Author: ollo

Upoznali su se slučajno, a voleli ceo život. Oni su bili i ostali primer prave ljubavi

Po mišljenju mnogih, Milena Dravić i Dragan Nikolić bili su najlepši glumački par stare Jugoslavije.

U vreme kada su se sreli, Milena je već bila velika glumačka zvezda, a Dragan je tek počinjao karijeru. Upoznali su se na snimanju filma Horoskop, a iz druženja se kasnije rodila i ljubav. Nedugo potom, rešili su da otpočnu zajednički život.

Venčali su se 1971. godine, tokom snimanja novogodišnjeg TV filma “Kako su se volele dve budale”, po tekstu Duška Radovića. U pauzi između snimanja, tražili su dodatnih sat vremena, otišli u opštinu Vračar i sklopili brak.

U retkim prilikama, kada su javno pričali jedno o drugome, uvek su isticali da im je bračni drug najveća podrška, ali i najstroži kritičar.„Za brak koji traje četiri decenije može da se nađe više razloga da se on prekine, nego da opstane. Ali, najlakše je nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se da se brak sačuva. Ponekad i mala svađa može osvežiti dan. Ponekad je potrebno i biti ljubomoran, jer je i to jedan od pokazatelja ljubavi”, rekao je jednom prilikom Dragan.Velika ljubav dočekala je i starost. Na njihovom primeru može da se uči. Kako je sama Milena jednom prlikom rekla, njihova ljubav je bila i ostala mnogo više od onoga što je napisano o njima i ostala je uvek ponosna na ono što su imali. A imali su jednu od onih ljubavnih priča zbog kojih ponovo poverujete u pravu ljubav, koja može da traje ceo život, a sve je počelo sasvim slučajno.

Dragana Nikolića decenijama javnost ubraja u najveće šmekere na našim prostorima, uprkos njegovim godinama.

Tumačio je preko 20 pozorišnih uloga u Beogradskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212. Pamtimo ga u sledećim fimovima: “Mlad i zdrav kao ruža”, “Kičma”, “Nacionalna klasa”, “Ko to tamo peva”, “Banović Strahinja”, “Nešto između”, “Balkan ekspres”, “Obećana zemlja”, “Belo odelo”, “Turneja”, “Ni na nebu ni na zemlji”. Jedna od uloga koja ga je proslavila je svakako uloga Prleta iz TV serije “Otpisani”.

Svojim ulogama, skromnošću i ogromnim talentom osvojio je publiku širom regiona.

Iako su nas napustili, njihov lik će nastaviti da živi i bude prisutan među srpskim narodom. NJihova priča će zauvek biti primer prave i velike ljubavi koja traje do poslednjeg daha.

Život najveće jugoslovenske glumice su obeležile dve velike ljubavi i jedna strašna tragedija…

Olivera Marković je rođena 3. maj 1925. godine. Svojim talentom je ostavila veliki trag, a čim se pojavila na glumačkoj sceni, postala je miljenica publike.

Govorila je da je imala lepo detinjstvo i da je za taj period vežu samo lepe uspomene. Bila je nestašna, ali najviše od svega volela je i umela da peva.

Završila je čuvenu Drugu žensku gimnaziju, upisala studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, i apsolvirala. U međuvremenu, prešla je na glumu i FDU, gde je 1952. i diplomirala u klasi profesora Mate Miloševića.

Za dlaku izbegla veliku tragediju

Prvu veliku ljubav svog života, Olivera je kao tinejdžerka upoznala u ratom zahvaćenom Beogradu 1944. kada se na Kolarčevom univerzitetu okupila kreativna omladina sa željom da stvara pozorišne predstave. Jednog dana je na audiciju došao Rade Marković koji je prema sopstevnom svedočenju loše odigrao deo iz Nušićevog Sumnjivog lica, ali bio primljen.

Dok su se te godine sastajali u holu petosobnog stana na Terazijama broj 12, priključio im se i počeo da ih podučava jevrejski reditelj drame i opere, Erih Helc. Planirali su da spreme nekoliko predstava koje će odigrati nakon oslobođenja, ali kako je tada počelo američko bombardovanje Beograda, a Kolarac bio u centru dešavanja, dogovorili su se da probe nastave u vili Pere Radovanovića na Pašinom brdu i zakazali prvi termin narednog dana u 9 sati ujutru.

