Suzan Vajli, poznata pod pseudonimom Džini, rođena je 1957. godine u predgrađu Los Anđelesa u SAD i javnosti je postala poznata 1970. godine kad je otkrivena njena potresna životna priča.
Kad je Suzan bila beba, njen otac je zaključio da je mentalno nedovoljno razvijena i odbijao je da joj pruži bilo kakvu pažnju. U vreme kad je imala oko 20 meseci, odlučio je da je izoluje od sveta što je više moguće i držao ju je zaključanu u zamračenoj sobi gde je noću spavala u krevecu prekrivenom žičanom ogradom, a dan bi provodila zavezana za stolicu za koju je bila prikačena noša, gde bi vršila nuždu. Suzan (Džini) je pored oca Klarka, živela i sa majkom Ajrin i pet godina starijim bratom Džonom u dvosobnoj kući koju je Klark nasledio od svoje majke. Soba u kojoj je nesrećna devojčica bila zarobljena nalazila se na spratu kuće, a njenim ukućanima nije bilo dozvoljeno da komuniciraju s njom. U domu Vajlijevih večito je vladala tišina budući da Klark nije podnosio zvuke, pa je tako često zlostavljao porodicu ako bi na bilo koji način pustili glas. Tako je i Suzan odrastala u tišini, znajući da će biti kažnjena ukoliko pusti glas. Devojčica 12 godina nije imala nikakvog kontakta sa spoljnim svetom, a jedini zvuk koji je čula bio bi zvuk klavira koji je sviralo dete iz susedne kuće. Ovo je bio razlog što je klasična muzika kasnije bila jedina muzika na koju će Džini reagovati tokom ispitivanja.
Suzanina majka Ajrin trpela je nasilje i bilo joj je zabranjeno da izlazi iz kuće i komunicira sa svojim rođacima. Prema nekim tvrdnjama, Klark je smatrao da će Suzan umreti do 12. godine i imao je dogovor sa Ajrin da će ih, ukoliko devojčica preživi, pustiti da odu iz kuće. Ajrin je iz nekog razloga ostala u kući još godinu i po dana, a nakon svađe koju je imala sa svojim suprugom, u oktobru 1970. godine uzela je devojčicu i otišla kod svoje majke. Suzanin stariji brat Džon je u to vreme imao 18 godina i živeo je sa cimerima u iznajmljenom stanu. Izvori tvrde da je javnost saznala za ovaj događaj kad je Ajrin sa ćerkom i majkom 4. novembra 1970. krenula kod lekara zbog problema sa vidom, ali su u bolnici naleteli na socijalnu radnicu koja je odmah primetila da sa Suzan nešto nije u redu i u razgovoru s njima shvatila da je devojčica godinama bila zlostavljana. Policija je uhapsila roditelje, a Džini je primljena u dečiju bolnicu u Los Anđelesu gde su brigu o njoj preuzeli glavni psiholog u bolnici Dejvid Rigler i Hauard Hensen, šef odeljenja za psihijatriju i stručnjak za nasilje nad decom. Suzanin otac Klark ubrzo je izvršio samoubistvo jer nije mogao da podnese pritisak medija, a majka Ajrin je odbijala da govori o porodici, tako da su sve informacije o ovom događaju došle od Džona koji je pristao da sarađuje sa policijom.
Kad je primljena u bolnicu, ustanovljeno je da je Džini neuhranjena i da su joj kosti prilično nerazvijene za njen uzrast. Motoričke sposobnosti su joj bile na jako niskom nivou, pa je prvog dana u bolnici mogla da pomera samo prste. Njen zečiji hod bio je karakterističan po tome što je držala ruke ispred sebe, savijene i nije mogla skroz da ih ispravi, kao ni noge. To joj je umnogome stvaralo probleme kod integrisanja vizuelnih i taktilnih informacija, čineći ih gotovo nemogućim. Uprkos najranijim testovima koji su pokazali da devojčica ima dobar vid na oba oka, nakon što je primljena u bolnicu nije mogla da se fokusira na predmete koji su udaljeni više od tri metra što je objašnjeno dimenzijama sobe u kojoj je provela ceo svoj život. Džini takođe nije bila sposobna da jede čvrstu hranu, a testovima kojima je trebalo da se utvrdi njena mentalna dob utvrđeno je da se nalazi na nivou bebe od 13 meseci.
