Boris Majorski (18) iz Stare Pazove i njegova devojka Dejana Neralić (17) iz Golubinaca tragično su nastradali 18. oktobra 2022. godine, kada su krenuli na izlet ka Vrdničkoj kuli. Na putu ih je, vozeći „mercedes,“ usmrtio Slobodan B. (83) iz Krčedina. Vozilo je naletelo na mladi par, koji je preminuo na licu mesta.
Sudski proces, koji je usledio nakon ovog tragičnog događaja, bio je dugotrajan i mučan za porodice koje su izgubile svoju decu. Slobodan B. je osuđen na tri godine zatvora, ali bol porodica Majorski i Neralić dodatno je produbila činjenica da je vozač, sa svojom doživotnom nemačkom vozačkom dozvolom, više od 25 godina izbegavao medicinski pregled koji bi ocenio njegovo zdravstveno stanje za vožnju.
Večerašnji gost emisije “Crna hronika” koja se emituje na Kurir televiziji bio je Borisov otac, Vladimir Majorski.
Vidi galerijuPOGINULI ZBOG ČOVEKA ČIJA JE DOZVOLA STARIJA OD NJIH – DECA U GROBU, UBICA ZA VOLANOM! Očeva bolna ispovest: “On sa 83 godine šeta psa, a moj sin počiva modar!” Foto: Kurir Televizija
“POGINULI NA MESTU”
– Taj 18. oktobar za nas je bio običan dan, sve do večernjih sati dok nismo dobili poziv od Borisovog prijatelja da se dogodila saobraćajna nesreća u Inđiji, kao i da je motor isti kao Borisov. Uzeo sam telefon i pozvao ga, on se nije javljao. Počeo sam da listam portale u potrazi za informacijama, na jednom inđijskom portalu uspeo sam da pronađem informaciju o saobraćajnoj nesreći, ali bez detalja i inicijala. Tada pozivam policisjku stanicu u Inđiji, odakle mi govore da pozovem Hitnu pomoć u Beški. Oni su me vratili na policijsku stanicu i tada sam shvatio o čemu se radi – započeo je svoju ispovest Vladimir Majorski.
– Pitali su me gde se nalazim i zamolili me da dođem do policijske stanice. Kada smo supruga i ja došli tamo, načelnik nas je odveo kod njega u kancelariju i saopštio da se dogodila saobraćajna nesreća gde su oboje podlegli povredama na licu mesta. U tom trenutku nam se sve srušilo. Tada polako kreće naša agonija. Život nam se iz bajke pretvorio u košmar koji tek treba da prebrodimo.
Majorski je ispričao i kako je porodica nastradale Dejane Neralić saznala za kobnu nesreću
– Porodica Dejane Neralić me u tom trenutku poziva da provere šta se dešava. Oni još uvek nisu znali, međutim, njenoj sestri su počele da stižu poruke saučešća. Tada sam im saopštio šta se dogodilo. Dobio sam informaciju da je ona na licu mesta preminula, a prema fotografijama sam video da je on još davao znakove života, ali kada su mu skinuli kacigu, tu je bio kraj.
“NISAM TADA RAZMIŠLJAO KO JE TAJ ŠTO IH JE UBIO”
Nakon saznanja da su izgubili svoju decu, porodice su se susrele i sa planiranjem sahrane, te su se odlučili da iz poštovanja prema ljubavi koju su delili Boris i Dejana, to učine zajedno:
– Supruga je htela da idemo da ga vidimo odmah te večeri. Nisam to smeo da dozvolim, vratili smo se nazad. Nikada neću zaboraviti njen kameni izgled lica, jako je bila vezana za njega. Ljudi su počeli da dolaze, a mene je to nerviralo, nije mi prijalo. Seo sam i razmišljao kakva je to ljubav bila, voleo bih da ih sahranimo zajedno. Njena porodica pokušavala je sutradan da me pita upravo to o čemu sam ja razmišljao. U tom bolu kao da mi je neko skinuo jedan deo tereta sa srca.
