Author: ollo

Marija Šarapova će 19. aprila proslaviti svoj 36. rođendan i tom prilikom se sećamo njenih početaka i neverovatnog uspeha

Marija Šarapova je bila toliko problematično dete da je to išlo do nivoa disfunkcionalnog. Njeni roditelji Juri i Jelena pobegli su iz Černobilja i preselili se u Sibir malo pre njenog rođenja 1987. godine.

Prema njenoj priči, pobegli su zbog nuklearne katastrofe, ali prijatelji i rođaci njenog oca kažu da je u venama Šarapovih samo novac, i da su se preselili zbog bolje zarade. Naime, on je želeo da postane profesionalni biciklista i skijaš, ali u tome nije uspeo. Nakon toga, primetio je izuzetnu koordinaciju pokreta kod svoje ćerke i odmah odlučio da je upiše na tenis. Imala je samo tri godine.

Iako je tako mala morala da podnese mnogo žrtve zbog svog talenta, Juri je u njoj video kartu za bogatstvo. Kad je napunila 6 godina, preselio se sa njom na Floridu, gde su bili najbolji teniski treneri i tako je na dve godine razdvojio od majke, jer nisu imali novčanih sredstava da se presele svi troje.

Tih prvih godina u Americi, Marija je bila vrlo nesrećna i depresivna. Izazvala je ljubomoru kod drugih devojčica kada je osvojila školski turnir, pa su bogata deca počela da je ismevaju zbog materijalnog stanja i toga što joj je otac radio u restoranu kao perač sudova.

Međutim, Juri je video samo jedan način – svakog dana joj je “ispirao mozak” jednom jedinom pričom – uspehom, bogatstvom i tome kako će sva ta poniženja pasti u vodu kad dostigne svetsku slavu. Terao ju je da vežba sve dok joj ruke ne postanu potpuno prekrivene žuljevima od teškog reketa, a vikao na nju kada nije mogla da uradi ono što je on zamislio.

Ipak, njegove metode su rezultirale uspehom. Kad je imala samo 9 godina, Marija je osvojila ženski turnir za mlađe od 16 godina i bogatstvo je već bilo na vidiku. Uskoro je osvojila i Vimbldon, a Juri je odmah prodao njihovu kuću na Floridi i kupio vilu, a skromni auto zamenio luksuznom limuzinom.

Najpoznatije kompanije i brendovi počeli su da se otimaju za nju, činilo se da Šarapova živi najlepši san – našla se na naslovnici slavnog Vog-a, kupovala u najskupljim radnjama, povezivali su je sa najpoznatijih, neverovatno bogatim muškarcima.

Iako je na izgled sve bilo savršeno, tu je bila njena ružna strana realnosti. Nezasiti Juri preuzeo je ulogu menadžera svoje ćerke, i tako joj uzimao sav novac koji je zarađivala. Zbog takvog ponašanja, Marijina majka se razvela od njega.

Što je najgore od svega, tu je njegov neverovatan uticaj na Mariju – uprkos uspesima koje je nizala i bogatstvu koje je samo raslo, ona se promenila, i to ne na bolje.

Zbog konstantnog pritiska od strane oca, postala je zlovoljna, povučena u sebe, prestala je da voli ljude, počela je da odbija da daje autograme mladima kojima je bila uzor i koji su je obožavali.

Čini se da je 2004. godine doživela najteži udarac – uspeh teniserke Serene Vilijams.

Iako je zarađivala dvosturko više od mlađe koleginice, pobedila je u dva od tri meča, uključujući i finalni, Serenina upornost i želja za pobedom dovela je do toga da je napokon porazi punih 18 puta! Što je najteže palo Šarapovoj, bilo je to što se iz aviona videlo koliko Vilijamsova uživa u svojim pobedama nad, do tada, najboljom teniserkom.

Tada je iz Marije izašlo ono najgore – na sva zvona je optuživala Serenu za vezu sa svojim trenerom, koji je bio oženjen i imao dvoje dece. Ni godine prepucavanja i teških uvreda nisu sprečile Serenu da ponovo “ponizi” Mariju na terenu, a tu je i poslednji potez kojim ju je Vilijamsova dokrajčila – kada je objavljena vest da je Šarapova pala na doping testu, Serena je ironično objavila fotografiju na kojoj pozira u blizini apoteke.

Za palu ledenu kraljicu, ovo je bilo poslednje poniženje.

