nje. Čak u početku sam im stalno govorio lepo, sad niti oni spominju niti je traže. A samo treba biti pozitivan i Bog sve namesti kako valja, verujte mi. Jer ja kad bih pao, nema ko decu da mi gleda, ja nemam nikog, a oni samo mene… To mene i boli, što sam je molio da češće dolazi da ih obiđe. To što ne plaća alimentaciju je manje važno, ali i važno je, jer je dužna kao i ja. Ja sam izgubio posao zbog ove situacije i živim od socijale, i ne znam kako, ali mi je mirna duša, čist obraz i deca srećna.”
Foto: Privatna Arhiva
Dragan ne govori sa ogorčenjem. Njegove reči nisu optužbe, već molitva da deca odrastu u dobre ljude i da iz svega izvuku ono najbolje. Njegova najveća nagrada nije materijalna – to je osmeh njegove dece i činjenica da su, kako kaže, „skromni, ali pošteni“.
Ova priča je svedočanstvo da roditeljska ljubav ima snagu da nadvlada i najveće gubitke, da očev zagrljaj može da zameni majčin i da se dostojanstvo čuva čistim obrazom, bez obzira na okolnosti.
Upoznali se preko Fejsbuka
Ovako kreće moja priča. Oženio sam se sasvim slučajno posle poplava u Bosni i Hercegovini 2016. godine. Upoznali smo se preko društvenih mreža, Fejsbuk. Nisam se puno zabavljao, pitao sam je da se uda i da dođe, kako nalažu običaji, da zatražim ruku od njenog oca. Ona je rekla da ne dolazi u obzir, samo da je ukradem.
Ja sam u jednom selu, Ostojićevo kod Bijeljine, ona je u selu kod Lopara, i tako sam i uradio – ukrao sam je. Došla je kod mene. Tad sam imao živu majku. Ja sam je tretirao kao kraljicu, jer je bila puno mlađa od mene, 15 godina, i gledao sam je drugačije od obične žene. Mazio sam je, pazio. Odmah je ostala trudna.
Foto: Privatna Arhiva
Početak ljubavi i porodičnog života
„Dobili smo sina, sve je bilo u redu. Nije ništa znala ni kafu da skuva, ali sam je ja naučio i nije mi bilo teško. Moja majka je učila da kuha, da bude domaćica, i bilo je super. Ljubav je cvetala, harmonija. Ja sam radio, ona me dočekivala. Ljubav je blistala. U toj ljubavi dobili smo i ćerkicu Kaju 2019. godine i to je bila kruna ljubavi. Tad sam je baš počeo voleti kao ženu. Već je bila prava žena, domaćica, nije išla po selu da trača, nije rasipala novac, što mi je bilo drago. Jes’ kupovala gluposti čipseve, slatkiše, sokove, ali to nisam ni razmišljao – to je volela. Problem je nastao kad je decu počela tako da hrani. A i radio sam dobro, bio sam dobar majstor, bilo para.“
Trudnoća i briga za porodicu
„Živeli smo normalno. Ja sam je zvao po gejsu da je moja kraljica. Posle se razbolila pa je išla kod doktora, međutim ostala je trudna sa trećim detetom, Janom. Kad smo otišli u bolnicu, rekli su da ima tumor, dobila je lekove i počela da povraća. Ja joj kažem: ‘Ajmo kod privatnika, doktora Kusturice.’ I čovek ustanovi da je trudna već dva meseca, a htela je da pobaci. Ja nisam dao – rekao sam: ‘Odhranićemo, šta se brineš, ja sam tu.’“
Foto: Privatna Arhiva
U međuvremenu Dragan je brinuo i o svojoj dementnoj i bolesnoj majci. „Nisam ja neki bogat čovek, ali sam zadovoljan kroz život, sad pogotovo. Bog mi je dao zlatnu decu. Majka mi se par puta požalila da je ignoriše, da je drži gladnu i tuče – ja joj nisam verovao i žao mi je što nisam verovao. A žena je tačno znala da odglumi.“
Dolazak bebe i očinska posvećenost
„I šta da radimo – sedeli smo još malo. Ona legne u krevet, ja u drugi sa decom. Ujutro, oko pola pet, zove: ‘Ustaj, dragi, ja gotova.’ Puko joj je vodenjak. Ja nemam kola, zovem kupca da dođe, i eto me – idemo. Do bolnice ima oko dvadesetak kilometara i odemo.“
Ovaj trenutak pokazuje koliko je očinska posvećenost Dragana snažna – u trenutku straha i neizvesnosti on je tu da podrži i zaštiti svoju ženu i decu, ostajući stub porodice i simbol ljubavi koja ne poznaje granice.
