Author: ollo

Znaš deda,ovo ti nikada nisam rekla,valjda sam bila i previše mala,dete,pa nisam znala kako bih ti mogla reći.Osim toga nisam znala pravi razlog tvog ponašanja,a i iskreno,bila sam ljuta.Znaš li kako je to kad se ljutiš na najvažniju osobu u svom životu?

Pa dobro,sad kada sam starija i kad znam pravi razlog,mislim da ti mogu reći sve ono što sam godinama skrivala u sebi.Šteta samo što nikada nećeš moći da čuješ!

Ti si meni bio najvažnija osoba u životu,sve što sam ikada uradila bilo je da bi ti bio ponosan na mene,moj zaštitnik.Naučio si me toliko toga,naučio si me da budem ponosna,iskrena…Sa tobom moje detinjstvo je bilo jedna velika zabava.Pa reci mi,deko,kad si znao sve to što si mi pričao,kako to da si ipak ispao toliko glup?Ispao si sebičan!

Ok.razumem,sinu si pružio sve što si mogao,a on nije bio onakav kakav si želeo da bude(da,da,znam da je to pravi razlog) i bio si razočaran.Ali da zbog toga isteraš babu iz sobe i da ne pričaš sa drugima.Pa šta je bilo sa tim da si ti glava porodice.Šta je bilo sa onim tvojim pogledom koji bi naterao i najkrvoločniju osobu da sluša?

Šta,nisi imao volje!?Pa,pazi,kad ni ja nisam imala volje da slušam vaše večite svađe,a morala sam.Naravno,mnogo je lakše kad deca trpe,to su ipak deca nego da odrasli sednu i porazgovaraju otvoreno.

Glupi odrasli!

I šta sad,mrtav si,ne može se vreme vratiti,porodica ti je razorena.Unuci ti se ne viđaju,a nisu oni krivi,već ti.I ja,ljuta sam na tebe,ali isto tako mi toliko nedostaješ,da nekad mislim da te osećam,tu,sa strane,kao da stojiš iznad mene.

Tomislav je bio jako vezan za baku, uvijek je volio kad ga njegovi roditelji ostave kod nje, jer baka mu je sve dopustala, da jede „smece“ od hrane kako bi to nazivala njegova majka…..da ostane budan do kasno, i volio je njezine price….poželio je da nikad ne odraste…želio je zauvijek ostati dijete…..sada je on 35 godisnjak, ima dva sina, predivnu ženu, stabilan brak……..a priče, sad ih on priča, svojoj djeci…dok ih priča i on sam se osjeća poput djeteta….a to je i želio….

Jedna bakina priča mu je posebno bila draga….

Bilo je to u ratno vrijeme, dok je bila oskudica u svemu i borba za opstanak….Starija žena je našla dječaka pokraj mrtvih roditelja, uzela ga je k sebi i odlučila ga odgojiti…
Nije bilo dovoljno hrane niti za nju a kamo li za djete, ali ta baka je bila spremna dati zadnju koricu kruha za njega, ionako za nju će uskoro život biti gotov….Snalazila se svakako da dođe do novaca, radila jako teške poslove, brala jabuke po njivama, šljive ili jagode, pa je isla prodavati…..cijeli dan je sama brala hrpe kosara…nije joj bilo tesko….toliko ulozen trud a malo novaca….ali njoj je bilo dovoljno samo da malenom ima dati za jesti i da nije bos…..dječak je rastao, bio je sretan i zaigran, baka mu je bila kao majka, svoju sudbinu nije znao….zaista je bio zadovoljan s malo za razliku od danasnje djece koja nisu zadovoljna kada bi im avion dali…bog ga je podario zdravljem…..bio je jako pametan, sve petice u skoli, svi su mu zavidjeli…nikad nisi mogao cuti od njega da se zali na nesto, da je tuzan, bio je optimistican i uvijek je gledao pravo…..baka je bila sretna s njim, i vrlo ponosna na njega kao sto bi bila svaka majka…..u skoli bi ga zadirkivali kako ima staru mamu, kako nema oca, svasta su mu govorili, ali nije mario za to……..iako je njegova „majka“ stara ona je njemu bila sve…..a rekla mu je da mu je otac bio veliki heroj i da ce ga paziti izdaleka…..tako da nije mario sto drugi govore….bio je sretan dječak, a poslije i mladić…….starica ga je odgojila u poštenog mladića, radišnog, i pred njim je vidjela buducnost……ona je svoj posao obavila…rat je zavrsio odavno, dječak je postao mladić, muškarac….

