Duboko ispod površine zemlje, u mračnim i uskim galerijama rudnika “Morava” kod Aleksinca, život je ugašen za 90 rudara u samo jednom trenutku.
- Dana 17. novembra 1989. godine, u rudniku “Morava” kod Aleksinca, usled požara izazvanog nestručnim varenjem, stradalo je 90 rudara, što je najveća rudarska tragedija u istoriji Srbije.
- Uzrok nesreće bio je varničenje pri neadekvatnom zavarivanju koje je izazvalo požar u transportnom hodniku, u severnom reviru na dubini od 700 metara.
- Sudski proces je doneo zatvorske kazne za četiri odgovorna radnika, dok su direktor i dispečer oslobođeni optužbi zbog nedostatka dokaza.
- Rudnik je zatvoren, porodice stradalih dobile su simbolične nadoknade, a sećanje na tragediju i dalje živi u zajednici kroz godišnje komemoracije i spomenik.
Izašli su poslednji put na svetlost dana…
Bilo je jutro 17. novembra 1989. godine kada su rudari prve smene sišli u okno “Morava” rudnika mrkog uglja kod Aleksinca. Naizgled običan radni dan počeo je bez ikakvih naznaka katastrofe koja će tog dana uslediti. Njih 90, iz Aleksinca i okolnih sela, ali iz cele Jugoslavije, obukli su radna odela, proverili opremu i krenuli liftom ka dubini od skoro 700 metara, gde su se nalazile radne galerije. Rudnik “Morava”, poznat po bogatim ležištima mrkog uglja, bio je srce lokalne ali i jugoslovenske privrede, ali i često mesto teških i rizičnih uslova rada. Tog dana, međutim, u jednoj od najdubljih jama, desilo se nešto što je zauvek promenilo ne samo rudnik već i čitavu zemlju. Varničenje prilikom zavarivanja šinskog spoja izazvalo je fatalan lanac događaja koji je kulminirao strašnim požarom.
Od vatre i dim izazvanih varničenjem prilikom zavarivanja šinskog spoja život je izgubilo 90 rudara, što predstavlja najtežu rudarsku tragediju u istoriji Srbije. Ovaj događaj zauvek je promenio sudbinu Aleksinačkog Rudnika i duboko obeležio ovaj region, ostavljajući neizbrisiv trag bola i tuge.
Plameni talas proširio se velikom brzinom kroz ventilacione tunele, ostavljajući za sobom mrak, pepeo i mrtve. U tom trenutku, svetla u oknu su se ugasila, komunikacija je prekinuta, a dim je ispunio svaki pedalj rudarskih galerija. Oni koji su bili najbliže površini pokušali su da pobegnu, ali većina je bila predaleko. Prvi izveštaji koji su se pojavili u medijima govorili su o nesreći sa mogućim žrtvama, ali niko još nije mogao da sagleda razmere tragedije. Tek kasnije će se saznati da niko od 90 rudara koji su bili pod zemljom nije preživeo.
Tišina koja je vrištala glasnije od reči i suze pred hladnim vratima rudnika
Vest o eksploziji se proširila Aleksincem munjevito. Porodice rudara, žene, deca, roditelji i prijatelji, okupili su se ispred rudničke uprave, čekajući informacije. Tih prvih sati vladala je nada, ali i strah, u takvim situacijama tišina je najteža. Pred ulazom u rudnik vladala je sablasna tišina, koju su povremeno parali jecaji i vapaji za najmilijima. Spasilačke ekipe iz cele bivše Jugoslavije stizale su na lice mesta, ali su odmah naišle na ogromne prepreke, visoke koncentracije metana, urušeni hodnici i vatra koja je tinjala duboko ispod zemlje. U takvim uslovima, pristup telima poginulih bio je izuzetno otežan.Isečak iz novina iz 1989. godine o tragediji u rudniku “Morava” / Izvor: Privatna arhiva
Izvlačenje tela trajalo je punih 30 dana. Svaki dan, po jedno ili dva tela, pažljivo bi bilo iznešeno iz okna i predato porodici. Prizori iz rudnika su opisani kao potresni: tela spaljena, neprepoznatljiva, ostaci odeće zalepljeni za kožu. Spasioci su nosili maske ne samo zbog gasa već i zbog psihološkog šoka, mnogi su nakon ove operacije morali da potraže stručnu pomoć. Novinari koji su izveštavali sa lica mesta beležili su svedočanstva koja svedoče o nezamislivoj tragediji i o herojstvu onih koji su pokušavali da izvuku kolege iz rudarskog groba.Isečak iz novina iz 1989. godine o tragediji u rudniku “Morava” / Izvor: Privatna arhiva
Zvanične reakcije stigle su brzo. Slobodan Milošević, tada lider u usponu, došao je u Aleksinac sa delegacijom i obećao pomoć porodicama. Međutim, umesto konkretnih odgovora, meštani su dobili samo izraze saučešća. Pokrenuta je preliminarna istraga koja je utvrdila da su glavni uzroci nesreće bili nestručno varenje i neadekvatna ventilacija u rudniku. Ipak, i pored jasnih nalaza, krivični procesi su bili ograničeni.
Suđenje bez pravde i teret koji godine ne brišu
Uzroci, posledice, kazne… Još od prve večeri tražen je uzrok tragedije u rudniku “Morava”. Nedeljama se samo nezvanično govorilo da je najverovatnije reč o ljudskom nemaru, lošoj organizaciji i propustima duboko pod zemljom. Po nalogu opštinskog tužioca u Aleksincu, povedena je najpre istraga protiv četvoro odgovornih radnika rudnika, R. V. rukovodioca mašinske službe, M. D. rudarskog nadzornika, J. K. jamskog bravara i B. M. jamskog kopača. Kasnije su R.V. i B.M. oslobođeni odgovornosti, dok su suđenja za ostale nastavljena.
