Author: ollo

Danas se obeležava pomen od teškog zločina koji je 3. maja u OŠ “Vladislav RibnikaR” počinio učenik (14) sedmog razreda, ubivši devetoro ljudi i čuvara

Na današnji dana, pre tačno tri meseca učenik sedmog razreda OŠ “Vladislav Ribnikar” u 8.40 sati sa rancem i dva pištolja ušao je u školu, pucao u radnika obezbeđenja, pa u devojčice koje je zatekao na hodnicu, a onda je ušetao u svoj razred VII/2 koji je bio na času istorije i u učionici ubio drugare iz razreda. Devetoro vršnjaka i radnik obezbeđenja ubio je tog jutra, a ranio njih četvoro.

“Ja sam psihopata”

Kada je završio krvavi pir, otišao je u školsko dvorište, bacio pištolje i pozvao policiju. Predstavio se, rekao šta je učinio i mirno sačekao da inspektori dođu po njega. – Ja sam psihopata – bilo je navodno prvo što je dečak ubica, koji je u to vreme imao 13 godina, zbog čega po zakonu nije krivično odgovoran, rekao policajcima.

ŠTA JE SVE OTRKILA ISTRAGA

x Otac angažovao najboljeg instruktora pucanja za svog sina

x Spisak smrti bio znatno duži

x Dečak ubica guglao da li mu preti doživotna robija

x Dečak ubica smatrao da mu deca iz škole nisu prijatelji

Istog dana, smešten je na psihijatrijsku kliniku, u kojoj pod najvećim merama obezbeđenja boravi i dalje. Nekoliko sati kasnije, iz stana u kom je živeo sa porodicom izneti su računari i drugi dokazi, među kojima je i “lista za odstrel” – spisak vršnjaka koji je napravio planirajući zločin.

– Napravio sam spisak za odstrel. Na njemu je bilo preko 25 imena i shvatio sam da je to ipak previše, pa sam od njega odustao. Toga dana, kada sam došao u školu, odlučio sam da pucam redom – navodno je dečak ubica ispričao.00:31

3 MESECA OD MASAKRA U RIBNIKARU, ISTRAGA DOŠLA DO JEZIVIH OTKRIĆA: Ove 4 činjenice o malom monstrumu su posebno zastrašujuće

Kada je upitan zašto je to uradio, zar mu to nisu bili drugari koji su mu dolazili na rođendane i on odlazio kod njih, rekao je da nisu. – Bio sam odbačen, nisu mi to bili drugovi. Zbog toga sam to uradio – navodno je rekao najmlađi masovni ubica u Srbiji.

Tokom saslušanja, u istrazi koja se vodi protiv njegovog oca, koji je uhapšenog na isti dan, priznao je i da ga je otac vodio u streljanu i bio ponosan na njega kako puca. Da njegovog sina uči da puca, kako je priznao, otac je angažovao najboljeg instruktora u streljani. – Otac je bio ponosan, pogađao sam koncentrične krugove i grupisao pogotke bez greške – navodno je rekao dečak ubica, kog je otac u streljani snimao kako puca, a onda snimke slao i pokazivao prijateljima, hvaleći se sposobnostima svog sina.

Hladan zagrljaj za sina

“Jesi li sada srećna?”

Majka dečaka ubice takođe je na meti istražitelja, koji vode pretkrivični postupak protiv nje kako bi se utvrdilo da li je izvršila krivično delo zanemarivanje i zlostavljanje deteta. Podstimo, ona je nedavno prvi put od masakra u psihijatrijskoj ustanovi videla sina, kako bi prisustvovala njegovom svedočenju u istrazi koja se vodi protiv oca. Prema rečima našeg sagovornika, njihov susret bio je hladan, a dečak ubica joj je čak uputio pitanje “jesi li sada srećna”. Majka je takođe nedavno vraćena u Srbiju, kada je sa drugim detetom pokušala da napusti zemlju.

