Albanka Majlinda Vatnikaj postala je Maja Miladinović
Pre desetak godina Albanka Majlinda Vatnikaj udala se za Darka Miladinovića, poljoprivrednika iz sela Beli Breg kod Aleksinca. Zbog ljubavi se preselila u Srbiju, promenila veru i postala Maja Miladinović.
Albanka Majlinda Vatnikaj postala je Maja Miladinović.
“Videla sam da je dobar čovek, iako je stariji od mene 14 godina. Sve je bilo dogovoreno, seli smo u kafić i čekali da tata aminuje, pa da svi zajedno pođemo za Srbiju, da upoznamo Darkovu porodicu i vidimo u kakvoj kući živi”, ispričala je ranije Maja.
Kada su stigli u Beli Breg, Majini roditelji i brat su, kako tvrdi Darko, bili zadovoljni onim što su videli. Veliko imanje, kuća na sprat, šest krava, junica, stado ovaca i živina, nekoliko hektara obradivog zemljišta… više nego dovoljno za sigurnu budućnost njihove tada dvadesetpetogodišnje ćerke.
“Vredan sam čovek. Kad su videli moje domaćinstvo, tast je rekao da mogu da dođem po Maju. Odmah smo se verili, a već sledeće godine pravili smo svadbu i dobili Nikolu. Tada su se krstili i ona i naš sin. Maja je sama izrazila želju da se preobrati i primi pravoslavnu veru. Niko je nije primoravao, niti je bilo pomena o tome. Čin prekrštavanja je dozvoljen u našoj crkvi i jako nas je obradovao taj postupak”, ispričao je Darko. Dodao je da se Majini roditelji nisu protivili ćerkinoj želji, štaviše, prisustvovali su krštenju.
Miladinovići imaju decu, Nikolu i Nikolinu, međutim, obe Majine trudnoće bili se ruzične, toliko da je, kako kaže, jedva izvukla živu glavu.
“Rodila sam sina u osmom mesecu, pa je proveo devet dana u inkubatoru. Posle tri godine i Nikolina nas je iznenadila preranim dolaskom na svet, u sedmom mesecu. Imala je samo 750 grama, mislili smo da se neće izvući. Obe smo provele mesec dana u Tiršovoj, a potom je ona prebačena na Institut za majku i dete, gde je provela još četiri meseca na lečenju. Da se rodila u Albaniji, ne bi preživela. Tamo je zdravstveni sistem mnogo lošiji nego ovde. Moja majka je izgubila blizance pre 30 godina jer doktori nisu bili dobri”, prisetila se Maja tragičnog porodičnog događaja.
Zabrinut za suprugu i ćerku, Darku je pozlilo, pa je hospitalizovan na Internom odeljenju UKC Niš.
Miladinovići poštuju sve srpske običaje. Iako je došla iz Tirane, Maja je prihvatila našu kulturu i tradiciju.
“Volim da kuvam, spremam sve što se ovde jede, Vaskrs nam je posebno interesantan zbog dece koja su raduju običajima. Ove godine planiram da ofarbam 30, 40 jaja. Neka ću bojiti na starinski način, u lukovini, a neka farbom. Da imamo i crvena i šarena. Deca vole šarena jaja, cirkone, nalepnice… Čudno mi je samo što se sva hrana iznese na sto, pa se članovi porodice sami služe. U Albaniji serviraš hranu svakom ponaosob. Nema ustajanja od stola i posluživanja. Volim sve da radim, mesim hleb, idem u štalu, čistim kod krava. Nisam verovala da ću ikad raditi te poslove, ali kad sam došla u ovu kuću i postala srpska snajka, prihvatila sam to sa osmehom”, priznala je Maja.
Iako u Srbiji živi više od deset godina, Maji su neke reči još nepoznate.
