U razgovoru za “Kurir” pre nekoliko godina Ivanova sestra Teodora je kroz suze pričala kako su izgubili roditelja kad im je bio najpotrebniji.
– Tata je u novembru 1991. otišao na ratište u mesto koje se tada zvalo Ćeralije, a danas je to Mašićka Šagovina. Otišao je svesno, kao dobrovoljac. Znao je šta ga čeka i da se neće vratiti živ. Upucan je sa jednim metkom. Srpska radikalna stranka je tada brinula o svim porodicama, a tata je znao da će, ako se ne vrati živ, imati ko da nam pomogne. Tako je i bilo – pričala je Teodora i dodaje da je Vojislav Šešelj obećao da će pronaći posmrtne ostatke njenog i Ivanovog tate.
Ona se seća njihovog poslednjeg porodičnog okupljanja.
– I danas zaplačem kad se toga setim. Tog jutra krenula sam u školu. Tata me je pozvao da mu sednem u krilo. Pomilovao me je po kosi i saopštio da odlazi. Rekao mi je da brata i mene mnogo voli. Poljubili smo se i oprostili. Mama mu je slala pakete, ali taj poslednji nije primljen. Za Novu godinu, 31. decembra 1991. Ivan, mama i ja smo bili sami u stanu kad je zazvonio telefon. Dobili smo poziv iz SRS. Rečeno nam je da se tata vodi kao nestalo lice. Bio je to najgori dan u mom životu – prisećala se Ivanova sestra.
Ona pamti i taj trenutak kad joj je otac ubijen.
– Rekli su nam da je s neprijateljske strane napravljena zaseda. Otac je krenuo da spase nekoliko porodica koje su Hrvati zarobili i više se nije vratio. Brata su prošle godine pozvali iz vojne policije da gleda slike na kojima se vidi kako su nam oca držali u kavezu – pričala je Teodora.