Author: ollo

BEOGRAD – Amerika nije ni htela da nas bombarduje 1999. nego je to tražio neko drugi… Ali pošto Evropa nije mogla da sakupi vojnike za intervenciju, onda su oni rekli: Ok, mi ćemo, ali pod ovim uslovima, otkrio je pre nekoliko godina sada već pokojni Momir Bulatović, u to vreme predsednik Savezne vlade SR Jugoslavije, i jedan od tada najbližih saradnika Slobodana Miloševića.

Gostujući u Jutarnjem programu TV Hepi, on je pre nekoliko godina do detalja otkrio kako su izgledali dani i poslednji časovi uoči samog početka bombradovanja, u predvečerje 24. marta, te 1999. godine.

Bulatović je otkrio da je Evropa htela 1999. da izvrši kopnenu intervenciju na SRJ i da je krenula da skuplja vojsku ali nije uspela u tome jer niko nije hteo da se odazove i onda su u pomoć pozvali Amerikance koji su im otvoreno rekli da hoće, ali isključivo pod svojim uslovima – oni će samo bombardovati iz vazduha i ni u kom slučaju neće slati svoje vojnike u kopnenu intervenciju a i ukoliko dođe do takvog razvoja događaja Evropljani će biti dužni da isključivo šalju svoje jedinice u direktne borbe na tlu.

– Dan uoči početka bombardovanja 23. marta ja sam po ustavu proglasio stanje neposredne ratne opasnosti, a sutradan i ratno stanje… A kako sam se osećao… To je bio jedan običan beli koverat iz kog sam pročitao ono što je bilo po ustavu… Iako smo očekivali bombardovanje još od oktobra 1998. i sve se to znalo… opet je bio šok! Prva bomba pala je te večeri u 20.06 časova na Crnu Goru i onda sam po ustavu proglasio ratno stanje – prepričao je Bulatović dešavanja u tadašnjem državnom vrhu.

– U 20.06 pala je prva bomba i potom je održan sastanak… Bio je to sastanak jedne male šokirane zemlje koja nije ni znala gde su tačno pale prve granate, a inače taj napad bio je protivpravan i toga su bili svesni i Amerikanci… Na jednom od sastanaka sa izaslanikom Martijem Ahtisarijem, Ahtisari je Slobodanu rekao da će Srbija biti potpuno uništena, a Slobodan mu je na to kazao: Kako ćete da objasnite svetu da ćete ubiti dva miliona ljudi u Beogradu? Ahtisari mu je na to odgovorio pitanjem zna li uopšte koliko je ljudi poginulo u Vijetnamu… – ispričao je Bulatović.

– Dugo smo se dobro držali i mislili da možemo… Ali pred kraj Amerikanci su

uveli strateški bombarder B-52 i onda je sve postalo prava klanica, žrtve su bile ogromne… Pavković (general Nebojša) i ja smo plakali dok su padale bombe… To je bila sila – prisetio se Bulatović i na pitanje voditelja kako to da on nikada nije bio u Hagu otkrio još nešto što javnost dosad nije znala.

– Slobodan je odredio da Nikola (Šainović) ide u Hag a ne ja i tada mi je rekao: Mlad si čovek… Nećeš ti nego Nikola… I nisi Srbin nego Crnogorac. Zbog ovoga ćemo svi u zatvor i to je svima jasno, ali pusti Nikolu nek ide on… Pa je Šainović posle morao da objasni ženi kako će i zašto baš on ići u zatvor – ispričao je Bulatović i naglasio da “istoriju svakog trenutka treba posmatrati otvorenih očiju”.

On je ispričao i jednu anegdotu s mirovnih pregovora u Dejtonu kako su Milošević i on sedeli za stolom sa Ričardom Holbrukom i Kristoferom Vorenom…

Istina o parčetu belog papira u Dejtonu

– Sede tako za stolom Holbruk i Voren Kristofer, a Slobodan i ja preko puta

a onda se Kristofer nasmeje, vrati nam beli papir i kaže: Vi ne razumete, nema nikakvih uslova, radićete ono što vam tražimo uvek i stalno.”

Podsetimo, Momir Bulatović bio je predsednik Crne Gore od 1990. do 1998, a predsednik savezne vlade SRJ od 1998. do 2000. godine i jedan od učesnika mirovnih pregovora u Dejtonu o kojima i danas kolaju razne priče poput onih o ponoćnim sastancima u pidžamama i Miloševićevim crtanjem mapa na salvetama…

U studiji “Tajna istorija Dejtona: Američka diplomatija i bosanski mirovni proces 1995” Dereka Šolea i Beneta Frimana opisuje se i drama poslednjeg dana pregovora navodno je otkriveno da je jednog jutra Milošević odlučio da prelomi i potpiše sporazum s Tuđmanom pa je navodno na snegu i bez kaputa, na parkingu pored vojne baze, čekao Holbruka da mu predstavi tu ideju.

Navodno se pre potpisivanja Dejtona dešavala i prava unutarsrpska drama prema kojoj je Milošević pokazao mape bosanskim Srbima, a kad ih je Krajišnik video pao je u nesvest na šta je Milošević navodno rekao: “Pao je u komu.”

