Author: ollo

Dečaka ubicu koji je 3. maja ubio devet svojih vršnjaka i čuvara Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” 24 sata dnevno u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa obezbeđuje policija kako ne bi naškodio sebi ili drugima i kako neko njega ne bi napao.

Prema informacijama, policajci iz različitih jedinica na 12 sati se smenjuju na zadatku obezbeđivanja dečaka ubice koji je izvršio nezapamćeni masakr u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”.

– Na taj način sprečava se mogućnost da se dečak-ubica zbliži za nekim policajcem i eventualno ga izmanipuliše na bilo koji način, ako bi stupili u komunikaciju – kaže izvor upoznat sa slučajem.

Prema informacijama, dečak sam provodi vreme u zasebnoj, izdvojenoj prostoriji, bez telefona, televizije, laptopa…

– Ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da ga neko vidi ili da on komunicira sa nekim izuzev lekara i medicinskog osoblja koji službeno razgovaraju sa njim – kaže izvor.

Dečak ubica veštačen

Podsetimo, kako u trenutku kada je počinio zločin nije imao napunjenih 14 godina, dečak koji je ušao u istoriju kao najmlađi masovni ubica na svetu, nije mogao da bude pritvoren, već je jedini način da bude izolovan, odnosno odsečen od sveta, bilo njegovo smeštanje u neku zdravstvenu ustanovu zatvorenog tipa.

Na klinici, u prethodna dva meseca vršena su razna psihološka veštačenja kako bi stručnjaci pokušali da proniknu u um dečaka-ubice, da pokušaju, između ostalog, da shvate šta ga je podstaklo na stravičan zločin, ali i da li je davao znake koje su ljudi iz njegove najbliže okoline trebali da primete.

Pre nekoliko dana, Viši sud u Beogradu popisao je imovinu koja je u vlasništvu porodice dečaka ubice i privremeno im je zabranio da je prodaju ili poklone. Kako se saznaje, sud je utvrdio da porodica ima u vlasništvu ukupno 4 stana, garažno mesto, deo poslovnog prostora i jedan automobil.

Podsetimo, majka i otac 13-godišnjeg dečaka ubice, na sve načine pokušavaju da zaštite svoju imovinu obilazeći notare kako bi je preneli, odnosno poklonili nekom od rođaka.

Prethodno je advokat porodica ubijene dece podneo zahtev Višem sudu da se ocu dečaka ubice zabrani da raspolaže, otuđi i optereti nepokretnosti i pokretne stvari čiji je vlasnik, a u koje spadaju stan u Beogradu, delovi poslovnog prostora u Beogradu i automobil.

Majka dečaka ubice pokušala da napusti Srbiju

Majka dečaka ubice iz OŠ “Vladislav Ribnikar”, zaustavljena je u subotu kada je pokušala da sa ćerkom napusti Srbiju.

Ona je pokušala da ode iz zemlje preko graničnog prelaza Prohor Pčinjski, ali ju je policija zadržala.

Podsetimo, protiv majke je krajem prošlog meseca pokrenuta istraga zbog osnovane sumnje da je zanemarila i zlostavljala dečaka ubicu pre zločina. Ukoliko se dokaže da je izvršila ovo krivično delo preti joj kazna zatvora do tri godine.

Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu 23. maja saopštilo je da je policiji naloženo da prikupi obaveštenja u vezi sa majkom dečaka ubice.

Gradskom centru za socijalni rad tada je naloženo da izvrši dijagnostičku procenu funkcionisanja porodice dečaka i o tome dostavi izveštaj tužilaštvu, kao i da utvrdi da li se navedena porodica od ranije nalazila u evidenciji tog organa.