Tokom tri meseca istrage, kako Kurir saznaje, otkriveno je i da je pre zločina dečak ubicao na interntu pretraživao koja ga kazna čeka ako počini masakr. – Nisam znao da neću odgovarati, zbog toga sam na internetu gledao da li mogu da budem osuđen na doživotnu robiju. Želeo sam da znam šta me čeka – navodno je rekao dečak ubica istražiteljima.

Pokrenuti postupci

Protiv oca dečaka, Više tužilaštvo u Beogradu vodi istragu zbog sumnje da je sina vodio u streljanu i učio ga da puca, kao i zbog toga što oružje za koje je imao dozvolu nije čuvao na bezbedan način. Kobnog dana, dečak ubica uzeo je dva očeva pištolja, a onda iz njih ispalio hice. Protiv majke dečaka vodi se pretkrivični postupak kako bi se utvrdilo da li je počinila krivično delo zanemarivanje i zlostavljanje deteta.

– I danas, tri meseca posle jezivog masakra, mnogi policajci koji su bili na mestu zločina se nisu oporavili. I dalje je velika misterija, čak i za najbolje rukovaoce oružjem, da je neko ko je u tom trenutku imao 13 godina s takvom hladnoćom i lakoćom pucao, praktično bez promašaja, u decu s kojom je provodio dane. Zapravo, niko u njemu ne vidi dete, već hladnokrvnog ubicu koji je ubio desetoro ljudi, a da mu ruka nije zadrhtala – kaže naš sagovornik.

Otac devojčice

Naša deca nisu stradala, sreljana su

Dragan Kobiljski, otac devojcice ubijene u OŠ “Vladislav Ribnikar”, oglasio se pre nekoliko dana na društvenim mrežama.

– Kako misliti i kako živeti? Zašto nas zovu roditeljima “stradale” dece? Nisu naša deca stradala nesrećnim spletom okolnosti, naša deca su ubijena (streljana, likvidirana) sa vrlo jasnom namerom, planom i željom za fatalnim ishodom… ništa se tu slučajno nije desilo… slučajno su se samo neki spasli… – napisao je u potresnom pismu.

Advokat porodice jedne od žrtava

Imena ubijene dece ne smemo da zaboravimo

Advokat Zora Dobričanin Nikodinović, koja zastupa porodicu jedne od žrtava dečaka-ubice kaže za Kurir da je protiv bilo kakavog pravljenja mita o detetu ubici, objavljivanja njegovih fotografija i pisanja njegovog imena.

– Sve dok se o njemu i njima piše i priča deformisani umovi će samo više i više želeti da se eksponiraju jer bolest je u tim mozgovima sa apsolutno poremećenim sistemom vrednosti. Oni su opasni isto koliko i on, i zato ih treba ignorisati u medijima, a sankcionisati ih na sve zakonite načine – rekla je ona i dodala da smatra da bi imena ubijene dece trebalo da stoje na naslovnim stranama svih medija.

– Ja znam da Etički kodeks to ne dozvoljava, al ako mene lično pitate kao čoveka, mislim da imena ubijene dece treba da stoje na naslovnim stranama svih medija – da se pamti i da opominju, jer ako ukinete njihova imena, oni više ne postoje, a to nikako ne može biti dobro ni za koga – zaključila je.

“Šta da kažem, samo sam se nasmejao!”

Tokom sinoćnje emisije, gosti su bili Lepi Mića i Boža Džouns.

U jednom trenutku Mića je komentarisao izgled bivšeg zadrugara Filipa Cara.

– Zašto je Štaksi stalno vređao blizance na osnovu se*sualnog opredeljenja, a Čvarka (Cara) nije nikad? – pročitala je voditeljka

Lepi MIćaFoto:Youtube printscreen/Zadruga official

– Rekao sam da je Car građen naopačke, da nema du*eta i da mu je glava kao lubenica – rekao je Mića.

– Božo sa tim tvojim ponašanjem teško da ćeš izgubiti nevinost još dugo – pročitala je voditeljka.

– Šta da kažem, samo sam se nasmejao – rekao je Boža.

Drama!