“Ne znam baš sve da kažem, a kad sam se tek udala, bilo mi je jako teško. S vremenom sam počela da usvajam reči i da se lako sporazumevam s porodicom i komšilukom. Imam jednu drugaricu Albanku koja je udata u selu do našeg i prija mi kad se ispričamo na našem jeziku”, ispričala je Maja.
Maje se i posle toliko godina života u Belom Bregu još čudi devojkama koje idu u provod u 10 uveče, a vraćaju se kući u pet ujutru.
“Kod mojih roditelja nije smelo tako. Ako uopšte i izađem negde, moram da budem u krevetu do jedanaest sati. Kada sam završila osnovnu školu, išla sam na kurs šest meseci i ubrzo se zaposlila u fabrici obuće. U Srbiji su devojke slobodnije, u Albaniji ne može tako. Meni kad brat kaže da ćutim, ja moram da ćutim. U stvari, brat i ne priča. Dovoljno je bilo da me pogleda i da mi sve bude jasno”, prisetila se Maja, koja je u Tirani živela s roditeljima, bratom i četiri sestre.
“Sve su udate u Nemačkoj. Bila sam kod njih godinu dana dok se i ja nisam udala. Nemci su tako hladni i gordi, uopšte nisu kao Srbi”, dodala je Maja.
Šta će selo reći
Kad je odlučio da se oženi Albankom, Darko se plašio komšijskih komentara. Iako se sa svima druži, kako tvrdi, ima i onih koji hoće da mu zabodu nož u leđa.
“Dobar sam sa svima, ali naravno da ima i onih koji su me ogovarali i pričali. Međutim, Maja se pokazala kao prava srpska snajka, svi su je prihvatili, a najbitnije mi je da su moji roditelji zadovoljni njom. Ona ih ne zove po imenu, nego im se obraća sa ‘majko’ i ‘oče’, što je velika pohvala za nju u odnosu na današnje moderne devojke. Jedino mi je žao što nije nosila venčanicu na svadbi, vidim da je i njoj sada krivo, ali tada je tako odlučila. Ugađam joj u svemu, ništa joj ne branim. Učim je da vozi kola, ali slabo joj ide, bolje se snalazi na traktoru”, kroz smeh je ispričao Darko za Kurir.
POGLEDAJTE I – PERO JE KUPIO ALBANKU ZA 3.000€! Nikada je nije video i kad su je doveli ŽESTOKO SE POKAJAO: Život mu servirao ŠOK!
U malom gradu na jugozapadu Srbije, gde se reč prenosi brže nego što vetar nosi lišće niz Lim, dogodila se nesvakidašnja priča koja je za kratko vreme postala glavna tema svih kafana i pijaca.
Pero Milovanović (pravo ime ostaće anonimno), 50-godišnji neženja iz Priboja, odlučio je da reši svoju sudbinu na način koji se sve češće viđa u ovim krajevima – uplatom za mladu iz Albanije.
Čuo je Pero da su mnogi muškarci njegovih godina iz Srbije oženili devojke iz Albanije, da su dobili decu i pronašli porodični mir, pa je i on hteo da okuša sreću. Na ženidbu ga je najviše terala njegova majka koja je želela da dobije snaju i unučiće. I ona je verovala da kupovina Albanke može njenom Peru da donese sreću.
Do mlade preko posrednika za 3.000 evra
Pero je oduvek bio vredan čovek. Radio je kao majstor za grejanje i vodoinstalacije, imao je kuću na lepom mestu, ali nikada nije imao sreće sa ženama. Prolazile su godine, drugovi su se ženili, rađali decu, a on je ostajao sam. Počelo je da ga steže oko srca, naročito kad bi mu majka rekla:
– Sine, kad ću ja dočekati unuče? Šta će ti sve ovo, kad nemaš s kim da podeliš?
Na preporuku rođaka, Pero je kontaktirao posrednika iz jednog sela kod Tutina. Ovaj mu je obećao da će mu naći lepu, vrednu i poštenu Albanku, koja će biti dobra žena i domaćica.
