TEBE IM JOS NISAM OPROSTILA dirljiva prica koju vredi procitati

Tebe im još nisam oprostilaGodinama u nazad želeći da popravim svoj život svakodnevno radim nešto na sebi.Shvatila sam da je ipak sva odgovornost na meni i vredno čistim i krčim sve što su moje misli, uverenja, programi, navike koje mi ne služe. Negde ide lagano, negde se opirem.U trenucima kad je trebalo praštati , sve sam istresla i poimence prešla i praštala, tražeći razumevanje i za sebe i za njih.Do pre neki dan sam verovala da sam svima i sve oprostila.I onda, onaj post, o majci i ćerki, i kanceru.I setim se naše priče i tvog “kraja” i osetim ljutnju i osetim bes i shvatim da im tebe nisam oprostila.Sve sam odlaske razumela. Svim odlascima sam dala smisao i svrhu ali ti što ode tako bez da prvo pitaju, da kažu šta su naumili… Ne ljutim se na kancer, ne ljutim se na Boga ili sudbinu ali da ne kažu tebi- vi ili nama – vaša majka ima karcinom, ima metastaze. Ne, već seci, vadi i niste za program hemioterapije jer vi ste otpisani.Pa kad si je otpisao i kad si znao što nisi to rekao pre eksperimenta već si uzeo ulogu Boga i samo odlučio i rekao koliko je vremena preostalo.Možda smo mi mogli i hteli drugačije. Ipak uprkos svemu ja verujem da je karcinom izlečiv, svakii da je to prekretnica koja nas budi, ali mi ne čujemo alarm, ne razumemo zašto tako snažno zvoni i šta hoće da nam kaže. A traži da se promenimo, traži da izbacimo gorčinu, bol, tuge, da prebolimo sve nepravde, da oprostimo i zavolimo sebe, da prihvatimo i svoje i tuđe greške , da ne idemo protiv sebe, da dignemo glas tamo gde smo ćutali, a trebalo je nešto reći, da ne jedemo sebe iznutra, da isplačemo sve suze koje su htele poteći a mi smo verovali da moramo biti jaki, i da je suza slabost, da iskažemo svu ljutnju ali i svaki osećaj ljubavi koji smo potisnuli, da volimo sebe uprkos tome sto su nas drugi ubedili da je to sebično, da odbijemo tamo gde nećemo i kažemo da tamo gde želimo, da ne gušimo svoje snove, da se ne stidimo svog neznanja, da ne brinemo šta drugi misle o nama, da prihvatimo i volimo i svoje telo, i svoju dušu, da prihvatimo i da smo lenji i da smo vredni tamo gde se drugi pitaju zašto to radiš, da čuvamo svoj mir i da damo sebi oduška i odmora kad nam naše telo kaže dosta je,jer ono zna, ono upija svaku reč, svaku misao, svako osećanje, i ono koje nas tišti i koje nas raduje. Mama, dok sam pisala sve ovo, shvatila sam, tek kad si otišla ja sam počela da se menjam, tek kad si otišla ja sam shvatila da moj život nije ono ni što si ti a ni što sam ja želela za sebe od njega a nisam shvatala gde grešim ali sam shvatila da nešto moram da menjam. I možda koju godinu kasnije saznala sam da samo kad promenim sebe i sve ono što me je vuklo unazad, što mi je rovarilo po duši biće mi bolje i biću bolje i da ako to ne učinim ja, niko to za mene neće. Da ti kažem hvala što si otišla, jebeno je teško jer kako priznati sebi da buđenje ne bi došlo da nije toliko zabolelo. Ali cu ti reći hvala što si se rodila, što si izdržala svoj težak put, hvala ti za sve a posebno sto si nama troma dala život i možda ćemo ili već možda sada znamo da ga živimo bolje i lepše nego što si ti sebi dozvolila. Mama, srećan ti rođendan. Mama, najveća si za mene bila i ostala i hvala ti za svei izvini što nisam shvatila da odlaziš pre nego što su oni išta pokušali da poprave. Sada bih znala kako ali sada znam za sebe, ako me nekad put navuče na takve staze. Veliki si moj učitelj. Grlim te dušom. Volim te