(Kurir.rs/SĐP/TV Hepi/Foto: EPA/TV Hepi printscreen)

Poslednji pozdrav…

Jedna od naših najlepših pevačica, Nevena Božović, nosi se sa teškim bolom.

Njoj je preminuo član porodice, reč je o baki Mileni, za koju je bila veoma vezana.

Foto: Srbija Danas

– Putuj, moja Milena. Moja baba, moj anđeo, moj borac, moj ponos, moja boginja, moja Lula. Volim te – napisala je Nevena u tužnoj objavi na društvenoj mreži Instagram.

Podršku i saučešće su joj izjavljivali fanovi i prijatelji u komentarima.

Javnost je zgrožena

Čovek koji je ubio dvogodišnjeg sina svoje devojke dok ga je čuvao u njegovoj kući u Teksasu proglašen je krivim. U ponedeljak, nakon devetodnevnog suđenja, porota je proglasila Džejmsa Stejlija III (40) krivim za ubistvo Vajldera Mekdanijela 2018. godine, prenosi КAUZ. Sudija ga je osudio na doživotni zatvor bez uslovnog otpusta.

Dok su Stejliju stavljene lisice pre nego što su ga izveli iz suda, on je vikao: “Nisam ja ubio Vajldera Mekdanijela”, prenosi КAUZ. Zločin je izašao na videlo 11. oktobra 2018, kada ga je majka malog dečaka pronašla mrtvog na podu blizu njegovog krevetića dok je boravio u Stejlijevoj kući vrednoj 500.000 dolara u Teksasu, navodi КAUZ.

Foto: Facebook Printscreen

Dečakova majka Amber Mekdenijel bila je rastavljena od dečakovog oca kada je izlazila sa Stejlijem. Stejliju je davala da čuva Vajldera dok je bila na poslu u baru, piše list. Nakon dečakove smrti, Stejli se preselio u Okmulgi, gde je uhapšen u oktobru 2020. godine. Njegovo hapšenje usledilo je nakon što ga je velika porota optužila za teško ubistvo i teško ubistvo prvog stepena u dečakovoj smrti.

U izveštaju obdukcije od 24. januara 2019. navodi se da je smrt deteta verovatno bila posledica gušenja jastukom.

– Informacije o mestu događaja su nepravilne i veoma sumnjive. Nema objašnjenja kako je dečak završio na podu i kako su očigledno krvavi predmeti još uvek bili u krevetiću, ili odakle je krv možda došla – navodi se u izveštaju obdukcije. Vlasti su takođe saopštile da je izgledalo kao da je Stejli preuredio mesto događaja da izgleda kao nesreća.

Godine 2021. Mekdenijel je optužena po jednoj tački za napuštanje i ugrožavanje dece i jednu tačku za neovlašćeno korišćenje dokaza, prenosi КFDКS. Ona je navodno dozvolila Stejli da nastavi da ima pristup njenom sinu nakon što joj je Stejli poslao više poruka na Fejsbuku u kojima je rekao da želi da naudi dečaku, navodi se u optužnici.

Velika tuga…

Protekla noć bila je veoma bolna za rijaliti zvezde Kristijana Golubovića i Kristinu Spalević.

Oni su ostali bez, kako kažu, ne samo ljubimca, već člana porodice.

Kristijan se snimao sa uginulim psom na grudima, dok je kukako i jecao.

– Dragi prijatelji, moram da vas obavestim da je moj voljeni Koko umro. Povredio je kičemenu moždinu i pre pola sata je otišao od nas. Srce mi se raspada. Ovo je poslednji put da ga vidite. Moj dobri mali pas. Toliko će da nam nedostajati. Nađi mir, srce moje. Sad bih najradije išao sa tobom. To je najbolji i najlepši pas na svetu – govorio je Kristijan kroz suze, držeći ga poslednji put u naručju.

Foto: Facebook printscreen/Kristijan Kiki Golubovic

Od Kokoa se potom oprostila i Kristina, crno-belom fotografijom.

– Danas nije otišao pas. Otišao je deo mog srca. Zamišljala sam kako će Kosta da juri sa tobom čim prohoda… Nisam tip osobe koja će da tuguje “na mrežama”, ali znam da je kroz emisije i klipove na mom profilu postao omiljeni pas svih vas, nije se pojavio nigde a da nije istopio srca. Moj Coco – napisala je Spalevićeva uz objavu, ali je isključila mogućnost komentara, kako ljudi ne bi pisali svašta.

Papagaji i ostale ptice govorom tela i glasom komuniciraju međusobno, ali i sa vlasnicima. Posmatranjem položaja krila, repa, kljuna, očiju i generalno tela možete otkriti šta vam ptica poručuje.

Vlasnici ptica svoje ljubimce najčešće opisuju kao razigrane i pune ljubavi u jednom momentu, a već u drugom kao zahtevne i rezervisane. Česte promene raspoloženja su sasvim prirodne i na taj način ptica veoma očigledno, a ponekad i suptilno pokušava da vam stavi do znanja šta želi, šta joj prija, a šta joj smeta.

