Author: ollo

Ljubica Komlenić je bez konkurencije jedna od najuspešnijih kuvarica sa ovih prostora, a njena priča je vrlo interesantna.

– Sa 19 godina sam otišla u Italiju sa jednim koferom u ruci i napravila sam karijeru. Sada sam jedina žena u svetu svetskih kulinarskih sudija sa maksimalnom licencom kategorije A i sudim nacionalnim timovima na svetskim takmičenjima gde ima 200 Mišlen šefova od jedne do tri zvezdice koje obučavam u tehnici kulinarstva u kojoj sam specijalizovana. To kažem jer već 12 godina kuvamo i sa ultrazvukom, odnosno tehnikom ultrazvuka – rekla je Ljubica u emisiji “Kec na jedanaest” na K1 televiziji.

Dobro je poznato da Ljubica vodi računa o ishrani Novaka Đokovića, za kojeg ima samo reči hvale.

– Novak je pre svega prijatelj i sve što sam uradila za njega je prijateljski. Upoznali smo se u Italiji. Moje ime i prezime je pisalo na jakni i tu su me prepoznali njegovi roditelji i on. Tako smo se spojili. Posle dva meseca smo počeli da sarađujemo. Nole je predivna osoba – ističe Ljubica.

Poznata kuvarica je potom detaljnije pričala o Novakovoj ishrani.

“Nije zdravo jesti bez glutena, ako nemate problem, zato što testo bez glutena sadrži skrob i bilo koja priprema bez glutena, ako neko ne zna ili nije školovan, nije preporučljiva. Obično uzmu skrob da spoje krompir da naprave vegan hamburger. Okrenu jednom, dvaput, i taj skrob ostane živ. Skrob se u našem organizmu pretvara u običan šećer i dovodi do problema. Zbog takvih stvari bi trebalo da se uči. Kuhinja je nauka, tematika, fizika, hemija, i potrebna je disciplina. Glavni sastojak svega je ljubav. Kada je reč o Novakovoj ishrani, ona je sasvim okej, jer on unosi dovoljno proteina, soli, vitamina, minerala, kompletnih nutrijenata koji su mu potrebni i to na zdrav način. Ako jedemo meso koje je prženo na 200 stepeni pet sati u rerni, kako bi se napravila dobra hrskavica i ona masnoća izgori sva, pretvori se u negativan holesterol. Na taj način uništimo sav protein. Ne kažem da ne treba nekada pojesti jagnjetinu, prasetinu, ćevape, pljeskavice… Imamo dobru hranu u Srbiji koja ima neverovatan ukus ali moramo da je preokrenemo na novu tehniku kulinarstva, da zadržimo ukus, a da je napravimo zdravijom.”

Kurir sport

Fanovi “Zadruge” čekaju da je opet vide na malim ekranima

U medijima se pre dva dana pisalo da je bivša zadrugarka Jelena Golubović napravila skandal na aerodromu.

Prema pisanju “Republike”, Golubovićeva se iznervirala jer je let na kom je bila kasnio punih pet sati. Sama je vukla kofere, dok su joj ruke bile pune kesa, pa je navodno imala sukob sa policijom.

Jelena GolubovićFoto: Srbija Danas

Rijaliti zvezda se sada oglasila i otkrila šta se tačno dogodilo:

– Moj povratak iz Moskve trajao je 48 sati. Vraćala sam se preko Italije, gde mi je let kasnio sedam sati jer je jedna gospođa preminula u avionu. Čekali smo drugi avion, a kada smo konačno stigli u Beograd desio se incident sa policijskim službenicima sa aerodroma. Dok smo stajali u redu za pasošku kontrolu, jedna gospođa slučajno je oborila stub na aerodromu koji odvaja redove, a policajci su počeli da viču na nju. Jedina sam ustala da je odbranim i rekla sam im: “Sram vas bilo, vičete na ženu, hoćete li da dobije infrakt. Jedna je već umrla u avionu.” Nisam pravila nikakav haos na aerodromu, već sam samo stala u zaštitu toj gospođi koja ima 79 godina – ispričala je Jelena.