Tad, nisam imao ni kola, ali šta god da je poželela u trudnoći – picu, burek – ja sam na bicikli išao u grad da joj kupim. Kiša, zima, nema veze, samo da bude srećna.
Pred sami ulaz u bolnicu počnu trudovi. Porodila se. Ja joj kažem: „Sad će doktori.“ Ona kaže: „Jebeš doktore, ja ne mogu više, i da izviniš, porodi se stojeći.“
Ja dočekao bebu na moje ruke, na ulazu. U tom trenutku doktori dolaze i pitaju šta radim. Ja pobesnim: „Sram vas bilo! Znate da dolazimo, javljeno vam je. Vama sa četvrtog sprata treba pola sata, a nama deset minuta za dvadeset kilometara!“
I sve je ispalo u redu. Hvala Bogu, dobio sam živo i zdravo dete.
Foto: Privatna Arhiva
Rođeni otac ju je prodavao
Moja žena je tada slavila rođendan 27. 7. 2021. Pošto nisam u kontaktu sa njenim roditeljima, nikad joj nisam branio da ide kod njih ni da ih pozove, jer su roditelji kakvi god da jesu. Nisam ranije rekao zašto ne pričam s njima — kod njih je čudan običaj koji nisam mogao da svarim. Kad sam se oženio njome, nisu mogli da se pomire s tim, jer je kod njih običaj da se žensko dete „prodaje“. Oni su neki, reklo bi se, Karavlasi, a ja sam običan Srbin, pravoslavac, koji se ženi iz ljubavi. Zbog toga nisu dolazili ni na prve babine. Vremenom su se pomirili, ali kad je bio prvi rođendan, njen otac je tražio od mene 5.000 evra „za njegovu ćerku“. Rekao sam mu: „Starče, ovde nije pijaca. Kupujem krmaču, kokošku, kravu — ali ženu ne kupujem.“
Foto: Privatna Arhiva
Pitala sam je: „Jel tebe neko terao da se udaš za mene? Jesi li se udala iz ljubavi ili onako?“ Tako je počela svađa. Izbila je tuča, pa sam platio kaznu od 400 KM. Nakon toga ona je tada otišla. Ne bih se bunio — u neku ruku sam kriv i posle mi je bilo žao — ali ona me je u tom trenutku i podržala i ispričala svoju stranu priče: tvrdila je da je već bila „prodata“ nekom Austrijancu, starijem od mene, i da da ja nisam naišao, bila bi sa tim čovekom. Tad je, kako kaže, sreća bila takva kakva jeste.
Kako je u početku izgledao njihov život?
Bio je normalan život, ništa se nije menjalo. Lepo smo se slagali, do jednog momenta. E, kad sam ja dobio priliku u Zagrebu – pedeset kupatila da odradim i nekoliko sala keramike – nisam ni slutio da će se ovo dešavati meni, jer nisam to zaslužio, ne ja, nisam bitan, nego deca. Žena se totalno promenila.
Kad su krenuli problemi u braku?
“Ovo se događa 2022. godine. Ja krećem u Zagreb i vodim sa sobom još četiri keramičara. Sve ok. Ona me isprati na stanicu sa decom u Brčko. Ja došao tamo, počinjem da radim odmah, drugi dan, super, zarada ekstra – svaki dan od 150 do 250 eura. I svako veče se čujem da vidim šta rade, je li sve ok i je li šta fali da pošaljem vesternom.”
Foto: Privatna Arhiva
Borba za decu – život između posla i roditeljstva
“Mesec i po dana sam bio, završio pola posla, dođem kući, ostavim novac, dam joj da popravi zube, stavi navlake. Ajde, računam, mlada je, volim i ja da vidim lepu ženu, a još moju”.
Dragan odaje utisak da priča iz duše, ali svaka rečenica nosi težinu života čoveka koji je želeo samo mir i dostojanstvo svojoj porodici. Sve što je zarađivao ulagao je u ženu i decu, verujući da tako gradi dom.
