Author: ollo

Bogdana Ražnatović, supruga Veljka Ražnatovića, porodila se pre dva dana i na svet je donela sina kom su dali ime Krstan. Ceca Ražnatović je navodno za snajkin porođaj dala 616.000 dinara.

– Tako je izabrala privatnu kliniku u kojoj samo porođaj košta 450.000 dinara. To, međutim, nije ceo trošak, jer je za jedan dan koji su Bogdana i mali Krstan proveli na intenzivnoj nezi platila još 38.000 dinara, a ako ostanu još četiri dana u porodilištu, kao što su planirali, izdvojiće još 128.000 dinara – otkriva izvor.

Ražnatovićeva je u svoju vilu pozvala najbliže prijatelje, a većina njih se latila mikrofona. Među prvima je došla kuma Viki Miljković, a zatim i Marijana Mateus, Aleksandra Mladenović, Joca Stefanović, Sanja Papić, Žika Jakšić, Marko Đedović, Marko Nikolić, Mirko Šijan, Marina Visković… kao i cela porodica Rodić.

Veljko se napio

Ražnatovićeva se u jednom trenutku popela na stolicu, pila pivo i zapevala: “Morem plovi jedna mala barka, a u barci kralja Petra majka”! Tati Veljku su pocepali na desetine majica.

– Baš sam se napio, ali od sutra više neću da pijem, moram da se pripremam za meč. Presrećan sam što mi je Bogdana rodila još jednog sina – rekao je ponosni tata.

Kad je čuo da sam podnela zahtev za razvod braka, počeo je i da preti da će dete vratiti u Švajcarsku. Zbog njegovih reči, koje su mi uterale strah u kosti, već mesecima sam stalno na oprezu, u strahu

Moje dete sada ne zna gde mu je majka, ja ne znam kako je ono… Ovo je ono što sam gledala na filmu i nisam ni mogla da sanjam da će se desiti meni i mom detetu

BEOGRAD – Otac Mašan Lubarda (37), državljanin Srbije, koji je majci Jeleni Abramović (32) iz Beograda, kako je ona ispričala za Kurir, bez njene saglasnosti i ikakvih putnih dokumenata na Veliki petak u Švajcarsku odveo dvoipogodišnje dete, živi i radi u Cirihu.

Reč je, inače, o Beograđaninu i državljaninu Srbije sa adresom u Cirihu.

Neutešna i očajna majka, koja je od početka najvećeg hrišćanskog praznika bez deteta, posvedočila je za Kurir da više od trideset sati nije ni znala gde joj je dete, da li je dobro, da li je jelo, sve dok on nije pustio poruku i javio gde se navodno nalazi.

– Ali ne dozvoljava mi ni da ga čujem, ni da ga vidim, kroz suze za Kurir kaže majka Jelena (32), ekonomista iz Beograda i dodaje: Na Veliki petak moj još uvek venčani suprug, s kojim sam u brakorazvodnoj parnici od 6. januara ove godine, oteo je naše dvoipogodišnje dete i odveo ga u Švajcarsku bez moje saglasnosti i putnih dokumenta.

– Venčali smo se u junu 2020. i iste godine smo dobili dete. Zbog njegovog posla jedno vreme smo boravili u Švajcarskoj, ali sve troje imamo prebivalište u Srbiji. Od decembra 2022. smo ovde u Beogradu, a u januaru sam odlučila da tražim razvod zbog njegovog ponašanja, omalovažavanja… Kad je čuo da sam podnela zahtev za razvod braka, počeo je i da preti da će dete vratiti u Švajcarsku. Zbog njegovih reči, koje su mi uterale strah u kosti, već mesecima sam stalno na oprezu, u strahu – jada nam se zabrinuta majka i dodaje:

Dačić: pomoći ćemo Jeleni da vrati dete

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić izjavio je danas da će Ministarstvo spoljnih poslova pomoći Jeleni Abramović, majci dečaka koga je otac bez njenog pristanka odveo u Švajcarsku. Pomoći ćemo kao Ministarstvo u okviru konzularnih aktivnosti, rekao je Dačić gostujući na Prvoj TV.