Kada je dobio dijagnozu da ima glioblastom, agresivni i terminalni tip raka mozga, ovaj čovek je učinio najlepšu i najvredniju moguću stvar: ispleo je sinu džemper.

Razmišljanje o sinu slomilo mu je srce. Znao je da neće igrati na njegovom venčanju, da ga verovatno neće videti ni kada bude završavao fakultet. Ipak, nije se predao.

Evo njegove priče…

“Pre skoro 20 godina, moja supruga Hana, stručnjak za pletenje, naučila je našeg petogodišnjeg sina Ejba osnovama pletenja. Kada sam se jednog dana vratio kući s posla, Ejb me uzbuđeno dočekao na vratima i tražio da sedim sa njim da me uči svojoj novoj veštini. Dao mi je par tupih drvenih štapića sa kapicama od žira zalepljenih na vrhove i klupko prediva od lavande pričvršćeno za jednu od igala. Koristeći sopstveni set, ponosno je počeo da plete, piše HuffPost.

„Uđi kroz prednja vrata, trči nazad, proviri kroz prozor i skoči Džek“, pevao je.

Nakon što je demonstrirao svaki bod nekoliko puta, rekao je:

„Sada je tvoj red, tata!“

Pažljivo je posmatrao moje pokušaje, davao mi korisne savete. Hana je sedela s njegove druge strane, šapćući mu šta bi još moglo da mi pomogne. Većinu noći tokom narednih nedelja, dobijao sam dodatne lekcije od njih i na kraju sam mogao da ispletem jednostavan šal.

Vremenom sam postao spor, ali prilično vešt pletač. Pleo sam šalove u obliku aligatora, šešire za decu imigrante, filcane torbe i mnogo pari čarapa. Za izradu jednog para mi je trebalo sto sati. Na osnovu moje plate po satu koju sam primao kao lekar, par čarapa mogao bi da me košta 20 dolara u pređi i 6.000 dolara u radu.

Nakon moje dijagnoze glioblastoma, agresivnog i terminalnog tipa raka mozga, pletenje je postalo način da ruke budu zauzete i um miran. Dok sam se oporavljao od operacije na mozgu i prolazio kroz šest nedelja svakodnevnog zračenja, pleo sam na desetine jednostavnih pamučnih krpa za suđe za svoje prijatelje i porodicu, da im se zahvalim na podršci. Za izradu svake od njih bilo je potrebno samo nekoliko sati, ali svaki potez iglama me je učinio emotivno povezanim sa onima koji su brinuli o meni.

Kada mi je prvi put postavljena dijagnoza, dali su mi prognozu za nešto više od godinu dana života. Nakon što je magnetna rezonanca nakon zračenja pokazala da moj rak nije uznapredovao, osetio sam olakšanje prvi put posle nekoliko meseci. Znao sam da će me rak ubiti u mojim 50-im, ali sam počeo da verujem da bih mogao da živim barem nekoliko meseci duže. Ispleo sam mami maramu krem boje, za čije je pletenje trebalo oko nedelju dana, a zatim i šareni šal za Hanu, za šta mi je trebalo više vrmena.

Ejb, nakon što je bio kod kuće sa nama tokom i odmah nakon operacije, vratio se na koledž na jesen, kada je počinjao novi semestar. Za vreme zračenja i hemioterapije, najveći događaj svake nedelje bio je kad dobijem vesti o njegovim časovima i kako živi. I pored toga, razmišljanje o mom sinu me je slomilo srce. Znao sam da neću moći da igram na njegovom venčanju. Verovatno ga neću videti ni kad bude završavao fakultet.

Hteo sam da ispletem nešto za njega, kao i za druge ljude koje sam voleo. Možda će mi – još uvek sporo pletem – biti potrebno godinu dana da završim džemper dovoljno veliki za čoveka kakav je Ejb postao. Pomislio sam da je malo verovatno da ću imati toliko vremena, da ne bi trebalo da razmišljam o tako velikom projektu. Umesto džempera, odlučio sam se za par rukavica bez prstiju. Bio sam zadovoljan kako su ispale, ali ipak je to bilo bedno u poređenju sa onim što sam želeo da napravim za njega.