Glumica i pevačica Katarina Bogićević, koju mnogi pamte po glavnoj ulozi u seriji “Folk”, ali i po takmičenju “Tvoje lice zvuči poznato” u kojem je učestvovala, doživela je nezgodu na bini i završila u hitnoj pomoći.

Glumica se za nastup pripremala temeljno, što je pokazala svojim fanovima na društvnoj mreži Instagram, međutim, nastup se ipak završio neslavno.

Naime, Katarina je na bini bila veoma energična. Sa plesačicama je sve vreme skakala i đuskala, te tokom pevanja i igranja nije obratila pažnju na rupu u bini.

Glumica je upala u rupu i nastup je morao biti prekinut, a ubrzo je reagovala i služba hitne pomoći koja je Katarinu odvela u bolnicu.

– Ovako sam pala sa bine. Zovite me pali anđeo – rekla je u šali Bogićevićeva, a potom objasnila pratiocima šta se desilo:

– Hajde da se vratimo na početak, kako je došlo do ovoga. Bila sam na festivalu u Rumi. Imali smo tonsku probu, napravili smo ludu atmosferu i onda je došlo do toga da nisam videla rupu. Na kraju se sve završilo u hitnoj pomoći, pala sam sa bine i razbila se. Sada me je prošao adrenalin i želim da vidim da li mi je sve u redu sa glavom – usnimila se Katarina iz bolničkog kreveta.

Vest o tome da je 28-ogodišnji muškarac iz Novog Pazara stradao u Ukrajini obišla je juče sve medije u Srbiji. On je navodno pre nekoliko meseci otišao u Ukrajinu kako bi pomagao ranjenicima i civilima u ratu.

Da sada nema više informacija o tome kako je mladić nastradao. Više detalja o ovom slučaju donosi kolega Emir Ličina koji se jutros javio iz Novog Pazara:

– Prema nezvaničnim informacijama 28-godišnji E.Z. pomogao je dobrovoljcima i civilima u Ukrajini, gde je poginuo. Posebno je interesantno da se njegova porodica kao i prijatelji nisu duže vreme čuli sa njim i od toga je potekla informacija da nešto nije u redu.

Mladiću se trag gubi od trenitka kada je iz Srbije otišao da radi u Sloveniju:

– Dok je bio u Srbiji bio je pripadnik vojske Srbije. Potom je otišao u Sloveniju da radi kada mi se gubi svaki trag. Tada je porodica imala poslednji kontakt sa njim. Oni se nadaju da je on još uvek živ i tvrde da je sve što mediji pišu netačno. Očekuje se oglašavanje porodice koja će potvrditi ili demantovati ono što se piše u medijima.

Zoran Nedeljković (62) preminuo je 29. maja od posledica brutalnog prebijanja koje se dogodilo mesec dana ranije u beogradskom naselju Zvezdara. Napadač, koji je 25. aprila zadao teške telesne povrede nesrećnom Zoranu do danas je na slobodi, a Nemanja i Tijana Nedeljković, deca nastradalog, pokrenula su peticiju pod nazivom “Pravda za Zokija”, kako bi napadač bio adekvatno kažnjen.

Nemanja, sin nastradalog Zorana, otkriva detalje zločina koji je celoj porodici promenio život u trenu.

– Moj otac je prošle godine u julu mesecu kupio kuću sa pomoćnim prostorijama i dvorištem koje je zajedničko. Naime, ta kuća koja je uknjižena kao privatna svojina kao i sve ostale kuće u komšiluku a ima ih više, nalazi se na zemljištu gde postoji samo pravo korišćenja a ne i pravo privatne svojine. Prvi nesporazum je nastao kada je došao naš advokat u pratnji geometra da premeri dvorište i kuću (moj otac tada nije bio prisutan), a to je bilo pre sklapanja kupoprodajnog ugovora. Dotični Nikola Š. besno izleće iz kuće pozivajući se na nekakvo “pravo preče kupovine”, koje postoji kod suvlasničkog odnosa a ne i sukorisničkog odnosa, nedozvoljavajući im da završe posao i izjavljuje kako je to njegovo i da će on to da kupi. Naš advokat ga je tada uputio na nadležne institucije gde može da ostvari svoja prava ako misli da je tako – priča sin Nemanja.