– Mi ćemo pomoći, dao sam joj telefone i uzeo njene brojeve, u okviru naših konzularnih aktivnosti. Nije ovo pojedinačan slučaj. Ovde je očigledno reč o nečem što pretpostavljam da je krivično delo. Zajedno sa policijom i Ministarstvom pravde treba da se vidi šta može da se učini. Pomoći ćemo uvek – istakao je Dačić i naglasio da ovo nije nažalost pojedinačan i izolovan slučaj.

“Pasoš je kod majke, a otac je odveo dete… Zajedno sa policijom i Ministarstvom pravde treba videti šta da se učini”, rekao je Dačić.

Jelena Abramović (32) iz Beograda majka je dečaka koji ima dve i po godine, a koji je, kako ona tvrdi, otet. Mališana je preko granice odveo Jelenin suprug sa kojim je od 6. januara u brakorazvodnoj parnici.

– U petak je bio dan kad su se crne slutnje obistinile… Praznik… Dete odvodim kod oca oko tri posle podne da farba jaja. Meni nešto nije dalo mira, čekala sam ispred zgrade. Izjedalo me je nešto iznutra, te sam nakon sat vremena rešila da mu napišem poruku i pitam kako mi je dete, da li je nešto jelo. Poruka suprugu na Vocap nije stigla. Zovem, nedostupan je…

Jelena kaže da je tada kao majka intuitivno osetila da se desilo nešto strašno.

– Dogovor je bio da dete uzmem oko šest-sedam, da ga odvedem kući, spremim za spavanje, ali već u četiri sam osetila nešto čudno. Pošto je bio nedostupan, zovem njegovu majku, sestru, prijatelje, ali niko se ne javlja. Zovem policiju, već se tresem od straha, ne znam gde mi je dete. Iz policije su me uputili na policijsku stanicu da prijavim njegov nestanak. Narednih 30 i nešto sati ne znam ništa o mališanu.

Agonija postaje sve veća. Moje dete se nikad nije odvajalo od mene, ono je malo. U subotu se javlja suprug da kaže da je dete u Švajcarskoj – kroz suze prepričava Abramovićeva, dodajući da ne zna otkud dete u Švajcarskoj, kako i gde je izašlo iz zgrade, kako je otac uspeo da ga odvede preko granice kad je detetov pasoš sve vreme kod nje, čime i u kakvim uslovima je dete otišlo u drugu zemlju.

Tvrdi i da dete nije izašlo iz zemlje legalnim putem.

– Iako kaže da je dete s njim, ne dozvoljava mi da ga vidim preko video-poziva, da mu čujem glas, da pitam da li je dobro, da oca pitam šta namerava da radi, zašto ga je oteo. Sluđena sam, pogubljena, razgovarala sam i sa advokatima. Slutnje su se, nažalost, obistinile, sami su me upozoravali da može doći do ovoga… Nikada nisam imala nameru da svom detetu uskratim pravo da viđa oca jer znam koliko je to značajno za njegov razvoj, ali sve vreme su trajale te moje unutrašnje borbe da moram biti na dve strane.

Sumnje: Obmanuo švajcarske vlasti

Abramovićeva tvrdi i da je njen suprug obmanuo švajcarske vlasti.

– On tamo nije prijavio da smo mi u procesu razvoda, ali mi je rekao da je pokrenuo neku privremenu meru, postupak za odvojeni život… Mi nismo švajcarski državljani, već srpski, i zato molim naše nadležne da mi pomognu.

Moje dete sada ne zna gde mu je majka, ja ne znam kako je ono, zato kao zabrinuta majka molim i apelujem na sve nadležne, na državne organe, da pomognu ovoj majci da sazna gde joj je dete, kako je izašlo iz zemlje. Ovo jeste otmica, ali počinilac je poznat. Ovo je ono što sam gledala na filmu i nisam ni mogla da sanjam da će se desiti meni i mom detetu.