Ubrzo nakon što sam završio hemioterapiju, Hana i ja smo, kako bi to proslavili, prisustvovali izložbi prediva u lokalnoj pivari. Proveli smo popodne pijući pivo, ćaskajući sa drugim pletiljama, diveći se njihovim radovima. Pred kraj, dok je Hana naručivala poslednje pivo za nas, jedna žena je prišla našem stolu. Pitala je šta bih napravio da imam prelepu prirodnu vunu, videla je da joj se divim. Rekao sam joj da sanjam da ispletem svom sinu džemper, ali da se plašim da mi nije ostalo dovoljno vremena da ga završim.

Vratila se do svog stola i donela mi više nego dovoljno vune da se isplete veliki džemper.

„Za tebe“, kazala je. “Samo mi obećaj da ćeš pokušati.”

Nisam hteo da uzmem, ali mi je rekla da je vozila 160 km sa tom pređom kako bi se uverila da joj je našla ’dobar dom’ i da nije mogla ni da zamisli nešto bolje od toga nego da je meni da. Kada se Hana vratila, rasplakala sam se dok sam joj pričao šta se dogodilo.

Čim smo stigli kući, pronašao sam uzorak džempera koji bi odgovarao ovoj vuni i pripremio igle. Namotao sam dva navoja pre spavanja i zamišljao Ejba kako nosi džemper.

Sledećeg dana, međutim, nisam mogao da počnem da pletem. Zašto bih uopšte to radio kad sam znao da ću ostaviti Ejbu nešto nedovršeno? Predivo je, tako, ostalo netaknuto cele nedelje.

Na sledećem sastanku moje grupe za podršku obolelima od raka, pričao sam o neočekivanom poklonu i strahu da neću uspeti da završim džemper. Tada su članovi grupe podelili priče o sopstvenim izazovima kad su saznali da će verovatno uskoro umreti. Nisam se više plašio da započnem nešto novo. Naš razgovor mi je pomogao da shvatim da je početak pletenja džempera moja obaveza da ne odustanem pre nego što je trebalo. I mogao sam da održim bećanje ženi koja mi je dala vunu: da počnem – da pokušam.

Prionuo sam te noći na posao i sa svakim bodom se prisećao vremena koje sam proveo sa Ejbom — kako me je učio da pletem, kako sam ga slušao dok svira violinu i gitaru, delio sa njim ljubav prema Šekspiru, učio ga da vozi, opraštao se nakon što se uselio u njegov spavaonicu u koledžu i grlio ga pre odlaska na operaciju.

Često, kada se nekome dijagnostikuje uznapredovali rak, prijatelji i porodica daju savete obolelom da ostane jak i pozitivan, da će tako pobediti čak i najagresivniji oblik bolesti. Mene ovakvi dobronamerni komentari nisu utešili. Umesto toga, istakli su strah od umiranja i poricanje smrti.

Kada mi je postavljena dijagnoza, znao sam da nikakva snaga, pozitivnost ili čak vera neće sprečiti da me glioblastom ubije. Pomisao da napustim ljude koje sam voleo slomila mi je srce, ali sam odlučio da se iskreno i otvoreno suočim sa svojom prognozom. Duboko sam razmišljao o tome šta mi je najviše značilo da bih mogao da donosim svesne odluke o tome šta da radim sa ograničenim vremenom koje sam imao. Umesto da pravim listu, odlučio sam da nastavim da radim posao koji sam smatrao veoma vrednim, da provodim vreme sa prijateljima oko našeg ognjišta u dvorištu i da uživam u mnogim večerima sa Hanom kad čita naglas, da zajedno pletemo na kauču.

Završio sam veći deo džempera pre nego što je rak ponovo postao aktivan prošlog leta. Morao sam da odustanem od pletenja kada sam prošao drugu operaciju mozga i još jednu rundu zračenja. Sada ponovo pletem, ali na kraju dana sam često umoran. Drhtave ruke mi otežavaju posao. Ipak, polako napredujem, a džemper je skoro gotov. Moj cilj je da ga završim i poklonim Ejbu kada dođe kući za praznike. Ako ne budem mogao, siguran sam da će sam moći da ga dovrši. U svakom slučaju, on će znati da mi je moja ljubav prema njemu pomogla da naučim da živim u potpunosti – čak i dok sam umirao.”