Niko nije slutio da će jedna svađa eskalirati tragedijom.

– Posle tog, da nazovem incidenta, ništa se nije dešavalo, sve do trenutka kada je moj otac krenuo da renovira kuću u martu mesecu ove godine. Tada dotična porodica, bez ikakvog prethodnog obaveštanja ili dogovora sa nama kao i sa jednom bakom koja živi takođe u sklopu tog dvorišta, skida svoju ogradu koja je tridesetak godina i više stajala tako i zagrađuje deo na koji moj otac i ta baka imaju pravo korišćenja. Moj otac nije odreagova na to u prvom momentu, ali je tog 25.04.2023. godine, pošto je svaki dan kontrolisao šta su radnici koji su radili na renoviranju kuće uradili za taj dan, ugledavši Desanku Š. i Ladislava Š. (roditelje dotičnog Nikole Š.) krenuo u raspravu sa njima oko postavljene ograde. Sve se dešavalo ispred kapije, na trotoaru ulice Milana Rakića ispred ulaza u njigovo dvorište.

Moj otac je držao kapiju nedozvoljavajući, Desanki i Ladislavu da uđu u dvorište. Tu raspravu je čuo Nikola Š. izašao iz kuće, odgurnuo mog oca, gde je moj otac, predpostavljam, pokušao da mu uzvrati (Nikola Š. je zadobio lakše telesne povrede, crvenilo na levoj strani glave i ogrebotinu na vratu), nakon čega Nikola Š. pesnicom udara mog oca u predelu lica, gde se kapija naglo otvara i moj otac pada i tada mu dotični Nikola Š. zadaje udarce nogom u pravcu glave. Inače, hoću da napomenem, da je dotiči jedno vreme trenirao kik boks – objašnjava nam Nemanja.Kako ističe, iz izveštaja Urgentnog centra se vidi da njegov otac nije imao nikakve povrede po telu i rukama, samo mu je glava bila unakažena.

Takođe u Izveštaju stoji da je nesrećni čovek konzumirao alkohol, ali koliko promila alkohola u krvi je imao ne zna se.- Kako je on ustao i izašao iz dvorište, ja stvarno ne znam, ali krenuo je teturajući se, tako teško povređen (fraktura baze lobanje, fraktura čeone kosti, fraktura obe jagodične kosti, fraktura nosnih kostiju, fraktura zidova oba sinusa, impresivne frakture prednjih zidova frontalnih sinusa, komplikovana fraktura donje vilice, edem u lobanjskoj duplji koji pritiska centre za svest i disanje) i dezorjentisan sa zatvorenim očima (jer je imao već tada hematome na oba oka) niz ulicu Milana Rakića u pravcu ulice Mite Ružića.

Nekih stotinak metara niz ulicu se srušio obilno krvareći i tu ga je policija zatekla. Posle dva sata od prijema u Urgentni centar njemu se stanje pogoršalo, primio je transfuziju IV jedinice krvi, priključen je na respirator i uveden u komu iz koje nije izašao sve do trenutka kada je preminuo. U međuvremenu je imao dve operacije – kaže nam sin nastradalog čoveka.

Nakon tragedije, priča Nemamnja, komšije su postavile kamere na kuću preko kojih prate svaki korak porodice.

– Međutim, ovaj horor se ovde ne završava. Dotična porodica, dok je moj otac bio u bolnici, postavlja kamere i sa prednje i sa zadnje strane dvorišta, sa širokim opsegom snimanja. Kontroliše svaki naš dolazak. Prijavljuju policiji kada sam telefonom snimao ogradu da bih pokazao dokle ide njihova bahatost. Imao sam i nemio susret sa njihovom kćerkom, gde je i ona pokazala bahatost u ophođenju samnom. Oni sada od nas prave nasilnike. Žale se policiji kako mi njih i njihove unuke nadgledamo, kako žive u konstantnom strahu od nas, a i ranije su živeli u konstantnom strahu od pretnji mog oca, i traže zaštitu od policije. Kako im se, a naročito njihovom sinu Nikoli Š. konstantno upućuju pretnje preko društvenih mreža. Ne znam zašto to sve rade kada se sve to može proveriti.