Sumnja i nejasni signali
“Kad sam drugi put otišao na posao nisam ništa sumnjao, ni na kraj pameti mi nije bilo, jer je bilo sve u redu kući. Opet isto – zovem svako veče. I tako par dana zovem uveče, ona je bila kod neke prijateljice u Bijeljini. Jedno veče zovem i moj sin, čudno onako sedi iza nje i kaže meni: „Tajo, ajde dođi kući.“ Ja mu kažem: „Pa, milo moje, nema deset dana kako sam otišao, ali evo tata obećava da više neće nigde ići, samo ovaj posao da završim.“ I nekako nisam ništa ukapirao.”
I tada, iz dečjeg glasa, osetio je da nešto nije u redu, ali je još verovao u ono što mu je godinama bilo prirodno – da porodica čeka i da će sve biti u redu.
Prva pomoć i borba za sigurnost dece
“Međutim, ja sam nazvao decu, otišao kod te naše prijateljice i pokupio ih. A ona uzela našu najmlađu ćerku Janu, u tom momentu bebu i otišla od kuće. I šta se dešava – moja deca su bila tako prljava, tučena. Ja ih sredim, okupam, pitam da li su večerali. Zovem nju, pitam za Janu. Ona kaže: „Ja tebi moram nju doneti jer ima goste sutra pa nema kad oko nje da se trudi.“ Ja sav srećan a tužan, ne znam kako ću, ali kažem: „Donesi, jašta.
I ujutru je donela Janu. Jana se samo smejala, meni milo. I ovo dvoje su bili srećni, maleni su bili.Možda će vas zanimatiLifestyleMilicu majka ostavila kraj kontejnera u Gnjilanu: Od dece u školi saznala istinu o poreklu, a mama je posle 20 godina prepoznala na TV-u
I odmah sam zvao socijalnu radnicu. Rekao da mi je donela bebu, kao ima goste pa nema kad da se brine o njoj. Odmah su mi rekli: „Bravo, mi smo znali, videli smo kakva je. Tu smo, šta god da ti treba, zovi nas, mi smo kod tebe za pola sata.“
Najpotresniji deo ispovesti
“E, šta je mene ojačalo kad me nije ubilo tad. Ja bebi skuvam krompirić, šargarepu, izgnječim, dam joj da ručka, naspem u čašu mleka, nemam flašicu. I kad legnemo da spavamo, ona meni uzme, štipka obraze i sisa nos. Ja kad nisam umro tad – pobegnem na potkrovlje kuće, plačem i zovem nju. Kažem: „Dete traži da sisa.“ Ona kaže meni: „Boga ti, ne smaraj me, dobio si šta si želeo i ne uznemiravaj me više, prijaviću te policiji.“
Nikad je više nisam nazvao. Rekao sam sebi: „Izguraću ja to.“ Stanem pred ikonu, prekrstim se i kažem: „Sad ti je životni ispit. Ti to moraš i možeš.“
Deca su mi, za tih petnaestak dana, bila izgladnjivana, tučena i zlostavljana. To su mi pričali ljudi u selu. Vodio sam ih kod psihologa, a sin mi je bio zanemeo i nije bio upisan u školu na vreme – kasni godinu dana. Sada sam polako počeo sa njim da radim i evo ga – najbolje vaspitano dete i najbolji đak.”
Dragan je izgubio posao da bi se posvetio deci
“Pomirio sam se sa tim. Izgubio posao, posvetio se potpuno deci, zapostavio sve svoje obaveze. Nju sam molio u početku i sada mi je žao što sam je molio da češće obilazi decu. Ona je dobila od socijalne službe samo tri sata u mom prisustvu da viđa decu kod mene kući, i to ne poštuje. Pa sam se razveo i crkveno i ovako i povukao se. Iskreno, drago mi je što je sama otišla.”
Kad je napustila Dragana udala se još 6 puta
“Evo već šesti put se udaje i – daleko joj lepa kuća. Sve to u tri godine. Nepune, sad će biti u novembru tri godine kako je otišla.
Ja čak mislim, to sam joj i rekao: nema te udaje gde će ona ostati, samo da je iskoriste i bace kao krpu. Ako je imalo normalan bilo koji muškarac, neće stvarati decu sa njom. Ja sam napravio grešku, ali nije mi žao – znam za šta živim.”
