Author: ollo

Za sada se ne zna motiv napada.

Jedan radnik albanskog kanala “Top čenel” ubijen je noćas, nakon što su nepoznati napadači pokušali da upadnu u zgradu ove televizije u Tirani.

Nedugo nakon napada, koji se dogodio sat posle ponoći, na obližnjem autoputu je pronađeno zapaljeno vozilo marke “rendž rover”, za koji se sumnja da su izvršioci koristili za napad na televizijske kancelarije, preneo je “Albenijen post”.

Pretpostavlja se da se u zapaljenom vozilu nalazi i “kalašnjikov” koji je korišćen u napadu.

Ubijeni je radnik star 60 godina, koji je preminuo na putu do bolnice, pošto je pogođen u telo.

Za sada se ne zna motiv napada, koji se dogodio na glavnom ulazu u “Top čenel”.

U Tirani je celu noć bila potera za napadačima, a policija je postavila kontrolne punktove širom grada.

Sofija Una Manić iako je pobedila u igrici nije uspela da ostane u igri za 50.000 evra, kolika je glavna nagrada.

– Nakon dupliranja glasova, Zola je na 93 odsto, Sofija Una je na sedam odsto- rekao je Đedović, nakon čega su se zadrugari pozdravili sa njom.

Sofija Una Manić pošto je ispala iz Zadruzge pala je u zagrljaj majci Mileni.

– Hvala ti na predivnim rečima. Znajući mene, rekli su mi da neću ni dva dana, evo sedam meseci! Prezadovoljna sam što se toga tiče, ali stvarno sebi zameram što se nisam javljala za reč. To sam ja, takva je atmosfera, neke stvari su mi previše – rekla je Sofija.

kurir.rs

SASTOJCI:

• BISKVIT S MAKOM ( KOLIČINA ZA 2 BISKVITA):
• 6 bjelanjaka
• 6 žlica šećera
• 100 g mljevenog maka
• 2 pune žlice brašna
• 2 žlice ruma
• 2 žličice praška za pecivo
• BIJELI BISKVIT:
• 3 bjelanjka
• 3 žlice šećera
• 40 g brašna
• 2 žlice ulja
• 1 žlica ruma
• 1 žličica praška za pecivo
• KREMA:
• 700 ml mlijeka
• 200 g bijele čokolade
• 50 g šećera
• 9 žumanjaka
• 2 pudinga od vanilije
• 250 ml vrhnja za šlag
• DEKORACIJA:
• posipati mljeveni mak

PRIPREMA KREME

1. Prvo pripremite kremu da se ohladi.

2. U lonac dodajte žumanjke i šećer, izmiksajte.

3. Dodajte puding od vanilije i ulijte malo mlijeka, nastavite miksati.

4. Ulijte preostalo mlijeko.

5. Sve zajedno stavite kuhati.

6. Skuhanu kremu sklonite sa strane i dodajte bijelu čokoladu.

7. Sve zajedno miksajte dok se čokolada ne istopi.

8. Kremu prebacite u veću zdjelu, pokrijte prozirnom folijom i ostavite da se ohladi.

9. Uklonite foliju kremi koja se ohladila, te ju izmiksajte.

10. Posebno miksajte vrhnje za šlag.11. Dobiveni šlag sjedinite sa kremom.

PRIPREMA BISKVITA S MAKOM

1. U jednu punu žlicu brašna dodajte jednu žličicu praška za pecivo.

2. U posebnu zdjelu dodajte 3 bjelanjka, miksajte dok se malo ne učvrsti.

3. Postepeno dodajte 3 žlice šećera.

4. Miksajte dok bjelanjci ne postanu čvrsti.

5. Ulijte jednu žlicu ruma, još malo miksajte.

6. Dodajte pripremljeno brašno i 50 g mljevenog maka, sve pomješajte pjenjačom.

7. Smjesu rasporedite na masni papir u kalupu dimenzija 20 x 30 cm.

8. Stavite peći u zagrijanu pećnicu na 180 stupnjeva oko 15 minuta.

9. Pećeni biskvit ostavite da se ohladi.

10. Ponovite postupak sa još jednim biskvitom od maka.

PRIPREMA BIJELOG BISKVITA

1. U brašno dodajte prašak za pecivo.

2. U zdjelu dodajte bjelanjke, miksajte dok se malo ne učvrste.

3. Postepeno dodajte šećer.

4. Kad bjelanjci postanu čvrsti dodajte ulje i rum, sastojke sjedinite.

5. Dodajte pripremljeno brašno i sve pomiješajte pjenjačom.

6. Smjesu rasporedite u istom kalupu gdje ste pekli biskvite sa makom.

7. Pecite na 180 stupnjeva oko 15 min.

8. Ostavite da se ohladi.

KOLAČ SA VANILIJOM I MAKOM SLAGANJE

1. Na biskvit s makom rasporedite trećinu kreme.

2. Postavite bijeli biskvit.

3. Rasporedite pola preostale kreme.

4. Postavite biskvit s makom.

5. Rasporedite ostatak kreme.

6. Za dekoraciju posipajte mak po površini.

7. Gotov kolač stavite u frižider da se stegne.

SASTOJCI:

