Širom sveta danas se obeležava 1. maj – Međunarodni praznik rada, u znak sećanja na 1. maj 1886. godine, kada su radnici u Čikagu štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme.
Na prvom kongresu Druge internacionale 1889. godine odlučeno je da se naredne godine održi velika manifestacija kojom će biti proslavljen 1. maj, u znak sećanja na proteste u Čikagu i kao oblik borbe za radnička prava.
Na drugom kongresu Radničke internacionale je odlučeno da se od 1890. godine, 1. maja širom sveta održavaju manifestacije, demonstracije i štrajkovi.
U Srbiji je obeležavanje Praznika rada bilo zabranjivano, čemu su se radnici suprotstavljali protestnim šetnjama, bojkotom rada i zborovima, a potom je 1945. godine 1.maj proglašen državnim praznikom.
Obeležavanje Praznika rada u Srbiji je počelo 1893. godine, kada su se radnici okupili u “Radničkoj kasini” u Makedonskoj ulici, noseći crvene trake na kojima je pisalo “Proleteri svih zemalja ujedinite se!”
U Srbiji i regionu ustalio se običaj da se 1. maja u zoru izlazi na prvomajski uranak.
Sećanje na proteste radnika
Prvi maj prihvaćen je za Međunarodni praznik rada u znak sećanja na 1. maj 1886. godine, kada je u Čikagu više desetina hiljada radnika protestovalo, ističući neophodnost povoljnijih uslova rada, ali i bolji položaj radnika na drugim poljima.
Pored drugog, tada se insistiralo da se dosledno, nadalje, primeni osmočasovno radno vreme.
Tako revolucionarni zahtevi bili su iznenađujući, i kako se ondašnjim poslodavcima i vlastima činilo preterani. Otuda je usledila gruba reakcija.
Protest na koji je odgovoreno represijom i brutalnom reakcijom vlasti i poslodavaca, što je dovelo do niza žrtava, docnije je prihvaćen kao simbol borbe za prava rada i obespravljenih uopšte.
Te 1886, u Čikagu, protesti su započeli 1. maja, a do najoštrijih sukoba s policijom doći će tek narednih dana, 4. i 5. maja. U to vreme protesti su se proširili i van Čikaga.
Sa jedne strane, policija je intervencijom nastojala da razbije protestne skupove kako bi dovela do podele demonstranata. Posledica su bili ozbiljni sukobi na ulicama. Usledile su žrtve, kako među demonstrantima, odnosno štrajkačima, tako i među pripadnicima policije.
Ubijeno je, u sukobima s policijom, najmanje šest lica, a ranjeno je oko 50 demonstranata. Veliki broj je uhapšen. Potom će više radničkih vođa biti osuđeno na smrt, dok su trojica dobila višegodišnju robiju.
Prema procenama, tog dana u Čikagu, 1886. godine, na ulicama se nalazilo oko 40.000 demonstranata, radnika, koji su stupili u generalni štrajk.
Šta su prava radnika
Zahtevani bolji uslovi rada podrazumevali su predočavanje realnih problema, a zatim, razumljivo, ispostavljanje neposrednih predloga, odnosno zahteva poslodavcima.
Zamišljeni bolji uslovi rada posebno su uobličeni u vidu parole “tri osmice” odnosno, po osam sati rada, odmora i isto tako slobodnog vremena.
Imajući u vidu širinu zamaha protesta 1. maja, i narednih dana, u Čikagu 1886, u znak sećanja na velike manifestacije obespravljenih, i njihovu odlučnu borbu, s nizom žrtava, na Osnivačkom kongresu Druge internacionale 1889. godine, održanom u Parizu, od 14. do 19. jula, o 100. godišnjici pada Bastilje, odlučeno je da se 1. maj nadalje, širom sveta, obeležava kao Međunarodni praznik rada.
Odmah je postojao stav da će se tim povodom, tog dana, održavati manifestacije, masovni skupovi, demonstracije, prigodni skupovi uopšte, u znak kako sećanja tako i opomene.
Na Drugom kongresu, održanom u Briselu od 3. do 7. avgusta 1891. godine, 1. maj je i formalno proglašen za Međunarodni praznik rada.
Zamisao je bila da to nadalje bude opšta manifestacija solidarnosti radnika, i uopšte obespravljenih, u borbi protiv svih vidova eksploatacije.
Tokom narednih decenija, kako su sindikalni i radnički pokreti sve više jačali, kako poslednjih godina 19. veka tako i prvih decenija 20. veka, 1. maj je sve masovnije prihvatan i obeležavan, uz obavezne manifestacije.