Hrvatska spisateljica Vedrana Rudan nedavno je pisala o svojoj borbi sa opakom bolešću.
Vedrana Rudan tada je istakla kako sin nije bio uz nju kada joj je bilo najteže.
– Kad imate rak, samo vam se on mota po glavi. Znam! Znam! Znam! Moram misliti pozitivno, ne misliti na rak nego na lepe stvari. Šta su lepe stvari? Penzija od 460 eura, a lekovi su ti 100 evra, a pregled 640 evra? Biti srećna jer imaš muža koji oko tebe skače i koji ne bi smeo znati da ti se po glavi mota samo jedno? Danas sam preko interneta naručila jaknu za 32 evra, L, imam deset kila manje, to je lepa stvar? A što ako… – napisala je Rudan, pa dodala:
– Nedavno sam pročitala kako naš poznati novinar razdragano izjavljuje: “Deca su naša najveća sreća i smisao života”. A da mislim na svoje dete? Mislim, mislim. Je li mi ikad bilo smisao života? Nije. Jesam li čitav život činila sve da bih mu pomogla u svakom trenutku? Jesam. Pa ipak, to moje dete koje volim u četiri meseca moje bolesti ne može naći petnaest minuta vremena za mene i posetiti me?! Ruku na srce, biću sasvim iskrena, da li me to rastužuje? Iskreno, najiskrenije, ne. I telefon je susret. Prijateljica mi je rekla, idi kod psihijatra, probaj. Psihić? Nikad nisam bila kod psihijatra, možda sam bolesna, danas su svi depresivni, ako neću biti sad, kad ću? Gutaću tablete i biti srećna – poručila je ona tada.Vedrana Rudan / Izvor: Foto: Zorana Mandic/ATAImages
Između mene i moje dece nikada nije bilo ljubavi
– Bi li trebala biti drugačija? Ne zovu me, kad me i nazovu u njihovom glasu čujem lažnu zabrinutost i iskrenu dosadu. “Kako si, mama?” “Dobro”, govorim glasom koji nije moj, pa se pozdravimo. Moji prijatelji, moji zdravi prijatelji pate jer su im deca nepodnošljiva. Hladna, bešćutna. Žao mi je mojih prijatelja jer nisu slobodni. Meni su moja deca stranci, nepoznati ljudi koji mi idu na živce jednako onako kako i ja idem njima. Kad su bila mala tražila su moj zagrljaj, slinom mi bojala lice, kikotom me nasmejavala. Njihove ručice, njihove nožice naborane poput onih francuskih guma, sve me to dovodilo do emocionalnog orgazma. Danas znam da su moja deca tada bila životinjice koje su morale biti ljupke da bi preživele. Da me nisu grlili, da su pljuvali u mene, da nisu vrištali od sreće kad bih se ukazala na vratima možda bih ih dala u dobre ruke, pa neka se onda te ruke j…u s gadnim životinjicama. Želim reći, između moje dece i mene nikad nije bilo ljubavi. Sve je bio goli interes. Ona su me čupkala za kosu i žmirila od užitka jer su njušila da bez mene ne mogu, ja sam svršavala od sreće jer sam mislila da sam se sudarila sa esencijom ljubavi. Koji zaj… A onda… Vreme leti, pa odjednom s druge strane stola vidiš strance koji su k tebi svratili na nedeljni ručak jer misle da moraju biti pristojni. Tvoj muž i ti pokušavate nakon ručka, dok se kava puši, započeti razgovor na bilo koju temu. Pa izgovarate rečenice. Gosti ih ne čuju. Ni sin ni kći ni unuk.Ti ljudi ne govore, oni šalju poruke onima koji su im bitni. Kad popiju kavu izaći će iz mog života s cerekom na ustima i ledom u očima. Vedrana Rudan / Izvor: Foto: Zorana Mandic/ATAImages
Otkako imam rak, volim samo muža
– Otkako imam rak tako mi malo ljudi treba, oni najbliži najmanje. Volim samo muža. On se nije promenio. Žalim što sam rodila, mislila sam da ću roditi večnu ljubav. U nekim godinama nikome od nas pamet nije jača strana. Biologija nas j**e. Meni treba neko čije oči nisu ledene, čije ruke nisu hladne čiji glas nije pun lažne žalosti. I zato, ako mi na ovom pregledu doktor kaže da vidi “neke sene”, ali da će biti sve u redu, reći ću mu da isključi tužnu trubu jer ja ni za čim ne žalim. Nikoga nisam izgubila, nisam sama, uz mene je čovek koga volim. Njega će moje metastaze, ako ih bude bilo, zaista ugristi za srce. Za bivše lovce na moje s…e pune mlijeka živo mi se j…e. Rak je odvezao cimu koja mi je okivala srce, neka se moja deca bore sa svojim olujama, ja odavno nisam njihov kapetan. Telefon zvoni. Unuk. Zove nakon tri meseca. Kako si, nona? Ne dižem slušalicu. Tko te j…e, zlato nonino – istakla je Vedrana Rudan u svom tekstu “Ne žalim ni za čim”.Vedrana Rudan / Izvor: Foto: Zorana Mandic/ATAImages
Deca su najgore što može ženama da se dogodi
Poznata književnica je svojevremeno u jednoj domaćoj emisiji, bez dlake na jeziku, istakla da su “deca najgore što ženama može da se dogodi”.
– Mi kao majke, moja generacija, nismo bile opsednute decom, njihovom garderobom, niti da ih slikamo, da se hvalimo. Deca su bila deca, neko koga treba nahraniti, dati mu granice i ne od njega praviti Boga. Danas je obratno. Beba je kraljica, ti si sluga – istakla je ona