a dosao je dan da i starica ode….da napusti ovaj svijet….i otisla je…..mladića je to pogodilo jako…ostao je sam na svijetu..okruzen zlobom…..ona mu je bila snaga…..sto ce sad bez nje?—-nikad nije prihvatio taj gubitak…ali s vremenom ga je prebolio….borio se za opstanak, radio je naporno da bi nešto stekao, a drugi su imali sve na gotovo….stekao je kucu, otvorio voćaru, a poslije se posao proširio, upoznao ženu, oženio se, dobio djecu….uspjeo je u životu kako se kaže……i ta baka je bila zadužena za to…..

nažalost njegova djeca ne vole priče, ali tomislava to ne može spriječiti da priča i priča……jednog dana oni će razumjeti….

a vi? jeste vi shvatili pouku?

Od svoje 14te godine pišem svoju životnu priču i upravo sam završila prvi deo knjige. Naravno, neću moći da pišem celu priču ali pokušaću da vam dočaram na najbolji moguci način i da dokažem da i od najgore situacije postoji gora… SAMO HRABRI OPSTAJU!

Imala sam savršeno detinjstvo kakvo se samo može poželeti! Otac i majka su bili vredni ljudi, pošteni, imali su samo jedan cilj u životu, da meni obezbede sve što mi je potrebno i više od toga, obezbedili su mi kraljevski život jer bila sam jedinica, tatina princeza… Oduvek su zarađivali i više nego što je potrebno, tako da su mi kupovali sve što sam poželela, ali ja sam bila muškobanjasta tako da me ništa nije zanimalo, bila sam i stidljiva tako da nisam puno tražila, bila sam zadovoljna svojim zivotom… Ja sam prva imala sve što je novo tako da je društvo iz ulice stalno dolazilo kod mene, bila sam omiljena u društvu! Najlepši dani bi nam bili leti,kad se svo društvo okupi na ulicu i igramo između dve vatre ili fudbal( bila sam muškobanjasta) a moja majka izađe sa nama. Bila je jedina majka u naselju koju su voleli i deca i komšije, a otac je radio kao kamerman na televiziji! To su bili najlepši dani, detinjstvo… Bez znanja o životu… Bez briga, problema… Jedina briga mi je bila kako da obučem lutku…

A onda je došlo vreme da se odraste i pre vremena…

Moj 11ti rodjendan… Najbolji od svih… Društvo, prazna soba, najlepša torta i naručivanje muzike preko radija… Wow, osećala sam se tako veliko… Hey, pa ja sam devojka! Nisam imala pojma kako je teško biti devojka, zapravo ja to nisam ni bila tako sam samo mislila, a I dalje sam bila nezrelo derište…

2011 godina, godina košmara… Godina kada moja noćna mora počinje… Te godine desilo mi se ono čega sam se u dubini duše najviše plašila… Ostala sam bez majke… Ostala sam bez svog najvećeg oslonca u životu sa samo 11 godina. Bila sam strašno plašljiva. Kad bi me noću bilo strah, ja bih se ušunjala u bračni krevet mojih roditelja i legla u sredinu. A onda, to veče je bilo presudno, odvojili smo se, ja sam spavala sa majkom, a otac u njegovoj sobi… Novembar mesec… Mrzela je hladnoću, a otac je voleo da spava u hladnom… Te večeri spavala sam sa njom. Noć je bila mirna i tiha, ja sam joj obećala da ću lektiru da pročitam do kraja i ostala sam do pola 1 noću samo da ona ne bi bila ljuta na mene. Zaspala sam, nesluteći da mi je to bilo poslednje veče kad sam čula majkin glas, poslednja šansa da joj dokažem koliko je volim, poslednja šansa da kažem „volim te, živote“.