2020. godine Marija Šarapova se zvanično povukla iz tenisa. Danas živi daleko od svetala reflektora, a najnovije vesti o njoj stigle su nam pre tačno godinu dana, kada je za svoj rođendan objavila vest da je trudna.

U međuvremenu Marija je rodila sina i samo 5 dana nakon porođaja viđena je u Los Anđelesu kako vežba.

Marija je u vezi sa veoma uspešnih brazilskim biznismenom za kojeg je verena, ali par još uvek nije stao pred oltar a u tome ih je najviše sprečila pandemija, a potom i trudnoća.

Ove detalje iz života bivšeg direktora i vlasnika “Granda” javnost do sada nije znala.

Saša Popović i decenijama kasnije seća se svakog detalja razgovora sa čuvenom baba-Vangom, do koje su on i Lepa Brena uspeli da dođu kada je grupa “Slatki greh” gostovala u Bugarskoj. Na susret sa proročicom se čekalo tada i po godinu dana, a i duže, ali su Sale i Brena primljeni istog dana kad je trebalo da održe koncert.

“Kada smo bili na koncertu u Bugarskoj, rečeno nam je da u 11 sati imamo sastanak kod Baba Vange. Brena i ja smo otišli i dobili po dve kocke šećera. Njih smo zavili u salvetu i stavili ispod jastuka noć pre same posete Vangi. Sutradan smo s tim otišli kod nje. Upozorili su nas da ne smemo da joj dajemo novac ili neke druge materijalne stvari jer je ona to sve dobila od države i kola i kuće i obezbeđenje. Carinik nas je sve pregledao, išli smo kilometar, tu su bili šatori, a u njima ljudi koji su 15 dana do zakazanog termina, to su hiljade ljudi. Tito je bio četiri puta kod Vange, ona mu je govorila šta da radi. Vanga je razumno pričala srpski“, rekao je svojevremeno Popović, koji je sada ispričao o problemu koji je od njega nasledila ćerka.”Ja sam kao mlad imao puno bubuljica. To je bio veliki problem i to sam jako teško lečio. Sa 37 godina kad sam bio kod Vange, ona, koja inače ne vidi mi je rekla: ‘Te bubuljice koje imaš…’ Ja samo što nisam pao sa stolice. ‘Te bubuljice koje imaš one će polako da nestanu kad ti se rodi ćerka. U stvari nije rekla ćerka nego dete. To će sve da pređe na nju. I moja Aleksandra zaista ima isti taj problem i isto je to lečila i hvala bogu, sad će još malo napuniti 24 godine i sve će se to srediti. Jedva je to izlečila”, rekao je u emisiji “Sceniranje” Popović.

Ideja za današnji ručak je ona koja uključuje preostala uskršnja jaja:

Sastojci:

• 1kg obareni krompir
• 300-350grama suhomesnatih proizvoda
• 4 kuvana jaja
• 4 kisela krastavčića
• 200-250grama sira
• 1 paradajz
• 50gr maslina

Preliv:

• 4 jaja
• 150ml mleka
• 50ml ulja

Priprema: Skuvan krompir stavite u vatrostalnu činiju, preko njega stavite sitno seckano suhomesnato, potom par kvanih jaja i sir, a onda opet krompir, jaja, sir, slaninu, pa opet krompir, kisele krastavčiće, masline paradajz. Sve preliti sa izmešanim jajima, mlekom i začinima. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni Celzijusa oko 25-30 minuta.

Boem torta, nije skupa laka za pravljenje a ukus mmmmmmm. Za 3 kore treba 9 belanaca, 12 kasika secera, 3 kasike brasna, 3 kasike kakao, 150 gr oraha. Ja sam pekla pojedinacno u kalup 24 precnika. Fil- 500 ml mleka, 10 kasika secera, 9 zumanca, 4 kasike brasna . Skuvati kao puding. Kad se ohladi dodati 200 gr margarina. Sve lepo sjediniti i ostaviti u frizideru pola sata da se fil jos bolje stegne. Zatim filovati tortu iznutra i spolja. Ako zelite glazuru od cokolade istopite 150 gr cokolade, 6 kasika ulja i 2 kasike mleka pa tim preliti tortu.