Kurir.rs

Marko Đedović ne krije da je tri puta počinjao svoj život iz početka, a u potresnoj ispovestivoditelj Zadruge otkrio je da je u vreme martovskog pogroma boravio na Kosovu i Metohiji. Đedović je ispričao kako se nakon napada Albanaca na Srbe život u Mitrovici vraćao u normalu, ali i zašto je odlučio da se više nikada ne vrati na Kosovo.

– Nakon završene srednje škole počeo sam da radim u Zdravstvenom centru Kosovske Mitrovice i tada sam život naučio da gledam na drugačiji način. Teško sam podneo kada je prvi put preminuo pacijent u mojoj smeni i tada sam želeo da dam otkaz. Međutim, samo sedam dana nakon toga bilo mi je normalno da s kolegama vezujem preminulima ruke, noge i vilicu kako bismo ih pripremili za pogreb – kaže iskreno Marko, i otkriva koje je dve bitne stvari naučio tokom rada u bolnici.

– Nije lako umiranje i postoje ljudi kojima je veoma teško da ispuste dušu. Druga istina je da je ljudski život sa stanovišta medicine jako jeftina stvar. Izgubiš empatiju, ali je to jedini način da spaseš sebe. Kao što rekoh, nije tako lako umreti, a postoji jedan slučaj koji je ostavio trajne posledice na mene. U bolnicu je došao momak koji je živeo u zabačenom selu u blizini Šar-planine. Bio je godinu dana mlađi od mene, a nije znao ni šta je televizor. Znao je samo da ima majku, životinje i da mu je otac umro. Doveden je jer je imao probleme sa stomakom, a dijagnostikovan mu je tumor testisa koji je metastazirao na bešiku i to su mu bili poslednji dani života koje je proveo na odeljenju. Bilo mi ga je žao i provodio sam dane s njim. Donosio sam mu svoju garderobu, izvodio ispred bolnice u šetnju, sedeli smo, pričali… Želeo sam da poslednje trenutke provede najbolje što može. Jednog jutra sam došao na posao i zatekao prazan krevet u sobi u kojoj je ležao. Samo sam se okrenuo, otišao sam kući i javio kolegama da sam na godišnjem odmoru. Tri nedelje sam proveo ćuteći. U tim trenucima sam se ljutio na boga, ljude, pravdu… Rekao sam da se više nikada neću vezivati za pacijente na takav način. Naravno, u tome nisam uspeo – rekao je Marko.

Kako je objasnio, jedna poseta Čačku naterala ga je da zauvek napusti Kosovo i Metohiju i preseli se u rodni grad, ali tu se nije dugo zadržao.

– Nakon nekog vremena, shvatio sam da ni u Čačku ne pripadam. Okolina je počela da vrši pritisak na mene, s pitanjima kada ću da se ženim, da dobijem dete, odnosno kada ću da ispunim norme koje su se njima podrazumevale. Mnogo puta sam život uzimao u svoje ruke i sve je ispadalo baš kako treba. U 25. godini mi je pukao film i rekao sam babi da idem za Beograd, i da mom ocu ništa ne govori. Ona mi je dala novac, a i ja sam imao sitnu ušteđevinu. Našao sam stan na Banovom brdu, u suterenu, a imao sam dovoljno novca za hranu i za dvomesečnu kiriju. Otac je u Čačku imao firmu koja se bavila izradom poštanskih sandučića i odlučio sam da se angažujem u tom poslu, ali u Beogradu. Išao sam od vrata do vrata i nudio poštanske sandučiće za 1.000 dinara i od toga sam živeo – rekao je Marko, koji je u tom periodu upoznao mnoge uticajne ljude.