Foto: Društvene Mreže
– Držim pogrebno preduzeće u Staroj Pazovi, nagledao sam se svega i svačega. Mislim da je meni upravo zbog toga bilo još gore. Dva dana nakon toga, deca su zajedno sahranjena, baš onako kako smo želeli. Par dana nakon sahrane, supruga, ćerka i ja krenuli smo na psihoterapiju. Boris nije bilo dete, već muškarac i zreo čovek. Bio sam ponosan da je on prihvatio moj posao. Odjednom sam ostao sam kao siroče u pustinji.
“SAMO OVU INFORMACIJU SMO DOBILI”
Majorski je otkrio i detalje same saobraćajne nesreće. Kako je istakao, kobne noći nije uspeo da sazna mnogo informacija:
– To veče kada smo otišli u policisjku stanicu, dobili smo samo kratku informaciju da su nastradali usred nepropuštanja prava prvenstva. Čovek od tada 83 godine je izleteo sa sporednog puta na glavni, praktično im onemogućio pravo prvenstva i oni su udarili u njegovo vozilo. Čovek je odmah te večeri zadržan 48 sati u pritvoru. Samo tu informaciju smo dobili – ispričao je i dodao:
– Posle nekoliko dana stigao nam je poziv od javnog tužioca iz Stare Pazove da se javimo kod nje u kancelariju radi saslušanja u svojstvu oštećenih. Znali smo da čovek ima 83 godine, da nije bio pod dejstvom alkohola. Naknadno se ustanovilo da nema našu, već inostranu vozačku dozvolu, koja se u Nemačkoj izdaje trajno.
Foto: Privatna Arhiva
“DOŽIVEO SAM ŠOK IZLASKOM IZ SUDA”
Posle izvesnog vremena, započet je ciklus suđenja koji je za obe porodice nastradalih bio veoma mučan. Majorski je opisao kako je izgledao njihov prvi susret sa ubicom, kao i na koji način su uspeli da ga prebrode:
– Posle tri meseca krenulo je suđenje, tada smo prvi put videli tog čoveka. U holu sudnice bio sam sa Dejaninom majkom i ocem, a on je bio na drugoj strani. Nikakav pokušaj pozivanja i izjavljivanja saučešća, ni bilo kakvog kontakta sa njegove strane prema nama, nije bilo. Kada je on davao iskaz u sudu, sudija nas je zamolila da izađemo napolje. Izjavio je da je čuo od policijskog inspektora da je moj sin išao preko 200 kilometara na sat, veštačenjem je utvrđeno da se kretao 105 kilometara na sat. Ono što je on uradio je krivično delo, a za prekoračenje brzine je mandatna kazna.
Ono što se dogodilo nakon suda, Majorski kaže da mu se duboko urezalo u sećanje:
– Kada smo izašli iz suda, doživeo sam šok. Čovek je seo u auto da ide, a advokat ga je pitao “Da li može da vozi?” Seo je u auto i odvezao se. Pitao sam sudiju koliko će još dece da pogine na putu? Dobio sam objašnjenje da sve dok ne bude pravosnažne odluke, on ima pravo slobodno da se kreće. Oni nemaju ni šta da mu oduzmu, on nema našu vozačku dozvolu. Boris nije bio ni rođen kada je ubica poslednji put bio na lekarskom pregledu i dobio vozačku dozvolu. Na suđenju je izjavio da izuzetno dobro vidi i da je savršeno zdrav čovek. Bio je perfektno zdrav do momenta kada je morao da ide u zatvor, tada je dobio hiljadu bolesti.