Bračni par usvojio je Jovanu koja je ostala bez čitave porodice. Devojčica je dobila veliku ljubav na kojoj je zahvalna.

Devojčica Jovana Vranješ ima samo 13 godina, a iza nje su velike tragedije koje kidaju dušu. Naime, devojčica je ostala bez porodice – brata, bake, strica, kao i oca i majke. Tako je nesrećna devojčica ostala potpuno sama na svetu.

Međutim, njeno svetlo na kraju tunela bio je bračni par Marić koji je odlučio da devojčicu usvoji i da je prihvati kao ćerku. Brankica i Slobodan Marić pokazali su veliko srce, pruživši ovoj devojčici dom i veliku ljubav.

Jovana je dobila svoju sobu, koju su Brankica i Slobodan posebno uredili za nju, a osim toga pružili su joj sigurnost i roditeljsku ljubav koja joj je veoma rano bila uskraćena.

Prošlost ove devojčice zavijena je u crnu, te joj je veoma teško da priča o istoj i da se priseća najbolnijih trenutaka koje je preživela.

Naime, tragedije nisu prestajale da se nižu sve dok joj nisu odnele sve članove najuže porodice. Prvo je umro Jovanin trogodišnji brat, potom baka Dosta pa stric Đurađ, kojeg je takođe mnogo volela. Njena majka Nada umrla je 2014. u 43. godini a onda je u martu 2020. u 54. godini otišao i Jovanin otac Milorad, Slobodanov ratni drug i prijatelj iz najtežih dana.

“Moja supruga i ja, sa kojom nemam dece, dogovorili smo se da pomognemo Jovani jer smo se, posle svih tih tragedija, osećali skrhano, slomljeno… Jovanu smo zavoleli još dok su njeni roditelji bili živi. Milorad, moj ratni drug iz 16. krajiške brigade, devojčicu je često dovodio kod nas, da je pričuvamo, dok je on radio na dnevnicu u selu”, veoma emotivno, ispričao je Slobodan u razgovoru za Srpskainfo 2021. godine.

Uprkos zakonskim barijerama na koje su tokom procesa usvajanja naišli, Brankica je istakla da nisu hteli da odustanu od ove devojčice, dok ih je njena tragična sudbina duboko pogodila.

“Plakali smo, misleći na nju prvih dana, sve dok nije došla kod nas. Socijalna služba nam je predlagala hraniteljstvo uz naknadu ali mi smo to odbili. Nismo hteli nikakvu naknadu nego da Jovani samostalno pomognemo, da ona, posle velikih porodičnih tragedija i trauma, sa nama uplovi u bolje, u srećnije detinjstvo.”, rekla je Brankica.

“Tokom višemesečnih procedura, stekli smo status delimičnog usvojitelja, jer potpuno nije zakonski moguće zbog njenih godina, zbog životne dobi, ali je u svakom smislu smatramo svojom ćerkom a ona nas svojim roditeljima. Od januara ove godine Jovana je, u pravnom smislu, naša a mi smo mala i veoma srećna porodica.”, dodao je suprug.

Uprkos tragičnim događajima koji su obeležili njen život, Jovana nije klonula, već je zahvalna na novim roditeljima koje joj je Bog poslao.

“Bila sam veoma srećna zbog toga. Sećam se da sam ih nestrpljivo čekala. Želela sam da idem sa njima i da kod njih živim. Oni su moji drugi roditelji koje mnogo volim. I taj dolazak u Bardaču, za mene je bio lep, prvi put dobila sam svoju sobu, nekako mi je sve krenulo iz početka, kao da detinjstvo počinjem iznova, eto, tako se osećam – iskreno, detinje toplo a istovremeno mudro i pametno, kako da je mnogo starija, zaključuje Jovan Vranješ, okružena pažnjom, ljubavlju i toplinom.”, rekla je devojčica.

“Najsrećnija sam kada ih posle ustajanja ujutro, vidim… To mi je dovoljno za početak dana. Oni su veoma dobri, stalno su sa mnom, lepo se ponašaju prema meni. Volim sve raditi, pomažem hraniti stoku. Sakupljala sam lešnik i orase, a tata i ja jabuke i grožđe”, dodala je ona.