– Posle nekog vremena, uz pomoć poznanstava koje sam stekao počeo sam da radim kao novinar. Nedugo zatim, ukazala mi se prilika da uđem u rijaliti, nakon čega se moj život promenio iz korena. Zahvalan sam Beogradu i to je grad u kojem bih želeo da umrem, ovo je najlepši grad na svetu i nikada ne bih živeo na drugom mestu.

Mama me je upisala na fakultet

Marko danas s ponosom ističe da je s dobrim uspehom završio fakultet, mada priznaje da mu to nije bilo u planu.

– Završio sam osnovne studije na Fakultetu političkih nauka, smer socijalni rad i socijalna politika, a potom sam i magistrirao. Najpre nisam želeo da studiram, ali smatram da sam odabrao najbolji fakultet za sebe. Tačnije, moja majka ga je odabrala. Ona mi je predala dokumenta i samo mi je jednog dana donela skripta. Položio sam prijemni, bio sam drugi na listi i upao sam na budžet. Budući da sam tada živeo u Mitrovici, morao sam da upišem vanredno jer nisam mogao prisustvujem svim predavanjima – rekao je on.

Ne želim da budem socijalni radnik

Đedović je već tokom studija shvatio da ne želi da se bavi poslom za koji se školovao.

– Iako sam završio fakultet, nikada nisam imao nameru da radim kao socijalni radnik. Posao je veoma ozbiljan i ne zavisi samo od tvog znanja. Svedoci smo slučaja kada je otac ubio majku i dete ispred Centra za socijalni rad, tako nešto ne bih preživeo. Ne daj bože da donesem lošu odluku i dodelim starateljstvo roditelju koji nije podoban, ne bih mogao da živim s tim.

kurir.rs/alo

Marija Šarapova će 19. aprila proslaviti svoj 36. rođendan i tom prilikom se sećamo njenih početaka i neverovatnog uspeha

Marija Šarapova je bila toliko problematično dete da je to išlo do nivoa disfunkcionalnog. Njeni roditelji Juri i Jelena pobegli su iz Černobilja i preselili se u Sibir malo pre njenog rođenja 1987. godine.

Prema njenoj priči, pobegli su zbog nuklearne katastrofe, ali prijatelji i rođaci njenog oca kažu da je u venama Šarapovih samo novac, i da su se preselili zbog bolje zarade. Naime, on je želeo da postane profesionalni biciklista i skijaš, ali u tome nije uspeo. Nakon toga, primetio je izuzetnu koordinaciju pokreta kod svoje ćerke i odmah odlučio da je upiše na tenis. Imala je samo tri godine.

Iako je tako mala morala da podnese mnogo žrtve zbog svog talenta, Juri je u njoj video kartu za bogatstvo. Kad je napunila 6 godina, preselio se sa njom na Floridu, gde su bili najbolji teniski treneri i tako je na dve godine razdvojio od majke, jer nisu imali novčanih sredstava da se presele svi troje.

Tih prvih godina u Americi, Marija je bila vrlo nesrećna i depresivna. Izazvala je ljubomoru kod drugih devojčica kada je osvojila školski turnir, pa su bogata deca počela da je ismevaju zbog materijalnog stanja i toga što joj je otac radio u restoranu kao perač sudova.

Međutim, Juri je video samo jedan način – svakog dana joj je “ispirao mozak” jednom jedinom pričom – uspehom, bogatstvom i tome kako će sva ta poniženja pasti u vodu kad dostigne svetsku slavu. Terao ju je da vežba sve dok joj ruke ne postanu potpuno prekrivene žuljevima od teškog reketa, a vikao na nju kada nije mogla da uradi ono što je on zamislio.

Ipak, njegove metode su rezultirale uspehom. Kad je imala samo 9 godina, Marija je osvojila ženski turnir za mlađe od 16 godina i bogatstvo je već bilo na vidiku. Uskoro je osvojila i Vimbldon, a Juri je odmah prodao njihovu kuću na Floridi i kupio vilu, a skromni auto zamenio luksuznom limuzinom.