Šta znamo do sada

• U jezivom zločinu koji je počinjen 3. maja ove godine, dečak-ubica je usmrtio 10 osoba, od kojih devetoro učenika i školskog čuvara
• Istraga je utvrdila da je dečak-ubica zločin do detalja planirao mesec dana, da je imao skice škole i spisak potencijalnih žrtava
• Pošto nema napunjenih 14 godina, ubica ne može krivično da odgovara, ali može na duže vreme da bude smešten u ustanovu zatvorenog tipa
• Trinaestogodišnji dečak-ubica nalazi se u izolaciji na klinici
• Otac dečaka ubice, priveden je nakon masakra i njemu je na zahtev tužilaštva određen pritvor do 30 dana, koji je posle produžen
• Ubica je odlično baratao oružjem pošto ga je otac od 12. godine vodio u streljanu, a vežbao je i na poligonima ersoft
• Dečak-ubica je bio pod pritiskom roditelja koji su ga upisali u muzičku školu, na časove glume, jezika, ali i razne sportove
• Kada ga je 2021. udario drugi dečak, urađena je psihološka evaluacija i ocenjen je kao izuzetno pametan, vaspitan, moralno i etički orijentisan, ambiciozan
• Protiv majke dečaka-ubice je pokrenut postupak zbog sumnje na zanemarivanje deteta
• I ocu i majci dečaka-ubice je privremeno zabranjeno raspolaganje privatnom imovinom
• Majka i sestra dečaka-ubice prošlog vikenda su vraćeni sa graničnog prelaza Prohor Pčinjski

Uveliko teku pripreme za rijaliti!

Vlasnik televizije Pink, Željko Mitrović, najavio je da uskoro kreće novi projekat pod nazivom “Zadruga 7 – Elita”. Svi s nestrpljenjem čekaju novu sezonu rijalitiju. Ovaj TV format će se razlikovati u odnosu na prethodne sezone, a nagrada za prvo mesto je nikad veća, čak 100.000 evra.

Voditelji prethodnih sezona su otkrili kakva očekivanja imaju od Zadruge u narednim mesecima. Prva je svoj sud dala Dušica Jakovljević. Voditeljka je otkrila da i ove sezone rijaliti kreće u septembru, što do sada nije bilo javno objavljeno. 

– Moja očekivanja kada je reč o televiziji Pink i kada je reč o mom ličnom angažmanju su maksimalna. Znam da televizija Pink ništa ne prepušta slučaju i kada objavi da priprema novi projekat i kada objavi promene u svom produkcionom radu, ja znam da će to biti onako kako su rekli, i da su na to ozbiljno spremni jer smo televizija koja ne radi ništa na pola, niti objavljujemo nespremni nove stvari, tako da očekujem da publika bude prezadovoljna i da kažu: “Ovo smo čekali sve vreme” i da smo nadmašli sve moguće Zadruge – započela je Dušica pa dodala:

– O kastingu ne bih, uvek sam sva moja očekivanja za kasting prepuštala produkciji koja to radi najbolje. Vidim da su svi jako zadovoljni, vidim da je fantastična energija na televiziji Pink, vidim da svi jedva čekaju taj septembar da to krene i da na tome itekako svakodnevno rade bez prestanka, tako da znam da je pred nama vrhunski projekat koji će ponovo oboriti sve rekorde gledanosti i da ćemo svi mi dati sve od sebe da to tako i bude. Mi smo nekako na Pinku navikli da postavljamo standarde i da rušimo sopstvene rekorde i da nadmašimo sami sebe, a rejtinizi pokazuju da niko u tome ne može da nas prati i da nam niko nije čak ni blizu i ja znam da ćemo napravati najbolji projekat do sada, svaka karika u tom lancu funkcioniše besprekorno i apsolutno predano i posvećeno. Iako jako malo znam o tom projektu, osećam tu energiju, pokretačku i tu energiju uspeha, energiju onoga što nas zajedno sve vodi ka tome, da televizija Pink, kao jedna velika porodica koja funkcioniše pogledom, pa čak i mislima, čak i dok radimo i realizijemo svaku emisiju, tako da sam sigurna da nas čeka najbolja i najjača emisija do sada – zaključila je Dušica za “Pink.rs”.

Pevač Sergej Ćetković i njegova supruga Kristina ponosni su roditelji Lole i Mile.Pop pevač Sergej Ćetković već 23 godine uživa u skladnom braku sa suprugom Kristinom.

Onu su jedan od najskladnijih parova na domaćoj sceni, a nakon 11 godina braka su odlučili da prošire porodicu.

Devojčicu Lolu su usvojili 2010. godine, a dve godine kasnije i Milu.