Slučaj Suzan Vajli zainteresovao je naučnike koji su to videli kao priliku da istraže tvrdnju koja kaže da ukoliko čovek ne usvoji govor do puberteta, nikad neće moći da govori. Ovaj projekat finansirao je i Nacionalni institut za mentalno zdravlje, a na njemu su radili stručnjaci iz različitih oblasti. U narednim mesecima postignut je veliki napredak u radu sa Džini koja je počela samostalno da obavlja neke osnovne funkcije, a njen vokabular sastojao se od oko stotinak reči koje je počela da povezuje sa objektima. Njeno stanje se drastično popravilo, pa su nova testiranja pokazala da je dostigla nivo deteta od 5-8 godina. Ipak, Džini je imala velike poteškoće da pravilno postavi redosled reči u rečenici. U tom periodu, devojčica razvija i osećaj nedostajanja, pa je tako izražavala nezadovoljstvo kad je neko iz tima stručnjaka napušta nakon druženja, kao i osećaj posedovanja što je rezultiralo prikupljanjem šarenih plastičnih predmeta kojima se igrala.
Pošto nije mogla da zauvek živi u bolnici, Džin Batler, devojčicina učiteljica iz bolnice, postala je njen privremeni staratelj 1971. godine, a u međuvremenu je prikupljala dokumentaciju kako bi je usvojila. U to vreme je Suzanina majka Ajrin puštena iz zatvora jer je i sama bila žrtva nasilja u porodici i počela je dvaput nedeljno da obilazi ćerku. Džin Batler je u početku sarađivala sa timom stručnjaka koji su bili zaduženi za slučaj Džini, ali je ubrzo počela da se buni i da im zabranjuje da obilaze devojčicu što je lekare navelo da urgiraju da Batler ne dobije starateljstvo. Džini je ubrzo napustila kuću Džin Batler i smeštena u drugu hraniteljsku porodicu koju su činili psiholog Dejvid Rigler koji je bio jedan od članova tima i njegova žena Merilin. Džini je kod njih ostala skoro četiri godine i još značajnije napredovala, a za to vreme se redovno viđala s majkom. Nekoliko meseci nakon što je došla kod Riglerovih, Džini je naučila da pegla odeću, priprema sebi hranu, njena govorna sposobnost se poboljšala, a čak je krenula i u školu za medicinske sestre i školu za mentalno nedovoljno razvijene osobe, kao i da do škole sama putuje autobusom.
Godine
1975. Nacionalni institut za mentalno zdravlje donosi odluku da prestane
da finansira istraživanje Suzaninog slučaja jer ne vidi više korist od
toga. Iste te godine Džini puni 18. godina i njena majka izražava želju
da postane njen staratelj, tako da je iz kuće Riglerovih prešla da živi
sa svojom majkom. Samo nekoliko meseci kasnije, Džinina majka Ajrin
shvatila je da nije sposobna da se brine o svojoj ćerki i zahteva od
Departmana za zdravlje da joj nađe hraniteljsku porodicu. Tada nastaju
još veći problemi jer ju je hraniteljska porodica u kojoj je živela duže
od godinu dana zlostavljala, a njeno stanje je počelo da se pogoršava.
Jednom su je istukli jer je povratila, pa tako narednih pet meseci nije
otvorila usta, plašeći se da će ponovo povratiti i biti kažnjena. Tada
se selila iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu gde takođe nije bila
tretirana kao što bi trebalo, a njena majka je u međuvremenu podigla
tužbu protiv bolnice i tima, optužujući ih da su Džini koristili kao
eksperiment. Pretpostavlja se da ju je na taj potez nagovorila Džen
Batler, zbog ranijeg sukoba sa timom stručnjaka, međutim suđenje se
nikad nije dogodilo.
Džini je nastavila da se seli iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu, a u većini slučajeva je bila zapostavljana i fizički maltretirana. Neki od članova tima koji su bili zaduženi za njen slučaj videli su je u par navrata i tvrdili su da je depresivna, da ne progovara, kao i da belo gleda, ne menjajući izraz lica. Članici tima koja je zamoljena da postane Suzanin staratelj, Suzanina majka je zabranila da ima kontakt sa tada već punoletnom Suzan, na čemu se sve završilo. Džini se, prema izvorima iz 2008. godine, danas nalazi u jednoj maloj privatnoj ustanovi za mentalno nerazvijene osobe i anonimni izvori tvrde da je srećna tamo. Iako sada progovori po koju reč, uglavnom komunicira znakovnim jezikom. Ustanova u kojoj se nalazi je tajna i nije dostupna čak ni ljudima koji su radili sa njom, a njeno trenutno mentalno i fizičko stanje nije poznato.
Od 1970. godine do danas napisano je mnogo knjiga i naučnih radova o slučaju Džini, ali i snimljeno nekoliko dokumentaraca koji ovaj slučaj opisuju kao jedan od najtežih u istoriji zanemarivanja i nasilja nad decom.