Papagaji i ostale ptice govorom tela i glasom komuniciraju međusobno, ali i sa vlasnicima. Posmatranjem položaja krila, repa, kljuna, očiju i generalno tela možete otkriti šta vam ptica poručuje, piše njuska.com.

Oči

Za razliku od ljudi ptice mogu da kontrolišu širenje i sužavanje zenice oka. Ako oko „treperi“, a zenice se brzo šire ptica je uzbuđena i veoma zainteresovana za to što vidi ili je ljuta, uplašena pa čak i agresivna. Kretanje oka treba posmatrati kroz kontekst okruženja, a i sam položaj tela otkriće o kom emotivnom stanju je reč.

Vokalizacija

U divljini ptice koriste različite zvukove kako bi upozorile druge jedinke iz jata na opasnost, našle partnera za parenje, zaštitile svoju teritoriju ili prosto održavale socijalne kontakte. Većina ptica je veoma glasna i to je jedan od načina da stupi u kontakt sa vlasnikom i privuče mu pažnju.

• Pevanje, govor i zviždanje: Ovi vidovi verbalne komunikacije znaci su da je ptica srećna, zdrava i opuštena. Neke vrste papagaja vole publiku i uživaju da pevaju, zvižde pa čak i govore u prisustvu ljudi, dok su neke vrste stidljivije i u tišini će mirno posmatrati šta se oko njih dešava.

• Brbljanje i mrmljanje: Nejasno mrmljanje može biti tiho i ono je znak zadovoljstva, a može biti i veoma glasno i najčeće se dešava u periodu dok učite pticu da govori smislene reči. To je faza u kojoj ptica još nije u potpunosti uspela da oponaša reči koje joj ponavljate. Nekada ptice glasno mrmljaju kako bi privukle pažnju, a u divljini ovaj vid komunikacije najčešće se dešava pred spavanje kada jedinke međusobno ostvaruju jake društvene veze.

• Predenje: Predenje ptica ne zvuči kao predenje mačaka već više kao tiho režanje. Ono može biti znak zadovoljstva, ali i uznemirenosti. Sve zavisi u kojoj situaciji se ptica nalazi. Da bi tačno shvatili šta ptica želi da izrazi u obzir treba uzeti govor tela.

• Kliktanje jezikom: Kliktanje jezika o kljun znak je da ptica želi da se zabavi i igra. To je najčešće poziv na maženje i tada pustite svog ljubimca iz kaveza i zajedno se zabavite uz po neku poslasticu.

• Rika: Glasna rika je znak agresivne vokalizacije. Ako vaš pernati ljubimac glasno i panično riče pogledajte unaokolo i uklonite sve za šta mislite da ptici smeta. Neke ptice riču kada ne žele da ih vlasnik dodirne i tada ih ne treba uznemiravati. Agresivnost se javlja kada su uplašene, nesigurne ili se nelagodno osećaju u prisustvu drugih ljubimaca ili čak ljudi.

Položaj krila

Krila ne služe samo za letenje već i za neverbalnu komunikaciju.

• Izvrtanje krila: Okretanje krila može značiti dosta različitih stvari napr. ljutnju ili da ptica trpi neke bolove. Ptice izvrću krila i kada prosto žele da doteraju perije i paperije. Ako je ovaj položaj krila praćen dizanjem-spuštanjem ramena i glave, ptica traži pažnju i najverovatnije je gladna. Ovakvo ponašanje može biti i znak da je ptica spremna za parenje.

• Podizanje krila: Ako ptica maše krilima u mestu to je signal da joj treba pažnje. To može biti i znak sreće i radosti ili jednostavna vežba kako bi protegla krila.

• Opuštena krila pored tela: Ova pojava se često javlja kod mladih ptica dok ne nauče kako da pravilno saviju krila uz telo. Ako odrasna jedinka drži krila opušteno pored tela to ukazuje da je ptica bolesna i treba se konsultovati sa veterinarom. Opuštena krila posle kupanja su normalna pojava jer je to jedan od načina da se osuši perje.

Položaj perja

• Razbarušeno perje: Ptica će razbarušiti perje i paperje tokom procesa čišćenja. Na taj način se lakše uklanja prljavština i prašina, pa je to sastavni deo nege. Ptica će razbarušiti perje kada joj je hladno kako bi zadržala toplotu.

• Položaj kreste: Neke vrste papagaja, napr. kakadu, na glavi imaju bogatu krestu. Zadovoljna i opuštena ptica krestu drži spuštenu niz glavu. Ptica koja je uzbuđena zbog nove igračke, hrane ili jer vidi vlasnika podićiće krestu u vis. Međutim, ako je kresta jako visoko to je znak straha, uznemirenosti ili velikog uzbuđenja i treba je shvatiti kao znak upozorenje. Ako visok položaj kreste prati rika i šištanje ječ je o agresivnom ponašanju i potencijanom napadu.

Položaj repa

• Mahanje repom: Slično kao kod pasa, ptice mašu repom kada su srećne što vas vide. Ptice mašu repom i neposredno pre vršenja nužde. Ova činjenica može vam pomoći ukoliko trenirate i dresirate pticu koja je slobodno puštena u stanu.