Sergej je jednom prilikom gostujući u emisiji “Goca show” govorio o svojoj porodici i kako je devojčicama rekao da su usvojene.

Kako je istakao, mnogo ljudi se stidi da priči o usvajanju.

– Nisam puno pričao o usvajanju. U poslednjih deset godina sam upoznao mnogo ljudi, koji se srame da pričaju u tome. Da li je bitno da li ste biološki roditelji ili ste usvojili dete.? Koja je poenta biti roditelj? Toliko je nebitno, najvažnije je šta mu pružaš. Roditeljstvo je biti njegova sigurnost, anđeo čuvar, vodič i biti njegov operativni sistem za dalje u životu, biti tu, šta je drugo bitno? – ispričao je pevač.

Sergej ističe da neki roditelji godinama kriju od dece da su usvojena iz straha da ne požele da se vrati biološkim roditeljima.

– Ima toliko slučajeva, gde ljudi kriju od svoje dece do punoletstva da su usvojena i onda ono u 17. godini, koje je već odrastao i formiran čovek, doživi razočarenje. Srušiš mu čitav svet saznanjem da mu oni nisu pravi roditelji. Strah uvek postoji, mi smo se samo prepustili tome. Ljudi, ukoliko želite da budete roditelji, nemojte da birate sredstva. Usvojite decu, učinite sebe i tu decu srećnim. Bez ikakve premisli o tome, to je dobro delo. Uvek mojoj deci ponavljam, ja sam vas rodio iz srca – ispričao je Sergej.

On se u pomenutoj emisiji prisetio i trenutka u kojem je svojim ćerkama rekao da su usvojene.  

– Ja sam im to objašnjavao kroz priče, kako postoji jedna škola za decu gde ona žive i da smo mi čuli da nas ona čeka, a da nam je ona odgovorila kada nas je videla na vratima: “što sam vas čekala ovoliko”. Moraš da nađeš načina, gde ćeš najslikovitije i najblaže preneti da to ne bude traumatično, jer ljudi uglavnom od toga prave da je to nešto bauk. To nema potrebe. Mili smo ispričali da smo došli Lola, mama i ja, da smo je tražili, a da je ona digla ruku i rekla “Evo me” – ispričao je pevač. 

O svojim ćerkicama kaže da su veoma različite.

–  Mila je sada Lolin satelit, stalno ide za njom i samo je špijunira, a onda nama govori šta radi. Lola ima Kristinine osobine, dok je Mila kao ja. Štreber, disciplinovana i kreativna je jako. Sve što uzme u ruke od toga napravi nešto i crta strašno dobro. Kada sam je pitao šta bi htela da bude, rekla bi mi da bi volela da bude režiser – ispričao je Sergej.

Pevač priznaje da ume da bude strog i da se naljuti na Lolu i Milu, ali da uvek pronađu rešenje.

– Umem da viknem, ali me niko ne sluša i onda ja znam koga će da slušaju. Nekada se stvarno naljutim na njih i kažem im, da naredna tri dana ne pričam sa njima. Mislim, to nema šanse da izdržim, onda shvate da sam stvarno ljut, pa krene proces izvinjavanja, uz čuvenu rečenicu, neće se ponoviti ili „ne mogu da zaspim, dok me ne poljubiš pred spavanje“ – ispričao je Sergej.

Veljko Stojković je rođen kao zdrava beba, ali sa tri meseca krenule su prve tegobe

Dvogodišnji Veljko Stojković boluje od atrofije mozga, retke neurodegerativne bolesti, a tačnu dijagnozu još nema. Nakon što lekari iz Srbije, ali i Evrope, nisu uspeli da je postave, Veljko krajem meseca putuje na kliniku Mejo u Sjedinjenim Državama. Po svemu sudeći, izgleda da će se po njemu bolest zvati: Veljko.

Veljko Stojković je rođen kao zdrava beba, ali sa tri meseca krenule su prve tegobe.

“Izgubio je bitne funkcije, poput naučenih reči do tog trenutka – ishrane, ravnoteže. Stao je ne samo sa razvojem, nego se i vratio na niže stupnjeve”, priča Darko Stojković, Veljkov tata.