75 vrhova mlade koprive 3litra vode 10 kesice limontusa. Ostaviti 24 sata potopljene koprive. Nakon toga procediti i dodati 3kg šećera .Prokuvati samo da se istopi secer i dodati 3 ekstrata kivi. (ektrakt nije obavezan ali je predivnog ukusa)

Ispeći 2 kore za jednu koru je potrebno 5 belanaca 7 kašika šećera 4 kašike brašna. Fil 10 žumanca umutiti sa 250 gr šećera 4 kašike brašna I skuvati u 1/2 lit mleka. Posebno umutiti 250 gr margarina dodati 250 gr mlevenih lesnika i izjednačiti sa predhodnim filom. Ovim filom filovati kore a celu tortu premazati šlagom(2 kesice).

Crnogorci su voleli da kažu kako “Njegoš nije bio samo poezija i vladikovanje”, bio je mnogo više od toga – i fizički i duhovno

Petar II Petrović Njegoš bio je crnogorski vladar, vladika, pesnik i filozof. Rođen je 13. novembra 1813. godine u selu Njeguši blizu Cetinja, a umro je 31. oktobra 1851. godine u Cetinju. Imao je samo 38 godina.

O potonjim danima Vladike Rada, malo šta se zna, ali ostao je zapis o tome šta je njegova majka rekla na posmrtnoj odori svog sina:

“Braćo Njeguši, Sokolovi Crnogorci! Nije lijepo što činite, što kukate i plačete za Vladikom. Nijesam ja njega rodila niti za kukanje, niti za plakanje, već sam ga rodila o dobru imena vašega i SRPSKOGA.

Vazda sam bila i sada sam najsrećnija majka, kada mi je Bog darivao, tebe moj vazda najmiliji sine. Bio si najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom.

A za vaistinu Božju ja, tvoja majka, za tobom nikad neću zaplakati, jer kada bih to učinila ja ne bih bila tvoja prava majka. Trebaju da plaču majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja. Prosta ti sine, materinska rana, prosto ti SRPSKO MLIJEKO KOJIM SAM TE PODOJILA.

Slava Bogu koji mi te tako lijepog darivao i tako lijepog i mladog uzeo, bar će i On sine moj, od tebe imati šta da vidi.”

Kakav je zaista vladika bio samo može da se nagađa. Postoje neke priče da je bio veliki ženskaroš, ali to nikad nije potvrđeno. Međutim, najbolje se može sagledati Njegošev život iz knjige Ljubiše Nenadića “Pisma iz Italije” u kojima stoji:

“… otvorim vrata i uđem u vladičinu sobu. Ja sam sebi predstavljao vladiku crnogorskog kao druge vladike: u dugoj crnoj mantiji, s kamilavkom na glavi, s brojanicama u ruci. Takvu sam i sliku iz mlađih godina njegovih viđao. Kad uđem, pogledam po sobi. Soba vidna i velika. Tri prozora gledala su na more, a jedan niz ulicu na kraljev dvor. Usred sobe stajala su dva stola: na jednom behu rasturene knjige. Bilo je dva lepa kanabeta i više velikih i malih stolica, sa drugim potrebnim nameštajem; na zidovima, osim ogledala, bilo je različitih slika. Desno od vrata, u dnu sobe, bio je kamin od mramora, odžak po francuskom načinu, u kome je gorela mala vatra. Prema tome odžaku, u velikoj, sniskoj stolici, sedeo je jedan krupni čovek u crnogorskih haljinama, s crnogorskom kapom na glavi, i držao je gvozdene mašice u ruci, te njima džarao u vatru. Jedva je mogao primjetiti da je neko ušao. … “Sjedite – reče vladika – mi smo stari poznanici! Sam vas je Bog poslao da me u ovoj samoći razgovorite.” Pruži mi ruku te se sa mnom rukova. Zatim se zamisli i ućuta; pa iz tih misli, posle nekoliko trenutaka, jačim glasom uzviknu: “Ala se mi, Sloveni, narobovasmo!” I kao neka srdnja ukaza mu se na licu. Dok sam ja smišljao šta da mu kažem na to, on produži, posle kratkog ćutanja: “Ali mi, Crnogorci, boga mi nijesmo! Svakom slobodnom čovjeku možemo slobodno u oči pogledati. Ni pred kim se ne moramo zastidjeti.”