• Raširen rep: Širenje repa je znag agresije i dominacije. Ova pojava je vrlo česta među mužjacima u vreme parenja kada se odmaravaju snage i vodi borba za naklonost ženki.

Položaj nogu

Položaj i pokreti nogu takođe dosta otkrivaju o pticama. Tapkanjem nogama o kavez je znak dominacije nad njihovom teritorijom. Ako ptica visi naglavačke u kavezu znači da je srećna i zadovoljna svojim okruženjem. Neki papagaji ne žele da se oslone na noge dok ih vraćate u kavez jer žele da provedu još vremena sa vama. Izvuku noge tek kada se zadovoljne dužinom posvećenog vremena. Ova pojava se naziva „slabe noge“.

Kljun i glava

Kljun se koristi za više funkcija, od četkanja do otvaranja oraha i semenki. Ptice ga koriste kao oružje, ali i kao alatku za izradu gnezda. Takođe i pokreti kljuna spadaju u vidove neverbalne komunikacije.

Ukoliko ptica brusi odnosno kliznim pokretima trlja gornji deo kljuna o donji to je znak zadovoljstva, a ovaj pokret najčešće se dešava pred spavanje. Ako ptica klikne kljunom kad vas vidi to je pozdrav, ali ako neprestano klikće to je znak upozorenja, nervoze i tada je ne treba uznemiravati. Ako ptica trlja kljun o kavez znači da obeležava teritoriju. Ptice koje traže pažnju ili su zainteresovane za nešto mašu glavom gole dole.

Položaj tela

Ppložaj tela dosta govori o tome šta ptica želi da nam poruči, ali se pokreti moraju posmatrati u kontekstu situacije u kojoj se životinja nalazi. Ako telo stoji opušteno, a glava mirno ptica je srećna i zadovoljna. Ako stoji mirno, ali nakostrešenog perja ptica poručuje da je to njena teritorija.

Kada ptica čuči sa glavom na dole ili maše glavom gore-dole, spremna je za maženje i traži vašu pažnju.

Kada ptica krešti i širi krila sprema se za napad i neće oklevati da ugrize. Tada je treba pustiti da se ohladii smiri. Ako vidite pticu da spava na leđima ne brinite, to češće rade u divljini mada je moguće i da kućne ptice spavaju u tom položaju.

Pravilno tumačite šta vam ptice poručuju i uvek će te znati kada je vreme za igru i maženje, a kada treba da se odmaknete od kaveza.

Bivša državna sekretarka osvrnula se na presudu Zoranu Marjanoviću zbog ubistva supruge Jelene.

Dijana Hrkalović, bivša državna sekretarka, otkrila je svoja saznanja o ubistvu pevačice Jelene Marjanović za koje je nedavno, prvostepenom presudom osuđen njen suprug Zoran Marjanović na 40 godina zatvora. Ona je odgovarajući na pitanje novinara Milomira Marića o tome šta zna o slučaju ubistva pevačice Jelene Marjanović odgovorila:

“Ja jesam bila u MUP-u tada, ali nisam bila direktno nadležna za tu istragu ubistva, kao što nisam bila nadležna ni za jednu istragu ubistva. Žao mi je što mediji napadaju način vođenja te istrage tada, jer je istragu vodio sada pokojni inspektor Dejan Jović. Oni time što napadaju način vođenja te istrage de fakto napadaju čoveka koji ne može da se brani, koji je sada pokojan i to prosto nije humano, nije ljudski”

Ona je dodala da je policija već nakon prvih nekoliko dana bila svesna da je njen suprug odgovoran za ovaj zločin iz strasti.

“Mi smo već u prvih nekoliko dana znali da je Zoran Marjanović ubica. Sad kako, zašto i tako dalje, to je apsolutno bio zločin iz strasti, što je bilo jasno. Ona je klečala, molila da je ne ubije. Po mom mišljenju je tu apsolutno motiv posesivnost. To su sve poznate stvari, ta presuda je konačno stigla, ali nešto drugo bih ja tu želela da istaknem, šta je meni bilo upečatljivo. 1990. godine Zoran Marjanović, tada desetogodišnjak, po nagovoru svoje majke po mojim tadašnjim informacija, cela porodica je bila jako čudna, daje intervju u kome govori o putovanju u ‘astralni svet’. Dete od 10 godina priča o putovanju u ‘astralni svet’, o nekim ‘astralnim projekcijama’ i kada ga novinarka pita: ‘Šta je to astralni svet?’, Zoran Marjanović odgovara to je svet mrtvih. On kroz snove ime te vizije, putuje po tim nivoima, kaže ima četiri negativna nivoa, i sedam pozitivnih, a na pitanje: ‘Kakvi su ti negativni nivoi?’, on odgovara kako su to nivoi vezani za ubice. Dete od 10 godina priča o ubicama, o ‘Gradu mrtvih'”, rekla je Hrkalovićka.

O navodima da je Jelena Marjanović tada bila u vezi sa nekim čuvenim političarem, ona je istakla da nije džabe rekla da je motiv ubistva posesivnost.