Pravili roštilj dok je Nemanjin otac umirao.

– A oni su dok je moj otac bio u bolnici, pored ograde koju su postavili, srušili i šupu koja je bila naslonjena na njihovu i pripadala je nama, roštiljali i pravili se kao da se njih ovo sve uopšte ne tiče. Nisu nas ni jednog trenutka kontaktirali da pitaju kakvo je stanje mog oca dok je bio u bolnici, niti su nam izjavili saučešće, niti su i jednog trenutka pokazali da im je žao zbog svega što se desilo – priča Nemanja.

Majka prosvetni radnik nije ni pokušala da zaustavi sina u krvavom piru.

– Takođe, hoću da napomenem da je, majka dotičnog Nikole Š., koja je inače svedok u ovom slučaju, a za mene je ona saučesnik jer ništa nije preduzela da spreči svog sina u ovakvom nasilničkom ponašanju, prosvetni radnik, učiteljica u jednoj osnovnoj školi, pa se pitam ko to nama vaspitava decu po školama i kojim moralnim vrednostima ova mala bića ona može da nauči, a ta deca su na pragu života, kada to nije uspela ni sa svojim sinom? – ističe Nemanja.

Nemanja i njegova porodica, pokrenuli su peticiju da se nasilnik kazni i da dobije adekvatnu kaznu propisanu zakonom naše države.

Osamnaestogodišnji mladić iz Novog Pazara osuđen je na dve godine maloletničkog zatvora jer je automobilom na pešačkom prelazu u naselju Mur usmrtio 15-godišnju devojčicu.

On je pri izvršenju krivičnog dela bio maloletan, a Tužilaštvo je najavilo žalbu na presudu.

Podsetimo, osuđeni mladić je 12. decembra prošle godine upravljajući “Golfom” sa probnom vozačkom dozvolom udario devojčicu koja je zbog povreda ubrzo i preminula.

Odmah je priveden i momak iz Novog Pazara za kojeg se sumnja da je kombijem prešao preko tela devojčice, a potom pobegao sa lica mesta bez da joj pruži pomoć.

“Ako hoćete da pobegnete od gradske buke i gužve i odmorite se u prelepom seoskom ambijentu, na prodaju prelepo seosko domaćinstvo na svega par kilometara od Aranđelovca, 10 km od Oplenca, 45 km od Kragujevca i 70 km od Beograda” – stoji u opisu oglasa koju je postavio jedna od korisnika grupe za prodaju nekretnina na Fejsbuku.

Na placu od 32 ara nalazi se komplet renovirana kuća od 80 m2, kao i započeta spratna kuća površine od oko 180 m2.

Plac je ravan i pogodan je za sadnju raznovrsnog voća i povrća, a poseduje i gradsku vodu i uvedenu struju.

Sa placa prelep pogled puca na Venčac, Bukulju i Oplenac i to sve za 49.000 evra.

Ispod njegove objave komentari su doslovno eksplodirali, a zainteresovani kupci ne prestaju da mu ostavljaju kontakte kako bi se dogovorili oko prodaje.

Život nije lak, svima je na poneki način težak. Ali mora da postoji granica, da se radi i prvo da se čuva porodica. Ako se on drznuo, nepodnošljiv je, ne dolivaj ulje na vatru. Ako si ti, ako ti je muka i teško, ne mora on da džara, nek pritrpi, mimoiđete se. A ne odma doviđenja – ovako zbori baka Jeja Pavlović iz Grivca kraj Knića.

