Srbin koji je nekoliko puta okušao sreću van domovine podelio je svoje iskustvo o životu onih koji su u potrazi za boljim životom rodni kraj zamenili za tuđinu. Iskustvo Viktora Veličkovića prenosimo u celosti:
“Jedan od tužnijih momenata u životu jeste onaj kada svoj dotadašnji život pakujete u nekoliko kofera, napuštate sve svoje i odlazite u nadi da će tuđe Sunce da vas ogreje jače od onog vašeg iz domovine. I mnogi ne znaju kako vam je kad odete, zašto plačete svaki put kad čujete “Lepo je doć u svoju čaršiju, lepo je imat svoju avliju, malu ali ipak dragu i majku na kućnom pragu da te dočeka” i koliko biste želeli da se vratite, ali vam ponos ne da, iako vam ne teče med i mleko, a pare tek ne berete na granama.
Možda je u neka zlatna vremena moglo da se ode u inostranstvo i zaradi novac za jednu kuću sa lavovima u rodnom mestu, danas teško da naši preko mogu da prespoje prvi i poslednji u mesecu rasterećeno. I zato vas pitam – zašto to sebi radite? Zašto za male pare živite daleko od porodice, prijatelja, svog jezika i te avlije za kojom plačete u nekim balkanskim birtijama u kojima se konobarice vaćare sa sredovečnim muškarcima-gastarbajterima da im izvuku koji evro bakšiša više? Je l’ zbog toga da selo misli da ste uspeli u životu, da vam se dive kad dođete i govore da ste se spasili bede i pune vam ego bez ideje kako živite u tuđini dok oni ovde divane sa kumovima, drugovima i komšijama?
Da ne bude da pričam napamet, sam sam imao dva puta priliku da odem odavde – prvi put kao gospodin-čovek sa stipendijom Karlovog univerziteta da studiram u Češkoj – otišao i vratio se za kraće od mesec dana. Ok, bio sam klinac, nezreo, propustio priliku. Drugi put sam otišao na work&travel u Njujork, konobarisao od jutra do sutra i vozio dostave. Super iskustvo, ali jedva sam čekao da se vratim kući posle pet meseci. A vratio sam se sa 10 kila manje i pečatima na bradi od stresa.
No, nebitan sam ja, nego samo da svom stavu dam legitimitet.
Život na rate i lizing na nemački način
Nedavno sam bio kod rođene sestre koja živi u Frankurtu. Tamo je već četiri godine. Živi sa verenikom, barem je našla ljubav svog života tamo i lepo joj je. I hvala Bogu planira da se vrati sa njim jednog dana, jer je i on čovek sa Balkana. Ali, ona je snalažljiva i spretna. I sreća da je tako. Meni je život koji se tamo vodi bio jako tužan. Prosto, jedan pasji život. A zašto? Pa, zato što uglavnom radite poslove koje puritanci i arijevci rođeni Nemci ne žele da rade, vi mislite da vas plaćaju dostojanstveno, a to je za njihove standarde ipak prebedno.
I tako, niti brata, niti druga u blizini, radiš pet ili šest dana od jutra do sutra da bi taj sedmi otišao u neku kafanu da čuješ naš jezik ili pesmu. A to su šupe od lokala, blago rečeno, tu se pije, kocka, penje na šankove i grli i cmače sa konobaricama, razuzdano ponaša u svakom smislu, jer – to je jedini dan za izduvavanje ventila.
Sve je na lizing, sve je na rate, ide se iz kredita u kredit i ima možda malo samo mirniji san. Ako nemate košmare, kao osoba iz sledećeg primera. Naime, kad sam već otišao da obiđem sestru, obiđoh i jednu baba-teku koja u rodnom selu letos uradila novu fasadu i PVC stolariju, a u Nemačkoj joj isključili struju.
I posle pitam – za čije babe zdravlje se mučite tamo? Ok, daleko je i ovde od bajnog, i da – jeste tamo mnogo uređeniji sistem, ali često nemate vidnu i opipljivu materijalnu dobit, nemate ni emocionalnu ispunjenost, kod lekara vučete prevodioca bukvalno, preživljavate umesto da živite, a onda naručujete džek i kolu kad dođete ovde, govorite “ja, ja” umesto “da” i “halo” umesto “zdravo”, jer, ako vam već nije lepo u životu, neka drugi misle.
I da, kad budete navodili kako vam je zapravo super u Nemačkama, napišite i koji posao radite i za koji novac. Da vam puca kičma na bauštelima može i ovde, i kod nas danas građevinari zarađuju više od lekara. I nije ovo nikakav PR za bolji život u Srbiji, navodim činjenice o “obećanim zemljama” i “američkim snovima” koji na javi izgledaju mnogo gore nego dok i sanjate.
I još jedna stvar na kraju – ovo neka bude moj manifest, ne moje soljenje pameti. Ako odlazite, odite kad imate jako dobar razlog. Ako vam je već duhovno uskraćeno tamo, bar materijalno nek se isplati.
A sad, dragi moji u tuđini, adio, i ko zna gde, i ko zna kad…”