“Ja, Mariću, nisam džabe rekla da je motiv najverovatnije posesivnost i da je zločin iz strasti. Ako sam ti to rekla to može da znači samo, a posesivnost jednako ljubomora i još tu ceo paket, tako?”, otkriva dijana Hrkalović.

Bivša državna sekretarka izjavila je da je samo bilo potrebno vreme da se sve složi što se tiče dokaza.

“Taj čovek je ubica. Tu bolesnu atmosferu u porodici smo primetili još prvog dana, to javnost zna. Ništa ja ovde sada novo ne iznosim. Taj slučaj je od strane policije rešen u prvih par dana. Kažem vam mi smo već u prvih par dana znali da je to Zoran Marjanović. Tu nema neke mistifikacije, prosto je samo trebalo vreme da se sve složi što se tiče dokaza i onda da se presudi ovako kako je presuđeno”, rekla je ona.

Ona je dodala da javnost treba da osudi Zorana Marjanovića, onako kao što ga je i sud osudio, kao svirepog ubicu.

“Meni je žao što je mišljenje javnosti podeljeno oko tog čoveka. Ja ću još jednom da podsetim, Jelena je klečala na kolenima, molila tog čoveka da je ne ubije. Dakle, onaj deo javnosti kome je žao tog čoveka, koji ga podržavaju i koji na bilo koji način tu sad prave ‘špansku seriju’ umesto da ga osude, onako kako jeste osuđen, zakonito i sudski, na 40 godina zatvora kao ubicu, kao svirepog ubicu. Žena ga je molila na kolenima. Ne treba mistifikovati stvari, žena je klečala, plakala, molila ga da je ne ubije. Mislim da tu treba staviti tačku i osuditi tog čoveka, kao što ga je sud osudio, za svirepi zločin iz strasti“, zaključila je Hrkalovićka.

Miroslav (76) i Ljiljana M. (71) iz Sevojna, nastradali su u jutrašnjoj nesreći koja se dogodila na magistralnom putu u mestu Uziću nadomak Požege.

U automobilu marke „zastava 101“ nalazio se i njihov unuk, Mladen P. (28) koji je zbog teških povreda opasnih po život prevezen u Klinički centar Kragujevac. Kako pričaju poznanici nastradalih ljudi, oni su kobnog jutra krenuli u susedno selo gde su imali vikendicu.

Ljiljana je preminula na licu mesta od zadobijenih povreda, a Miroslav je usled višestrukih povreda glave i tela, preminuo po prijemu u bolnicu.

“Ovo je strašno, pre dve večeri sam video njihovog unuka, a sinoć Miroslava. Išao je u banju, a i ja treba uskoro u istu, pa smo pričali. Divni su to ljudi bili, prosto, ne mogu da poverujem da su nastradali. Vozili su i Ljilja i on inače, išli su redovno u porodičnu kuću koju je Ljilja nasledila pre nekoliko godina kada joj je brat preminuo. Otada su često išli tamo, u prirodu, jer su bili bolešljivi, pogotovo Miroslav. Tamo su imali veliko imanje, njive i voće”, kaže komšija nastradalog bračnog para.

Prema prvim informacijama, do udesa je došlo kada je Miroslav pokušao da pretekne kamion, a u tom trenutku je naišao kombi koji je udario u njih. Od siline udara automobil „zastava“ se odbio o kombi i udario u kamion koji je pokušavao da pretekne.

“Imaju ćerku jedinicu koja živi u Užicu. Muž joj je pre nekoliko godina preminuo od teške bolesti, a i oni imaju samo jednog sina, koji je bio sa babom i dedom u kolima. Samo da preživi. Teško je on podneo gubitak oca, kako će se iz ovoga izvući, pitanje je”, kaže jedna stanarka zgrade u kojoj su Milivojevići živeli.

Na licu mesta odmah su pritekli ljudi koji su se zadesili u blizini, ali nastradaloj ženi nije bilo spasa. Vozač kombija takođe je zadobio povrede, ali je posle ukazane pomoći pušten na kućno lečenje.

Njeno detinjstvo nije bilo nimalo lako, a jedan od najtežih trenutaka u životu joj je onaj kada je njena majka poginula, kao i kada je sa ocem i maćehom otišla da živi u Beograd gde je svakodnevno dobijala batine.

Goca se jednom prilikom prisetila kako je došlo do stravične nesreće i objasnila da je majka otišla kako ne bi izgubila svoju ljubav i da pevačicu i njenog brata nije videla dve godine, te da ih je ostavila kod jednog čoveka u šumi.”Dok nisam počela da živim samostalno, namučila sam se mnogo. Sve je bilo surovo. Mama i tata su trbuhom za kruhom otišli u inostranstvo. Ostavili su mene i brata kod strica i strine. Onda je i strina morala da ide da radi, pa je ostavila mene i brata u kući u šumi sa jednim neuglednim čovekom da nas čuva. Nije se presvlačio po deset dana. Mi smo preko nedelje mazali pašteticu i margarin na hleb. Nismo znali ništa drugo. Dok strina ne dođe. Otud i moj gastritis, koji vučem od ranog detinjstva. Moram da kažem da nikada nismo bili gladni. Čokoladu smo kupovali jednom mesečno, onu malu”, rekla je.