Tog kobnog dana su stigli na vreme svi osim već zaljubljenog para. Sudbina je odredila da se Rade i Olivera veče pre toga dogovore da se nađu na Južnom bulevaru rano ujutru, a potom zajedno upute na zakazano mesto. Rade je stigao prvi u trenutku kada su se nad Beogradom oglasile sirene i počelo žestoko bombardovanje. Dugo je čekao Oliveru koja se na sreću nije pojavila na tom susretu, a potom je tužan sam krenuo na probu. Stigavši do vile, zatekao je stravičan prizor. Mesto gde je trebalo da počne da se rađa pozorišna umetnost, bilo je sravljeno sa zemljom, a tog dana je poginulo svih 40 umetnika koji su došli na vreme.

Mada se od ovog stravičnog događaja nikada nisu potpuno oporavili, apsolventkinja istorije umetnosti Olivera Đorđević, uskoro je postala gospođa Marković. Udala se za nesuđenog studenta tehnike, Radeta Markovića i njen život je potpuno promeno. 24. avgusta 1946. dobili su sina, Gorana Markovića.

Nakon oslobođenja, preživeo deo ove amaterske družine osnovao je Beogradsko dramsko pozorište, a Rade i Olivera su pedesetih godina prošlog veka ne samo važili za najlepši par teatra na Crvenom krstu, već se o njima govorilo i kao o umetnicima koji su našoj publici doneli jedan potpuno novi scenski izražaj koji je širom otvorio vrata našeg savremenog pozorišnog stvaralaštva.

Beograđani i danas pamte potpuni kolaps u saobraćaju koji je zbog prevelikog interesovanja publike nastajao onih večeri kada su se tih godina na repertoaru davale predstave Tenesi Vilijamsa i Artura Milera koji je neverovatnom lucidnošću i neodoljivim šarmom u glavnim ulogama tumačio ovaj bračni par.

Krah velike ljubavi

Umetnički par Marković kod nas je doživeo slavu o kojoj malo ko može i da sanja, ali kako su bili nepripremljeni za novi talas novinarskog svetskog trenda, čiju su trač rubriku naši novinari oberučke prihvatili, a oni bili u žiži javnosti, legendarni glumački par se tiho, bez očiju javnosti nakon sedamnaest godina braka rastao.

Nasledivši kreativnost i talenat svojih roditelja, njihov sin ne samo da je krenuo umetničkim stopama, već je i postao jedan od naših najboljih filmskih reditelja.

Inspirisan životnom pričom svojih roditelja, Goran Marković je 2008. po sopstvenom scenariju snimio film Turneja za koji je dobio nagradu na festivalu u Montrealu, a o pozorišnom životu u Beogradu između 1939. i 1959. je kao omaž svojim roditeljima osmislio komad Male tajne u kome je glavnu ulogu igrao Predrag Ejdus, a Radeta i Oliveru tumačili Miodrag Radonjić i Andrijana Oliverić.

Drugi brak

Nakon razvoda, glumica koja gotovo da nije imala vremena ni za šta osim posla, veoma brzo se upustila u vezu sa kolegom Dušanom Bulajićem, ne sanjajući da će se ova ljubav pretočiti u novi brak koji će protkan nežnim emocijama trajati više od trideset godina.

Dok je sa Radetom bila večiti partner na sceni i vodila buran javni život, sa Dušanom, koji je takođe bio proslavljeni dramski umetnik, postala je večni partner van nje. Razmišljajući o svom emotivnom životu, Olivera je često u šali znala da kaže da joj se čini da se udala čim se rodila i da se zapravo ne seća perioda svog života u kome nije bila u braku.

Zbog toga što je njeno ime već ozbiljno odzvanjalo našom kulturnom scenom, kao i radi sina Gorana, sklapanjem novog braka Olivera nije ponovo promenila prezime, a kako su svoj privatan život ona i Dušan držali daleko od trač rubrika, veliki deo javnosti ne samo da nije ni znao da je u novom braku, već su je do kraja života mnogi vezivali za barda našeg teatra, Radeta Markovića.

Dušan je bio veliki umetnik, ali nije voleo slavu. Njih dvoje su decenije proveli zajedno kao članovi Narodnog pozorišta u Beogradu, a da nisu postali partneri na sceni.

Svoju intimu su čuvali samo za sebe, ne shvatajući ljudsku znatiželju da proviri kroz ključaonicu nečijeg doma. Zbog ovakvog stava, često je dolazilo do situacija koje su mogle da budu krajnje neprijatne, ali je Dušan svojom harizmom uspevao ne samo da ih lako prevaziđe, već i da o njima priča kao o zanimljivim anegdotama iz svog bračnog života. Jedna od njih je i ona kada im je dok su šetali prišlo dete sa rečima: „Čika Rade, da li biste mi dali autogram”? Duško se osmehnuo i rekao: „Naravno”, a potom ne želevši da detetu sruši iluziju, pomazio ga je po kosi i na malom blokčetu se bez problema potpisao kao Rade Marković.