Dragana Stojković, Veljkova mama, kaže da je vrlo naporno i teško održati Veljka u životu, poput trenutka kada je prestao da čuje, da jede, izgubio akt gutanj i sluh. “Bio je poput biljke”, priča Dragana.

Trpi bolove, ima napade, ne spava

Da bi platili troškove analiza i odlaske u evropske klinike, Stojkovići su prodali stan u Žablju, a žive u kući u Čurugu koju im je dao na korišćenje jedan human čovek.

Morali su da daju otkaze na poslu, jer briga o Veljku zahteva oba roditelja, a brinu i o njegovom starijem bratu. Veljko sve vreme trpi velike bolove i ne spava po 30 sati. Rešenje za pomoć i negu drugog lica, na koje imaju pravo, Stojkovići još čekaju.

“To je nama najteže padalo. Deset meseci se borimo sa detetom koje ne spava, ima napade, a nisu epileptični. Ne znamo ni kakvi su. Ne možemo da ga umirimo i na kraju završavamo na klinici da bi venski dobio lek koji će ga uspavati”, objašnjava Veljkova majka.

Da bi stigao do dijagnoze možemo pomoći svi

Mejo klinika već je napravila pilot-projekat, a zajedno sa Univerzitetom Harvard, pokušaće da postave dijagnozu, jer se pretpostavlja da Veljko boluje od potpuno nepoznate retke bolesti.

“Na novou RNK rade se sva ispitivanja. Detaljno i podrobno, ne samo medicinski, već i naučno-istraživački, ispitaće celu pozadinu njegovog stanja da bi dobili dijagnozu, za početak“, kaže Veljkov tata.

Državi su se obratili da Veljku obezbedi medicinsku pratnju do Amerike, a odgovor čekaju. Da bi Veljko stigao do Amerike i dijagnoze, možemo pomoći svi, slanjem SMS poruke sa tekstom 1465 na broj telefona 3030.

Pomolite se

Sveti Manuil, Savel i Ismail su pravoslavni svetitelji i mučenici iz 4. veka. Bili su rođena braća. Rođeni su u Persiji. Vaspitani u hrišćanskom duhu i kršteni. Bili su visoki činovnici kod persijskog cara Alamundara.

Car ih je poslao na pregovore sa rimskim carem Julijanom Otpadnikom. Car Julijan je tada priredio svetkovinu gde su njegovi podanici prinosili žrtve idolima. Persijska braća su odbili da učestvuju u tome objašnjavajući da su došli kao izaslanici persijskog cara radi uspostavljanja mira među dva carstva, a ne zbog čega drugog; da su hrišćani, i da smatraju nedostojnim klanjati se mrtvim idolima i prinositi im žrtve.

Car Julijan ih je nakon toga bacio u tamnicu. Nakon dugih mučenja naredio je da ih ubiju. Persijski car Alamundar je zbog toga napao rimske snage Julijana Otstupnika i žestoko ga porazio. Sveta braća Manuil, Savel i Ismail postradali su mučenički 362. godine.

– Kako čovek može sakriti istinu kod tolikih svedoka istine! Ništa lažnije nema od laži. Ništa neuspešnije. Ništa drskije. Ništa luđe. Ono što biva unutra u čoveku to vidi Bog sve i sve vojske nebeske. Jer ko god laže, Duhu Božjem laže, i Duh Božji ostavlja lažljivca u tami i smrti.

Pevačica Madona (64) i dalje se bori sa bakterijskom infekcijom zbog koje je pre nekoliko dana završila u bolnici.

Kako prenosi TMZ, izvori bliski pevačici otkrili su da je Madona ‘vezana za krevet’ i da stalno povraća. Kako tvrde, pevačica je u subotu počela da povraća, a u jednom trenutku se onesvestila.

Izvori su otkrili za “Page Six” da je pevačica tokom boravka u bolnici nije reagovala na okolinu i morala je da bude intubirana najmanje jednu noć. Uzrok njene infekcije su navodno bile pripreme za turneju, koja je na kraju odložena zbog njene bolesti.

Madona je radila 12 sati dnevno na pripremama. TMZ je ranije objavio da je Madonino zdravstveno stanje već neko vreme ugroženo i da se skoro mesec dana bori sa temperaturom. Pevačica je ignorisala sve znake bolesti i nije otišla kod lekara kako bi se u potpunosti usredsredila na turneju koja je trebalo da počne 15. jula.