• BISKVIT ZA MEDENJAKE:
• 3 jaja
• 70 g meda
• 70 g šećera
• 60 ml ulja
• 40 ml vode
• 120 g brašna
• 2 žličice praška za pecivo
• 20 g kakao praha
• 1/2 žličice cimeta
• 1/2 žličice đumbira
• na vrh žličice mljeveni ili naribani muškatni oraščić
• na vrh žličice mljevenih klinčića
• na vrh žličice mljeveni piment
• PRELJEV:
• 500 g šumskog voća
• 60 g šećera
• 2 kom vanilin šećera
• 60 g gustina
• 300 ml vode
• GRIZ KREMA:
• 500 ml mlijeka
• 100 g griza
• 50 g šećera
• 150 g bijele čokolade
• PREMAZ:
• 3 žlice bijeli kokosov namaz
• DEKORACIJA:
• 500 ml vrhnja za šlag
• 200 g tamne čokolade
• 200 g mliječne čokolade
• za posipatiMini Crispy Mix
• po želji staviti zvjezdice od bijele čokolade

BISKVIT ZA MEDENJAKE PRIPREMA

1. Jaja i šećer izradite pjenasto.

2. Dodajte tekući med, ulje i vodu, sastojke kratko miksajte.

3. Posebno pomiješajte brašno, prašak za pecivo, kakao prah, cimet, đumbir, muškatni oraščić, klinčiće i piment.

Vjerujem da vas je ovaj kolač odmah namamio na prvi pogled. Ovo je zaista pravi užitak od naranče kako i sam naziv kaže.

SASTOJCI:

• BISKVIT:
• 4 jaja
• 4 žlice šećera
• 3 žlice brašna
• 2 žlice kakao praha
• 1/2 praška za pecivo
• prstohvat soli
• KREMA:
• 1 l mlijeka
• 150 g šećera
• 3 pudinga od vanilije
• 200 g čokolada s narančom
• 200 g vrhnja za šlag
• 200 g krem sira
• GANACHE GLAZURA OD NARANČE:
• 200 g čokolada s narančom
• 70 ml vrhnja za šlag

BISKVIT PRIPREMA

1. Brašno pomiješajte sa praškom za pecivo i kakaom.

2. U posebnu zdjelu dodajte bjelanjke i prstohvat soli, miksajte da dobijete čvrsti snijeg.

3. Žumanjke i šećer izradite pjenasto.

4. Dodajte pripremljeno brašno, te sjedinite.

5. Potom dodajte bjelanjke i sjedinite pjenjačom.

6. Smjesu rasporedite na masni papir u kalupu dimenzija 22 x 33 cm.7. Stavite peći u zagrijanu pećnicu na 180 stupnjeva oko 20 – 25 minuta.

8. Biskvit ostavite da se ohladi.

KREMA PRIPREMA

1. U zdjelu dodajte puding od vanilije, šećer i 200 ml mlijeka, te pomiješajte.

2. Ostatak mlijeka ulijte u lonac i stavite kuhati.

3. Kada mlijeko zakipi, sklonite ga sa strane i umiješajte pripremljene sastojke.

4. Sve zajedno vratite kuhati.

5. Odmah u vruće dodajte čokoladu s narančom i miješajte da se istopi. Čokoladu možete pronaći na stranici

6. Kremu prebacite u zdjelu, pokrijte prozirnom folijom i ostavite da se ohladi.

7. Ohlađenu kremu izmiksajte.

8. Posebno miksajte vrhnje za šlag i krem sir da se učvrsti.

9. Dodajte kremi i sve sjedinite.10. Kremu rasporedite preko biskvita.

11. Kolač stavite u frižider da se krema stegne.

GANACHE GLAZURA S NARANČOM PRIPREMA

1. Preko BAM čokolade s narančom prelijte vrhnje za šlag.

2. Istopite u mikrovalnoj ili na pari.

3. Ostavite da se ohladi.

4. Ganache glazuru prelijte po površini kolača.

5. Stavite u frižider da se stegne.

6. Kolač možete dekorirati po želji.

Marina Tucaković je preminula u septembru predprošle godine, a nekoliko puta je navodila da je uzrok njene bolesti svakako bio preran odlazak njenog prvog sina Miše – Miloša Radulovića.

Miloša je Marina pronašla mrtvog u porodičnoj kući u centru Beograda, a sahranjen je tri dana kasnije na Novom groblju.