Pred jutro sam čula kako se guši, ustala sam i vikala na sav glas, dozivala je „majka, majka!“ nije bilo reči. Otac je čuo mene i dotrčao u sobu, pokušavao je da je spasi, veštačko disanje,umivanje, a onda je rekao zovi hitnu pomoć! Ja sam rekla da ne znam broj, nisam imala prilike da zovem hitnu! Reko mi je i plačljivim glasom,tačnije vrištanjem, rekla sam im da je majci loše, nisam znala da im objasnim šta mi se događa, šta se njoj događa… Doktorka je rekla biće ti majka dobro i spustila slušalicu. Otac me je poslao u susednu kuću kod babe kako bi me poštedeo bola i gledanja majke kako umire. Nisam bila ni svesna o čemu se radi, mislila sam da joj je samo bilo loše. Sati su prolazili, cela porodica je bila kod nje, samo ja nisam mogla, nisu me pustili. Došao je brat od strica i zamišljeno gledao kroz prozor, došao je i deda i strina, samo sam čula strinu: „Bože, ne mogu da verujem“. Pitala sam brata o čemu se radi, on je počeo da plače, a onda sam znala, znala sam da drama počinje, znala sam sve, a ustvari nisam znala ništa… Otišla je bez pozdrava na put bez povratka. Lekari kažu da joj je puklo srce, kažu da ne znaju od čega, nisu mogli ništa da urade…

Od tog trenutka otac i ja smo postali stranci, on je imao samo jedan cilj, da meni obezbedi sve, da mi bude i otac i majka, ali radio je puno i nije imao vremena za mene, niko nije imao vremena za mene… Ostala sam sama… Otac je ubrzo počeo da ima sve manje posla, prihodi su se sveli na minimum, a od silnog bogatstva nije ostalo ništa. Vozio me je u školu svakog dana, vozio me gde god sam htela, razvozio moje drugarice i činio sve da dobijem onu izgubljenu ljubav, ali nije uspeo jer rane su pekle, svakim danom sve više, svaki dan je bio gori, a loše vesti samo su dolazile… Moja najbolja drugarica je u to vreme bila na moru, a svo moje društvo se razišlo negde, letovanje, rođaci, posete, a ja ostala kući preko raspusta… Tadašnja najbolja drugarica bila je za mene sve, bila mi je kao sestra, imala je samo majku… Oca nije ni upoznala… Tog jutra trebala je da se vrati sa mora, ali nije je bilo, otišla sam na stanicu da je sačekam ali se nije pojavila, brinula sam, nisam želela i nju da izgubim… A onda mi je zazvonio telefon, loše vesti, ona se trovala tabletama zbog dečka, ali je na svu sreću preživela. To mi je dalo savršenu ideju, rešenje mojih problema (bar sam tad tako mislila), mislila sam samo na sebe i rešila da uradim isto, čula sam da je to najbezbolnji nacin za samoubistvo. Plašila sam se smrti. Noć, prohladno letnje vreme, otac je otišao do prodavnice, a ja se zavukla u svoju sobu, zamračila, izbacila krevet, ostavila samo dušek i skupljala tablete po kuci, sve koje sam mogla da nađem, nisam gledala koje, samo sam skupila u kasicu. Otac je došao i primetio čudno ponašanje, rešio je da popriča sa mnom i sazna šta me muči. Ja sam mu samo rekla „Tata, mi smo propali“ on je rekao „nismo, sine, borimo se još uvek“ isplakali smo se to veče i on je otišao na spavanje, ja sam popila tablete i flašu viskija koji smo trebali da otvorimo za moj 18ti rodjendan… Kad sam to popila, ništa mi se nije desilo, bilo mi je čudno, uzela sam još viskija i popila guaranu, a onda sam počela otežano da pričam i pala sam… Kad sam se probudila bila sam u bolnici, nisam mogla da pomeram noge, a ruka mi je bila ukočena, bila sam paralizovana! Sećam se da sam bila gladna, ali nisam mogla da jedem jer sam ubrzo pala u komu… 2 dana sam bila u komi. Sledeća scena koje se sećam jeste da sam bila u liftu, na kolicima… Vozili su me hitno za Beograd… Zaspala sam… Sledeće čega se sećam, oko mene sve je belo, bele siluete užurbano prolaze, a ja ne znam dal sam živa ili šta već… Doktori su se pobrinuli za mene, na neurologiji su mi dali najbolju moguću negu, bila sam 2 meseca u bolnici i konačno izašla kući…

Od tog trenutka sam izgubila poverenje ostalog dela porodice, gledali su me sa mržnjom…. Ali oni i nisu bili bitni, najbitnije je bilo da sam shvatilia koliko sam zapravo vezana za oca, imali smo normalnu komunikaciju, pričali o problemima o svemu… Moj princ je bio uz mene, kao sto je rekao jop uvek se borimo… A onda sledi nešto što u stvari stavlja pečat na celu ovu dramaturgiju.

