Mnogi se sjećaju pjevačice Done Ares, kojoj je 2014. dijagnosticirana maligna bolest pluća i počela se boriti protiv nje, da bi naredne godine prije smrti imala metastaze. Imao je 41 godinu kada ga je smrt odnijela.
Ona je javno otkrila detalje svoje borbe s bolešću jer želi osnažiti druge u sličnim situacijama, a putem društvenih mreža i dalje dobiva veliku podršku obožavatelja i kolega u emisiji. Ožalošćena porodica i prijatelj koji ni danas ne može prihvatiti gubitak. Ona je pokušavala da koliko god je bila u mogućnosti, nastavi sa normalnim životom i u jeku svoje borbe je održala koncert u prepunoj Zetri u Sarajevu koji su snimale i kamere.
Tri godine nakon što je izgubila ćerku, njena majka je rekla medijima da je sve u njoj vrištalo od bola i da nekoliko dana nije znala ništa. Ona smatra da svi roditelji koji su izgubili dijete na neki način žive s podijeljenom ličnošću, jer jedni umiru od bola, dok drugi pokušavaju normalno funkcionisati.
Dona je imala 41 godinu kada je preminula. Bila je vrhunska pevačica i miljenica publike, cela nacija ju je obožavala.
Dok se borila s opakom bolešću, Aresova je u sarajevskoj Zetri održala veliki solistički koncert, a kamere su snimale ceo događaj, koji će van naterati suze na oči. Pevačici se neprekidno slivao znoj i jedva je stajala na nogama. Definitivno najbolniji, ujedno i najemotivniji trenutak jeste kada je Dona skunula periku.
Kako je sve izgledalo možete pogledati u sledećem videu:
Iza sebe je ostavila brojne hitove, i porodicu koja je bila uz nju sve vreme, a njihova bol ne prolazi zbog gubitka najmilije.
Njena majka Ajka Kolaković tek posle tri godine od smrti ćerke otvorila je dušu o gubitku ćerke.
– Ovo su dani kad se vraćaju sećanja i kad postaješ uvek svestan nekih stvari, kad si “normalan”, a sve u tebi vrišti. Dani tišine u duši, kad si svoj a nisi svoj. Mislim da svi roditelji koji su ovo doživeli žive kao dvostruke ličnosti, u delu sebe čuvaš tu bol, a drugi deo normalno funkcioniše zbog naših najmilijih. A i Dona mi je ostavila u amanet da moram da budem jaka kao što je ona bila u svojoj borbi. Ona je oko godinu i po dana svoje bolesti provela u Danskoj i posle trećeg recidiva i lečenja vratila se sama kući. Zajedno smo provele njenih šest poslednjih meseci, dan i noć, i neke stvari su isplivale koje se nisu smele desiti. Rekla mi je “mama, napisaću novu knjigu, a knjiga “Soba za nikoga” je laž po pitanju nekih ličnosti”. Zadnjih šest meseci bila je uglavnom u kući i ispričane su sve priče, a meni je drago da je otvorila dušu i otišla čista srca i duše i shvatila ko joj je najveći prijatelj. Poručujem svoj deci: Najveći prijatelji su vam roditelji, a naročito majka, makar i mislili nekada da nisu u pravu – pričala je njena majka sa knedlom u grlu za Kurir