Sin Marine i Aleksandra Fute Radulovića preminuo je iznenada, a o svom najbolnijem danu u životu Marina je samo jednom govorila.

“Ušla sam u njegovu sobu i zatekla sam to što sam zatekla. Tada je Miloš imao 24 godine. Prvog decembra je to bilo. Uvek sam imala strah da će nešto da mu se dogodi. Ode vam dete na eksurziju pa se bojite kako će da stigne. Uvek imate strah za osobe koje volite,” rekla je Marina svojevremeno, preneo je Blic.

” Interesantno, ja tu noć… On je bio toliko veseo, toliko smo se smejali, nisam zaista mogla da imam loš predosećaj. Koliko sam imala ranije iz strahova… I eto baš se dogodilo to čemu se tad sigurno nisam nadala. Nisam to očekivala. Taj dan je trebalo da idem u žiri u jednu emisiju. To je bio trenutak ludila i trezvenosti,” – dodala je Marina tada.

Kada je Marina pronašla svog sina, već je imao modre prste. Dan ranije, ništa nije nalsutilo na tragediju, a kada je tog jutra hitna pomoć stigla, ustanovila je smrt.

– Miloš se jednostavno nije probudio. U podne je bio zdrav i prav, sve je bilo normalno. Ustao je da popije vode, i rekao mi da ga probudim posle četiri kako bi stigao da ode kod frizera i spremi se uveče za diskoteku. Međutim, kada sam ušla u sobu da ga probudim, zatekla sam ga nepomičnog. Prsti su mu već bili modri. Ne znam šta se dogodilo… Ne znam da li ima nešto gore nego kada zateknete svoje dete kako nepomično leži u krevetu – rekla je Marina.

U jednom od svojih razgovora sa novinarima, Marina je istakla da nikada nije želela da vidi rezultate sa obdukcije, jer joj to nije bitno.

– Nisam želela da vidim rezultate obdukcije. Šta mi to znači? Da li je to bilo srce, da li je nešto uzeo… Kakve to veze ima. To mi nije bitno. Ja sam sa tom decom bila 24 sata. Imali su sve, vodila sam računa, ali eto, društvo ih je povuklo… Ako je neko bio uz tu decu, posebno uz Miloša u tim situacijama, onda sam to bila ja. Ja posle njegove smrti nisam radila nekoliko meseci. Imala sam podršku, muzika mi je bila u krvi i ja sam to morala… – izjavila je Tucakovićev tada.

Marina je novinarima priznala da je samo jednu pesmu posvetila preminulom sinu Milošu, “Mišo moj” koju je otpevala Ana Nikolić.

Pevačica Ana Bekuta imala je samo 17 godina kada je sina Igora dala na usvajanje.

Iza osmeha folk dive Ane Bekute krije se teška životna priča. Ana je sina Igora rodila sa 17 godina, a on joj je bio oduzet kao beba.

Naime, pevačica je sina rodila u vanbračnoj vezi. Taj period joj je, kaže, najteži u životu. Bila je odvojena od svoje bebe, a okolina ju je osuđivala. I njeni roditelji su se našli na stubu srama, selo ih je ogovaralo, što je nju posebno bolelo. Smatrala je da oni ni za šta nisu krivi.

“Želela sam da rodim dete. Istina, nanela sam bol svojim roditeljima, jesam ih osramotila, to sve stoji, zato je Igor nekih osam meseci bio u domu da bi se ta klima u mom selu nekako dovela u normalno stanje i da bi prestale sve te priče. Pritisak okruženja bio je tako snažan i bespogovoran da je moj mali lepi sin morao da se skloni s očiju bezgrešnih”, rekla je Ana svojevremeno.

Kako je tada ispričala, u selu su je smatrali nečasnom.

“Plod moje mladalačke ljubavi bio je krunski dokaz da sam nedostojna, da me je nečastivi obeležio. Da sam se rodila koju deceniju ranije, možda bi me kao vešticu spalili ili barem proterali“, objasnila je pevačica koja se danas teško priseća ovog perioda.

“Posle strašnih unutrašnjih lomova, smestili smo Igora u dom. Veliki komad mog srca tada je otkinut i ta rana nikad neće zaceliti. Smatrali su me glupačom zato što “to” nisam na vreme ubila. Ili sakrila i ostavila u nekoj udaljenoj bolnici”, rekla je Ana.

Kako je Bekuta jednom prilikom otkrila, rođenje sina Igora ju je ubrzalo njenu odluku da se bavi muzikom. Danas imaju odličan odnos, a Igor mamu podržava na koncertima i nastupima.

Upoznali su se slučajno, a voleli ceo život. Oni su bili i ostali primer prave ljubavi

Po mišljenju mnogih, Milena Dravić i Dragan Nikolić bili su najlepši glumački par stare Jugoslavije.