Sa 17 godina saznajem da mi je otac bolestan i da mora hitno na operaciju, ljudi su zabrinuti, tužni, a niko mi ne priča zašto.  Ja kao njegova mezimica teram ga da ide na operaciju, ne znajući o čemu se radi… I dan danas mrzim tu tajanstvenost! Imao je jednu operaciju, drugu, treću…a onda sam počela da sumnjam da se nešto dešava… Svaki put kad bi dolazio iz bolnice, baba i deda bi mi pricali da se ne uplašim od njega jer može da se desi da mu je kosa opala ili da je smršao zbog bolesti, ali ja sam i dalje gledala u njega kao u mog princa i verovala da ima Boga, da kad mi je uzeo majku neće i oca… Čvrsto sam verovala da će njemu da bude bolje… Dani su prolazili, meseci, a sa njima su dolazili novi problemi i situacija u kući je postala sve napetija, on je počeo da vrišti od bolova, komšije, rođaci ubeđivali su me da on vrišti onako, da to nije od bolova, da mu je to prešlo u naviku, verovala sam ljudima, a nisam njemu… Pričao je da neće još dugo da izdrži, nisam verovala… Zapravo nisam znala ni od čega boluje… Dani su prolazili, ja u jednoj sobi učim, a on u drugoj vrišti od bolova, ali moje obećanje da ću da se popravim u školi bilo je važnije od bilo čega, njemu sam obećala! Imao je par kriza kad sam bila preplašena na smrt, kad sam pomislila da sam ga izgubila, ali prošlo je. A onda sam rešila da odem malo u selo i odmorim se od te galame i svega, odmorila sam par dana, tetka je rekla da je nedelja savršena da me odveze kući, ali mene je nešto vuklo da se vratim u četvrtak i to je bilo presudno, počela sam da histerišem i dovezli su me… On je bio malo bolje, zajedno smo ručali, ispričali se i on je rekao da neće još dugo i pitao me „zašto me ti ne volis?“ rekla sam pa kupio si mi telefon i sve što mi treba zasto bih te volela (iz zezanja) on je reko dobro, ja sam prišla i poljubila ga… Imala sam običaj da kad ustanem odem prvo kod njega u sobu da se pozdravim sa njim, a onda krenem u nove pobede. Tog jutra, kao po običaju, ustala sam i krenula kod njega u sobu i imala sam šta da vidim. Ležao je, a oko usta mu je bilo belo, baba je rekla idi u svoju sobu. Ništa mi nije bilo jasno, palo mi je na pamet da možda spava, a oni su ga brijali… Pustila sam muziku tiho i sedela u sobi i čekala njihovu dozvolu da ga vidim, a onda je došla njegova kolegenica (naša kućna prijateljica) rekla je, slušaj, ugasi muziku, bilo mi je sve to čudno, ali ipak sam je saslušala, rekla je on je pao u komu… Stajala sam nema nekoliko minuta, a onda zapitala da li će se uopšte probuditi? Rekla je da je sve na njemu i rekla je da je bolovao od raka! Nisam imala pojma kakva je to bolest. Otišla sam u prizemlje kod stanara i pričala o njemu i rekli su mi da idemo na jedno mesto, odveli su me kod psihijatra. Onako nervozna čekala sam moj red da uđem i počela da se plašim… Doktor mi je dao neke tablete i počela sam sa terapijom neznajući zašto… Te večeri mi nisu dozvolili da spavam kući, poslali su me kod sestre… Sestra mi je konačno dozvolila da ga vidim… Pričala sam sa njim u nadi da me čuje, u nadi da kad se probudi, oprostiće mi sve što sam pogrešila. Čitala sam mu pesme koje sam pisala za njega, rekla mu sve što nikad nisam do tad… I rekla sam „čekaj me, sutra nastavljamo razgovor“. Znala sam da se borio, videla sam to, borio se zbog mene, hteo je da živi, znam to…