Kao umetnik koji je jednog trenutka postao slavan glumac, Dušan je u kasnijim godinama odavao utisak da nije previše ambiciozan i da ne voli da se nameće, a zapravo je shvatio kakav teret slava nosi sa sobom i koliko ona nameće odricanje od običnih životnih stvari u kojima je on voleo da uživa. Posvetio se predano pozorištu koje mu je omogućavalo da bude ispunjen u umetničkom izražaju, ali i da živi normalan život van tabloida i gurkanja prolaznika na ulici. Uživao je u razgovoru sa ljudima svih profila koji su podsticali nadahnuće za mnoga nova glumačka ostvarenja.

Bili su potpuno različite prirode, izlazili odvojeno, imali različite poglede na karijeru i uspeh, a opet uprkos svim razlikama, među njima je vladala nesvakidašnja harmonija bračnog života. Olivera je vodila jedan veoma ambiciozan život, Dušan ga je živeo povučeno, ali među njima je do kraja njegovog života postojala iskrena ljubav.

Dušan Bulajić nas je napustio 3. juna. 1995. Olivera Marković se nije više udavala. Na glumačkim daskama je ostala sve do samog kraja svog života koji se 2. jula. 2011. ugasio.

Pamtićemo je po mnogobrojnim pozorišnim ostvarenjima, nagradama i ulogama koje su preko TV ekrana uveseljavale naš dom, ali i kao glumicu koja je uspela da od umetnosti stvori život, a od svog života umetnost koja će dahom njenog nezaustavljivog sna, trajati večno.

Tog 1. oktobra iste godine održan je program posvećen Oliveri Marković u Narodnom pozorištu u Beogradu, a na njegovom kraju, glumičin sin, reditelj i dramski pisac Goran Marković, predao je kustosu Muzeja Narodnog pozorišta nekoliko ličnih stvari koje su pripadale njegovoj majci.

Među stvarima su bile naizgled obični predmeti – kutija za nakit, vizit-karta, veštačke trepavice… ipak, jedna je naročito privukla pažnju – umrlica Žanke Stokić.

Oliverina kutija

Goran Marković je tom prilikom otkrio da je Olivera umrlicu “skinula sa jednog drveta” neposredno nakon sahrane starije koleginice 1947. godine. Reč je bila očigledno o parčetu papira koji joj je mnogo značio jer je umrlicu čuvala više od šest decenija.

Sigurno je da se mlada Olivera, tek udata za kolegu Radeta Markovića, divila velikoj Žanki, zvezdi narodnog pozorišta i prvoj “Gospođi ministarki”. Godinama kasnije, i Olivera Marković će se okušati u istoj ulozi.

Verovatno je da je Oliveru bolela i nepravda učinjena prema starijoj koleginici. Žanka je, pod optužbama da je sarađivala sa okupatorima, izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, a kazna je bila i društvenokoristan rad.

Ljubiša Samardžić poznat još po nadimku Smoki je bio srpski glumac. Rođen je u Skoplju, 19. novembra 1936. godine, a umro je u Beogradu, 8. septembra 2017.

Rođen je u Skoplju u rudarskoj porodici koja je radila u rudniku uglja – Jelašnica kod Niške Banje. Njegov otac Dragan umire rano, kad je Ljubiša imao samo 9 godina, a majka ostaje sa troje dece. Bilo je to vreme nemačke okupacije, pa zatim i oslobođenja, vreme neimaštine i siromaštva u kojima Ljubiša odrasta na jugu Srbije.

Još u srednjoškolskim danima, Ljubiša je pomagao majci radeći različite poslove. Tokom školskih raspusta radio je kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio je portir u hotelu Srbija, radio je kod svoje majke u poslastičarnici, gde je bio glavni radnik – donosio je led i pravio sladoled.. Međutim, sve to, bilo je nedovoljno govorio je Ljubiša.Sa Milenom Dravić je glumio u preko 25 filmova, glumili su bračni par, ali se ni u jednoj sceni, nikad nisu poljubili.

Druženje sa prijateljima, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, kako je zvao plažu na Nišavi, proredilo se. Ljubiša je svako jutro sakupljao prazne vreće kako bi otišao u „Albatnicu“, kilometar i po udaljenu od

Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario ih je na leđa i nosio umotane vreće leda na tramvaj. Tu su nastajale nezgode. Led bi se topio u tramvaju, zbog velike temperature i stvarale bi se lokve prljavštine. Putnici bi protestovali, šoferi stajali te bi ga uglavnom isterivali. U nekim slučajevima bi uspeo da se sakrije kako bi švercovao led, ali ga je znala uhvatiti kontrola s kojom bi morao da vodi žustre rasprave, pa kad-kad Ljubiša bi morao i da nekoga izudara.

