U životu je prvo otpevao “Od Vardara pa do Triglava” i za tu pesmu dobio peticu u osnovnoj. Tada se već znalo da će biti pevač, mada je on sanjao da postane fudbaler. Gastarbajtersko je dete. Za nepunih 18 godina rastao je u tri različite sredine, tri različite kulture, tri sistema
Ti kad bi sad uzeo da slušaš neke moje ranije intervjue, ma… tu sve ispada da mi je kao bilo teško u ranoj mladosti, i ovo i ono, ali nije bilo tako. Imao sam, da kažem, sreću da budem rođen u Danskoj, u jednoj srećnoj državi, tamo je sve bilo uređeno, mada je tako bilo i kod nas u Jugoslaviji. Moji roditelji, majka Anđelija i otac Milan, zaista su otišli trbuhom za kruhom, borili se za egzistenciju, ali su nama, meni i mojoj braći Zoranu i Slobi, pružili jedan lep, skladan život.
Foto: ATA images
Ja sam već od pete godine počeo da treniram fudbal i to je bio moj san – da postanem fudbaler! Počeo sam da igram u jednom lokalnom klubu i to je ono čega se prvo setim kad me neko pita šta mi prolazi kroz glavu o detinjstvu. Zaista, to su ti fudbalski tereni, moji treninzi, odlasci na utakmice.
Foto: Privatna Arhiva
Čebelaj i Bajram
Sećam se i prvog bicikla koji mi je otac kupio, igranja s decom raznih nacionalnosti, bilo ih je iz Turske, Pakistana, sa svih strana sveta. U našem komšiluku bila su dvojica Turaka koji su bili moji godina, to su mi bili najbolji drugari, zovu se Čebelaj i Bajram. I kasnije, kad smo odrasli, nastavili smo druženje, viđam ih, naravno, i danas kad odem u Dansku.
Školski dani
U Danskoj smo pošao u školu, prvo zabavište, pa onda prvi, drugi, treći osnovne… a već u petom razredu sam otišao u Crnu Goru. Zašto? Pa zato što je otac odlučio da napusti Dansku i da se definitivno vrati u Jugoslaviju da živi. I, dolazimo porodično u Berane. Otac i majka su mi rodom sa severa Crne Gore, selo pored sela, tamo su se i upoznali. E, da se vratim na naš povratak u Crnu Goru. Kupili smo kuću u Beran Selu, to je kod Berana, i tu kreće novi život.
Foto: Privatna Arhiva
Moram priznati da ja tada nisam dovoljno dobro znao jugoslovenski, maternji jezik, i to je ono što mi je malo otežavalo, ali sam brzo savladao to jer sam po prirodi snalažljiv. Iz tog perioda ostalo mi je u sećanju da smo se stalno igrali klikera, prvi put sam to naučio u Beranama, jer u Danskoj to nije bilo aktuelno, a što se tiče škole… Jedino sam imao petice iz muzičkog, a to je zato što se mojoj učiteljici Vukici Šoškić svidelo kako sam otpevao pesmu “Od Vardara pa do Triglava”, koja je tada bila nezaobilazna. To je nju oduševilo! A druga petica bila je, naravno, iz fizičkog.
Moram da kažem da su Berane ostavile veliki trag u mom životu, tamo sam bio do osmog razreda, a kad sam odlazio, iz razreda drugari su mi kupili šah i svi su se potpisali na njemu, to i dan-danas čuvam! Eto, sad kad se vratim u Berane i kad pravim velike koncerte tamo, ljudi me super prihvate, tamo imam drugove s kojim se uvek vidim, a kažu da je najteže biti uspešan u svom kraju.
Selidba u Podgoricu
Što smo se preselili u Podgoricu? Uf… Pa desio se taj momenat kad nam je kuća u Beranama izgorela, iz meni nepoznatih razloga i danas. Neko kaže da sam ja zaboravio da ugasim peć kad sam krenuo u školu i da je tako došlo do spoja, pa me i sad zezaju da sam već tada postao Piroman, ha-ha-ha! Zaista se ne sećam jesam li ili nisam ugasio tu peć, ali to je bio jedan tužan i bolan trenutak…
Sećam se, bio sam u školi, druga smena, kad je moja učiteljica Vukica rekla: “Deco, jeste li čuli da se zapalila kuća nekim Rajovićima?” Meni je tad samo prošlo kroz glavu da smo mi bili jedini Rajovići u tom delu. Znao sam odmah, otrčao sam do kuće i… Vatrogasci već bili došli. To je bio jedan veliki šok. Ali uspeli smo da prodamo to imanje i tada smo otišli u Titograd, današnju Podgoricu.