U toku noći su počele komšije da dolaze kod sestre, da vide mene, sestra je otišla kod njega… Rekla sam im i ako se nešto desi, nemoj da mi kažeš to… Samo plači, napravi grimasu, samo nemoj da mi kažeš, jer ne želim da znam, ne želim da se pomirim s tim da je on umro… Ne, to ne može biti istina… Ali sestra je došla, zagrlila me jako, stegla me, i počela da plače… Znala sam… Shvatila sam… Krivila sam i njega i Boga i majku što mi ga je uzela kad mi je najviše bio potreban… Htela sam da ga vidim, nisu mi dozvolili, rekli su kad ga spreme za put,moći ću da ga vidim… Tablete su počele da deluju i zaspala sam…

Kad sam oči otvorila, prvo mi je sestra dala gomilu tableta,a onda sam je pitala, zapravo molila je da mi kaže da nije istina… Nije bilo reči, ovog puta nisam mogla da dozvolim da se ne pozdravim sa njim, da napravim glupost kao sa majkom, da se plašim od nje… Htela sam kod njega…

Bilo mi je teško, bila sam vezana za oca i više nego što sam milslila, ali kad je on umro, ja nisam videla ni jedan razlog za život… Počela sam da prodajem stvari iz kuće kako bih kupila alkohol, cigarete, prodavala sam majkino zlato, bila sa svakakvim likovima. Školu sam napustila, bežala, ni sama ne znam šta je sve bilo… Kao što sam rekla, te tablete i alkohol su mi postala navika ili možda sam samo želela malo pažnje… Nekoliko puta su me vodili u bolnicu kako bih se izlečila, ali ja bih pobegla ili pravila se kao da je sve ok i opet nastavila po starom. Počele su i da kruže loše priše o meni po gradu, ljudi su me sažaljevali, neki su pričali da volim samo sebe, a tako je i bilo, igrala sam se sa svim momcima koje sam imala, jer imala sam taj strah da nekog zavolim, plašila sam se da ga ne izgubim… Tada je moje srce postalo kavez, a osećanja su umrla, a razum mi je bio potpuno uništen…

Kad je ocu bilo godinu dana, pojavila sam se na groblju sa babom i dedom. Bili su ljuti imali su pravo, a ja sam samo htela da im pomognem i dozovem se pameti. Kao i uvek kad je napeta situacija poslali su me u selo, tamo sam se malo oporavila od svega, smirila se, prestala da pijem. A kasnije posle samo par meseci, opet su mi došle bubice u glavu, nisam mogla da podnesem bol, nisam mogla da gledam njegovu sliku na mom stolu, nisam imala više suza i još jednom potražila sam lek u tabletama, ovog puta sigurna da ću da umrem. Nadala sam se da će biti bezbolno kao svaki prethodni put, nadala sam se da ću zaspati i da će biti kraj, ali ne, doživela sam najgori košmar, umirala sam u mukama, bila sam svesna svega, lekari su mi dali infuziju, ali ja sam u napadu otkinula iglu i pola infuzije je otišlo van… Više mi nije bilo pomoći… Dovezli su me do kuće, nepokretnu, ukočenu i ostavili u krevet… Drugarica me je zvala u 3 ujutru, kao da je znala, pitala me šta radim,kako sam, rekla sam joj dobro sam pusti me da spavam, Nisam želela da me gleda kako umirem, nije zaslužila to od mene. Zvala me je još jednom i pitala šta sam uradila, kako sam, rekla sam joj nije mi dobro i ostavi me na miru… Spustila sam slušalicu i došla u situaciju da molim Boga da me spasi, obećala sam da to više nikad neću da uradim, ali bilo mi je užasno loše, nisam mogla da ustanem… Baba i deda nisu hteli ni da me vide dok sam ležala u bolnici, ostala sam sama da umrem u najgorim mukama… Pred jutro mi je postalo malo lakše i uspela sam da zaspim… Dva dana nisam ustajala iz kreveta… Treći dan sam polako počela da pomeram noge. Zatvorila sam se u četri zida i za mene su jedini ljudi bili oni na internetu, samo su oni postojali, dan nisam videla… Ali sam se potrudila da sredim kuću i sve što je baba tražila od mene kako bih povratila davno izgubljeno poverenje. A onda sam jednom prilikom rekla babi da će jednog dana biti ponosna na mene…