– Pero, veruj mi, imam najbolju za tebe. Ove devojke nemaju mnogo zahteva, samo da ih lepo tretiraš i da se poštuje dogovor. Ova što ti predlažem je mlada, dobra i nećeš se pokajati – uveravao ga je posrednik.
Pero je dao 3.000 evra, verujući u posrednikove reči. Nije video ni sliku devojke, nije pričao s njom, ali se nadao najboljem.
Šokantan susret sa budućom suprugom
Kada je došao trenutak da upozna svoju buduću suprugu, Pero se obukao najbolje što je imao. Ispeglana košulja, pantalone kupljene još za svadbu sestrine ćerke, malo parfema koji mu je ostao od rođendana. Srce mu je ubrzano kucalo.
Automobil sa albanskim tablicama zaustavio se pred njegovom kućom. Izašli su posrednik i mlada. Pero je u prvom trenutku zanemeo. Pred njim nije stajala mlada, lepa devojka, već žena u kasnim četrdesetim, niskog rasta, punačka i vrlo neveselog pogleda. Njena odeća bila je skromna, ali izraz lica nimalo prijateljski.
– Pero, ovo ti je Mirsada – reče posrednik.
– Ali… Ti si rekao da je mlada… – mucao je Pero, osećajući kako mu krv udara u slepoočnice.
Mirsada nije razumela šta govori, ali je njeno držanje pokazivalo da nije ni malo nesigurna. Pogledala je Perinu kuću, zatim njega i rekla nešto na albanskom posredniku, koji se samo nasmejao.
– Kaže da je umorna od puta i da bi volela da se odmori. Pero, nema šta da se premišljaš, ovo je to.
Pero je osetio da ga hvata panika. Dao je 3.000 evra, a pred njim stoji žena koja ne liči nimalo na ono što je zamišljao. Pokušao je da se izvuče.
– Slušaj, ovo nije ono što sam očekivao. Mislim da je došlo do neke greške…
Posrednik ga je pogledao ispod oka:
– Pero, nema greške. Dogovor je dogovor. Ako je nećeš, novac se ne vraća.
Mirsada je sve razumela iz govora tela. Podigla je obrvu, prekrstila ruke i rekla nešto kratko i oštro. Posrednik se odmah okrenuo Peri.
– Kaže da ne želi da ostane gde nije dobrodošla, ali da hoće da zna kako ćeš joj vratiti čast.
Pero je osetio kako ga hvata nesvestica. Da vrati čast? Da ostane sa ženom koju ne želi? Ili da pokuša da nekako vrati novac? Svaka opcija mu se činila lošom.
Skupo plaćena lekcija
Vesti su se proširile brzinom svetlosti. Komšije su dolazile da vide „mladu”, komentarisale, neki su se i smeškali. Majka mu je očajno vrtela glavom.
– Sine, rekao si mi da si pametan čovek. Ovo nje trebalo da radiš.
Mirsada je na kraju sama odlučila – sela je u auto i vratila se, ne želeći da bude deo nečega što joj nije po volji. Pero je ostao bez neveste i bez novca.
– Nikad više neću da radim ovakve stvari! – ponavljao je sebi dok je sedeo u kafani, zureći u čašu rakije.
Kad je Mirsada otišla, Pero se pokajao što je uopšte pomišljao na to da kupuje mladu iz inostranstva (ilustracija)Foto:
Njegovi prijatelji su samo odmahivali glavom.
– Pero, Pero… Skupo si platio ovu lekciju.
Pero nije mogao da mirno sedi i prihvati poraz. Posle nekoliko dana, zaputio se u selo kod Tutina i pronašao posrednika.
– Slušaj, prijatelju, prevaren sam! Ili mi vraćaš pare, ili ćemo drugačije da rešimo! – rekao je Pero ljutito, preteći pesnicom.