Od bezmalo 84 leta, u selu gde je kuća malo, a naroda još manje, u Gornjoj Gruži, na horizontu sela Grivac, usred lepote koju samo Šumadija ima, baka Jeja živi sama, a rado dočeka svakog ko joj dođe. Bistrog uma, iako s četiri razreda, životnu je školu izučila.

– Rođena sam 11. oktobra 1939, ovde, u selu Grivac. Majka je obliznila nas dve. Ličile smo ko jaje jajetu. I mene Julijanu i nju Sofijanu zovu Jeja. I ona se udala ovde, u selo, i tako dve Jeje u Grivcu. Niko živi nam imena ne zna – počinje baka.

Za slikanje obuče plavu košulju, da ne bude “vrana ko gavran”, al’ namerno osta u opancima, u kojima je po vasceli dan.

– Ko dete i devojka živela sam u kući od 10 čeljadi. Vladao je obraz i poštenje, nije smelo ko sad. Nas dve obe plavuše, lepe devojčice. Nije tu bilo da ga voliš, neke ljubavi, ko što se danas njuše, zabavljaju, balave. Kome te dadu, tu ideš – priča baka Jeja.

Dali su je u Pavloviće.

– Došla sam u dve sobe, pa smo pravili kuću, nosila sam s mužem malter da ne plaća prostog radnika. Kupili smo zemlju, doveli struju, vodu, sad imamo i telefone. Najviše zovem moju Jeju, svako veče da se ispričamo.

U devetoj deceniji sve još radi.

– Sinu i unucima pomažem dok peku rakiju, ubacimo i krompira na žar ispod kazana. Čeprljamo iz pepela krompiriće, ništa slađe. A snaja sprema ručak za sve nas. Sve šljive, rodna čačanka, pokupim. Od nedelje do nedelje pet tovara nakupim. Rakija nebeska. Utovila sam i dva vepra ove jeseni, po 160 kg. Sušim meso na šljivovim drvima – kaže baka Jeja te veli da ponekad sa sinom i pivo popije.

Bez muža je ostala pre 15 godina. Sin, snaja i dva unuka su u Kragujevcu, ali često kod svoje Jeje. Na unuke je ponosna.

– Jedan je diplomirani pravnik, drugi student medicine, pa ako baba bude živa da je njen lekar malo posluša. Vole da dođu. I dovedu društvo. Spremila ja jednom na poslužavniku i slatko od šljiva, doći će i devojčice – priča baka Jeja

.

Stiže pet devojčica i pet dečaka.

– Ponela ja ono slatko, a jedna će meni: “Šta ćeš s tim, bako?! Vrati ti to. Daj ti nama ljutu i kaficu.” Vratih, šta ću, i donesem im flašu naše, domaće rakije. Zasedoše deca. Nijedna ne uze slatko, ćerko, samo ljuta, kafa i cigare. Zapališe posle roštilj. Koja god flaša naiđe ide. Sedesmo, sedesmo, dok sam im očitala bukvicu, prođe i ponoć. U dva moradoh da legnem, treba mi ustati, imam punu štalu da namirim.

Zima bila pa je baka založila i peći.

– Devojčicama dadoh topliju sobu, da mi ne ozebu, dečacima založih gore. “Vi ste došle kod mene časno i pošteno da spavate, šta ste rešile uradite na drugom mestu”, velim im pa odem da legnem. U podne sve po dvoje izlazi iz soba. Niko ništa nije ispoštovao. Sad je drugo vreme, ćerko, radi kako koje oće. Ja nisam mogla biti stražar s puškom. Bila sam poštena, rekla ko gde da spava – kaže pa nastavlja: – Gde je veselje i svadba, tu sam prva da se dignem, volim da mi pevačica preda mnom peva. Ženio mi se sin od bratanca, pa kad naručih pesmu, i mlada se pope na klupu. Opšti haos – smeje se baka Jeja.

– Sad nema stida. Ne veruje se nikom, sve je propalo. Zapamtite, nemojte da budete zagrižljivi u sitnice, pa od te sitnice da izađe na veliko. Deca najsrećnije žive ispred oba roditelja, tuđ roditelj ne može da ga gleda ko svoje dete. Verujte u boga, ne legnem dok boga ne zamolim. I znajte: oteto – prokleto!