U vreme kada su se sreli, Milena je već bila velika glumačka zvezda, a Dragan je tek počinjao karijeru. Upoznali su se na snimanju filma Horoskop, a iz druženja se kasnije rodila i ljubav. Nedugo potom, rešili su da otpočnu zajednički život.

Venčali su se 1971. godine, tokom snimanja novogodišnjeg TV filma “Kako su se volele dve budale”, po tekstu Duška Radovića. U pauzi između snimanja, tražili su dodatnih sat vremena, otišli u opštinu Vračar i sklopili brak.

U retkim prilikama, kada su javno pričali jedno o drugome, uvek su isticali da im je bračni drug najveća podrška, ali i najstroži kritičar.„Za brak koji traje četiri decenije može da se nađe više razloga da se on prekine, nego da opstane. Ali, najlakše je nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se da se brak sačuva. Ponekad i mala svađa može osvežiti dan. Ponekad je potrebno i biti ljubomoran, jer je i to jedan od pokazatelja ljubavi”, rekao je jednom prilikom Dragan.Velika ljubav dočekala je i starost. Na njihovom primeru može da se uči. Kako je sama Milena jednom prlikom rekla, njihova ljubav je bila i ostala mnogo više od onoga što je napisano o njima i ostala je uvek ponosna na ono što su imali. A imali su jednu od onih ljubavnih priča zbog kojih ponovo poverujete u pravu ljubav, koja može da traje ceo život, a sve je počelo sasvim slučajno.

Dragana Nikolića decenijama javnost ubraja u najveće šmekere na našim prostorima, uprkos njegovim godinama.

Tumačio je preko 20 pozorišnih uloga u Beogradskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212. Pamtimo ga u sledećim fimovima: “Mlad i zdrav kao ruža”, “Kičma”, “Nacionalna klasa”, “Ko to tamo peva”, “Banović Strahinja”, “Nešto između”, “Balkan ekspres”, “Obećana zemlja”, “Belo odelo”, “Turneja”, “Ni na nebu ni na zemlji”. Jedna od uloga koja ga je proslavila je svakako uloga Prleta iz TV serije “Otpisani”.

Svojim ulogama, skromnošću i ogromnim talentom osvojio je publiku širom regiona.

Iako su nas napustili, njihov lik će nastaviti da živi i bude prisutan među srpskim narodom. NJihova priča će zauvek biti primer prave i velike ljubavi koja traje do poslednjeg daha.

Život najveće jugoslovenske glumice su obeležile dve velike ljubavi i jedna strašna tragedija…

Olivera Marković je rođena 3. maj 1925. godine. Svojim talentom je ostavila veliki trag, a čim se pojavila na glumačkoj sceni, postala je miljenica publike.

Govorila je da je imala lepo detinjstvo i da je za taj period vežu samo lepe uspomene. Bila je nestašna, ali najviše od svega volela je i umela da peva.

Završila je čuvenu Drugu žensku gimnaziju, upisala studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, i apsolvirala. U međuvremenu, prešla je na glumu i FDU, gde je 1952. i diplomirala u klasi profesora Mate Miloševića.

Za dlaku izbegla veliku tragediju

Prvu veliku ljubav svog života, Olivera je kao tinejdžerka upoznala u ratom zahvaćenom Beogradu 1944. kada se na Kolarčevom univerzitetu okupila kreativna omladina sa željom da stvara pozorišne predstave. Jednog dana je na audiciju došao Rade Marković koji je prema sopstevnom svedočenju loše odigrao deo iz Nušićevog Sumnjivog lica, ali bio primljen.

Dok su se te godine sastajali u holu petosobnog stana na Terazijama broj 12, priključio im se i počeo da ih podučava jevrejski reditelj drame i opere, Erih Helc. Planirali su da spreme nekoliko predstava koje će odigrati nakon oslobođenja, ali kako je tada počelo američko bombardovanje Beograda, a Kolarac bio u centru dešavanja, dogovorili su se da probe nastave u vili Pere Radovanovića na Pašinom brdu i zakazali prvi termin narednog dana u 9 sati ujutru.

Tog kobnog dana su stigli na vreme svi osim već zaljubljenog para. Sudbina je odredila da se Rade i Olivera veče pre toga dogovore da se nađu na Južnom bulevaru rano ujutru, a potom zajedno upute na zakazano mesto. Rade je stigao prvi u trenutku kada su se nad Beogradom oglasile sirene i počelo žestoko bombardovanje. Dugo je čekao Oliveru koja se na sreću nije pojavila na tom susretu, a potom je tužan sam krenuo na probu. Stigavši do vile, zatekao je stravičan prizor. Mesto gde je trebalo da počne da se rađa pozorišna umetnost, bilo je sravljeno sa zemljom, a tog dana je poginulo svih 40 umetnika koji su došli na vreme.