Kada su njeni roditelji rešili da se vrate isčekivajuća sreća se pretvorila u najveću bol.

“Mama nije mogla da izdrži bez nas, bila je mnogo tužna. Jedva je izmolila tatu da se vrate. U saobraćajnoj nesreći pri povratku je poginula. Nikada više je nisam videla. Uvek sam posle toga imala snove da se mama vraća. Decenijama sam je prizivala. To je bio proizvod moje mašte i prizivanja. Nekada sam je prepoznavala, a nekada ne. Tata se nakon toga nezvanično ženio nekoliko puta. To su bile neke žene koje su bile grube prema nama. Kada je jedna od njih došla, smislila sam srednju školu koja ne postoji nigde u blizini da pobegnem da ih ne gledam. Otišla sam u Beograd“, ispričala je Goca u emisiji “Glamur”.

U Beogradu je živela sa maćehom i njihovim sinom jedincem, te je priznala kako ju je on maltretirao i tukao.

“On je bio razmažen i svaki dan me je tukao. Nije voleo što sam tu. Jednom, kada me je ozbiljno udario, vratila sam mu. Tada mi je njegova mama rekla da tražim drugu kuću. Spakovala sam stvari u kartonsku kutiju i pošla da tražim tetku. Znala sam samo da radi kod Liona u nekom bifeu. Jedva sam je našla. Od tog momenta sam živela kod tetke Rade u jednoj čatmari”, bila je iskrena pevačica.

Goca je kasnije upoznala 16 godina starijeg kompozitora Milutina Popovića Zahara, sa kojim je bila u braku i sa kojim ima sina i ćerku. Kako je ispričala on je za nju prvo bio “čika-bauk”, ali je vodio računa o njoj. Ljubav nije bila na prvi pogled, a šarmirao ju je poezijom.

Međutim, devedesetih je odlučila da napusti Zahara i sa dvoje male dece otišla je da živi u stravičnim uslovima.

“Otišla sam sa decom i sve sam ostavila. Otišla sam u jednu nezavršenu kuću koju smo pravili. Bez struje, bez telefona. To je bilo strašno. Bez ičega. Ništa nisam imala unutra. Kupila sam krevet, imala sam jedan televizor i jedan tranzistor. Bilo je mnogo teško. Plakala sam svaki dan posle razvoda“, završila je.

“Moj prvi muž, s kojim sam bila dok sam studirala Fakultet dramskih umetnosti, drogirao se. Nisam znala za to dok smo se zabavljali, saznala sam tek kad smo se venčali. Tih šezdesetih godina narkomanima smo zvali samo one koji su se lečili od droge, a ne i one koji su je koristili. Zbog toga su mnogi mislili da drogiranje nije ništa strašno”, rekla je Eva Ras i otkrila kako je došlo do toga da prvi put proba drogu:

“Suprug me nikad nije nagovarao na to. Međutim, droga se vukla po stanu i gledala sam kako je on uzima. Jednom sam mu rekla da hoću i ja da probam. Odgovorio mi je da ne želi da bude svedok tome i da to uradim dok on nije kod kuće. Tako sam i učinila. Ušmrkala sam taj prašak, bio je to kokain. Imala sam 20 godina kada sam prvi put probala drogu”.

Ljubavni život joj je bio buran, a takvo joj je bilo i detinjstvo. “Rođena sam u Subotici. Kad pomislim na detinjstvo, setim se Drugog svetskog rata, koji je tada divljao Evropom. Svi su se radovali što sam došla na svet, a u istom trenutku i plakali jer su bili uplašeni za naše živote. Kad sam porasla, majka Margita mi je pričala kroz kakve smo muke prolazili, da nismo imali ogrev, hranu, obuću”, rekla je Eva za Informer Hit i otkrila da ju je otac Robert napustio kada je imala samo dve godine:

“Čudno će zvučati, ali sećam se tog rastanka, iako sam bila beba. Majka me je držala u naručju, a ja sam znala da mi je taj čovek koji stoji pored nas otac. Očekivala sam da me uzme, ali to nije učinio. Mislila sam da sam kriva za njihov rastanak i da me otac ne voli. Međutim, to nije bio razlog zbog kog nas je napustio. Priznao je majci da je homoseksualac i otišao od nas. Bila je razočarana u njega. Nije mogla da shvati da se zaljubila u čoveka koji ne voli žene. Imao je samo 19 godina kada su se rastali, a ona 26”.

Od prvog supruga se razvela u maju 1963, a već u junu je upoznala ljubav svog života.