Foto: Društvene Mreže
“NIKADA NIJE DALA PET GODINA, PA NE MOŽE NI PRVI PUT”
Presuda je ono što najviše boli porodice koje je Slobodan B. zavio u crno:
– Dobio sam informaciju da je on u Nemačkoj izbegavao da vozi, a ovde je vozio. Išao sam tim tragom, da je napravio ovakvo delo u Nemačkoj, bilo bi mu oduzeto sve što ima. Tamo se pridržavaš, a ovde dođeš da se bahatiš i ubijaš nečiju decu. Osnovni sud osudio ga je na tri godine zatvora, tužilac je tražila pet godina i naglasila je da se radi o izrazito mladim ljudima koji su trebali da doprinesu ovom društvu. Sudija je svoju presudu obrazložila time da tokom svoje karijere, za ovakvo delo, nikada nije dala pet godina. To je bio njen odgovor. U Staroj Pazovi imali smo dva suđenja, a ja sam na njima sebe video kao okrivljenog, kao da je on u izuzetno ovlašćenom položaju. Tako malu kaznu dobio je, između ostalog, zato što je porodičan čovek. Apelacioni sud je to napisao u obrazloženju i na osnovu toga mu je smanjena kazna, a ja mislim da su na to uticale i njegove godine.
“DA LI ĆU JA TIME BITI HEROJ?”
Foto: Kurir Televizija
Da li je ikada pomislio na osvetu, na jedan način pitanje je koje bi mu mnogi postavili, a Majorski kaže:
– Na suđenju je njegov advokat mog sina komentarisao isključivo negativno, da je išao prebrzo, da je izuzetno mlad i da nije imao vozačku dozvolu, što nije tačno. On je oslovljavan sa velikim superlativom, kao savestan i odgovoran čovek. Fokus se stvorio na njemu, imao sam utisak da se meni sudi. Sve vreme dok je to trajalo, on je bio samo mesec dana u pritvoru. U meni je budilo bes to što je on normalno šetao. Kada sam išao na vikendicu u Slankamenu, video sam njega kako opušteno šeta psa i smeje se sa prijateljima, dok moje dete leži u grobu. U svakom mom besu, u sebi sam pitao sina šta da radim. Znam da bi mi on rekao da ga pustim. Neću da kažem da nisam razmišljao o osveti, ali uvek sam u tom trenutku pomislio i na ćerku. Da li ću ja time biti heroj? Neću.
“DVE GODINE NAKON NESREĆE”
Majorski je istakao kako se pre nesreće nije poznavao sa porodicom nastradale Dejane, ali da ih je tragedija zbližila. Sa njima je redovno u kontaktu, a o tome koliko je bol utihnula, malo više od dve godine nakon nesreće, rekao je:
– Od tog dana nismo isti kakvi smo bili pre. Ne prija vam društvo prijatelja i ljudi. Najgora rečenica koju sam posle toga doživeo je “Imaš ćerku, moraš da živiš za nju”. Ja i sada imam dvoje dece, samo su fizički razdvojeni. Trudim se da nadomestim ćerki sve što joj fali, ona je to najteže podnela. Sve te stvari koje je moj sin radi “Znam da je tebi žao, sin je sin, a ja sam samo ćerka”. To me je jako pogodilo, te sam se trudio da nas sve ovo još više zbliži. Ja sam tu uz nju i guramo život dalje.
Foto: Kurir Televizija
Kako je ispričao, sa suprugom se razišao neposredno nakon nesreće, podneti tragediju zajedno za njih nije bilo moguće, ali uprkos tome, uspevaju kao porodica:
– Posle te tragedije sam se razišao sa suprugom, svako na svoju stranu. Nismo mogli da funkcionišemo. Na dvogodišnjicu njihove pogibije, supruga i ja sedimo u sudnici i sudimo se. Ona je bila izuzetno vezana za njega, meni je nje najviše žao. Ono što je dirljiva stvar, ona bi uradila sve za njega. U kontaktu smo, ali od jedne vesele porodice, ja sam ostao sam. U njegovoj sobi stoji sve onako kako je on ostavio. Kacige koje su imali na glavi taj dan stoje jedne pored druge. Slikao sam ga taj dan kada je ležao u kući, njegovo lice jadno i izudarano. Kada listam slike, naiđem i na njih i tada počnem da se raspadam. Ustanem i otključam kuću da može da se uđe ako mi se nešto desi – zaključio je Majorski.
Kurir.rs