Ljubiša nije voleo da se tuče ali ga je pratio glas razbojnika. Još jedan u nizu njegovih nezgodnih poslova bio je obezbeđenje igranki. Kako je trenirao boks, u bokserskoj školi Brace Lozanovića, u polu-teškoj kategoriji bio je poznat i po jakom udarcu. Dobijao je nezahvalnu ulogu obezbeđenja, ulogu „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu svađalicama. Ponekad je morao i da izudara nekoga pričao je Samardžić.

„Posle takvih incidenata uvek mi je bilo teško, bilo mi je krivo što sam bio u takvoj situaciji, da tako nešto i uradim, ali morao sam jer je to bio moj izvor prihoda da se zaradi pokoji dinar“, govorio je on.

Takvo stanje Ljubiša je analizirao i shvatao kao bunt, kao njegovo impulsivno reagovanje koje je bilo posledica situacije u kojem se nalazio on i njegova porodica. To nije bio bunt protiv ljudi, nego protiv sistema u kojem je svojim rođenjem i sticajem nesrećnih okolnosti bio osuđen da živi. Posle završene gimnazije, odlučio je da upiše pravo. Ubrzo okreće novi list i upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Bojana Stupice. Stupica odmah primećuje njegov talent, te na njegovo insistiranje Samardžić dobija stipendiju Ateljea 212. Kao student Ljubiša Samardžić glumio je u nekoliko pozorišnih predstava u jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim niko nije ni slutio da će to biti sve u njegovom pozorišnom životu, životu na daskama.

Krivci za to bili su filmovi. Ljubiša je dobio ponudu za glumu u filmu „Prekobrojna“ na početku karijere, a sa stipendijom Ateljea 212 pozorište mu je bilo na raspolaganju. Međutim, Bojan Stupica je insistirao da Ljubiša mora da se odluči šta će raditi, jer nije mogao da radi na obe strane. Bio je to rizik ali i filmska avantura u koju je ušao Ljubiša. To je bilo vreme kasnih pedesetih godina kada su svi bili opčinjeni sa filmom i bioskopom, od publike, glumaca do reditelja, jer televizija još nije ušla u kuće Jugoslovena.

Svoju prvu ulogu u filmu Samardžić dobija u 25-oj godini. Igrao je u filmu “Igre na Skelama” (1961.) reditelja Srećka Viganda (Weyganda). Pažnju kritike privukao je sledećom ulogom šarmantnog trapavka, nespretnjaka u filmu „Prekobrojna“ (1962.), Branka Bauera. Nakon samo tri filma dobio je glavnu ulogu i nadimak Smoki u filmu „Peščani grad“(1963.). Za svaku ulogu pripremao se ozbiljno, kao da mu je prva u životu, pričali su njegove kolege. U filmu (1966.) „Orlovi rano lete“ redatelja Soje Jovanovića, glumi čuveni lik Nikole Bursaća. Iste te godine glumio je i u filmovima „Štićenik“ Valdana Sjepejčića, „San“ Đurše Đorđević. 1967. igra u filmu „Nož“ redatelja Žike Mitrovića i filmu „Jutro“ Periše Đorđevića . U partizanskim filmovima stiče slavu, a posebno se istakao u filmovima Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“ i „Kozara“. Kada je krenula da se snima „Bitka na Neretvi“ 1968. bio je to najveći evropski film u produkcijskom smislu. Na snimanju partizanskog filmskog spektakla prisustvovalo je više od 3000 statista – pripadnika JNA, a snimljen je u produkciji hrvatskih, makedonskih, bosanskohercegovačkih, slovenskih, talijanskih, nemačkih i srbijanskih producenata.

Zanimljivosti za ovaj film jeste da je čuveni slikar Pablo Pikaso radio plakat. Plakat je štampan u malom broju otisaka i potpisan na poleđini od velikog španskog slikara. Međutim, uz film „Bitka na Neretvi“, Ljubiša Samardžić će ostati u sećanju domaćoj i svetskoj sceni po ulozi ilegalca Zisa u filmu reditelja Hajrudina – Šibe Krvavca, Valter brani Sarajevo iz 1973. godine. U istoimenom filmu, nastala je kultna scena sa tri mlada muškarca (Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i Slobodan Dimitrijević) koja stoje na brdu iznad Sarajeva. Živojinović kreće nizbrdo.