Najpoznatije kompanije i brendovi počeli su da se otimaju za nju, činilo se da Šarapova živi najlepši san – našla se na naslovnici slavnog Vog-a, kupovala u najskupljim radnjama, povezivali su je sa najpoznatijih, neverovatno bogatim muškarcima.

Iako je na izgled sve bilo savršeno, tu je bila njena ružna strana realnosti. Nezasiti Juri preuzeo je ulogu menadžera svoje ćerke, i tako joj uzimao sav novac koji je zarađivala. Zbog takvog ponašanja, Marijina majka se razvela od njega.

Što je najgore od svega, tu je njegov neverovatan uticaj na Mariju – uprkos uspesima koje je nizala i bogatstvu koje je samo raslo, ona se promenila, i to ne na bolje.

Zbog konstantnog pritiska od strane oca, postala je zlovoljna, povučena u sebe, prestala je da voli ljude, počela je da odbija da daje autograme mladima kojima je bila uzor i koji su je obožavali.

Čini se da je 2004. godine doživela najteži udarac – uspeh teniserke Serene Vilijams.

Iako je zarađivala dvosturko više od mlađe koleginice, pobedila je u dva od tri meča, uključujući i finalni, Serenina upornost i želja za pobedom dovela je do toga da je napokon porazi punih 18 puta! Što je najteže palo Šarapovoj, bilo je to što se iz aviona videlo koliko Vilijamsova uživa u svojim pobedama nad, do tada, najboljom teniserkom.

Tada je iz Marije izašlo ono najgore – na sva zvona je optuživala Serenu za vezu sa svojim trenerom, koji je bio oženjen i imao dvoje dece. Ni godine prepucavanja i teških uvreda nisu sprečile Serenu da ponovo “ponizi” Mariju na terenu, a tu je i poslednji potez kojim ju je Vilijamsova dokrajčila – kada je objavljena vest da je Šarapova pala na doping testu, Serena je ironično objavila fotografiju na kojoj pozira u blizini apoteke.

Za palu ledenu kraljicu, ovo je bilo poslednje poniženje.

2020. godine Marija Šarapova se zvanično povukla iz tenisa. Danas živi daleko od svetala reflektora, a najnovije vesti o njoj stigle su nam pre tačno godinu dana, kada je za svoj rođendan objavila vest da je trudna.

U međuvremenu Marija je rodila sina i samo 5 dana nakon porođaja viđena je u Los Anđelesu kako vežba.

Marija je u vezi sa veoma uspešnih brazilskim biznismenom za kojeg je verena, ali par još uvek nije stao pred oltar a u tome ih je najviše sprečila pandemija, a potom i trudnoća.

Ove detalje iz života bivšeg direktora i vlasnika “Granda” javnost do sada nije znala.

Saša Popović i decenijama kasnije seća se svakog detalja razgovora sa čuvenom baba-Vangom, do koje su on i Lepa Brena uspeli da dođu kada je grupa “Slatki greh” gostovala u Bugarskoj. Na susret sa proročicom se čekalo tada i po godinu dana, a i duže, ali su Sale i Brena primljeni istog dana kad je trebalo da održe koncert.

“Kada smo bili na koncertu u Bugarskoj, rečeno nam je da u 11 sati imamo sastanak kod Baba Vange. Brena i ja smo otišli i dobili po dve kocke šećera. Njih smo zavili u salvetu i stavili ispod jastuka noć pre same posete Vangi. Sutradan smo s tim otišli kod nje. Upozorili su nas da ne smemo da joj dajemo novac ili neke druge materijalne stvari jer je ona to sve dobila od države i kola i kuće i obezbeđenje. Carinik nas je sve pregledao, išli smo kilometar, tu su bili šatori, a u njima ljudi koji su 15 dana do zakazanog termina, to su hiljade ljudi. Tito je bio četiri puta kod Vange, ona mu je govorila šta da radi. Vanga je razumno pričala srpski“, rekao je svojevremeno Popović, koji je sada ispričao o problemu koji je od njega nasledila ćerka.”Ja sam kao mlad imao puno bubuljica. To je bio veliki problem i to sam jako teško lečio. Sa 37 godina kad sam bio kod Vange, ona, koja inače ne vidi mi je rekla: ‘Te bubuljice koje imaš…’ Ja samo što nisam pao sa stolice. ‘Te bubuljice koje imaš one će polako da nestanu kad ti se rodi ćerka. U stvari nije rekla ćerka nego dete. To će sve da pređe na nju. I moja Aleksandra zaista ima isti taj problem i isto je to lečila i hvala bogu, sad će još malo napuniti 24 godine i sve će se to srediti. Jedva je to izlečila”, rekao je u emisiji “Sceniranje” Popović.