Ibrahim Mahalbašić postao je prava regionalna zvezda na društvenim mrežama, a sve to zahvaljujući specifičnom bosankom dijalektu kojim govori. Dok je nekima postao simpatičan, mnogi su ga ismevali. Međutim, on za negativne komentare ne mari.

Ovaj dečak živi u selu kod Novog Travnika, sa majkom i sestrom, a veoma rano je ostao bez oca. Još nije završio ni osnovnu školu, a već je preuzeo očevu ulogu. I tako dok mu se druga deca smeju, on na svojim leđima ponosno nosi veliku brigu za svoju porodicu.

“Ja to ne bendam ni pet posto, nek objavljuju šta hoće, baš me briga.”, prokomentarisao je Ibrahim činjenicu da ga mnoga deca prozivaju.

Pored školskih obaveza koje ima, Ibrahim obavlja i poljoprivredne poslove – cepa drva, a zna i da vozi traktor o kojem neprestano mašta.

Dok drugi dečaci uglavnom maštaju o skupim telefonima i da postanu fudbaleri i jutjuberi, Ibrahim ima samo jednu želju koja bi znatno ulepšala njegov žoivot kada bi se ostvarila.

“Najveća želja mi je da imam svoju štalu, to mi je najveća želja u životu!”, rekao je ovaj skromni dečak za Srednja Bosna Danas.

Ibrahim ima samo 14 godina, a svojim stavom prema životu i negativnim ljudima, svima nama je očitao lekciju koju dobro treba da upamtimo.

“Po meni to nije ismevanje. Svako neka objavljuje šta hoće, svako ima svoje. Svi ćemo doći na sudnji dan, ako Bog da. Alah sve vidi!”, prokomentarisao je Ibrahim video zapise koji mnogi objavljuju na društvenim mrežama kako bi mu se smejali.

Činjenicu da njegovi vršnjaci, ali i mnogo stariji objavljuju njegove video zapise na TikToku, on je okrenuo na pozitivnu stranu ističući da mu je to reklama, budući da je i sam napravio profil na ovoj društvenoj mreži.

Raspust koristi da uživa u svojoj najvećoj ljubavi – koridama, na kojima je redovan gost.

Kontraverzni odnos Anđele Đuričić i Zvezdana Slavnića iz dana u dan šokira region. Anđela je pored svakodnevnih poniženja učinila nešto što je mnoge šokiralo.

Anđela je prvo ishvalila Zvezdanova stopala pa krenula da ih strastveno ljubi.

– Vidi mi stopala – rekao je Zvezdan.

– Prelepa su – rekla je Anđela i potom krenula da ih ljubi i miriše.

Gledaoce je ovaj postupak šokirao pa su odmah usledili komentari poput: “Fuj kako može tako”, “Odvratno”, “Ima li ova devojka malo stida” bili su samo neki od komentara.

Najpoznatiji blizanci na našoj muzičkoj sceni, Saša i Dejan Matić, rođeni su 26. aprila 1978. godine u Drvaru. Trudnoća njihove majke Dragice proticala je u najboljem redu, a onda je nastupio prevremeni porođaj.

Dečaci, rođeni u šestom mesecu, prebačeni su u zagrebačku bolnicu i smešteni u inkubator. Iako njih dvojica danas nerado govore o tome, postoji priča da su na svet stigli kao zdrave bebe, ali je greškom medicinske sestre došlo do kobne posledice – gubitka vida.

‒ To je nepažnja. Sada, koga, kako… Nisam nešto detaljisao i raspitivao se. Da li je lekar, da li je medicinska sestra, nisam ulazio u to. Bilo je to rođenje pre vremena. A da je bila nepažnja, bila je ‒ otkrio je jednom prilikom Dejan Matić.

Spekulisalo se da postoji mogućnost da se pevačima hirurškim putem povrati vid, ali da veće šanse za to ima Saša koji je, solidarišući se sa bratom, odbio operaciju.

‒ Ma, to je bezveze priča. Oni su hteli na nama da rade nekakve eksperimente. To nisu dozvolili roditelji, a ni mi. Toliko ne volim što se godinama priča o tome, da vi nemate pojma. Dve najgore teme, one koje najmanje volim su: da li sam u svađi sa bratom i šta je bilo sa mojim vidom ‒ priznao je Saša Matić.