Samardžić mu kaže: “Pilote, duguješ mi nešto, dao si mi reč.”

Živojinović odgovara: “I održao sam je.” Samardžić ne posustaje: “Ne zezaj me, hoću još danas da vidim Valtera.” Slobodan Dimitrijević koji do tada ne progovara, javi se i kaže: “Onda gledaj, lafčino, vidiš ga” i bradom pokaže prema Živojinoviću, prema Sarajevu. Samardžiću se lice širi u onaj iskreni osmeh što je bio njegov zaštitni znak, pre svega, zatim sva trojica kreću prema gradu. Tako izgleda jedna od najpoznatijih i najpopularnijih scena jugoslovenske kinematografije uopšte.

Ljubiša Samardžić je u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i veće sporedne uloge. Jedne od najznačajnijih kultnih uloga na malim TV ekranima ostvario je u TV serijama kao što su: Kuda idu divlje svinje; Policajac sa petlovog brda i Vruć vetar.

Milena i Ljubiša- Filmski par više od 25 godina

Milena Dravić i Ljubiša Samardžić su bili jedan od najpopularnijih i najpriznatijih filmskih parova bivše Jugoslavije. Prvi njihov zajednički film bio je „Prekobrojna“ redatelja Branka Bauer. To je bio film koji ih je oboje izbacio u orbitu, te dao im lični pečat. U filmu slovenačkog redatelja Bostjana Hladnika „Peščani zamak“ igra ulogu koja mu donosi doživotni nadimak „Smoki“. Igrao je ulogu jednog od dvojice drugara na letovanju koji susreću devojku (Milenu Dravić) koja, samo u bikiniju, im se žali da su je opljačkali i odneli njenu odeću.

Odigrali su više od 25 uloga u kojima su glumili muža i ženu, što je jugoslovenski, evropski, čak i svetski rekord. Od kako su prvi put zajedno igrali u filmu “Prekobrojna” nisu se više razdvajali. Ruka reditelja i scenariste ih je uzastopno spajala. Zanimljivo je da tokom 20 godina snimanja u više od 25 filmova, kao par, nisu se ni jednom poljubili. Svi su bili svesni da gluma Milene i Ljubiše, kao neposrednog para, ne može da bude promašaj. Glumili su u kultnim ostvarenjima kao što su „Nije lako sa muškarcima“, „Razvod na određeno vreme“, „Predstava Hamleta u selu Mrduša donja“, „Bitka na Neretvi“, „Sutjeska“, „Policajac sa Petlovog brda“ i druge.

Ljubiša je, u međuvremenu, igrao i sa mnoštvom partnerki od Olge Vujadinović, Vere Čukić, Stanislave Pešić, Špele Rozin, Silve Košćin, Nede Arnerić, Svetlane Bojković, Ljiljane Šljapić do Sanje Vejnović i dr. Igrao je sa snažnim, lepim glumicama ali Milena je ostala neprevaziđena partnerka koja se voli, za koju se žrtvuje ako treba. Jednom prilikom Samardžić je rekao o svojim kolegama:

“Svako ko u sebi nosi spremnost na saradnju, na učenje i slušanje, na žrtvu pre svega, bio je za mene dragocen. Gluma je nadopunjavanje, nadigravanje, dodavanje, pomeranje svojih i tuđih mogućnosti, pomoć u nevolji. Bio sam, priznajem, srećne ruke da u svojoj dugoj karijeri i ja obilato delim, ali i dobijam tu pomoć, jer glumac, posebno dok je mlad, nije sposoban da otkrije sve svoje mogućnosti. Zato mu partner ili partnerka, pomažu da spozna samoga sebe. Meni je to, pre svih, pomogla Milena Dravić”.

“O Mileni se osećam nekako kompetentan da govorim, jer je i ona, kao i ja, pred očima javnosti izdržala, opet kao i ja, sva iskušenja i provere” govorio je iskreno i kroz osmeh Ljubiša Samardžić. Dvoje kolega, kao glumački par zajedno su u životu stasavali, te se menjali i sazrevali iz filma u film, prvo kao momak i devojka, brat i sestra, muž i žena, roditelji, a kad je Samardžić u zrelosti glumačke karijere postao producent i reditelj, Milena je igrala majke i bake njegovih glavnih uloga. Njihovo profesionalno partnerstvo preraslo je i u životno prijateljstvo, a na velikom ekranu imali su hemiju koju će teško itko moći dostići na ovim prostorima a i šire.