“Kolega Aca Drobnjaković i ja smo iste večeri diplomirali na FDU. Nismo imali ni dinara u džepu i krenuli smo da obilazimo kafane po centru Beograda iz nade da ćemo sresti nekog kolegu koji bi nas častio pivom. Došli smo do Madere i Aca kaže: ‘Eno Radomira Stevića Rasa. On je majka za češatore, on će nam platiti piće.’ Ušli smo unutra i Aca me je odmah upoznao sa Rasom. Rekao je: ‘Radomire, ovo je Eva’, a on je odgovorio: “‘Ona je Eva Ras.’ Ispričao mi je da me je godinu dana pre tog susreta gledao na ispitnoj predstavi i da je još tada odlučio da ću biti njegova supruga. ‘Bio sam oženjen u tom trenutku, ali sam se u međuvremenu razveo. Sada sam slobodan i mogu da se oženim tobom’, rekao je. Uspaničila sam se i rekla Aci da neću da pijem piće s tim čovekom. Ras me je smirio: ‘Nemoj da se plašiš. Ako ne želiš da mi budeš žena, nije nikakav problem, ali veruj mi, udaćeš se za mene.’ To je bilo u utorak uveče, a u subotu, 1. jula 1963. udala sam se za njega. Imala sam 21 godinu, a on 30.

Iste godine kada se udala za Rasa ponovo je videla oca.

“Ras i ja smo zajedno otišli kod njega. Prošlo je 20 godina! U Robertovom stanu je bio i njegov partner, jedan fin i lep mladić od 35 godina. Robert je tada imao 42. Nisam bila iznenađena, jer mi je majka pričala da mi je otac gej i da živi sa muškarcem. On je krio od svih da je homoseksualac zato što je bilo takvo vreme. To je bio naš prvi susret otkako me je ostavio sa samo dve godine. Rekao mi je: ‘Da nije bilo Drugog svetskog rata i da si rasla u mojoj blizini, nikad ne bih dozvolio da budeš glumica.’ To je ujedno bio i naš poslednji susret.

Posle majčine pretnje da će se ubiti, Eva je prekinula svaki kontakt s Robertom:

“Kada je mama saznala da sam bila kod oca, poslala mu je pismo i napisala da će se obesiti o luster u dnevnoj sobi budemo li se viđali! Potom je otac pisao meni da ne smemo da iskušavamo Margitu i da je najbolje da se odreknemo našeg srodstva i ljubavi zbog majčinog života i zdravlja. Na kraju pisma je dodao: ‘Uvek sam želeo da te imam. Ti si moja slika i prilika i večno ću biti zahvalan tvojoj majci što te je rodila, ali više ne možemo da se viđamo.”

Osamdesetih godina Eva doživljava velike tragedije – gubi tri drage osobe.

“Suprug mi je preminuo 1982. Ispratio me je na voz u Budimpeštu, gde sam išla da snimam film, i po povratku kući skinuo je mantil i pao mrtav. U tom trenutku sam bila kod Novog Sada, ali ništa nisam znala jer se za njegovu smrt saznalo tek dva dana kasnije. Mojoj majci je bilo čudno što se nije javljao, niti dolazio u posetu, a to je uvek činio kada sam bila na putu. Otišla je u policiju, došli su do stana, obili vrata i zatekli ga kako leži mrtav. Imao je 50 godina”, priča Eva i dodaje da je za strašne vesti saznala u hotelu u Budimpešti:

“Sećam se, silazim niz stepenice hotela Rojal i približavam se lobiju. Bila sam sva u crnini, kao da sam znala. Krenula sam da prošetam gradom. U tom momentu u susret mi ide reditelj filma i kaže: ‘Evo, čeka vas automobil. Jeste li se spakovali?’ Mislili su da sam već saznala tužne vesti zato što sam bila u crnoj garderobi. ‘Gde idem?’, upitala sam, a on mi kaže: ‘Muž vam je umro, voze vas nazad za Beograd.’ Stravične vesti sam saznala na najgori mogući način. Odmah sam otišla na recepciju i telefonom javila da Rasa ne sahranjuju u Aleji zaslužnih građana jer je nije voleo. Njemu je to izgledalo kao neki svetlarnik”.

Glumica je po povratku u Beograd saznala da je Ras umro prirodnom smrću.

“Imao je slabo srce još od rođenja. Kada sam otišla po umrlicu u bolnicu, pisalo je da je na srcu imao 32 ožiljka, a taj poslednji infarkt mu je bukvalno prepolovio srce. Tri godine sam bila potpuno luda i van sebe. Nikada do tada nisam pomišljala da ćemo umreti. Ćerka Kruna je teško podnela očevu smrt jer je u tom trenutku imala tek 14 godina”.

Samo četiri godine kasnije, u kratkom vremenskom periodu, Eva gubi oba roditelja, a potom i ćerku.

“Majka je preminula 15. septembra 1986, a otac 11. novembra iste godine. Kada je saznao da je majka umrla, otac je pio alkohol da bi okončao svoj život. Ne bi me čudilo da je pio metil-alkohol da bi umro. Možda bi počinio samoubistvo, ali kod nas Jevreja se to smatra najvećim grehom. Sigurna sam da je pio dok nije preminuo! Mnogo ju je voleo. Nisam mu bila na sahrani zbog toga što nisam htela da ispadnem licemerna. Kako da odem na sahranu čoveku koga sam u životu videla samo dva puta?!” “Nikad neću saznati kako je preminula. Posle mesec dana istrage, francuska policija me je obavestila da je umrla prirodnom smrću. Zašto i na koji način, ne znam ni danas. Šta god da se desilo, ja sam joj majka i ona će uvek biti moja ćerka. Znala sam o njoj onoliko koliko je ona to želela. Ministarstvo kulture je platilo da se njeno telo doveze iz Pariza u Beograd jer nisam imala novca. Otad nosim crninu i nisam je skinula jer žalost ne može da prođe. Ta crnina me štiti od svih nasrtljivaca. Kada je neko u crnini, ljudi su manje grubi prema njemu”.