Bilo kako bilo, činjenica da su bez vida popularnu braću nije omela u normalnom životu. Štaviše, stigli su dalje nego što je iko mogao da pretpostavi. I Saša i Dejan mogu se pohvaliti zavidnom karijerom, a ostvarili su se i na privatnom planu. Saša je već dvadeset godina u braku i sa suprugom Anđelijom uživa u odrastanju njihove dve ćerke. Što se tiče Dejana, oženio se 2012. godine i dobio dva sina.

Nekadašnji NFL igrač Stenli Vilson preminuo je u sredu u 40. godini života, saopštio je njegov klub

Kako se navodi, bivši igrač Detroit Lajonsa preminuo je tokom prebacivanja iz zatvora u Los Anđelesu, u bolnicu za mentalno zdravlje.

U izveštaju se navodi da je kolabirao tokom procesa, nakon čega je umro.

On se u pritvoru nalazio od avgusta prošle godine, kada je uhapšen pošto je u dva navrata pokušao da provali u vilu u Holivudu da bi se samo okupao u fontani u dvorištu.

Tom prilikom utvrđeno je da ne može da mu se sudi, zbog njegovog mentalnog zdravlja.

Vilsona su Lajonsi izabrali u trećoj rundi 2005. godine, posle toga je tri sezone nastupao za tim iz Detroita, sve dok nije doživeo povredu Ahilove tetive.

U periodu između 2016. i 2017. godine, Vilson je tri puta hapšen.

Dva puta je pokušao da provali u vilu u Holivudu i to bez odeće na sebi, dok je jednom, takođe u nag, lutao kroz komšiluk u Portlandu.

Kurir sport

Dragan Daničić i njegova ćerka Milica (6) pronađeni su danas posle skoro 24 sata potrage.

Policija je oca i ćerku pronašla u okolini Despotovca gde su se prema nezvaničnim informacijama izgubili i ostali bez signala.

Išli su ka manastiru u Zlotu, ali ih je navigacija navodno odvela u suprotnom smeru pa su bili prinuđeni da noć provedu u džipu.

Dragan se oglasio posle akcije spasavanja.

– Ljudi, mi smo dobro, hvala svima na brizi i trudu. Prespavali smo u kolima zaglavljeni u snegu – napisao je Dragan na svom profilu na društvenim mrežama.

Dragan je za Blic rekao da su celu noć držali upaljen automobil kako se ne bi smrzli i da je njegova ćerka dobro.

On je juče, podsetimo, vozio ćerku majci u Zaječar, ali im se na putu izgubio svaki trag, a majka devojčice je prijavila nestanak.

– Krenuo je da mi doveze ćerkicu u Zaječar. Trebalo je da stignu predveče, ali se nisu javili. On je nedostupan. Ne znam šta se desilo. Niti bilo šta više. Molim sve koji mogu da pomognu da ih što pre nađemo – izjavila je majka devojčice Marija i apeluje na sve krenu u potragu za plavo-sivim džipom marke “hjundai” na putu Beograd – Zaječar.

Dragan i Milica su poslednji put bili viđeni na naplatnoj rampi Markovac. Tu su se isključili sa auto-puta juče popodne i snimile su ih kamere.

Dragan Daničić i ćerkica Milica, za kojima se tragalo od sinoć, pronađeni su oko 15 sati.

Policija ih je prema saznanjima Telegrafa pronašla u okolini Despotovca gde su se izgubili i ostali bez signala.

Dragan je juče, podsetimo, vozio ćerku majci u Zaječar, ali im se na putu izgubio svaki trag, a majka devojčice je prijavila nestanak.

– Juče u 15 časova popodne smo se čuli poslednji put, a u 19 sati je trebalo da stignu. U 20 sati sam pozvala i bio je nedostupan i od tada nema ni traga – ispričala je majka.

Poslednji put su viđeni na naplatnoj rampi Markovac. Tu su se isključili sa auto-puta juče popodne i snimile su ih kamere.

(Kurir.rs/Telegraf)