Porodica

Suprugu Miru je upoznao na Bledu u Sloveniji gde je služio vojsku. Ona je tu došla na letovanje, i imala je 17 godina, a on 26. Dugo ju je osvajao, dok nije uspeo. Venčali su se 03. jula 1966. godine, nakon čega dobijaju sina Dragana i ćerku Jovanu. U vreme snimanja „Nebeske udice“ porodica Samardžić doživela je tragediju. Dragan se razboleo od leukemije, nakon čega je ubrzo i preminuo u 34. godini života. Ljubiši je život stao na trenutak, međutim uz pomoć svoje žene Mirjane (Mire) Samardžić uspeva da se podigne i krene dalje. Da nije bilo Mire ne bih izdržao priznao je u više navrata veliki glumac.

“Odlazak sina mislio sam da neću moći izdržati i da će uskoro doći kraj, ali me je Mira naterala da radim, govoreći mu da ću tu naći smisao opstanka.”

Sinova bolest bila je pravi razlog Ljubišinog opredelenja za režiju. To nije bilo iz ljubavi, nego iz nužde, da se preživi govorila je Mirjana (Mira) Samardžić. Imali smo dugove koje smo morali vraćati, ja sam išla sa sinom po bolnicama, dok je Ljubiša po prvi put u životu režirao da bi vraćao dugove. Slavni glumac, Ljubiša Samardžić, umro je 8. Septembra 2017. godine u Beograd, u 81. godini života, od duge i teške bolesti.

Naš poznati pevač otkrio je detalje iz privatnog života koji su mnoge rasužili

Popularni pevač Dado Polumenta retko kada o svom privatnom životu govori u javnosti. Ipak, nedavno je otvorio dušu i kroz suze ispričao priču koji znaju samo njemu bliski ljudi.

Emotivna ispovest o rođenoj sestri i njenoj bolesti zaprepastila je Srbiju. Pevač nije mogao da zaustavi suze dok je objašnjavao kakav je bio sled okolnosti koje su dovele do toga da njegova sestra postane potpuno zavisna od roditelja i njega, piše Glossy.

Pevač je otkrio kako se divi svojim roditeljima i kako je ponosan što ni jednog trenutka nisu posustali.

Pevač je objasnio da je njegovoj sestri kada je imala samo tri meseca data pogrešna injekcija zbog čega joj je paralizovano šezdeset posto mozga, Dado je, kaže, naučio mnogo toga.

– Dajana je sestra moja koja je rođena kao i svaka druga beba, kao normalno dete. Sa tri meseca je imala unutrašnju temperaturu 42 kada su joj doktori dali pogrešnu injekciju i paralizovali su joj šezdeset posto mozgda. Od tog momenta su počeli godinama da otkazuju funkcije i mišići – rekao je Dado koji nije mogao da sakrije suze.

– Zadnjih, pa eto da kažem, trideset godina je ona u kolicima. Ne postoje reči kojima bih mogao da opišem tu bol i patnju, ne moju koliko od mojih roditelja i kroz šta je ona prošla. Jako je teško stvarno pričati o ovim stvarima i nikada nisam imao priliku da pričam o tome – kroz jecaje je rekao Dado i dodao:- Ali, mogu reći samo da sam od nje mnogo naučio o životu o ljudima o toj čistoći, definitivno.

– Hvala dragom Bogu na takvim roditeljima, definitivno to kolika je težina sa druge strane je velika blagodat data od Boga da bi znali da cenimo zaista svaki korak, svaki gutljaj vode koji čovek može da uzme sam, da nisi zavistan ni od koga – rekao je iskreno Dado Polumenta.

Dado se osvrnuo i na svoje roditelji i sa svima podelio šta zaista misli o njima.

– Mnogo su nam pomogli u životu generalno, kada to kažem mislim na nas, na njihovu decu, ali i na suprugu moju, moju decu. U životu imati takve ljude kao primer zaista je velika blagodat, kako moje tako i od supruge roditelje, to je opet eto kažem, verujem u dobro i uvek mi se dobro i vrati, tako i živim, tako sam i vaspitan – rekao je.

On je takođe priznao da je to jedan veliki hendikep za čitavu porodicu, kada je neko bolestan, onda su svima ograničena kretanja, ne planira se ništa kao kad to nije slučaj. Nema jednostavnog letovanja ni zimovanja jer je cela porodica vezana za neke određene lokacije.