Tako je i bilo, našla sam posao i počela da radim, bili su ponosni na mene, rodbina je ponovo počela da mi veruje, finansijsko stanje se popravilo. Kupovala sam rodbini poklone i svaki dan im se zahvaljivala što su bili uz mene, iako nisu ni bili, ali ja sam imala taj trip da volim sve ljude, bila sam srećna… Bila sam ponovo na vrhu…

Ali ta sreća nije dugo trajala, ubrzo je gazda počeo da se ponaša nasilno, da kasni sa platom, zapravo da je ne daje po 3 meseca, imala sam konflikte sa njim i dala otkaz… Evo me opet na dnu… Tad je počelo ono najgore, imati pa nemati… Devojka u najboljim godinama, bez ičega… To nisam mogla da podnesem, nisam htela da se pomirim sa svojim životom, htela sam da budem neko drugi, htela sam da budem slobodna, da radim šta hoću, počela sam svet da gledam kroz novčanik. Uvek me je nervirala moja stidljivost tako da sam ponovo počela da pijem, samo što ovog puta je bilo gore, nisam se družila sa drugaricama, moje društvo se sastojalo od muškaraca, malo više ili malo manje bogatih ali sam gledala sve kroz kintu. Naravno spala sam na taj nivo da moram da spavam sa nekim da bih dobila jednu paklicu cigara, a onda su tu dolazili oni sa kolima, motorima… Stidim se…

Ali ko visoko leti, nisko pada, tako i ja, počela sam da dobijam simptome trudnoće, noćima nisam mogla da spavam, jer nisam mogla da kažem babi i dedi, a nisam mogla da abortiram, lekari su mi još u fazi trovanja tabletama našli tahikardiju srca, tako da mi se stanje pogoršavalo, nisam mogla da spavam, nisam mogla da jedem, upala sam u tešku depresiju… Rešenje je bilo da stavim tačku na sve i kažem da je bilo dosta, došla sam u situaciju da još jednom molim Boga da me spasi i opet obećam promenu… Otišla sam u selo i ovog puta ostala duže, radila poljoprivredu, bila aktivna i zaboravila i na alkohol i na moguću trudnoću. Kad sam se vratila kući bila sam kao nova, ispostavilo se da nisam trudna, da sam zdrava, da je sve u redu… Krenula sam da tražim novi posao, da živim normalnim i aktivnim životom, stara prijateljstva su oživela, ljudi me na neki način osuđuju, ali kad je u pitanju promena, podržavaju me u svemu. Sada sam opet na vrhu i ostajem ovde, lepo mi je ovde, živim kako mora,, ali bar sam živa i imam šanse da osećam, volim, zagrlim, dišem… Srećna sam… Nemam razloga, ali jesam… Život je lep… Iz svega ovoga uvek ću se držati svoga NIJE SRAMOTA PASTI, SRAMOTA JE NE DIĆI SE! I zato uvek ustanem pravo i ponosno, jer znam da sam jaka, moji roditelji ne bi voleli da me vide na dnu, i zato koračam samo pravo!

Želja za slavom i bogatstvom nešto je čemu teži velika većina ljudi i kod nas i u svetu.

Neprekidno jurcanje za materijalnim često nas odvrati od onog suštinskog što život zaista jeste, a u takvi zamku upala je Jana, jedna od dve sestre, glavnih junakinja nove hit serije “Prsten sudbine” na televiziji Kurir, koja će biti emitovana svakog radnog dana u 15 sati, kao i u repriznom terminu od 22 časa.

Serija govori o polusestrama koje su rano ostale bez oca. Odrastale su s majkom Olgom i njenom zaovom Ljubom.

Nakon 20-ak godina, Anja je postala uspešni marketinški stručnjak u građevinskom preduzeću “Čerkasi – Silikatbud“, dok se Jana zaposlila kao reporterka koja sve vreme mašta o tome da postane TV voditeljka.

Polazeći na audiciju, Jana naleće na gataru koja joj proriče sudbinu tražeći joj da izvuče tri karte. Jana je u prve dve izvukla ono o čemu najviše mašta, a to su slava i bogatstvo.