I samo je zbog toga je poštujem. Nikad nisam razmišljao drugačije, ali ne bih mogao da je vratim. Šta su deca preživela… Da sam hteo, mogao sam je u ludnicu staviti. Nisam – bilo mi je žao, jer je ona, kakva god bila, njihova je majka. Ali sada vidim da nema nikakvog osećaja i čak ni deca je više ne spominju.”
Žive skromno, ali ni od koga ništa ne traže
Ja vam živim sasvim normalno sa njima. Što imamo – imamo, kad nemamo – ne tražim ni od koga ništa, niti bih ikad. Kuvam, perem, čistim. Ne bih se nikad oženio više – smatram da ne može niko zameniti njihovu majku. Moja je dužnost samo da ih othranim, izvedem na čist, pošten put i posle – neka umrem. Nikad ih neću ucenjivati da su mi nešto dužni, jer ja sam njih hteo, ne oni mene.
Ove rečenice nose težinu jednog života podređenog deci, ali i ponos čoveka koji je odlučio da ostane dosledan sebi.
“Kad je ona otišla, Aleksa je imao četiri i po godine, Kaja dve i po, a Jana sedam i po meseci – bila je odojče. Ja sam moju decu naučio da dele sve i da su zahvalni za sve što imaju i mnogo me vole. Nikad ne pričam o njoj pred njima. Samo eto, skupi mi se tuga neka i bol u grudima, pa puknem i objavim na društvenim mrežama. Znam ja i da je to možda greška, ali ne mogu da shvatim – nositi dete ispod srca devet meseci i baciti, kakva je to majka?”
„Prvo suđenje za alimentaciju – ja nju tužim da plaća i dogovorimo se za sve troje 150 KM. Ni to ne plaća… Imao bih knjigu da napišem, ali toliko sam nekad umoran od svega da bežim i od dece, da izvinete. I oni me razumeju – gledaju crtani, a ja pobegnem u sobu na pola sata“, priča Dragan.
Njegova ispovest otkriva ne samo borbu za egzistenciju, već i ogromnu emocionalnu cenu koju plaća samohrani otac. Umor, iscrpljenost i odgovornost, ali i nežnost prema deci prožimaju svaku rečenicu.
Sve troje su mi kao jedno, a kod njih se deca prodaju
„Njen otac me tuži da mi oduzmu ove moje dve curice, kao nije u redu da budu sa mnom, pogotovo mala jer je još tad dojila. A nije znao da se ona u socijalnom bukvalno odrekla dece. I ja napravim majicu sa slikom dece na kojoj piše: ‘Ja sam tata i moja je dužnost da vas životom štitim i hranim.’ Sudija je zaplakao kad sam pitao: ‘Jesam li ja došao u Aušvic?’ On kaže: ‘Zašto tako kažete?’ Pa sudija, ja ne dam decu da se razdvajaju – sve troje su mi kao jedno. A kod njih se, znate, deca prodaju.“
Sudija mu je tada jasno odgovorio: „Vama, Dragane, ne može niko oduzeti decu. Mi imamo rešenje da je dodeljeno vama i to je kraj.“ „Samo eto, oni su pokušali“, dodaje Dragan.
„I od tad ja sam njima bukvalno zabranio pristup deci i sve se sam borim i dan-danas. Ipak pokušavaju nešto, kao ona neki dan na sudu, ali džaba. Meni je super, verujte. Jeste ponekad teret, ali kad vidim osmeh na njihovim licima – sve prođe.“
Skroman život i vera u dobrotu
„Moja deca ne znaju šta je doktor, Bogu hvala. Jer sve zdravo jedu, voće, povrće, beli luk i slaninu, a sa njom su jeli salame, čips, koka-kolu. Ja sam to sve izbacio – sad jedu samo ono što ja skuvam, izuzev ako negde radim pa moram da kupim picu ili burek“, nastavlja Dragan.
On dodaje da je bilo dana kada u kući nisu imali ništa.
„Ali ćutim i pojavi se neko – Bog mi pošalje, ja to osetim – i ponudi pomoć. I nekako prođe kriza. Ima dobrih ljudi još na ovom svetu, verujte mi.“
Priča Dragana iz Bijeljine je više od ispovesti – to je živa slika očeve ljubavi koja ne zna za granice. On je za svoju decu sve: ruka koja briše suze, rame za oslonac, toplina u hladnim danima i svetlost u trenucima tame. Svaki korak njegove dece, svaki njihov smeh i zagrljaj, plod je njegove hrabrosti i beskrajne posvećenosti.