Posrednik se nije uznemirio. Naslonio se na ogradu svoje kuće i smireno rekao:
– Pero, šta da ti kažem? Dogovor je bio, a ti nisi hteo ženu. Ja sam samo posredovao, a Mirsada se vratila kući. Nema nazad.
Pero je osetio nemoć i bes. Nije imao dokaze, nije znao kako da povrati novac. Jedino što je mogao da ponese nazad u Priboj bilo je gorko iskustvo.
Skandal nije jenjavao. Svaki put kad bi prošao selom, ljudi bi se kikotali i šaptali: “Evo ga, Pero koji je platio 3.000 evra nizašta!”
Sudbonosni odlazak u Beč
Da pobegne od ruganja, odlučio je da ode kod rođaka u Beč. Tamo se zaposlio na građevini i upoznao Nadu, Bosanku koja je radila kao kuvarica. Bez posrednika, bez dogovora – samo prirodno poznanstvo i iskrena emocija.
Pero je u Beču upoznao kuvaricu Nadu sa kojom se venčao (ilustracija)Foto:
Godinu dana kasnije, vratio se u Priboj, ali ne sam. Sa sobom je doveo Nadu, ženu koja je razumela njegove neuspehe i želela da sa njim započne novi život.
Kad su ih videli zajedno, seljani su se čudili.
– Pero, znači ipak si se oženio?
– Jesam, ali ovaj put kako treba! – rekao je sa osmehom.
– Naučio je lekciju – prava ljubav se ne kupuje.
POGLEDAJTE I – NIJEDNA NIJE HTELA DA MU MUZE KRAVE, PA JE OŽENIO ALBANKU AURELU Rodila je čak četvoro dece, A ONDA JE OTKRILA…
Na mapama Srbije još uvek postoji na hiljade sela, ali u mnogima od njih život tinja tiho, gotovo neprimetno. Kuće su tu, dvorišta pokošena, staje pune posla – ali ono što nedostaje jesu mladi glasovi, dečija graja i, možda najvažnije, žene koje bi u tim kućama započele nove porodice. Dok gradovi rastu, sela ostaju bez stanovnika, a posebno bez devojaka spremnih da u njima grade budućnost.
Problem nije samo ekonomski. On je duboko društveni i emotivni. Sve više muškaraca u selima ostaje samo – ne zato što ne žele porodicu, već zato što nemaju s kim da je zasnuju.
Prema podacima Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u srpskim selima živi oko 250.000 neženja. Od tog broja, čak 200.000 je iz juga Srbije, pre svega iz okoline Leskovca.
S druge strane, oko 100.000 žena u ruralnim sredinama još uvek nije pronašlo životnog partnera. Iako se na prvi pogled čini da se brojevi “poklapaju”, stvarnost je mnogo složenija. Žene sve češće napuštaju sela i odlaze u gradove ili inostranstvo, tražeći sigurnost, posao i drugačiji način života.
Selo Međani: gde ima momaka, ali nema mladenki
U selu Međani, kako kažu meštani, devojke gotovo da ne dolaze.
U tom mestu živi oko 40 muškaraca starijih od 40 godina, ali i dosta mlađih – između 25 i 30 godina – koji nemaju s kim da zasnuju porodicu.
“Ovde ima žena za flert, ali ne i za brak. Dok je veza – sve ide. Kad spomeneš brak, onda više neće da se udaju”, pričaju momci iz sela.
Jedino mesto okupljanja je prostor ispred prodavnice. Nema kafića, nema društvenog života, nema prilika za upoznavanje. Siromaštvo i udaljenost od grada dodatno pogoršavaju situaciju.
Do najbližeg grada treba najmanje pola sata vožnje, a devojke koje bi bile spremne da se presele – jednostavno se ne pojavljuju.