Sva ushićena, otvorila je i treću, na šta gatara isprva nije želela da joj odgovori, da bi joj onda rekla istinu. Upravo ova rečenica “zakucaće vas” ispred TV ekrana i objasniti zbog čega je serija “Prsten sudbine” stekla ogromnu popularnost u više od 40 zemalja sveta.

Jelena Radanović, supruga Slobe Radanovića često je aktivna na društvenim mrežama. Jelena svakodnevno izražava ljubav Slobi na različite načine a sada je najnovijom objavom mnoge iznenadila.

Jelena je postavila Instagram stori dok gleda njenog supruga Slobu na televiziji, sa emotikonom “u ljubavi”.

Inače, Radanovićeva se porodila u privatnoj klinici , za koju je Sloba, prema pisanju medija iskeširao 5.000 evra.

Podsetimo, Jelena pored sina Damjana ima dva sina iz prvog braka.

Kurir.rs/S.B.

Jovana Novakov Šmizla, drugarica Ane Ćurčić i Zvezdana Slavnića, biće nova učesnica “Zadruge 6” od 10. marta, saznaje Kurir.

Starleta je i sama ranije najavila da od produkcije ima ponudu da uđe u rijaliti, a u jednom momentu je rekla da je sve dogovoreno i da se samo čeka da odrede datum. Kako smo saznali, pre nekoliko dana pregovori su završeni i Šmizla će u najverovatnije u petak ući u šou. Na čijoj će strani biti s obzirom na to da su Ana i Zvezdan u žestokom sukobu, brzo ćemo videti.

Podsetimo, Šmizla je pre nekoliko dana zaratila s Milenom Kačavendom, kumom Ane Ćurčić, i optužila je da sve laže.

– Ja bih volela da odgovori koliko dugo nije razgovarala s kumom, koja joj uopšte nije kuma, kada su propričale, pre koliko dana. Kada je već toliko pametna, neka kaže zašto nisu pričale. Evo, ja ne smem da kažem zašto nisu pričale, samo ću reći sat i pare. Ne smaram ljude iz produkcije, ne zovem ih i nisu me blokirali kao neke! Kumo, hoćemo još da pričamo – rekla je ona.

Miljana Kulić, nikada nije krila koliko je volela Ivana Marinkovića, iako je on govorio sve suprtno o njihovom odnosu.

Nakon turbulentnog perioda koji je iza njih, čini se da su se strasti smirile i da sada Marinković redovno i u miru viđa njihovo zajedničko dete, malog Željka.

Tokom podele budžeta, Kulićeva je iznenadila kako zadrugare tako i gledaoce svojim emotivnim govorom, te se na kraju istog potpuno emotivno slomila.

– Zaslužio je mali budžet, ali ću uvek da imam poštovanje koliko god da me pljuješ i govoriš da sam dvorska luda. Ja sam tebe iskreno volela. Ulepšao si mi život i dobila sam zbog tebe Željka. Smatram te dobrim rijaliti igračem, ljudi imaju sreće što ne pješ. Buduća žena te je izvela na pravi put, treba da budeš trezven. Smatram da ti je emocije spržio alkohol i da treba vremena da se oporaviš od svega. Željko je presladak, isti ti, nemoguće je da ne voliš takvo stvorenje. Smatram da će sve u redu da bude i da ćeš da dolaziš da viđaš Željka – rekla je Miljana.

– Očekivao sam srednji sa ovakim komentarima. Dosta stvari je iza nas. Plašio sam se Miljaninih poteza i reakcija. Dosta je olakšala moje učešće i verovatno bi to bilo drugačije da ona nije ovakva kakva jeste sada. Kad sumiram utiske, mislim da jedan od najvećih uspeha, pored toga što sam uspostavio odnos sa Željkom, upravo ovo… Ja sam bio u mnogim konfliktima, ali sve sam to zaboravio. Ja sam poželeo da ti sazriš i to je najbitnije. Kad se sve ovo bude završilo i kad se budete prisećali moraćete da okrenete telefon da pitate šta je bilo. Miljana i ja ćemo ostati ceo život u kontaktu, nadam se. Ja želim tebi i Zoli, kao što sam i navijao, da ostanete zajedno. Mislim da je vreme da se središ – dodao je Ivan.