Mada se od ovog stravičnog događaja nikada nisu potpuno oporavili, apsolventkinja istorije umetnosti Olivera Đorđević, uskoro je postala gospođa Marković. Udala se za nesuđenog studenta tehnike, Radeta Markovića i njen život je potpuno promeno. 24. avgusta 1946. dobili su sina, Gorana Markovića.

Nakon oslobođenja, preživeo deo ove amaterske družine osnovao je Beogradsko dramsko pozorište, a Rade i Olivera su pedesetih godina prošlog veka ne samo važili za najlepši par teatra na Crvenom krstu, već se o njima govorilo i kao o umetnicima koji su našoj publici doneli jedan potpuno novi scenski izražaj koji je širom otvorio vrata našeg savremenog pozorišnog stvaralaštva.

Beograđani i danas pamte potpuni kolaps u saobraćaju koji je zbog prevelikog interesovanja publike nastajao onih večeri kada su se tih godina na repertoaru davale predstave Tenesi Vilijamsa i Artura Milera koji je neverovatnom lucidnošću i neodoljivim šarmom u glavnim ulogama tumačio ovaj bračni par.

Krah velike ljubavi

Umetnički par Marković kod nas je doživeo slavu o kojoj malo ko može i da sanja, ali kako su bili nepripremljeni za novi talas novinarskog svetskog trenda, čiju su trač rubriku naši novinari oberučke prihvatili, a oni bili u žiži javnosti, legendarni glumački par se tiho, bez očiju javnosti nakon sedamnaest godina braka rastao.

Nasledivši kreativnost i talenat svojih roditelja, njihov sin ne samo da je krenuo umetničkim stopama, već je i postao jedan od naših najboljih filmskih reditelja.

Inspirisan životnom pričom svojih roditelja, Goran Marković je 2008. po sopstvenom scenariju snimio film Turneja za koji je dobio nagradu na festivalu u Montrealu, a o pozorišnom životu u Beogradu između 1939. i 1959. je kao omaž svojim roditeljima osmislio komad Male tajne u kome je glavnu ulogu igrao Predrag Ejdus, a Radeta i Oliveru tumačili Miodrag Radonjić i Andrijana Oliverić.

Drugi brak

Nakon razvoda, glumica koja gotovo da nije imala vremena ni za šta osim posla, veoma brzo se upustila u vezu sa kolegom Dušanom Bulajićem, ne sanjajući da će se ova ljubav pretočiti u novi brak koji će protkan nežnim emocijama trajati više od trideset godina.

Dok je sa Radetom bila večiti partner na sceni i vodila buran javni život, sa Dušanom, koji je takođe bio proslavljeni dramski umetnik, postala je večni partner van nje. Razmišljajući o svom emotivnom životu, Olivera je često u šali znala da kaže da joj se čini da se udala čim se rodila i da se zapravo ne seća perioda svog života u kome nije bila u braku.

Zbog toga što je njeno ime već ozbiljno odzvanjalo našom kulturnom scenom, kao i radi sina Gorana, sklapanjem novog braka Olivera nije ponovo promenila prezime, a kako su svoj privatan život ona i Dušan držali daleko od trač rubrika, veliki deo javnosti ne samo da nije ni znao da je u novom braku, već su je do kraja života mnogi vezivali za barda našeg teatra, Radeta Markovića.

Dušan je bio veliki umetnik, ali nije voleo slavu. Njih dvoje su decenije proveli zajedno kao članovi Narodnog pozorišta u Beogradu, a da nisu postali partneri na sceni.

Svoju intimu su čuvali samo za sebe, ne shvatajući ljudsku znatiželju da proviri kroz ključaonicu nečijeg doma. Zbog ovakvog stava, često je dolazilo do situacija koje su mogle da budu krajnje neprijatne, ali je Dušan svojom harizmom uspevao ne samo da ih lako prevaziđe, već i da o njima priča kao o zanimljivim anegdotama iz svog bračnog života. Jedna od njih je i ona kada im je dok su šetali prišlo dete sa rečima: „Čika Rade, da li biste mi dali autogram”? Duško se osmehnuo i rekao: „Naravno”, a potom ne želevši da detetu sruši iluziju, pomazio ga je po kosi i na malom blokčetu se bez problema potpisao kao Rade Marković.

Kao umetnik koji je jednog trenutka postao slavan glumac, Dušan je u kasnijim godinama odavao utisak da nije previše ambiciozan i da ne voli da se nameće, a zapravo je shvatio kakav teret slava nosi sa sobom i koliko ona nameće odricanje od običnih životnih stvari u kojima je on voleo da uživa. Posvetio se predano pozorištu koje mu je omogućavalo da bude ispunjen u umetničkom izražaju, ali i da živi normalan život van tabloida i gurkanja prolaznika na ulici. Uživao je u razgovoru sa ljudima svih profila koji su podsticali nadahnuće za mnoga nova glumačka ostvarenja.

