Bio je i narodni poslanik, i upravnik Narodnog pozorišta, i reditelj, vrbovala ga je i Udba. Odbio je. Njegova životna priča je, bez ikakvog preterivanja, zaista potresna. Iz svih muka nekako se izvukao i evo ga, kaže, spremnog da poživi do devedesete. Nije dozvolio prošlosti da ga okuje, gura dalje. Nedavno je objavio i knjigu
Rođen sam 28. jula 1960, u jedan čas i 30 minuta. Napolju je bilo plus trideset, jer su dani bili tropski. Prva reakcija čovečanstva na moju pojavu je da se odvrnula, sama od sebe, boca kiseonika, i svi su se razbežali osim Rastka, koji je bio priseban, skinuo sako i zavrnuo bocu.
Posle je skočio s terase porodilišta u Novom Sadu. Onda je s bratom Ljubom otišao u novosadsku opštinu i dao mi ime Ljubivoje, po Ljubinom krštenom imenu, iako je porodični dogovor bio da se zovem Dušan.
Ljubovoj(e)
Matičar je tvrdio da postoji samo ime Ljubivoj, Radivoj, Milivoj, a onda mu je Ljuba pokazao svoju ličnu kartu, u kojoj je pisalo Ljubivoje Tadić, rođen u Uroševcu 31. maja 1929. Matičar se začudio i upisao ime. Tako da sam prvo muško dete u Preku koje je rođeno s nastavkom -e.
Drugi važan podatak odnosi se na tužnu činjenicu da sam se rodio kao najružnija beba u istoriji novosadskog porodilišta. Imao sam skoro šest kila, bio crven, ponegde modar i iznad svega debeo. Takvo svedočenje sam nerado saslušao od najpouzdanijih svedoka – Mire, Mare i Merime, babice koja je skoro pola veka porađala Novosađanke. Jedan otac došao je po svoje čedo i suprugu, ugledao me i, pre pada u nesvest, promucao: “Je li ovo moje?”
Ja sam od malih nogu voleo svoje ime Ljubivoje i znam samo još jednog Ljubivoja koji drži do svog punog imena. Ršumovića. Ljubivoje mi zvuči nekako snažno, čvrsto i baš puno. Kod nas u Preku Ljuba je žensko ime, kao samo Ljuba, ili skraćeno od Ljubica, Ljubinka i drugih sličnih imena.
Poreklo porodice
Prvi Tadić se zvao Tadija Branilović. Živeo je u Staroj Hercegovini, današnja Crna Gora. Prezimena su bila izvedena iz imena. I prvi pisani trag o korenima naše porodice potiče iz 15. veka. Tadići su, mirno i siroto, više od 300 godina živeli u Smriječnu, grickajući biljke i pokoju životinju, u dolini ispod puta od Nikšića do Plužina. Ipak, nisam u srodstvu s bivšim predsednikom Borisom Tadićem. Mi smo druga porodica. Između nas je u 17. veku navodno izbio sukob, a tu anegdotu sam ispričao i svom profesoru Ljubi, ocu Borisa Tadića. Između naših familija je morala pasti krv. Moj deo porodice se preseljava u Zvečan, posle u Čačak, i menja slavu. U gorim situacijama od mojih menjalo se i prezime. Moja porodica je živela u Čačku više od 200 godina.
Baka Jelka
Moja baka Jelka bila je najbolja prijateljica vojvode Stepe Stepanovića, koji joj nije izlazio iz kuće. Kad je kralj Aleksandar došao u Čačak, vlasti su zvale Stepu na prijem, a on je odgovorio da želi da se vidi s kraljem, ali samo ako dođe na njegov pasulj. Aleksandar je došao kod njega na ručak, a pasulj je kuvala moja baka Jelka Tadić. Danas se ta ulica zove Vojvode Stepe. Baka je bila njegova najbolja družbenica do poslednjih dana. Deda Sveta je bio direktor čačanske gimnazije. Porodica se selila po Srbiji zbog njegovih levičarskih uverenja. Umro je mlad, pa ga moj otac nije ni zapamtio. Porodica je odrasla u Kragujevcu. Živeli su jedno vreme u tom gradu, ali su brzo otišli u Beograd, na studije glume. Njihova dva najstarija brata su ostala u tom gradu i živeli tu do svoje smrti.
Iz porodične istorije zanimljiva je i naša veza s familijom Kastriot sa severa Albanije. Našao sam da smo mi rođaci Skenderbega. Bilo mi je zabavno da čitam te spise i legende. Pokušao sam da napravim porodičnu istoriju i geografiju. Imamo rođaka i Tadića koji žive od Australije do Amerike.
Odrastanje i prva smrt
Detinje godine provodio sam uglavnom sam. Sestra Maja je tokom godine bila u bolnici, a ja sam bio od one ređe dece koju možeš negde da metneš i da dođeš nekoliko dana kasnije, naći ćeš ga na istom mestu.
U Novom Sadu sam najviše voleo da idem na Ribarsko ostrvo. Smestio bih se u pesak, tu pravio svoje figure i brdašca. Na Ribarskom ostrvu prvi put sam svojim očima video smrt. Mladići su igrali odbojku na pesku, zatim glavomet, i onda je najviši i najlepši među njima, za koga sam inače navijao, protrčao pored mene, od mojih figura napravio novu i skočio u Dunav. Odjednom su svi sa ostrva počeli da trče, skaču u vodu, ali mog junaka je odvukao vir. Nekoliko dana je padala kiša i nismo išli na ostrvo, ali ja nisam prestao da mislim na tog mladića, i na tu neman dunavsku.
Nisam postao dvometraš
Kad sam imao 14 godina, bio sam visok 181 santim i činilo se svima, pa i meni, da ću biti dvometraš, kao i svi moji Tadići. Ali počeo sam naglo i višekratno da se zaljubljujem i prestao da rastem. Moguće da je to samo moja uobrazilja, a možda i nije. Merili su mi visinu ovde u Brdima i smanjio sam se svega četiri santima. Bez obzira na sav teret višetonski: životni i sve ljubavi koje sam podneo na svojim leđima. Ali, kako sam ponovo počeo da volim neumereno, možda i završim kao kepec, sačinjen od svega nekoliko desetina miliona oslabelih i demoralisanih atoma.