Da je Madonino stanje ozbiljno, govori i činjenica da je ubrzo nakon njenog odlaska u bolnicu njen menadžerski tim imao krizni sastanak. Tada su pristali da odlože turneju zbog straha da pevačica možda neće preživeti infekciju.

Treći je dan Božića. Prohladno, osunčano nedjeljno jutro, koje se bori sa mrazom i pretvara se u dan, obasjan, kako narod kaže – ”zubatim suncem”.

Pa i pored toga, mogu reći – ugodno je!

A kako i ne bi bilo.
Konačno, i za ove blagdane idem do Novog Sela. Obići ću starije prijatelje, svratit ću do groblja, popaliti svijeće, a obići ću i svoj grunt u Tataru.
Mislim se, tim ću redom, možda nekoga i sretnem u selu. Misa je…

Vozeći se od Ukrine prema crkvi, sretoh NJU (tako ću je oslovljavati na njen zahtjev), staricu, stalnu žiteljku Novog Sela od 2002. godine, koja ne dozvoljava da je oslovljavaju sa ”bako” ili ne daj Bože ”povratnicom”.
Pozivajući me da konačno, jednom svratim i k njoj u kuću, a ne samo da pričamo na ”cesti i u avliji”, pozdravismo se, a ona mi simpatično zaprijeti kažiprstom koji, onako suh i izboran, odaje njene godine, životne muke i radosti:
– ”produži kasnije i do mene, znaš gdje ćeš me naći”, reče mi kroz ipak starački, mudri ali iskreni, veseli osmjeh, koji dugo nisam čuo!
Dok se privremeno opraštam s njom, obećah da ćemo se vidjeti već danas i malo popričati.

Gledam za njom i znam da je ispod te debele marame i tople jakne, jaka i energična, skoro osamdesetogodišnjakinja, koja cijeli život sa svojim suprugom provede u slozi i vjeri u ljude i Boga, ne skrivajući se nikada niti od koga! Danas, tu u Novom Selu živi sama, jer supruga je sahranila u izbjeglištvu prije skoro dvadeset godina, ali principijelna kakva je, ona ga je prenijela u naše groblje uz riječi: – ”tu mu i jeste mjesto”!…

Kada poslije navratih, veselo me pozva da uđem u kuću.
Uvede me u prostranu toplu sobu, gdje centralno mjesto zauzima lijepi stolić na kojem se nalazi okićena božićna jelka. Sve nadopunjuje, udoban ležaj, televizor, peć, stol i stolice postavljene ispod ovećeg prozora kroz koji puca pogled niz uski sokak. Gledam i na brzinu shvaćam ukus u opremanju interijera, ali i funkcionalnost, tako da ONA ima sve na ”oku i na dohvat ruke”.
I drva su uredno složena vani na terasi, tik uz vrata, da zimi ne ide u dvorište do šupe.

Pitam je kako je provela Božić i jeli joj dolazila rodbina…
Gleda zamišljeno u mene, kao da ”gleda kroz mene”, obori pogled i tiho reče:
– ”znaš da sam sama, i iskreno nisam ih niti očekivala da sada dođu. Bili su jesenas, za Dan mrtvih. A i daleko je brate ta Švedska! Imaju oni briga oko djece, posla, a ja sam im tek samo rod.
Pa ni roditelje ne stignu uvijek posjetiti! Što ćeš moj Jozo – grijem se i molim, i s veseljem čekam lijepo vrijeme”

Gledam, štap joj je prislonjen uz onaj ležaj, a kada ona spazi iznenađenje na mom licu, požuri da objasni:
– ”Ma mogu ja sama i bez štapa, ali neka ga za svaki slučaj. Odem ja po penziju u Slavonski Brod, vratim se busom ili taksijem, hvala Bogu imam ja još snage, a niti para mi ne manjka. Penzija mi je dovoljna!”
Nudeći me rakijom, nastavlja:
– ”Eto, sama sam ispekla meso, napravila kolače, okitila jelku, pribavila i nešto pića,,, ali, tužna sam malo, jer ti si prvi koji mi je ovog Božića ušao u kuću”!
Smijući se, skoro trijumfalno dodaje: – ”eto i župnik će skoro u blagoslov kuća, ako prizdravi”.