Ideja za današnji ručak je ona koja uključuje preostala uskršnja jaja:

Sastojci:

• 1kg obareni krompir
• 300-350grama suhomesnatih proizvoda
• 4 kuvana jaja
• 4 kisela krastavčića
• 200-250grama sira
• 1 paradajz
• 50gr maslina

Preliv:

• 4 jaja
• 150ml mleka
• 50ml ulja

Priprema: Skuvan krompir stavite u vatrostalnu činiju, preko njega stavite sitno seckano suhomesnato, potom par kvanih jaja i sir, a onda opet krompir, jaja, sir, slaninu, pa opet krompir, kisele krastavčiće, masline paradajz. Sve preliti sa izmešanim jajima, mlekom i začinima. Peći u zagrejanoj rerni na 200 stepeni Celzijusa oko 25-30 minuta.

Boem torta, nije skupa laka za pravljenje a ukus mmmmmmm. Za 3 kore treba 9 belanaca, 12 kasika secera, 3 kasike brasna, 3 kasike kakao, 150 gr oraha. Ja sam pekla pojedinacno u kalup 24 precnika. Fil- 500 ml mleka, 10 kasika secera, 9 zumanca, 4 kasike brasna . Skuvati kao puding. Kad se ohladi dodati 200 gr margarina. Sve lepo sjediniti i ostaviti u frizideru pola sata da se fil jos bolje stegne. Zatim filovati tortu iznutra i spolja. Ako zelite glazuru od cokolade istopite 150 gr cokolade, 6 kasika ulja i 2 kasike mleka pa tim preliti tortu.

75 vrhova mlade koprive 3litra vode 10 kesice limontusa. Ostaviti 24 sata potopljene koprive. Nakon toga procediti i dodati 3kg šećera .Prokuvati samo da se istopi secer i dodati 3 ekstrata kivi. (ektrakt nije obavezan ali je predivnog ukusa)

Ispeći 2 kore za jednu koru je potrebno 5 belanaca 7 kašika šećera 4 kašike brašna. Fil 10 žumanca umutiti sa 250 gr šećera 4 kašike brašna I skuvati u 1/2 lit mleka. Posebno umutiti 250 gr margarina dodati 250 gr mlevenih lesnika i izjednačiti sa predhodnim filom. Ovim filom filovati kore a celu tortu premazati šlagom(2 kesice).

Crnogorci su voleli da kažu kako “Njegoš nije bio samo poezija i vladikovanje”, bio je mnogo više od toga – i fizički i duhovno

Petar II Petrović Njegoš bio je crnogorski vladar, vladika, pesnik i filozof. Rođen je 13. novembra 1813. godine u selu Njeguši blizu Cetinja, a umro je 31. oktobra 1851. godine u Cetinju. Imao je samo 38 godina.

O potonjim danima Vladike Rada, malo šta se zna, ali ostao je zapis o tome šta je njegova majka rekla na posmrtnoj odori svog sina:

“Braćo Njeguši, Sokolovi Crnogorci! Nije lijepo što činite, što kukate i plačete za Vladikom. Nijesam ja njega rodila niti za kukanje, niti za plakanje, već sam ga rodila o dobru imena vašega i SRPSKOGA.