Bili su potpuno različite prirode, izlazili odvojeno, imali različite poglede na karijeru i uspeh, a opet uprkos svim razlikama, među njima je vladala nesvakidašnja harmonija bračnog života. Olivera je vodila jedan veoma ambiciozan život, Dušan ga je živeo povučeno, ali među njima je do kraja njegovog života postojala iskrena ljubav.

Dušan Bulajić nas je napustio 3. juna. 1995. Olivera Marković se nije više udavala. Na glumačkim daskama je ostala sve do samog kraja svog života koji se 2. jula. 2011. ugasio.

Pamtićemo je po mnogobrojnim pozorišnim ostvarenjima, nagradama i ulogama koje su preko TV ekrana uveseljavale naš dom, ali i kao glumicu koja je uspela da od umetnosti stvori život, a od svog života umetnost koja će dahom njenog nezaustavljivog sna, trajati večno.

Tog 1. oktobra iste godine održan je program posvećen Oliveri Marković u Narodnom pozorištu u Beogradu, a na njegovom kraju, glumičin sin, reditelj i dramski pisac Goran Marković, predao je kustosu Muzeja Narodnog pozorišta nekoliko ličnih stvari koje su pripadale njegovoj majci.

Među stvarima su bile naizgled obični predmeti – kutija za nakit, vizit-karta, veštačke trepavice… ipak, jedna je naročito privukla pažnju – umrlica Žanke Stokić.

Oliverina kutija

Goran Marković je tom prilikom otkrio da je Olivera umrlicu “skinula sa jednog drveta” neposredno nakon sahrane starije koleginice 1947. godine. Reč je bila očigledno o parčetu papira koji joj je mnogo značio jer je umrlicu čuvala više od šest decenija.

Sigurno je da se mlada Olivera, tek udata za kolegu Radeta Markovića, divila velikoj Žanki, zvezdi narodnog pozorišta i prvoj “Gospođi ministarki”. Godinama kasnije, i Olivera Marković će se okušati u istoj ulozi.

Verovatno je da je Oliveru bolela i nepravda učinjena prema starijoj koleginici. Žanka je, pod optužbama da je sarađivala sa okupatorima, izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, a kazna je bila i društvenokoristan rad.

Ljubiša Samardžić poznat još po nadimku Smoki je bio srpski glumac. Rođen je u Skoplju, 19. novembra 1936. godine, a umro je u Beogradu, 8. septembra 2017.

Rođen je u Skoplju u rudarskoj porodici koja je radila u rudniku uglja – Jelašnica kod Niške Banje. Njegov otac Dragan umire rano, kad je Ljubiša imao samo 9 godina, a majka ostaje sa troje dece. Bilo je to vreme nemačke okupacije, pa zatim i oslobođenja, vreme neimaštine i siromaštva u kojima Ljubiša odrasta na jugu Srbije.

Još u srednjoškolskim danima, Ljubiša je pomagao majci radeći različite poslove. Tokom školskih raspusta radio je kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio je portir u hotelu Srbija, radio je kod svoje majke u poslastičarnici, gde je bio glavni radnik – donosio je led i pravio sladoled.. Međutim, sve to, bilo je nedovoljno govorio je Ljubiša.Sa Milenom Dravić je glumio u preko 25 filmova, glumili su bračni par, ali se ni u jednoj sceni, nikad nisu poljubili.

Druženje sa prijateljima, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, kako je zvao plažu na Nišavi, proredilo se. Ljubiša je svako jutro sakupljao prazne vreće kako bi otišao u „Albatnicu“, kilometar i po udaljenu od

Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario ih je na leđa i nosio umotane vreće leda na tramvaj. Tu su nastajale nezgode. Led bi se topio u tramvaju, zbog velike temperature i stvarale bi se lokve prljavštine. Putnici bi protestovali, šoferi stajali te bi ga uglavnom isterivali. U nekim slučajevima bi uspeo da se sakrije kako bi švercovao led, ali ga je znala uhvatiti kontrola s kojom bi morao da vodi žustre rasprave, pa kad-kad Ljubiša bi morao i da nekoga izudara.

Ljubiša nije voleo da se tuče ali ga je pratio glas razbojnika. Još jedan u nizu njegovih nezgodnih poslova bio je obezbeđenje igranki. Kako je trenirao boks, u bokserskoj školi Brace Lozanovića, u polu-teškoj kategoriji bio je poznat i po jakom udarcu. Dobijao je nezahvalnu ulogu obezbeđenja, ulogu „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu svađalicama. Ponekad je morao i da izudara nekoga pričao je Samardžić.

„Posle takvih incidenata uvek mi je bilo teško, bilo mi je krivo što sam bio u takvoj situaciji, da tako nešto i uradim, ali morao sam jer je to bio moj izvor prihoda da se zaradi pokoji dinar“, govorio je on.