Uzimajući čašu rakije u ruku mislim kako je cijeli taj dio sela sada pust. Svega nekoliko povratnika, ali priličan broj obnovljenih kuća. Pred očima mi se vrte slike iz prijeratnog vremena, prepun likova bivših NJENIH komšija, koji su bili posebno veseli i bučni baš u ovo, blagdansko vrijeme. O njihovim ”pečenkama i i predbožićnim” veselicama pričalo se u cijelom selu.
Pitam je za njih – za Antu, Jozu, Štefu, Dragu, Josipa…dolaze li i jesu li bili za polnoćku?
A ona, kao da ih sve prebrojava, zamišljeno i sjetno gleda u isprepletene prste, i dok nervozno navlači rukav veste preko šake, govori:

– ” SVI SU OTIŠLI NEGDJE, AL’ NIKO SE NE VRAĆA.

Neznam kako im nije žao sela i rodnih kućišta, ma ovih borova što se suše, zatrpanih bunara, urušenih kuća, grobova roditelja i pradjedova. Svijeću, barem onu od 5 kuna da zapale, ali ovdje u Novom Selu, a ne tamo negdje, ako se uopće ikada i sjete. Čast pojedincima koji češće svrate do sela!
Eh, mislila sam ja prije nego ću se vratiti: obnavlja se crkva, dom, groblje i kapelica je obnovljeno,
ima i dosta kuća, pa i prilično svijeta, a ”napravili su nam i struju” i osposobili vodu…narod će se vratiti!
Al’ ništa! Ti bar znaš o čemu pričam i kakvo je stanje ovdje. Sve nas je manje i sve smo stariji!”

Dok ona tako glasno reda svoje misli, pune tuge i razočaranja, ja šutim, pratim njene pokrete koji i unatoč poodmaklim godinama, na momente izgledaju kao da pripadaju mlađoj, energičnoj četrdesetogodišnjakinji – a ne starici.
Iz toga stanja trgnu me zvono mobitela. I dok sam nespretno pretraživao svoje džepove, ona veselo uzviknu: – ”evo mojih, grli ih tetka”. Ali, dok je drhtavom rukom prinosila telefon uhu, – veza puče, a ONA sva razočarana, utučena i klonula, spusti se na stolicu, stavi mi ruku na rame i kroz jedva primjetne suze reče:
– ”Ovo mi je najteže. Onda kada veza pukne. J..em im odašiljače”!

Nakon toga više joj nije bilo do priče, ustade, ubaci drvo u peć, pogleda me u oči i reče:
– ”obećaj da ćeš navratiti poslije nove godine, valjda me neće nitko zvati, da popričamo”!

Pozdravio sam je, obećavši joj posjetu uz napomenu da ćemo isključiti mobitele!
Čuvši to, mahnula mi je s praga i ušla u svoju toplu sobu.

Živjela ti meni uporna i jaka ”bako-povratnice”… pardon – novoseljanska ženo!

Stravičan udes.

Teška saobraćajna nesreća dogodila se iza ponoći u Kruševcu.

Prema prvim informacijama poginule su tri mlade osobe u direktnom sudaru dva automobila.

Na terenu su vatrogasci, hitna pomoć i policija.

Snimke sa mesta nesreće pogledajte klikom OVDE.

Miljana Kulić, po svemu sudeći i dalje nije prežalila bivšeg dečka, Lazara Čolića Zolu.

Iako je već neko vreme u srećnoj vezi sa Bebicom, kako je sama više puta isticala, realnost je po rečima njenog bivšeg dečka malo drugačija. Naime, Zola tvrdi, da ga kontroverzna Nišlijka uhodi na svakom ćošku, uznemira sa lažnih profila, a takođe joj u svemu tome, pomaže Bebica.