“… Svagda bi me dočekao pun tanjir pomorandži. Vladika ih slabo jede, i to samo po jednu kriščicu; jer mu, ako nisu sasvim slatke, pozlede kašalj; ali je primetio da ih ja rado jedem. Mnogi govor katkad mu škodi. On često po nekoliko sati sedi u svojoj velikoj stolici i ćuti. Za to vreme ja mu što pričam, novine ili kakvu knjigu čitam. Igramo i šaha, ali on nema strpljenja. Nekoliko sam puta ručao kod njega. On vrlo malo jede, i čuva se od protivnih jela; ništa ne pije. Obično jede mnogo grožđa. Ovde ima tako lepa grožđa kao da je sada sa čokota uzabrano. Mene neprestano nudi pomorandžama. Kako ih nestane, on lupa rukom o ruku i viče: “Đovani!” (to mu je sluga, Talijan; uzeo ga da ga služi dok je ovde), i zapovedi mu da donese nanovo pomorandže; jer, veli, boji se: ako nestane pomorandži, otići ću. On nalazi neku zabavu u tome kad gleda kako ja jednu po jednu pomorandžu ljuštim, i uz to pričam mu o Srbiji, i o različitim sitnicama u Beogradu, i o svome putovanju. Kad koju pomorandžu oljuštim, pa on vidi da neće biti dobra, viče: “Baci tu; ta ne valja!” Kad naiđe na kakvu lepu pomorandžu, on rekne: “Daj i meni jednu krišku od te!“

Ja imam jednu predstavu detinju, da sam nekad živeo na Cetinju…

“On (vladika) ima ovde dosta poznanika, i ovdašnja gospoda često ga mole da im dođe na njihove gozbe i večernje zabave; on se obično izvinjava svojom bolešću. Kaže mi da ga je zimus svakom prilikom pozivao kralj u dvor. … Jedno veče proveli smo kod Rotšilda na njegovoj vili (poljskom dvorcu). Društvo je bilo lepo i odlično. Sedelo se i hodalo i po sobama i po basti. Vladika se obično nosi crnogorski, i tada je bio obučen u crnogorske haljine, koje mu vrlo lepo dolikuju. … Vladici se nije moglo prići: jednako su ga okruživale najlepše dame i molile da im priča o Crnoj Gori, o četama, o ratovanju Crnogoraca. Vladika je bio dobre volje; govorio je neprestano. Ja, koji ga svaki dan slušam, divio sam se tada njegovim pričama i jezgrovitim dosetkama. On je često pritom pričanju dolazio u poetsko oduševljenje. Kud je god koračao, svuda su ga pratila najveća gospoda i gospođe. U svoje, obično kratke, priče o Crnoj Gori mešao je vešto sreću i nesreću, junaštvo i strahovanje, patnje i uživanja. “

“… Između ostalog razgovora, doktor zapita mene (Nenadovića): ima li cenzura na Cetinju? Ja mu odmah odgovorih da nema. Vladika me pogleda, i osmehnu se. Kad doktor ode, vladika … mi pruži jednu knjigu i reče: “Što ti varaš čovjeka da nema cenzure na Cetinju?” Ja uzmem tu knjigu i otvorim. To je bila “Dika crnogorska”, dramski spev Sime Milutinovića. Odmah na drugom listu te iste knjige stoji štampano: “Dozvoljava se pečatati s odobrenjem praviteljstvene cenzure.” A ispod toga stoji: “Cenzor Drago Dragović”. Ta je knjiga pečatana na Cetinju. … Kad to pročitah, rekoh: “Nisam znao, gospodaru, da je bilo cenzure na Cetinju”. Vladika se nasmeje i kaže mi: “Bila je štamparija, ali nije bilo cenzure. To se Simo potsmijevao ostalom svijetu, te tako stavio. A Drago Dragović nije ime cenzora, već to znači: “Piši šta ti je gođ drago!”

U crkvi Svetoga Petra (u Rimu), kao osobita svetinja, čuva se lanac kojim je sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom časne verige. … Taj lanac čuva se kao svetinja, i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara škrinju, vadi lanac iz pamuka, i, sa osobitom pobožnošću i smirenošću, prinosi ga poklonicima, te ga oni – klečeći, sa skrštenim rukama – celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i čudeći se kako su dugačke, reče: “Ala su ga dobro vezali!” Zatim ih vrati odmah kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: “Zar ih neće Vaša Svetlost celivati?” Vladika mu, polazeći odgovori: “Crnogorci ne ljube lance!”

***

“Pri prvom ulasku u Petrovu crkvu, serdar Andrija zaustavi se na vratima, skide kapu, prekrsti se, i glasno reče: “Oprosti mi, majko, crkvo moja na Cetinju: ne ulazim da se poklonim, nego da se nagledam!” Vladika se osvrte i povika: “Ulazi, čoče! Stalo je crkvi na Cetinju kuda hodi Andrija serdar!”