– Oni guraju i nose i svaka im čast. Moj otac ima 69, sada će 70 godina, on je kada ga vidite kao da ima 40. Neverovatno kakvu snagu i energiju nosi i on i moja majka. Majku ću uvek pamtiti po osmehu, a oca po toj nekoj jačini – iskreno je kroz suze ispričao Dado i nastavio:

– Ta borba je meni fascinantna, kada znate da nekome ne možete da pomognete, kada znate da će tako da živi, jer Dajana je zavisna od njih bukvalo za svaki momenat svog života.

Pevač je otkrio i da nema klinike gde je nisu vodili. Lekari se čude kako izdržavaju, kako se ona bori. Za njega na svetu nema većih ljudi, nema većih boraca, oni su mu sve.

Pevačica Ljupka Stević novim snimkom bahaćenja šokirala je javnost.

Pevačica je snimila Instagram stori na kojem je prikazala koliko je brzo vozila na autoputu. Naime, ona je u jednom momentu vozila preko 200km/h.

Obzirom na prekršaj koji je pevačica napravila, pevačici pored novčane kazne preti, i velika šansa da joj se oduzme dozvola na određen vremenski period.

Kazne za prekoračenje prosečne brzine:

– od 181 km/h do 200 km/h – sledi novčana kazna od 20.000 do 40.000 dinara, 6 kaznena poena i primena mere zabrane upravljanja vozilom u trajanju od 3 meseca.

– od 201 km/h do 220 km/h – sledi novčana kazna od 100.000 do 120.000 dinara, 14 kaznenih poena i primena mere zabrane upravljanja vozilom u trajanju od 8 meseci.

00:35

Ljupka divlja po auto putu

Kurir.rs/Pink.rs

Dalila Dragojević, bivša rijaliti učesnica, često je aktivna na društvenim mrežama a posebno na svom Tiktok profilu na kojem redovno igra takozvane mečeve sa drugim korisnicima, a pobednik je onaj koji zaradi više poklona u vidu koinsa.

Na Tiktok nalogu osvanuo je snimak u kom izvesni Ero tvrdi da je Dalila preko Tiktok platforme zaradila 4.4000 evra, putem lajv prenosa.

– Dalila, pa uzela si za 4 dana 4.400 evra probaj odspavati malo, sedam sati ujutru, ti lajv upalila, valjda da se družiš malo za giftove. Idi u “Zadrugu” ne prikazuj nam se na sabahu. Alo 7 sati ujutro, alo – napisao je Ero u neverici.

Podsetimo, Dalila je postala poznata javnosti po rijaliti učešću u raznim formatima, a do nedavno je bila u braku sa Dejanom Dragojevićem, sa kojim je do kraha braka došlo zbog javne prevare koju je načinila sa Filipom Carem. Iako su se razveli, Dalila je zadržala Dejanovo prezime.

Kurir.rs/S.B.

Pripadnici saobraćajne policije u Beogradu isključili su iz saobraćaja trojicu vozača automobila koji su upravljali vozilima pod dejstvom psihoaktivnih supstanci.

Policija je u noći između subote i nedelje, oko tri sata posle ponoći, u Senjskoj ulici zaustavila automobil marke „reno“ kojim je upravljao dvadesetogodišnjak.

Droga testom utvrđeno je da je pozitivan na kokain i kanabis.

Tri sata ranije, iz saobraćaja je isključen i četrdesetdvogodišnjak koji je na Trgu Nikole Pašića upravljao „fijatom“ pod dejstvom kanabisa.

Istog dana, oko 21.15 časova, saobraćajna policija je u Ulici zemunski put zaustavila automobil marke „mercedes“ kojim je, kako je utvrđeno droga testom, pod dejstvom kanabisa upravljao dvadesetšestogodišnji muškarac.

Vozači su zadržani u službenim prostorijama policije i protiv njih će biti podnete odgovarajuće prekršajne prijave.

Kurir.rs

Na Ibarskoj magistrali u selu Mojsinje u stravičnom udesu teško je povređena tročlana porodica iz Ratine kod Kraljeva, otac (61), majka (50) i ćerka (22) kojoj se lekari i dalje bore za život.

Do udesa je došlo kada su se sudarili automobil koji se kretao iz pravca Čačka ka Mrčajevcima i autobus iz suprotnog smera. Kako nezvanično saznajemo, autobus prevoznika „Gaga turs“ na relaciji Niš-Prijepolje preticao je drugi autobus, kada mu je u susret naišao auto marke „fijat“ kraljevačkih tablica. Automobil se direktno zakucao u autobus koji mu se našao u traci.