Opštinski sud u Aleksincu je sedam godina nakon nesreće doneo presudu kojom su S. M. tadašnji direktor rudnika, i M. S. dežurni dispečer, oslobođeni optužbi. Teretilo ih je da nisu postupali po propisima o zaštiti na radu, ali optužbe nisu dokazane. Tehnički direktor rudnika, D. S. osuđen je na tri godine i šest meseci zatvora jer je bio ovlašćen za izdavanje odobrenja za radove autogenim aparatom. Istu kaznu dobio je i S. J. rukovodilac službe zaštite na radu, jer je propustio da kontroliše sprovođenje mera bezbednosti u rudniku.Nastradali rudari su prvi koji su sahranjeni na Novom groblju u Aleksincu / Izvor: Srbija Danas / Saša Džambić
M. D. upravnik jame, dobio je četiri i po godine zatvora jer je dozvolio radove autogenim aparatom iako nije bio ovlašćen. J. K. koji je izvodio te radove, takođe je osuđen na četiri i po godine. M. D. rudarski nadzornik, dobio je istu kaznu jer nije preduzeo potrebne mere zaštite ni nakon završetka rizičnih radova. Sud je u obrazloženju kazni naveo teške posledice nesreće, ali i olakšavajuće okolnosti, svi optuženi bili su porodični ljudi, neosuđivani, a delo je izvršeno iz nehata.
Za ovu nezapamćenu tragediju suđeno je šestorici odgovornih, dvojica su oslobođena, a ostali su osuđeni na zatvorske kazne do najviše 4,5 godine.
Međutim, kazne su bile simbolične i većina osuđenih nije služila pune zatvorske kazne jer su ubrzo dobili pomilovanja. Javnost je ovaj epilog doživela kao dodatnu nepravdu, posebno porodice poginulih rudara koje su tražile sistemsku odgovornost, a ne pojedinačnu krivicu. Taj sudski epilog ostao je trn u oku meštanima Aleksinca i šire rudarske zajednice, koji su očekivali dublju institucionalnu reakciju.
Za sobom su poginuli rudari ostavili 135 dece bez očeva, mahom maloletne. Porodice su od države dobile simbolične novčane naknade i obećanja o pomoći u zapošljavanju i školovanju dece. Mnoge od tih porodica su vremenom napustile Aleksinac, tragajući za boljim životom. Oni koji su ostali nastavili su da se svake godine 17. novembra okupljaju ispred spomenika, donose cveće i pale sveće u znak sećanja. U tom činu tišine, Aleksinac svake godine podseća Srbiju na dan kada je 90 života nestalo pod zemljom.
Sudbina rudnika “Morava” posle nesreće i danas
Nakon nesreće, rudnik “Morava” je najpre zatvoren privremeno, a već 1990. godine doneta je odluka o trajnom zatvaranju. Eksploatacija koja je trajala više od jednog veka, od kraja 19. veka, time je završena. Aleksinački Rudnik, nekada vitalna tačka industrijskog razvoja, pretvoren je u selo duhova. Stanovništvo je počelo da se iseljava, a lokalna privreda je doživela kolaps. Prema poslednjem popisu, u selu živi manje od 1.300 ljudi, dok ih je nekada bilo više od 3.000.
Danas je rudnik zapečaćen. Na njegovom ulazu postavljen je spomenik sa imenima svih 90 poginulih rudara. Spomenik se nalazi ispred nekadašnjeg Doma kulture i postao je simbol tragedije, ali i borbe rudara širom Srbije za bolje uslove rada. Lokalna zajednica održava ovo mesto sa poštovanjem, a inicijative da se prostor pretvori u memorijalni kompleks još uvek nisu realizovane. Tragedija iz 1989. godine i dalje je rana koja nije zalečena, ni simbolički, ni institucionalno.
U decenijama nakon tragedije, rudarska zajednica u Srbiji više puta je podsećala na aleksinačku nesreću kao na simbol opomene. Tokom protesta rudara 2001. i 2003. godine, transparenti sa imenima poginulih rudara iz Aleksinca nosili su se kao znak nezaborava. Rudarski sindikati su više puta zahtevali da se slučaj obnovi, makar simbolično, kako bi se pokazalo da radnička smrt ne sme ostati bez odgovora. Ipak, do danas, nije bilo volje da se proces pokrene iznova.
Meštani Aleksinačkog Rudnika i danas čuvaju sećanje na nesreću kao na kolektivnu traumu, ali i kao deo lokalnog identiteta. Pojedine porodice su predlagale da se rudarsko okno obnovi kao muzejski kompleks, ali za sada nedostaje politička volja i institucionalna podrška. Tragedija ostaje svedočanstvo vremena kada je cena rada merena životom.
Na mestu nesreće danas je tišina, prekinuta samo zvukom vetra koji prolazi kroz napuštene hale i zarasle šine. Prostor je obrasao u travu, a stara rudarska oprema rđa pod uticajem vremena. Iako više nije funkcionalan, rudnik je i dalje mesto na koje dolaze deca poginulih rudara, bivši kolege i lokalni meštani da se pomole i sete. Svaka godina bez odgovora pojačava osećaj nepravde, ali i upornosti da se sećanje održi. Aleksinački Rudnik postao je tiha opomena i podsetnik da se tragedije ne smeju prećutati.
Srbija Danas