***

Kolika je bila njegova veličina i mudrost najbolje govore mudrosti iz Gorskog vijenca:

*Spuštavah se ja na vaše uže,

Umalo se uže ne pretrže;

Otada smo viši prijatelji,

U glavu mi pamet ućeraste.”

Svetlana Ceca Slavković krajem devedesteih i početkom dvehiljaditih godina važila je za jednu od dama sa najupečatljivijim vokalom koji u neobičnom spoju sa folklorom i modernim pop zvukom nikoga nije ostavljao ravnodušim. Ipak u jeku popularnosti ona je odlučila da se povuče sa javne scene, te se o Ceci Slavković danas veoma malo detalja zna.

– Ako hoćete da znate šta je u mom životu bilo poslednje što sam očekivala, to je svakako medijska pažnja i estradno eksponiranje. Ako pitate da li sam uživala u tome što sam se redovno pojavljivala u medijima – nisam. Želim li da se vratim na estradu – ne želim – ispričala je pevačica raskošnog glasa nakon što se oprostila od estrade. Sarađivala je sa velikim imenima domaće muzičke scene, pa tako u svojoj biografiji ima saradnje sa Majom Nikolić, Osvajačima, Dadom Topićem, ali i sa Željkom Joksimovićem, pa se u to vreme spekulisalo da su bili i u ljubavnoj vezi. Dvoje talentovanih muzičara, naime, upoznali su se i zbližili kroz posao. Ceca je Željku, kojem su tada naslućivali blistavu karijeru, što se i obistinilo, pevala prateće vokale, a s vremenom rodila se i ljubav. Iako nikada nisu javno govorili o svojoj vezi, bila je javna tajna da se zabavljaju, a kolege i novinari često su ih viđali zajedno na festivalima koji su se u to vreme redovno održavali.

Da joj pažnja javnosti i scena nisu prijali govori sama činjenica što se uprkos svom talentu iz javnog života davno povukla, posle dva izdata albuma mikrofon je prepustila drugima, međutim muzike se nikada nije odrekla. Posvetila se vokalnoj produkciji i studijskom radu, a putem društvenih mreža saznali smo i da godine nisu mnogo na nju uticale.

Ceca Slavković danas, na pragu pedesete, može se pohvaliti odličnim izgledom na kojem joj mogu pozavideti mnoge dame, tu je onaj prepoznatljivi osmeh koji odaje utisak zadovoljstva, međutim mnogi se pitaju gde su nestale one bujne kovrdže, koje su u neku ruku bile njen zaštitni znak.

Žena stara 70 godina stradala je večeras u teškoj saobraćajnoj nesreći na putu Šabac-Loznica, u mestu Ribari.

Prema prvim informacijama starica se kretala na biciklu kada je na nju naleteo kamion. Ona je izgubila život na licu mesta, prenosi Instagram stranica 192.Pola sata posle ove nesreće, dogodila se još jedna manja saobraćajna nezgoda, takođe na putu Šabac-Loznica, nedaleko od mesta gde je starica nastradala. Vozač “fijat punta” sleteo je u kanal, ali srečom je zadobio lakše povrede.

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju dan posvećen Svetom Evtihiji Carigradskom.

Kada je bio mali, sa svojim drugovima igrao se tako što su pisali svoja imena na steni, a ispod zanimanje kojim bi se bavili u životu. Kada je stigao red na njega, on je jednom prilikom, pored svog imena, napisao patrijarh Evtihije.

U tridesetoj godini je postao iguman jednog manastira amasijskog. Kada je napunio 40 godina, mitropolit Amasijski ga je poslao na peti vaseljenski sabor, a on se tamo pokazao u najboljem svetlu, i car Justinijan je tražio savete od njega.

Svi su ga zavoleli zbog dobrote i dela koja je činio, pa su ga postavili za patrijarha.

Veruje se da ljudi koju su pred nekom važnom odlukom svakako treba da odu u crkvu i pomole se ovom svecu koji će im pomoći da donesu pravu odluku, uz molitvu:

“Istina stvari objavi te stadu tvome kao pravilo vere, obrazac krotosti i učitelja uzdržanja. Zbog toga si smirenjem stekao visoke počasti, a siromaštvom bogatstva: Oče Evtihije, moli Hrista Boga da spase duše naše.”