Takvo stanje Ljubiša je analizirao i shvatao kao bunt, kao njegovo impulsivno reagovanje koje je bilo posledica situacije u kojem se nalazio on i njegova porodica. To nije bio bunt protiv ljudi, nego protiv sistema u kojem je svojim rođenjem i sticajem nesrećnih okolnosti bio osuđen da živi. Posle završene gimnazije, odlučio je da upiše pravo. Ubrzo okreće novi list i upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Bojana Stupice. Stupica odmah primećuje njegov talent, te na njegovo insistiranje Samardžić dobija stipendiju Ateljea 212. Kao student Ljubiša Samardžić glumio je u nekoliko pozorišnih predstava u jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim niko nije ni slutio da će to biti sve u njegovom pozorišnom životu, životu na daskama.

Krivci za to bili su filmovi. Ljubiša je dobio ponudu za glumu u filmu „Prekobrojna“ na početku karijere, a sa stipendijom Ateljea 212 pozorište mu je bilo na raspolaganju. Međutim, Bojan Stupica je insistirao da Ljubiša mora da se odluči šta će raditi, jer nije mogao da radi na obe strane. Bio je to rizik ali i filmska avantura u koju je ušao Ljubiša. To je bilo vreme kasnih pedesetih godina kada su svi bili opčinjeni sa filmom i bioskopom, od publike, glumaca do reditelja, jer televizija još nije ušla u kuće Jugoslovena.

Svoju prvu ulogu u filmu Samardžić dobija u 25-oj godini. Igrao je u filmu “Igre na Skelama” (1961.) reditelja Srećka Viganda (Weyganda). Pažnju kritike privukao je sledećom ulogom šarmantnog trapavka, nespretnjaka u filmu „Prekobrojna“ (1962.), Branka Bauera. Nakon samo tri filma dobio je glavnu ulogu i nadimak Smoki u filmu „Peščani grad“(1963.). Za svaku ulogu pripremao se ozbiljno, kao da mu je prva u životu, pričali su njegove kolege. U filmu (1966.) „Orlovi rano lete“ redatelja Soje Jovanovića, glumi čuveni lik Nikole Bursaća. Iste te godine glumio je i u filmovima „Štićenik“ Valdana Sjepejčića, „San“ Đurše Đorđević. 1967. igra u filmu „Nož“ redatelja Žike Mitrovića i filmu „Jutro“ Periše Đorđevića . U partizanskim filmovima stiče slavu, a posebno se istakao u filmovima Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“ i „Kozara“. Kada je krenula da se snima „Bitka na Neretvi“ 1968. bio je to najveći evropski film u produkcijskom smislu. Na snimanju partizanskog filmskog spektakla prisustvovalo je više od 3000 statista – pripadnika JNA, a snimljen je u produkciji hrvatskih, makedonskih, bosanskohercegovačkih, slovenskih, talijanskih, nemačkih i srbijanskih producenata.

Zanimljivosti za ovaj film jeste da je čuveni slikar Pablo Pikaso radio plakat. Plakat je štampan u malom broju otisaka i potpisan na poleđini od velikog španskog slikara. Međutim, uz film „Bitka na Neretvi“, Ljubiša Samardžić će ostati u sećanju domaćoj i svetskoj sceni po ulozi ilegalca Zisa u filmu reditelja Hajrudina – Šibe Krvavca, Valter brani Sarajevo iz 1973. godine. U istoimenom filmu, nastala je kultna scena sa tri mlada muškarca (Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i Slobodan Dimitrijević) koja stoje na brdu iznad Sarajeva. Živojinović kreće nizbrdo.

Samardžić mu kaže: “Pilote, duguješ mi nešto, dao si mi reč.”

Živojinović odgovara: “I održao sam je.” Samardžić ne posustaje: “Ne zezaj me, hoću još danas da vidim Valtera.” Slobodan Dimitrijević koji do tada ne progovara, javi se i kaže: “Onda gledaj, lafčino, vidiš ga” i bradom pokaže prema Živojinoviću, prema Sarajevu. Samardžiću se lice širi u onaj iskreni osmeh što je bio njegov zaštitni znak, pre svega, zatim sva trojica kreću prema gradu. Tako izgleda jedna od najpoznatijih i najpopularnijih scena jugoslovenske kinematografije uopšte.

Ljubiša Samardžić je u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i veće sporedne uloge. Jedne od najznačajnijih kultnih uloga na malim TV ekranima ostvario je u TV serijama kao što su: Kuda idu divlje svinje; Policajac sa petlovog brda i Vruć vetar.

