Mnogi roditelji imaju problem sa odraslom decom koja ih u starosti potpuno zapostave. Ono što svaki roditelj od svog deteta očekuje je da ga poseti, pozove i pita kako je, međutim, često bivaju razočarani.
“Uzdaj se u se i u svoje kljuse”, odgovorili su mnogi 79-godišnjoj ženi koja je na platformi Quora pitala hoće li umrieti sama i bez čaše vode, jer nije imala dece i mala joj je penzija. Većina ljudi koji su joj odgovarali na tu temu, smatra da nema pravila niti garancije da će deca biti ta koja će u starosti brinuti o nemoćnim roditeljima.
“Imala sam četvero dece, troje je živih. Dvoje od njih jasno je dalo do znanja da nisu spremni brinuti se o meni u starosti. Treće dete želi pomoći, ali nije u mogućnosti. Imala sam sina koji je preminuo s devetnaest godina i upravo sam njega smatrala onim koji će mi biti podrška u starosti, a i sam je to govorio. No, nažalost, umro je. Stoga, razlika između imati decu i nemati ih zapravo nije toliko velika ako vas ta deca u starosti ne mogu ili ne žele podržati.”
“Imam zdravstvene poteškoće i svesna sam da će verovatno doći vreme kad ću morati otići u dom za starije. To za mene nije kraj sveta. Tamo će o meni brinuti profesionalno osoblje, a eventualne probleme s njima nastojaću rešiti kroz razumevanje svojih prava i zakona koji me štite. Na meni je da se informišem i snađem se finansijski, a ne na mojoj deci. Spremna sam se zauzeti za sebe i preuzeti odgovornost za vlastitu budućnost. Tako mora biti, jer puno opcija nemam.”
“Više se nadam da će me posećivati ljudi iz mog grada i prijatelji, nego deca. Od njih i sada imam veću podršku nego od vlastite dece.”
U životu nema garancije
Oglasio se potom i jedan muškarac treće životne dobi. “Nisu sva odrasla deca brižna prema svojim roditeljima. Moj bratić je u staračkom domu i dan za danom gleda kroz prozor, a njegov vlastiti sin se ne udostoji posetiti ga. To je prava sramota. Moja supruga i ja posećujemo ga kad god možemo, a ona mu uvek ispeče kolače.”
“S druge strane, imamo jedan stariji bračni par s kojima smo bliski prijatelji i koje poznajemo već više od 30 godina. Oni nikad nisu imali decu, ali su se sami pobrinuli za dane starosti. Kad su videli da im mnogo toga kod kuće postaje teret, sve su prodali i priuštili si dobar starački dom u prirodi, koji nudi puno aktivnosti u kojima uživaju. Dobro su zbrinuti i ima ih tko negovati kad su bolesni. Zadovoljno su jer su si tako posložili.”
Potom nastavlja: “Kad se deca rode, ne piše ima na čelu da će se brinuti o nama. Neki ljudi žale što su imali decu, ali drugi su srećni zbog toga. Supruga i ja smo srećni što ih imamo. Uvek proveravaju kako smo i zovu da vide treba li nam nešto.”
“No, nisu svi prošli dobro kao mi. Neka deca, i sami svedočimo tome, uopšte ne brinu za svoje roditelje. Život je kocka, prijatelji moji. Imati decu je kocka. Niko ne može biti siguran kako će ispasti ili hoće li biti dobri prema mami i tati. Možemo dati sve od sebe da ih dobro odgojimo, i nadati se najboljem.”
(Stil/ Moje vrijeme)