Vazda sam bila i sada sam najsrećnija majka, kada mi je Bog darivao, tebe moj vazda najmiliji sine. Bio si najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom.

A za vaistinu Božju ja, tvoja majka, za tobom nikad neću zaplakati, jer kada bih to učinila ja ne bih bila tvoja prava majka. Trebaju da plaču majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja. Prosta ti sine, materinska rana, prosto ti SRPSKO MLIJEKO KOJIM SAM TE PODOJILA.

Slava Bogu koji mi te tako lijepog darivao i tako lijepog i mladog uzeo, bar će i On sine moj, od tebe imati šta da vidi.”

Kakav je zaista vladika bio samo može da se nagađa. Postoje neke priče da je bio veliki ženskaroš, ali to nikad nije potvrđeno. Međutim, najbolje se može sagledati Njegošev život iz knjige Ljubiše Nenadića “Pisma iz Italije” u kojima stoji:

“… otvorim vrata i uđem u vladičinu sobu. Ja sam sebi predstavljao vladiku crnogorskog kao druge vladike: u dugoj crnoj mantiji, s kamilavkom na glavi, s brojanicama u ruci. Takvu sam i sliku iz mlađih godina njegovih viđao. Kad uđem, pogledam po sobi. Soba vidna i velika. Tri prozora gledala su na more, a jedan niz ulicu na kraljev dvor. Usred sobe stajala su dva stola: na jednom behu rasturene knjige. Bilo je dva lepa kanabeta i više velikih i malih stolica, sa drugim potrebnim nameštajem; na zidovima, osim ogledala, bilo je različitih slika. Desno od vrata, u dnu sobe, bio je kamin od mramora, odžak po francuskom načinu, u kome je gorela mala vatra. Prema tome odžaku, u velikoj, sniskoj stolici, sedeo je jedan krupni čovek u crnogorskih haljinama, s crnogorskom kapom na glavi, i držao je gvozdene mašice u ruci, te njima džarao u vatru. Jedva je mogao primjetiti da je neko ušao. … “Sjedite – reče vladika – mi smo stari poznanici! Sam vas je Bog poslao da me u ovoj samoći razgovorite.” Pruži mi ruku te se sa mnom rukova. Zatim se zamisli i ućuta; pa iz tih misli, posle nekoliko trenutaka, jačim glasom uzviknu: “Ala se mi, Sloveni, narobovasmo!” I kao neka srdnja ukaza mu se na licu. Dok sam ja smišljao šta da mu kažem na to, on produži, posle kratkog ćutanja: “Ali mi, Crnogorci, boga mi nijesmo! Svakom slobodnom čovjeku možemo slobodno u oči pogledati. Ni pred kim se ne moramo zastidjeti.”

“… Svagda bi me dočekao pun tanjir pomorandži. Vladika ih slabo jede, i to samo po jednu kriščicu; jer mu, ako nisu sasvim slatke, pozlede kašalj; ali je primetio da ih ja rado jedem. Mnogi govor katkad mu škodi. On često po nekoliko sati sedi u svojoj velikoj stolici i ćuti. Za to vreme ja mu što pričam, novine ili kakvu knjigu čitam. Igramo i šaha, ali on nema strpljenja. Nekoliko sam puta ručao kod njega. On vrlo malo jede, i čuva se od protivnih jela; ništa ne pije. Obično jede mnogo grožđa. Ovde ima tako lepa grožđa kao da je sada sa čokota uzabrano. Mene neprestano nudi pomorandžama. Kako ih nestane, on lupa rukom o ruku i viče: “Đovani!” (to mu je sluga, Talijan; uzeo ga da ga služi dok je ovde), i zapovedi mu da donese nanovo pomorandže; jer, veli, boji se: ako nestane pomorandži, otići ću. On nalazi neku zabavu u tome kad gleda kako ja jednu po jednu pomorandžu ljuštim, i uz to pričam mu o Srbiji, i o različitim sitnicama u Beogradu, i o svome putovanju. Kad koju pomorandžu oljuštim, pa on vidi da neće biti dobra, viče: “Baci tu; ta ne valja!” Kad naiđe na kakvu lepu pomorandžu, on rekne: “Daj i meni jednu krišku od te!“