Milena i Ljubiša- Filmski par više od 25 godina

Milena Dravić i Ljubiša Samardžić su bili jedan od najpopularnijih i najpriznatijih filmskih parova bivše Jugoslavije. Prvi njihov zajednički film bio je „Prekobrojna“ redatelja Branka Bauer. To je bio film koji ih je oboje izbacio u orbitu, te dao im lični pečat. U filmu slovenačkog redatelja Bostjana Hladnika „Peščani zamak“ igra ulogu koja mu donosi doživotni nadimak „Smoki“. Igrao je ulogu jednog od dvojice drugara na letovanju koji susreću devojku (Milenu Dravić) koja, samo u bikiniju, im se žali da su je opljačkali i odneli njenu odeću.

Odigrali su više od 25 uloga u kojima su glumili muža i ženu, što je jugoslovenski, evropski, čak i svetski rekord. Od kako su prvi put zajedno igrali u filmu “Prekobrojna” nisu se više razdvajali. Ruka reditelja i scenariste ih je uzastopno spajala. Zanimljivo je da tokom 20 godina snimanja u više od 25 filmova, kao par, nisu se ni jednom poljubili. Svi su bili svesni da gluma Milene i Ljubiše, kao neposrednog para, ne može da bude promašaj. Glumili su u kultnim ostvarenjima kao što su „Nije lako sa muškarcima“, „Razvod na određeno vreme“, „Predstava Hamleta u selu Mrduša donja“, „Bitka na Neretvi“, „Sutjeska“, „Policajac sa Petlovog brda“ i druge.

Ljubiša je, u međuvremenu, igrao i sa mnoštvom partnerki od Olge Vujadinović, Vere Čukić, Stanislave Pešić, Špele Rozin, Silve Košćin, Nede Arnerić, Svetlane Bojković, Ljiljane Šljapić do Sanje Vejnović i dr. Igrao je sa snažnim, lepim glumicama ali Milena je ostala neprevaziđena partnerka koja se voli, za koju se žrtvuje ako treba. Jednom prilikom Samardžić je rekao o svojim kolegama:

“Svako ko u sebi nosi spremnost na saradnju, na učenje i slušanje, na žrtvu pre svega, bio je za mene dragocen. Gluma je nadopunjavanje, nadigravanje, dodavanje, pomeranje svojih i tuđih mogućnosti, pomoć u nevolji. Bio sam, priznajem, srećne ruke da u svojoj dugoj karijeri i ja obilato delim, ali i dobijam tu pomoć, jer glumac, posebno dok je mlad, nije sposoban da otkrije sve svoje mogućnosti. Zato mu partner ili partnerka, pomažu da spozna samoga sebe. Meni je to, pre svih, pomogla Milena Dravić”.

“O Mileni se osećam nekako kompetentan da govorim, jer je i ona, kao i ja, pred očima javnosti izdržala, opet kao i ja, sva iskušenja i provere” govorio je iskreno i kroz osmeh Ljubiša Samardžić. Dvoje kolega, kao glumački par zajedno su u životu stasavali, te se menjali i sazrevali iz filma u film, prvo kao momak i devojka, brat i sestra, muž i žena, roditelji, a kad je Samardžić u zrelosti glumačke karijere postao producent i reditelj, Milena je igrala majke i bake njegovih glavnih uloga. Njihovo profesionalno partnerstvo preraslo je i u životno prijateljstvo, a na velikom ekranu imali su hemiju koju će teško itko moći dostići na ovim prostorima a i šire.

Porodica

Suprugu Miru je upoznao na Bledu u Sloveniji gde je služio vojsku. Ona je tu došla na letovanje, i imala je 17 godina, a on 26. Dugo ju je osvajao, dok nije uspeo. Venčali su se 03. jula 1966. godine, nakon čega dobijaju sina Dragana i ćerku Jovanu. U vreme snimanja „Nebeske udice“ porodica Samardžić doživela je tragediju. Dragan se razboleo od leukemije, nakon čega je ubrzo i preminuo u 34. godini života. Ljubiši je život stao na trenutak, međutim uz pomoć svoje žene Mirjane (Mire) Samardžić uspeva da se podigne i krene dalje. Da nije bilo Mire ne bih izdržao priznao je u više navrata veliki glumac.

“Odlazak sina mislio sam da neću moći izdržati i da će uskoro doći kraj, ali me je Mira naterala da radim, govoreći mu da ću tu naći smisao opstanka.”

Sinova bolest bila je pravi razlog Ljubišinog opredelenja za režiju. To nije bilo iz ljubavi, nego iz nužde, da se preživi govorila je Mirjana (Mira) Samardžić. Imali smo dugove koje smo morali vraćati, ja sam išla sa sinom po bolnicama, dok je Ljubiša po prvi put u životu režirao da bi vraćao dugove. Slavni glumac, Ljubiša Samardžić, umro je 8. Septembra 2017. godine u Beograd, u 81. godini života, od duge i teške bolesti.