“Išao bih gde god treba, samo da nađem ženu”
Branislav Đikić nije želeo da bude deo poražavajuće statistike. Sa 51 godinom odlučio je da sudbinu uzme u svoje ruke.
– Kada sam ostao sam, video sam da nema života bez supruge. Tražio sam pasoš na brzi postupak, rekao sam da hoću da se ženim. Kada su me pitali da li ima žena u Srbiji za mene, rekao sam ne. Gde god treba ići ću da je nađem – Ukrajina, Rusija, Albanija Rumunija, Makedonija… Neka će da pristane – kaže Branislav Đikić.
I – pristala je.
Ljubav bez granica: supruga iz Albanije
Branislav je sreću pronašao u Albaniji. Njegova supruga Aurela danas živi s njim na selu u Srbiji. Govori srpski, radi vredno i ne krije da joj život na selu nije stran.
– Od početka bilo je malo teško, posle nije toliko teško bilo. Radi se dosta, ali nije loše, nije sjajno, ali nije ni loše. I u Albaniji sam živela na selu, ali nismo imali ništa. Radila sam dve godine u fabrici i to je to. – Ko hoće, izvolte, ko neće – doviđenja, ćao. Suprug mi mnogo pomaže, ne radim samo ja – kaže ova vredna žena – kaže Aurela.
Na pitanje da li joj smeta što druge žene ne žele u selo, odgovara jednostavno: “Ko hoće – izvolite. Ko neće – doviđenja, ćao.”
Branislav za suprugu ima samo reči hvale: “Nigde nije idealno, ali ona jeste. Sve radi. Malo ko bi danas pristao da muze krave. Naše devojke neće uopšte da žive na selu.”
Danas imaju četvoro ćerki i sina – porodicu kakvu je Branislav dugo sanjao.
Komšije bez nade: “Bolje da dođu Albanke nego niko”
Njihov komšija Bojan Pešić, međutim, još uvek nema takvu sreću.
“Roditelji uče ćerke da ne treba da se muče, nego da idu u grad. Tamo će možda i da trpe, ali neće doći na selo”, kaže on.
Za njega je stvarnost surova: “Bolje da dođu i Albanke nego niko. Samo da selo ne izumre.”
Sela između tradicije i nestanka
Priča iz Međana nije izuzetak, već pravilo u mnogim krajevima Srbije. Dok sela ostaju bez žena, porodica i dece, budućnost ruralnih sredina postaje sve neizvesnija.
Bez mladenki – nema svadbi.
Bez svadbi – nema dece.
Bez dece – sela polako nestaju sa mape.
Ovo više nije samo pitanje ljubavi. Ovo je pitanje opstanka.
POGLEDAJTE I – ČASLAV JE 6 PUTA IŠAO U ALBANIJU DA SE ŽENI, A ONDA JE UPOZNAO LEONORU: Nije ni slutio ŠTA ĆE JOJ PASTI NA PAMET!
Mešoviti brakovi na Kosovu nisu retkost, ali svaki nosi svoju posebnu priču. Jedna od onih koje tiho, ali uporno ruše predrasude dolazi iz sela Skulanovo, nedaleko od Lipljana. Tu već više od deset godina zajedno žive Časlav i Leonora Todić, Srbin i Albanka, supružnici i roditelji dvoje dece, koji su ljubav stavili ispred politike, siromaštva i razlika.
Njihov brak krunisan je ćerkom Lenom i sinom Ognjenom, a iako žive skromno, od minimalca i poljoprivrede, kažu da im je najvažnije to što su zajedno i složni.
Da bi pronašao životnu saputnicu, Časlav Todić je čak šest puta putovao u Albaniju. Kako sam kaže, na tu ideju došao je uz pomoć poznanika i posrednika, a putovanja nisu bila ni laka ni kratka.
