U današnjem članku vam pišemo na temu jedne izuzetno dirljive priče o sudbini devojčice koja je preživela ratne strahote, a potom pronašla svoj identitet nakon dugih šesnaest godina. Ovo je priča o Senidi Bećirović, danas poznatoj mnogima kroz dokumentarac Mila traži Senidu, koja je kao beba dospela u vihor rata, izgubila porodicu, ali i pronašla novu šansu za život.
Godina je 1991. Jugoslavija se teturala prema raspadu, ali Muhamed Bećirović iz Kalesije nije ni slutio kakva će tragedija pogoditi njegovu porodicu. Bio je otac dve devojčice i suprug voljene Senade, živeli su skladno i skromno. No idila nije potrajala. Već sledeće godine, sve se raspalo preko noći – srpska vojska upala je u selo, a Muhamedova supruga i ćerke su nestale. Punih šesnaest godina, on nije znao da li su žive, gde se nalaze, niti šta se s njima zbilo. Ta je praznina u njegovom srcu bila dublja od bilo kakve rane.
U dokumentarcu koji beleži ovu potresnu priču, posebno se izdvojio trenutak pronalaska bebe na zgarištu kuće. Imala je samo jedanaest meseci kada je pronađena u kolevci, usred pepela i ruševina. Spasao ju je srpski vojnik koji ju je odneo svojoj majci Ruži u Šekoviće. Tu je ostala dva meseca, nakon čega je predata Centru za socijalni rad. Njenu sudbinu je tada preuzela Desa, pravnica iz Centra, koja je devojčicu dala na brigu ženi imenom Zdravka Elez. Nakon nekoliko meseci, devojčica je prebačena u Beograd.
- U glavnom gradu dobila je novo ime – Mila. Usvojio ju je bračni par, Živana i Živko Janković, ljudi koji su već prošli kroz veliku patnju izgubivši dvojicu sinova u saobraćajnoj nesreći. Mila je u tom domu dobila toplinu, ljubav i bezbrižno detinjstvo. Kasnije je govorila da je rasla u porodici gde je najvažnije bilo da neko ima dobro srce, a ne koliko ima materijalnog bogatstva. “Imala sam sve u životu – ali najviše ljubavi”, prisećala se kasnije.
Ova priča postala je deo istorije Crvenog krsta Bosne i Hercegovine jer je Senida – nekada Mila – postala prva nestala osoba koja je pronađena živa posle toliko godina. Safet Šahmanović, sekretar Crvenog krsta u Kalesiji, rekao je da su do tada nalazili samo predmete, odeću ili delove tela nestalih osoba, ali nikada nekoga živog posle toliko vremena. Konačan preokret dogodio se 26. decembra, kada se Muhamed Bećirović pojavio u Crvenom krstu kako bi popunio upitnik za traženje svoje supruge. Tada je pokrenuta detaljna istraga koja je vodila ka milosti sudbine – povratku njegove ćerke.
Od malih nogu, Mila je znala da je usvojena. Uvek je osećala ljubav, ali i tihe sumnje o svom identitetu. Godine 2006. donela je presudnu odluku – želela je saznati ko su joj biološki roditelji. Tada je počelo putovanje koje je trajalo više od dve godine. Iako je njen život u Beogradu bio lep i ispunjen, Mila nije mogla ignorisati pitanje koje se sve češće javljalo: ko je ona zapravo?
- Otkrila je da se rodila kao Senida Bećirović i da ju je tokom rata spasao vojnik Milenko Vidaković. On je, brinući se za tu malu bebu, preneo je svojoj majci, a nakon njegove smrti – dete je završilo u sistemu socijalne zaštite. Tadašnji ratni vrtlog odvukao je Senidu daleko od korena, ali nije mogao izbrisati istinu. U jednom trenutku, gotovo slučajno, isplivala je informacija iz 1993. godine – njena tetka je videla apel u novinama o nestaloj bebi iz Bosne i stupila u kontakt sa porodicom Janković. Nažalost, tada je negirano da je to ista devojčica.
Kako su godine prolazile, Mila je rasla i sazrevala, ali njeni usvojitelji su postajali sve stariji. Kada je kročila u tinejdžerske godine, njihovo zdravlje i snaga nisu mogli izneti izazove roditeljstva. Vratili su je u Centar za socijalni rad, a tada je krenula nova borba – potraga za njenim identitetom dobila je i institucionalnu podršku. Trenutak kada je ponovo postala Senida nije bio samo formalni povratak starom imenu, već duboko lično buđenje. “Nema neke velike razlike”, rekla je uz osmeh, “ali ponekad se zbunim kada me neko prozove Bećirović – kao da to ime ne pripada meni.”
Senida danas živi u Sarajevu, kod tetke. U kontaktu je sa ocem Muhamedom, a i dalje traga za svojom majkom Senadom i sestrom Sandrom. Njena životna priča postala je simbol nade, dokaz da i posle najtežih ratnih godina – izgubljeni mogu biti pronađeni. Ovo nije samo priča o ratu, nego i o ljudskosti, ljubavi i snazi da se uvek traži istina. Priča koja nas uči da identitet nije samo ime koje nosimo, već i putevi kojima smo prošli da ga povratimo