Zimska noć između 18. i 19. decembra 1993. godine zauvek je promenila Crvenku. Manojlo i Vidosava Maravić, zajedno sa sinovima Aleksandrom i Rankom, spremali su se za spavanje, ne sluteći da će im to biti poslednja noć. Za nekoliko sati u njihovu kuću trebalo je da stignu gosti na slavu, ali vrata nikada nisu otvorena.
Oko 10 sati ujutru, beživotna tela članova porodice Maravić pronašao je najstariji član porodice. U kući su zatečeni prizori koji su potresli celu Srbiju. Jedini koji je u tom trenutku davao znake života bio je mlađi sin Ranko, teško ranjen.
Do poslednjih dana života, Manojlova majka Slavka Maravić nosila je teret tog jutra. Pravdu za zločin nad njenom porodicom nije dočekala.
– Veče pre toga bila sam kod njih, pomagala oko pripreme hrane za slavu. Sve je bilo normalno. Sećam se da je padala kiša – pričala je Slavka godinama kasnije, sa suzama u očima.
Deca su se vratila iz škole, sedeli su i razgovarali. Slavka je izljubila unuke i otišla kući, želeći da sin i snaja odmore pred slavu. Nije znala da ih vidi poslednji put.
U ranim jutarnjim satima, njen suprug je krenuo do kuće Maravića da proveri da li im je nešto potrebno. Vrata su bila otvorena. U hodniku je ugledao snaju Vidosavu, koja je ležala u lokvi krvi. Nedaleko od nje bio je i stariji unuk Aleksandar. U spavaćoj sobi pronašao je sina Manojla.
Na spratu kuće, u jednoj od soba, nalazio se Ranko. Bio je živ, ali teško ranjen. Hitna pomoć i policija su brzo stigle, ali borba za dečakov život trajala je još pet dana. Nažalost, povrede su bile preteške – metak ispaljen u potiljak izašao je kroz obraz. Ranko je preminuo, a sa njim i poslednji trag neposrednog svedoka zločina.
Istragu su, uz policiju iz Crvenke, vodili i inspektori iz Beograda. Utvrđeno je da je četvorostruko ubistvo izvršeno iz pištolja kalibra 7,65 milimetara. U kući su postojali tragovi premetačine, ali otisci prstiju pripadali su isključivo članovima porodice, što je navelo istražitelje na sumnju da su ubice nosile rukavice.
U kući je pronađen novac, ali i futrola za pištolj koji je Manojlo Maravić legalno posedovao. Sam pištolj je nestao.
– Pištolj je bio zaključan zbog dece. Moj sin nikada nije pucao iz njega – svedočila je Slavka. – Ostala je samo futrola. Novac nisu uzeli.
Šta je bio pravi motiv ovog zločina, nikada nije utvrđeno. Istražitelji su razmatrali razbojništvo, ali i mogućnost da su napadači tražili dokumenta ili nešto drugo od vrednosti.
Manojlo Maravić bio je tehnički direktor u „Šećerani Crvenka“. Proveravani su njegovi poslovni kontakti i eventualni sukobi, ali nijedan trag nije doveo do osumnjičenih.
U danima koji su usledili, Crvenku i sever Vojvodine obuzeo je strah. Ubrzo su otkrivena još tri porodična masakra – na Paliću i u Subotici – svi počinjeni istim kalibrom.
Dve nedelje nakon ubistva porodice Maravić, na Paliću su ubijeni supružnici Agatić, a potom i porodica Petrić u Subotici, gde je život izgubilo i desetogodišnje dete. Pojavio se svedok koji je kao organizatora zločina naveo Marinka Magdu. Magda je kasnije osuđen na doživotnu robiju zbog zločina u Mađarskoj, ali masakr u Crvenki nikada nije pravosnažno rasvetljen.
Slavka Maravić je do poslednjeg dana ponavljala isto pitanje:
– Samo želim da znam ko ih je ubio i zašto. Ako je moj sin bio kriv, zašto su ubili decu?
Tri decenije kasnije, odgovora i dalje nema.
(Telegraf.rs / Večernje novosti)