Zasela baka Jeja, može da zbori, kiša joj planove pokvarila.

– Kaljavo, a treba da posejem kukuruz, pasulj, dinje i lubenice. Ostalo mi niklo. Po pet sati se ne vraćam iz vrta. Kad bih ležala jedan jedini dan, sutradan ne bih mogla ni na jednu nogu. Samo rad, ne odustaj iako ti nije lako. Al kad uradiš i vidiš iza tebe, pa ti lepo – kazuje baka Jeja, pa još veli:

– Zadovoljna sam. Spremna sam još da poživim, ali i da idem bogu na istinu ako mi je vreme.

Gosti čuvenog etno-sela u Sirogojnu koji borave u apartmanu broj 43 i ne slute da to nije samo obična brvnara tipična za zlatiborski kraj i da iza nje stoji priča o stradanju i pobedi u Drugom svetskom ratu. Milesa Stojanović njen je živi svedok, a i posle 80 godina svega se seća kao da je juče bilo, iako je tada bila samo dete.

Zgrada iz Zove, kako joj je naziv, podignuta je 1944. u istoimenom naselju na Zlatiboru, koje turisti danas uglavnom znaju po posećenom ranču. U to ratno vreme, pa i pre njega, Zova je bila posuta kolibama seljaka sa obronaka Zlatibora. Tu su leti doterivali stoku na ispašu, pa tako i svi iz Jevremovića, ispod Čajetine, gde je Milesa i rođena s jeseni 1937. Već u decembru 1941. ostala je bez oca Žarka, koga ubiše Nemci, kao partizana. Preteško je bilo Vladisavu i Milevi Jevremović da gledaju u groblje pred kućom, u koje im je mlađi sin otišao sa svega 27 godina, te su prešli da žive u Zovi.

– Prođe glas s jeseni 1943, oko Mi’oljdana, da će Bugari da pale Jevremoviće. Sve odozdo isteramo u Zovu – žito, vunu, sve što smo imali. Svi Jevremovići su u Zovi kod koliba, i sva je stoka gore. Kad jedno jutro kažu: “Oće u Zovi Bugari da kupe stoku.” I svi pobegnu u Lečića vr, u blizini Kobilje Glave. Samo strina Mica, koja se gotova poroditi, i ja ostanemo – priča nam Milesa u Mačkatu, gde se mlada udala.,č t 6g-0o

Bugari, veli, izbiše iz magle.

– Unose u našu kuću Miljaninu težinu, onu konoplju od koje su se prele stvari. Velika kuća, drvena, pod slamom. I velika šupa uza nju, tamo sve kaca do kace, karlica do karlice, pune mrsa. Uz kuću građa prignata još pred rat, za novu štalu, sva lučeva. A pored kuće koliba babe Stanisave. Ona ima objavu da joj je sin u četnicima i nju neće paliti. A nas oće jer smo komunisti. I Mica Stanisavu klanja i ljubi: “Joj, baba, molim te, kaži da je ovo tvoja kuća.” Neće. Bugari uneše onu konoplju i pritke od boranije i zapališe nasred kuće – seća se Milesa.

Kuća puna krompira i žita. A pun i sanduk nove odeće:

– Kupili mi sve novo za vašar na Oku s jeseni 1941, pa tu i ostalo. I moji novi opanci. Moj jadni otac je na Oku sviro harmoniku, pa poginu posle u decembru. Vesela Mica ponese onaj sanduk na vrata, onako trudna, a Bugarin joj ote i baci u vatru. Ona upadne u šupu, gurnu čabar sira od 50 kila, otkotrlja se u šumu. U’vati za drugu kacu, a Bugarin uvati nju i napolje. Kupe Bugari u one njihove porcije sir, kajmak, mast…

Bugari odoše. Magla se podiže, krenu kiša. Vraća se narod.