“Dođe, uzme me ovaj iz Prizrena, u Lipljane kolima, pa sa njim za Albaniju. Tamo nas čeka drugi čovek. Sviđa se, ne sviđa se, jedan put, drugi put, treći put… šesti put je bilo sreće. Tu je dao Bog dvoje dece, sina i ćerku”, priča Časlav.
Odluka da se oženi Albankom nije naišla na protivljenje u porodici. Naprotiv.
“U moju odluku niko nije mogao da se meša, ni pokojni roditelji, ni brat. Kada čovek odluči da se oženi, nije bitno koje je žena vere ili nacije. Bitno je da se živi kako treba i da Bog da porod i decu”, kaže Časlav, dodajući da danas žive od njegove plate i rada na imanju, jer Leonora ne može da se zaposli.
Život srpske snajke bez dokumenata
Kada se Leonora doselila u Skulanovo, nije znala ni reč srpskog jezika. Prvi meseci bili su najteži.
“Kada sam se udala nisam znala srpski. Prva tri meseca bilo mi je baš teško, nisam razumela šta me ljudi pitaju. Posle šest meseci već sam dosta razumela, iako ne savršeno”, priča Leonora.
Za više od deset godina života na Kosovu, kaže da nije imala nijedan sukob sa komšijama niti uvredu zbog toga što je Albanka. Ipak, najveći problem predstavljaju dokumenta.
Leonora već više od deset godina čeka ličnu kartu, zbog čega ne može da se zaposli ni u srpskim ni u kosovskim institucijama. Da bi pomogla porodici, otvorila je krojačku radnju, ali posla gotovo da nema.
“Sa muževljevom platom jedva izlazimo na kraj. 250 evra je malo. Nemam ličnu kartu, ne mogu da radim. Do skoro nisam imala ni zdravstvenu knjižicu, svaki pregled sam morala da platim, tako je bilo i prilikom porođaja”, iskrena je Leonora.
Iako kaže da nije lako biti srpska snajka, na sve se navikla.
“Privikla sam se na običaje, slavim slavu, mesim pogaču i slavski kolač, za Božić idem u crkvu. Promenila sam i veru. To je jedan Bog, nema ih sto. Iako sam bila muslimanka, sve sam prihvatila”, kaže Leonora.
Njena odluka da promeni veru jedino je iznenadila Časlava.
Časlav nije očekivao da će ona promeniti veruFoto:Kosovo Online / youtube
“Nisam je terao, nisam ni tražio. To je želela sama. Nisam mogao da verujem da će veru da promeni, ali za sve ostalo sam znao da će prihvatiti”, priznaje on.
Deca, skromne želje i selo koje nestaje
Njihova deca, Ognjen i Lena, odrastaju skromno, ali u toploj porodičnoj atmosferi. Novogodišnja jelka i ukrasi krase kuću, ali poklona ispod nje često nema.
“Želim sveske, olovke i bojice za školu. Imam stari kompjuter koji ne radi dobro, pa bih voleo novi laptop da mogu da igram igrice i učim”, kaže devetogodišnji Ognjen.
Sedmogodišnja Lena dodaje: “Ne volim lutke, više volim autiće, ali bih volela i telefon.”
Skulanovo je selo koje polako nestaje. Nekada je imalo 84 domaćinstva, danas ih je svega 40, uglavnom sa starijim stanovništvom. U toj tišini, porodica Todić donosi život i nadu.
Časlavov otac Čedomir kaže da ga ne zanima nacionalnost snaje.
“Što je ona Albanka, pet para ne dam. Neki kažu svaka ti čast, a neke budale kažu uzeo si Albanku. Meni je važno da su složni”, kaže Čedomir.
Na Kosovu danas postoji više od 100 brakova u kojima su mladoženje Srbi sa Kosova, a žene Albanke iz Albanije. Priča Časlava i Leonore pokazuje da granice postoje samo onda kada ih ljudi naprave. Njihov život nije lak, ali je iskren, skroman i ispunjen ljubavlju koja traje uprkos svemu.