– Osoba od koje nisam očekivao da će me zvati i javljati i pisati svakakve poruke, non stop mi piše, uznemirava me. Gde god da sam u Beogradu, ona je tu, došla je s Bebicom u Etno selo. Ne znam zbog čega. Ona je ostala tamo određenu količinu novca dužna, pa joj je gazda rekao: “Zdravo, doviđenja”. Pre neki dan mi stiže snimak, on sedi pored nje. Krećem juče iz Borče prema gradu, preko Pančevačkog mosta, obilazi me BMW niških registracija, ono Bebica za volanom i gleda me, kao da pokaže ne znam ni ja šta, kao da me prati, ne znam šta se dešava. Haos – rekao je Zola.

– Je l’ misliš da je slučajno – pitala je Dušica.

– Ne znam, kao da me interpol traži, nikom ništa nisam uradio. Jasno mi je što me žensko traži, ali što me on treba. Čovek me obilazi nasred mosta kao da igramo “GTA”. Neću da imam kontakta s njom, ne želim da imam kontakt. Svakakvih stvari se izdešavalo, želim da prestane da mi se javlja. Želim im sve najbolje, i njoj i njegovoj porodici. Ona meni šalje o njenim nekim pričama, kao: “Koliko si naplatio?” i tako dalje. Javlja mi se neki profil, profil se zove “Zola idiot”, kliknem, ono piše: “Kako si Zolice? Je l’ su ti legle parice?”. Posle toga mi se javlja profil “Beboni23”. Imam poruke – rekao je Zola u emisiji “Narod pita.”

Kurir.rs

mir u Hamiltonu prvo položio za običan auto pa onda i za kamion, a onda nabio ozbiljnu kilometražu. Prvo kupili jedan, pa drugi, treći kamion, sad obučavaju buduće kamiondžije iz svih delova sveta

Sarajlija Emir i Beograđanka Tanja zavoleli su se devedesetih u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Njihov brak od tridesetak i više godina, krunisan sada već odraslim sinom od skoro isto toliko, odoleo je svim iskušenjima teškog šoferskog posla. Sudbina ih je zajedno s njim, kao bebicom od samo tri meseca, 1994. godine odvela u daleku Kanadu.

Dok iz kancelarije svoje sada već nadaleko poznate auto-škole, pokazuju ne samo fotografije svojih kamiona, ozbiljnih mašina, nego i porodične na kojima se Emir vidi kao mlad vozač kamiona i mladi tata kog lepa Beograđanka – mama Tanja i sinčić, ispraćaju na turu i put.

Emir se seća početaka, bukvalno ni od čega, i činjenice da je po dolasku u Kanadu prvo otišao da polaže za običan auto! A nešto kasnije i za kamion u Hamiltonu posle čega se zaposlio i neko vreme radio kao instruktor, tako oko dve godine, priča on u video-reportaži koju je objavio Miloš Samardžija na Jutjubu.

Potom je rešio da radi kao kamiondžija, vozio je duge rute, do Vankuvera i tako je radio i živeo oko godinu i po. Potom je prešao na kratke rute jer nije voleo tako duga putovanja niti da dugo odsustvuje od kuće, Tanje i sina.

Već 1997. godine sa suprugom Tanjom odlučuje da otvori auto-školu. Početak je bio skroman, prvo su kupili jedan kamion, ali vrednim radom i trudom posao se širio i postao pravi biznis! Došli su drugi, treći kamion… danas njihovi polaznici u školi uče teoriju i praksu na 3 ogromna kamiona s prikolicama – dva automatika i jednim s manuelnim menjačem.

Gazdarica škole Tanja objašnjava da kad položiš s manuelnim, takav vozač u Kanadi nema nikakvih ograničenja kad je reč o dozvoli za upravljanje kamionima, za razliku od automatika, te da se sve više ljudi odlučuje za učenje na klasičnom menjaču jer želi da pokrije sve opcije.

Tanja se seća i početaka u njihovoj, posle 25 godina rada, sada uspešnoj auto školi kada su im krajem devedesetih 90 odsto polaznika bili “naši” odnosno ljudi s prostora bivše Jugoslavije, iz svih republika, koji su se tada u velikom broju doseljavali u Kanadu.

Međutim, početkom 2000-ih dolazi do preokreta i skoka škole na viši nivo kada od nadležnih ministarstava dobijaju dodatne sertifikate a uz njih i kandidate iz čitavog sveta.