Zbog ozbiljnosti zadobijenih povreda porodica iz Ratine je odmah smeštena u jedinicu intenzivne nege. – Ženska osoba starosti 22 godine primljena je u teškom opštem stanju sa povredom glave i grudnog koša. Jutros je transportovana na odeljenje neurohirurgije Kliničkog centra Srbije. Muškarac starosti 61 godinu je teškom opštem stanju sa povredom grudnog koša i prelomom ekstremiteta, a žena od 50 godina je stabilnih vitalnih parametara sa povredom grudnog koša i potkolenice – rekla je dr Marija Stranjanac PR čačanske bolnice.

Na deonici Ibarske magistrale koja prolazi kroz Mojsinje ovo je još jedna u nizu saobraćajki koja ledi krv u žilama. Fijat u kome su se nalazili povređeni je potpuno smrskan i neprepoznatljiv. Udesi se događaju gotovo svakodnevno, uprkos policiji koja s poseb nom pažnjom kontroliše vozače na ovom delu puta.

– Za svega par godina na deonici kroz Mojsinje poginulo je najmanje 30-ak ljudi, a povređenih je daleko više. Partole policije ovaj deo puta u dnevnoj varijanti kontrolišu svakodnevno, često i sa dve prisutne patrole, ali sve je to uzalud kada ljudi voze sumanuto – priča Marko Đoković, meštanin Mojsinja, čija je porodica svojevremeno takođe bila zavijena u crno zbog slične pogibije.1 / 2 FOTO: KURIR/D.Č.

– Moj rođeni brat, tada dvanaestogodišnjak, je 1992 kao pešak stradao u centru Mojsinja. Vozač je tada vozio 120 na sat. Već godinama postoje inicijative meštana da se na neki način saobraćaj uspori, međutim bezuspešno. Predlagali smo razne usporivače, ali se na tome stalo. Recimo, na putu ka Užicu postavljene su kamere koje namerno svetle da bi upozorile vozače da su pod nadzorom – priča meštanim Mojsinja.

“Mojsinje” koje godinama važi za crnu tačku na magistralnom putu Pteljina – Kraljevo odnelo je za kratko vreme živote više desetina ljudi, među kojima su mladi, a stradale su i čitave porodice. Najčešći uzrok nezgoda je brebrza vožnja i preticanje na nedozvoljenim mestima.

Kurir.rs/D.Čeković

Saška Veselinov Đoković je prema pisanju medija, u toku današnjeg dana napustila bolnicu u kojoj je bila zbog porođaja.

Ona je na svet donela dečaka, kom su njen partner Đorđe Đoković i ona dali ime Aleksandar, a cela porodica ushićena je zbog dolaska naslednika na svet.

Porodica je sad na okupu u njihovom porodičnom domu u srpskoj prestonici, dok se Saška i Đorđe raduju svemu što sledi sa malim Aleksandrom.

U domu im je prava idila, sa mnogo smeha i uz pomoć najbližih, a Saška se posle porođaja, odlično oseća.

Inače, Đorđe, brat slavnog tenisera Novaka Đokovića, na proslavi povodom rođenja sina održao je emotivan govor, prilikom kog je pustio koju suzu, te priznao da je prisustvao porođaju svoje supruge.

– Želim svima da se zahvalim što ste došli, i da pošaljemo veliki pozdrav i zahvalnost Saški i svemu što je prošla. Ja sam danas prisustvao porođaju i video sam svašta nešto, i stvarno je neverovatan osećaj biti prisutan, to je nešto što bih preporučio svakome i mnogo je lepo kada dobijete dete u svoje naručje – rasplakao se Đorđe dok je ovo govorio, pa nastavio:

– Najponosniji sam na svetu što sam imao tu priliku da vidim i da osetim i da budem sa njom u tom trenutku, to je stvarno veličanstven momenat i mi muškarci treba da budemo zahvalni našim ženama na svemu što rade i što čine za nas.

Kurir.rs/Blic

Sukobi u saobraćaju su odavno postali svakodnevnica u Beogradu, ali brine to što su i tuče nasred ulice sve češće.

Na Instagram profilu “Moj Beograd rezerva” pojavio se snimak tuče dvojice muškaraca.

Do sukoba je došlo u subotu uveče kod Mostarske petlje, navodi se u objavi.

Razlog okršaja nije poznat, ali po svemu sudeći treba ga tražiti u nesporazumu u saobraćaju.

00:09

Tuča dvojice muškaraca kod Mostarske petlje

Ipak, ostaje misterija šta je nateralo dvojicu muškaraca “u godinama” da se potuku i to naočigled jedne žene, koja je nemoćna da zaustavi sukob.

Obračunu su svedočili i brojni slučajni prolaznici…

(Kurir.rs)