Kurir.rs

Indira Aradinović Indi nedavno se razvela posle tri meseca braka, a sada je pokazala svoj dom u koji uživa i provodi svoje slobodno vreme.

Da pevačica ima stila i ukusa i što se partnera i što se garderobe tiče imali smo prilike da vidimo, a sada je Indi pokazala i svoju oazu mira sređenu uređenu i čistu, kako je ona sama rekla u opisu fotografije “Higijena je pola zdravlja”.

U domu pevačice preovaldavaju bela boja ali i nijanse pastelnih boja poput zelene i žute, dosta prirodnog cveća, a njena omiljena biljka je “drvo života”.

Podsetimo, pevačica je u poslednje vreme veoma često u medijima. Nakon tuče sa sestrom, Indi se razvela od svog supruga sa kim je bila u braku 3 meseca, a onda je morala i na operaciju.

M. J.

Bosiljka M. (83) pronađena je mrtva danas pre podne u svojoj kući u Apatinu.

Prema informacijama iz izvora bliskih istrazi, nesrećna žena je zaklana nožem, a po razbacanim stvarima po celoj kući pretpostavlja se da je motiv ovog zločina razbojništvo.

Baka Bosiljka je živela sa unukom Jelenom, koja je u to vreme bila na poslu.

– Unuka odlazi rano na posao i, iako je baka u to doba budna, uvek za sobom zaključa kuću. Zločin je otkrila komšinica sa kojom baka svako pre podne pije kafu. Kada je videla da je nema, komšinica je otišla da vidi šta je sa njom i zatekla jeziv prizor – sve stvari ispremetane i bakino telo u krvi, prekriveno ćebadima – navodi naš izvor iz istrage.

Ubistvo se dogodilo tokom prepodneva, a niko od komšija nije primetio ništa neobično.

– Dan je bio relativno topao, izlazila sam u dvorište, ali ništa nisam ni čula ni videla. Svi smo u šoku da se ovako nešto može dogodili u ovom malom gradu, ali i u strahu jer se počinilac još uvek šeta slobodno. Nadam se da će biti brzo otkriven i smešten na dugogodišnju robiju zbog ovog strašnog zločina – kaže jedna od komšinica nesrećne bake Bosiljke.

U Apatinu ne pamte surovije ubistvo.

– Strašno je i pomisliti kakvu je smrt imala. Ona je bila krhka starica, oko 150 cm visoka i teška oko 40 kg, bistra, ali poluslepa. Inače, imala je vrlo težak život, posebno poslednju deceniju, u kojoj je izgubila najrođenije, sina, supruga i snaju. Ostala joj je samo unuka. Do tada je bila vesela žena, volela život, šalu, puno je čitala i bila je vrlo inteligentna starica. Zar su morali ovako svirepo da je ubiju? Izuzetno mi je žao i nje, ali i njene unuke koja je sada ostala sama na svetu – kroz jecaje priča bliska bakina rođaka.

Na tvrdnje da je baka prodala kuću sa apartmanima u Crnoj Gori kaže da to nije istina, te da nije imala nikakav veliki novac, što je verovatno i razljutilo razbojnika. S obzirom na to da je zločin počinjen usred dana, pretpostavlja se da je baka poznavala ubicu i pustila ga u kuću.

Po izvoru bliskom istrazi, razbojnik nije pronašao očekivani plen, odneo je tek nešto malo novca koji je bio u kući.

Telo ubijene starice poslato je na obdukciju u Institut za sudsku medicinu u Novom Sadu. Policija intenzivno traga za počiniocem.

Kurir.rs/J.M.

U saobraćajnoj nesreći koja se nešto posle 16 časova dogodila u Crnoj Bari kod Bogatića poginuo je S. P. (48) iz ovog mesta.

Iz još neutvrđenih razloga on je izgubio kontrolu i “roverom” sleteo sa puta, udario u drvo i usled siline udarca, verovatno zbog velike brzine, odbio se u suprotnom pravcu.

Lekari hitne službe Doma zdravlja iz Bogatića su konstatovali smrt na mestu nesreće, a intervenisali su i vatrogasci-spasioci.

Nesrećni čovek bio je sam u kolima.

(Kurir.rs/A.M.)