– Deda o’zdo ide, stoka osta u Brezaku. Veče oće, kiša prestaje. Baba ide preko Bukvića livade i kuka. Vidi kuća gori, jednog sina izgubila, za drugog – Obrena – i ne zna đe je, on je u bježaniji, da ga ne ubiju ko i Žarka. Dolaze iz Očke Gore Grbovići, dedina prva tazbina. Nose kilo rakije. Čuli da je Vladu zapaljena kuća. Vlade našo dole, na ledini, neku tronošku, seo uz vatru. Stoje oni ljudi: “Vlade, junak si oduvek bio”, a on: “Mene je gore snašlo nego ovo. Nije ovo ništa. Nek budu moja đeca zdrava i živa, biće kuća, ali neće biti života ko je otišo pod zemlju.” Nage onu rakiju: “Šedite, ljudi, da se ogrijemo” – sad već plače.

Pođoše kući, u Jevremoviće.

– Ide 20 nas, sagorela i Obradova kuća… Pitaju me niz brda: “Što plačeš?”, a ja: “Sve pogorelo, a moje najviše, moje odijelo” – kaže, te veli da se malo posle i strina Mica porodila.

Sve se smiri, napraviše Jevremovići kolibu sledeće, 1944.

– U toj našoj novoj kući bila je partizanska radio-stanica. Na stolu. Mi ne liježemo, a noću po 20-30 partizana dođe, jedan do drugog legnu po patosu. Ćeraju Bugare, Nemci se već povukli. Kući samo baba, ja i Cola, moja mlađa sestra. U noć sve biježi, i stoka se ćera. Po celu noć slušam preko stanice poginulo toliko, poginulo toliko, stigli dovde, stigli donde – veli.

Nedugo potom došlo je do odsudnog okršaja.

– Udari Prva proleterska na Kutlaške kuće o’zdo, uz Obudojevicu, a mravinjak Bugara na Palisadu. Na česti, đe je sad mali ski-lift, na Obudojevici, njihov top do topa. Izginuli su i partizani, ali što su Bugare pobili. Popo se čiko Obren na jasen kod te naše kuće u Zovi da vidi. Pobiše ih. Posle mrtvih Bugari sve jedan na drugog, nema ko da ih kupi. Sve čiče pokupiše, pa i dedu Vlada, da kupe mrtve na kamione – dobro pamti.

Rat se završio, sve je bilo po starom. U Zovi se letilo, a baba i deda su tu živeli do smrti 1964. Dve decenije kasnije čuveni etnolog iz ovog kraja Bosa Rosić otkupljivala je brvnare po Zlatiboru.

– I čiča Obren joj proda tu našu kuću za 16.000 dinara. Velike su to pare bile – veli Milesa.

Seća se Milesa ko sad i partizanki koje su bile u njihovoj kući u Zovi:

– Sve studentkinje, zvali su ih proleterke, samo pletu šalčiće. Kaže moja majka Jeka jednoj: “Kak’a sila tebe tako lepu oćera u partizane?” A ona: “Oćerali me Nemci. Ili da me ubiju, ili nema druge”, pa veli: “Oćeš mi ošeći, Jeka, pletenice?” “Joj, ne mogu”, Jeka će. Ne može da pere, ne može da se češlja. A Mica kaže: “Daj, ja ću” i nožicama joj odsiječe pletenice. Nisu išle na front, ostaju i pletu. Kad jave da ima ranjenih, one trče da ih previjaju.

Muzej na otvorenom “Staro selo Sirogojno” otvoren je 1992. A Milesa je svoju brvnaru tu otkrila tek lane…

– Odvedoše me đeca na Petrovdan da je vidim. Isti prozori, ista vrata, sve. Samo što je ušuškano i premazano. I dodat trem, veliki i lep, a ona podignuta na podzidu. Zazidana jedna strana. Baš tu gde je zid bila je babina soba, tu je držala mrs. Napred ognjište, pa onda velika soba, unutra omalterisana, spolja brvna. Poljubila sam tu kuću. Naša kuća…