Ja imam jednu predstavu detinju, da sam nekad živeo na Cetinju…

“On (vladika) ima ovde dosta poznanika, i ovdašnja gospoda često ga mole da im dođe na njihove gozbe i večernje zabave; on se obično izvinjava svojom bolešću. Kaže mi da ga je zimus svakom prilikom pozivao kralj u dvor. … Jedno veče proveli smo kod Rotšilda na njegovoj vili (poljskom dvorcu). Društvo je bilo lepo i odlično. Sedelo se i hodalo i po sobama i po basti. Vladika se obično nosi crnogorski, i tada je bio obučen u crnogorske haljine, koje mu vrlo lepo dolikuju. … Vladici se nije moglo prići: jednako su ga okruživale najlepše dame i molile da im priča o Crnoj Gori, o četama, o ratovanju Crnogoraca. Vladika je bio dobre volje; govorio je neprestano. Ja, koji ga svaki dan slušam, divio sam se tada njegovim pričama i jezgrovitim dosetkama. On je često pritom pričanju dolazio u poetsko oduševljenje. Kud je god koračao, svuda su ga pratila najveća gospoda i gospođe. U svoje, obično kratke, priče o Crnoj Gori mešao je vešto sreću i nesreću, junaštvo i strahovanje, patnje i uživanja. “

“… Između ostalog razgovora, doktor zapita mene (Nenadovića): ima li cenzura na Cetinju? Ja mu odmah odgovorih da nema. Vladika me pogleda, i osmehnu se. Kad doktor ode, vladika … mi pruži jednu knjigu i reče: “Što ti varaš čovjeka da nema cenzure na Cetinju?” Ja uzmem tu knjigu i otvorim. To je bila “Dika crnogorska”, dramski spev Sime Milutinovića. Odmah na drugom listu te iste knjige stoji štampano: “Dozvoljava se pečatati s odobrenjem praviteljstvene cenzure.” A ispod toga stoji: “Cenzor Drago Dragović”. Ta je knjiga pečatana na Cetinju. … Kad to pročitah, rekoh: “Nisam znao, gospodaru, da je bilo cenzure na Cetinju”. Vladika se nasmeje i kaže mi: “Bila je štamparija, ali nije bilo cenzure. To se Simo potsmijevao ostalom svijetu, te tako stavio. A Drago Dragović nije ime cenzora, već to znači: “Piši šta ti je gođ drago!”

U crkvi Svetoga Petra (u Rimu), kao osobita svetinja, čuva se lanac kojim je sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom časne verige. … Taj lanac čuva se kao svetinja, i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara škrinju, vadi lanac iz pamuka, i, sa osobitom pobožnošću i smirenošću, prinosi ga poklonicima, te ga oni – klečeći, sa skrštenim rukama – celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i čudeći se kako su dugačke, reče: “Ala su ga dobro vezali!” Zatim ih vrati odmah kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: “Zar ih neće Vaša Svetlost celivati?” Vladika mu, polazeći odgovori: “Crnogorci ne ljube lance!”

***

“Pri prvom ulasku u Petrovu crkvu, serdar Andrija zaustavi se na vratima, skide kapu, prekrsti se, i glasno reče: “Oprosti mi, majko, crkvo moja na Cetinju: ne ulazim da se poklonim, nego da se nagledam!” Vladika se osvrte i povika: “Ulazi, čoče! Stalo je crkvi na Cetinju kuda hodi Andrija serdar!”

***

Kolika je bila njegova veličina i mudrost najbolje govore mudrosti iz Gorskog vijenca:

*Spuštavah se ja na vaše uže,

Umalo se uže ne pretrže;

Otada smo viši prijatelji,

U glavu mi pamet ućeraste.”