Redakcija Crne hronike u saradnji sa Sigurnom kućom, donosi vam ekskluzivne ispovesti žena žrtava nasilja. Današnja sagovornica emisije “Crna hronika” bila je žena koja je trpela nasilje duže od dve decenije.
Suprug joj nije dozvoljavao da radi i izolovao ju je od prijatelja i porodice. Nakon što je sa decom napustila nasilnika, odlučila je da ispriča svoju priču.
– Upoznala sam ga preko mog brata. Došli su kod nas i tako smo se upoznali i krenuo je da dolazi kod nas. Malo je to trajalo, dok nije uspeo da me osvoji, da me ubedi da budemo zajedno. Od 1991. godine smo bili zajedno. U početku zajedničkog života nije bilo ni alkohola, ni vređanja, ni psihičkog maltretiranja, ni fizičkog. To je počelo postepeno. Počelo je sa alkoholom. Jedan dan se pije, pa onda napravi se pauza, pa posle je to bilo češće i češće.
Foto: Kurir Televizija
– Dok nisu došle faze gde je alkohol bio po mesec dana konstantno. U nekim zadnjim fazama. Ja sam prvih godina radila, posle toga je on hteo da preuzme kontrolu nad mnome, želeo je da ja ne radim, da sedim kući, da će on da radi. Pa sam onda kasnije, posle nekih deset godina, rodila dete, a on je dao obećanje da će prestati da pije kad ostanem trudna. Međutim, ništa se od toga nije desilo, to je sve postajalo gore. Kad je dete bilo malo, ja sam normalno podizala dete.
Žrtva je tokom braka, svakodnevno bila omalovažavana, izolovana i ponižavana, ističe da je svaki njen potez, u njegovim očima, bio pogrešan:
– Ali godinama je postajalo sve gore, pre svega psihičko maltretiranje sam doživljavala. To je vređanje, nikad niste dovoljno dobri, niko vam ne valja, ni majka, ni otac, ni brat, ni sestra, ni prijatelji. To je došlo do te faze da niko više nije hteo ni da dođe kad je on tu da me vidi. Najgore mi je to psihičko maltretiranje koje sam doživljavala. Psovao je, vikao je, šta god da uradite, ne uradite dobro. Sve je pogrešno što uradite, ma koliko se trudili, to nije dovoljno, ma šta uradili, to nije dovoljno – kaže sagovornica i dodaje:
– Uvek se izvinjavao, u početku je naravno bilo tih perioda kada mislite da će možda biti bolje. I uvek je izvinjenje, kajanje,moljenje i plakanje i onda to traje neki period i onda se opet to vrati sve na staro. Ni deca nisu valjala, njemu je svako drugi bio bolji, drugo dete je bolje, druga žena je bolja. On je jako fin prema drugim ljudima, a prema porodici je katastrofa. Oni su se radovali, kada sam rekla da ću napustiti porodicu. Imala sam apsolutno njihovu podršku, ćerka je jedva čekala da ode. Mi nismo imali ni prijatelje, niti smo išli u porodične posete, niti su nama dolazili, jer jednostavno to nije moglo da funkcioniše tako. Nije bilo normalno. Ja se osećam danas sasvim bezbedno.