Izvor: Printskrin, Yo

Malu utehu i skretanje misli sa velike tragedije Eva je našla u liku čuvene Smiljke Miljković, koju je glumila u kultnoj seriji “Srećni ljudi”:

“Siniša Pavić me je pozvao i rado sam prihvatila tu rolu. Zahvaljujući toj ulozi publika me je upoznala i kao slikarku. Sve Smiljkine slike u seriji su zapravo moje! To je bila najveća izložba naivnog slikarstva, pošto je svaku epizodu gledalo po tri miliona ljudi. Jedna od najpoznatijih slika u seriji je ona sa likom Mihajla Ostojića, kog je glumio moj divni kolega Nikola Simić. Tu sliku sam kasnije naslikala još pet ili šest puta za novac”.

Mihailo Miša Janketić umro je 2019. a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Rođen 24. maja 1938, glumu nije ni planirao da upiše, prva ljubav je bila književnost. A onda je tokom studija otišao na radnu akciju. Tu je bio udarnik, dobio je odsustvo da bi potom otišao u internacionalni kamp 21 dan. Tamo se, po sopstvenom svedočenju, zadržao sa jednom prelepom Austrijankom, i kada se vratio u Beograd izgubio je uslov za sledeću godinu.

“Da bih ponovo imao dom i stipendiju morao sam nešto da upišem i najjednostavnije mi je bilo da odem na Pozorišnu akademiju”, rekao je jednom prilikom Janketić.

I od tada su se uloge nizale. Miša je igrao i na filmu i na televiziji i u pozorištu. I jedina je dilema ostala – gde je bio bolji. A iza slavne karijere krije se i potresna priča o njegovom odrastanju. Najteži period u životu mu je bio tokom Drugog svetskog rata kada je izgubio majku koju je ubio njen školski drug.

 “Majka je radila na pošti. I tog dana kad smo ispraćali kolonu partizana i dočekivali kolonu Nemaca, majka je od naših dobila zadatak da ostane. Da i dalje radi na pošti. Iako za Nemce… jer će naši opet doći. Jednoga dana ispratili smo i kolonu Nemaca. Sa druge strane u grad je ušla kolona četnika. Moja majka Milica radila i dalje na pošti. Sada za četnike. Ubrzo su počeli da je pozivaju u komandu. Prepoznao ju je četnički glavar, pop Maca. Nekada su zajedno išli u gimnaziju. Pop Maca je u Pljevljima pronašao još nekoliko partizanskih žena”, ispričao je Janketić jednom prilikom za TV Novosti.

“Jednom kada se spremala da ide na saslušanje, majka mi reče:­ ‘Cile, mene će da ubiju’. Milenu ostavljam tebi u amanet. Ti da je čuvaš i štitiš. Ti si muška glava. Ne daj je nikome, nemoj neko zlo da joj učini. Nije se više vratila moja majka Milica.  Zaludu smo Milena i ja išli u komandu i molili da ne ubiju našu majku. Jedne noći, u Ševarima, ubio ju je pop Maca, s drugim partizanskim ženama. Njih devet“, ispričao je Janketić.

Zemaljska komisija Crne Gore za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača utvrdila je 15. februara 1946. godine na Cetinju da je Milorad Vukojičić, zvani Maca, rodom iz Pljevalja, učestvovao u ubistvu desetoro svojih zemljaka. Dokument o tome, broj 1487, čuva se u Državnom arhivu Crne Gore. Vukojičića je, 2005. godine u maju mesecu, Srpska pravoslavna crkva proglasila svecem, uz još sedmoricu sveštenika.

Zemaljska komisija je utvrdila da je Vukojičić, sa saučesnicima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem “učestvovao u hapšenju i streljanju mirnih građana grada Pljevalja u 1944. godini”. Među Pljevacima govorilo se i da je nadimak “maca” dobio po nejgovom omiljenom alatu kojim je ubijao – macoli.

U svom poslednjem intervjuu, Janketić je rekao kako kad čovek počne život u tragediji, onda u mladosti stekne užasni strah.

“Teško se s tim živi i pozorište je bilo idealno mesto da oporavim duhovnost, da se rasteretim i da se, hajde da malo budemo i patetični, na neki način sakrijem od surovosti života. Tako da sam ja u pozorištu pronašao životni put, ostvarujući svoje uloge i uporedo ostvarujuću svoju porodicu. Zapravo, sa svoje četvoro dece sam uspeo da povratim moju mrtvu familiju. Čak sam im davao i ta imena, jer sam smatrao da su moja deca bila dug prema nestaloj mojoj porodici. I povratio sam je, tako da su moja deca sada i unuci