Foto: Privatna Arhiva
Hoćeš li mi verovati, ja sam pre ovog razgovora s tobom zapisivao neke bitne stvari koje su mi se desile u životu, da ne zaboravim, jer živim brzim životom i nemam ni priliku da se vraćam na sve to!
Hteo sam da vidim ko sam ja, u stvari, i šta sam prošao u životu. Evo, rekao sam ti, prve tri ili četiri stavke su bile moje odrastanje u Danskoj, pa onda selidba u Berane, pa odrastanje u Podgorici, pa onda povratak u Dansku. Tako da sam zaključio da sam za nepunih 18 godina u stvari rastao u tri različite sredine, tri različite kulture, sistema i tako dalje. Realno, za dečaka od 18 godina nije baš onako, da kažem, normalno to.
Najteže mi je bilo da se prilagodim u Podgorici, tad sam bio osmi razred i to je doba kad si već u pubertetu, razmišljaš drugačije. Nije ista kultura na severu Crne Gore i u glavnom gradu, oduvek su oni iz Podgorice nas zvali Sjevernjaci, ha-ha-ha! Dok sam ušao u taj titogradski, ili podgorički, sistem tada, trebalo je malo vremena…
Foto: Privatna Arhiva
Prva ljubav i razni poslovi
Tu mi se desilo i prvo ozbiljno zaljubljivanje, imao sam 16 godina, a ona je imala 13, s tim što me je slagala da ima 14, ha-ha. I to je trajalo neko vreme, sve do momenta dok zaista nisam upoznao baš pravu. Rano sam se oženio. Dragana, moja Gaga, došla je rano u moj život i, Bogu hvala, tu je 30. godinu. Kad sam se upoznao s Gagom, imao sam 20 godina i tad sam se i oženio. Ali pre toga, još kad sam imao 16 godina, ja sam se sa ocem vratio u Dansku, a stariji i mlađi brat su ostali s majkom u Podgorici. Prvo smo živeli zajedno otac i ja, a ubrzo započinjem samostalni život. Koje sam poslove tada radio? Prvo sam počeo u jednoj hamburgernici, to se zove “Astor burger” i vlasnici su bili neki Indijci. A onda sam se zaposlio u jednoj fabrici gde su se pravile neke cerade i tu sam dosta dugo ostao. Ma, apsolutno nisam imao problem bilo šta da radim i za to mogu da zahvalim mom ocu, koji mi je usadio radne navike, i meni i mojoj braći. I nisam se štedeo, niti sam se stideo bilo kakvog posla jer sam smatrao da je to pošteno i časno zarađeno. Tako da sam radio sve i svašta, bukvalno sam bio i čistač, sve ono što je moglo da mi donese finu paru.
Boban Rajović pravi haos na koncertima danas:
Vidi galerijuBoban Rajović Foto: Milos Ćetković
Taksista
A kad sam napunio 21 godinu, e tada sam definitivno položio za taksi i postao taksista. Taj posao radio sam punih sedam godina i tu je bilo doživljaja na pretek. Vozač taksija zaista može da ima toliko iskušenja da je jednostavno sramota pričati o tome, jer ljudi misle da nije istina. Šta sve možeš u jednom taksiju da doživiš, posebno petkom i subotom kad su izlasci… Zamole te, ako možeš, dobićeš bakšiš, da prođeš na žuto svetlo, ili kažu: “Nemam para, mogu li nekako drugačije da platim.”
Foto: Privatna Arhiva
E sad da ti ispričam kako je izgledao moj prvi ozbiljniji kontakt s muzikom. To je bilo kad smo Dragana i ja taman dobili ćerku Ivanu, ’96 na ’97, prvenstvo pevača amatera u Podgorici, s tim što ko pobedi, on dobija pravo da snimi album. Sećam se, moje društvo s Murtovine, to je naselje gde sam ja živeo u Podgorici, skupili se svi oni, sa zastavama, s mojim likom, navijaju da pobedim. Pevao sam pesmu od Džeja “Da sam kralj” i mogao sam da osvojim to prvo mesto, ali moj otac se nije slagao s tim nikako. Bio je u fazonu “kakav pevač, nema od toga posla, ti si se sad oženio, vrati se za Dansku”. I ja se vratim s Gagom u Dansku, uzmemo stan i nastavljam da vozim taksi, ali tad sam počeo da pevam i po kafanama tamo, bio sam “pretpevač” svim našim zvezdama, Dragana Mirkovića, Miroslav Ilić, Haris Džinović i tako dalje. Ali jednostavno, tržište u Danskoj nije dozvoljavalo ništa više od toga, nije bilo dovoljno naših kafana tamo.