Paša i Munib nisu imali svoju biološku decu.
U selu blizu Kladnja, u Bosni i Hercegovini živi gospođa Paša sa svojim suprugom Munibom.
Paša nije jedina žena koja je prihvatila odbačenu, to jeste bačenu bebu, takvih priča je bilo mnogo na našim prostorima, ali ova je posebno emotivna zbog neverovatnog epiloga.
Kako je počela ljubavna priča Muniba i Paše?
Paša i Munib su u braku preko 42 godine. Žive u Kladnju. Ona je rodom iz Mrkonjić Grada, on iz Kladnja, a kako kaže, upoznali su se u Vlasenici.
“Ja sam našla njega, on našao mene, mi smo rođeni jedno za drugo. Imala sam sestru u Vlasenici kad je on radio tamo. Tako smo se i upoznali. I dan danas smo zajedno.”
Paša i Munib nisu imali svoju biološku decu. Ali su do 6. godine othranili devojčicu koja je bila ostavljena i bačena.
Emotivna priča sa napuštenom bebom
“Pre 30ak godina, jedna nana je bacila devojčicu, to je bila njena unuka. Ja sam je uzela i othranila sve do njene 6. godine. Iako nisam imala svoju decu, ja sam u svojoj porodici bila najstarije dete, pa sam znala sve oko dece.
Nije bilo nimalo jednostavno. Dete je plakalo za svojom majkom, pa sam je morala naučiti na flašicu. Bila je to borba, dan za dan, bilo je neizvesno da li ćemo ostati u Mrkonjić Gradu. Ali gde god da sam morala da krenem, ja bih je povela sa sobom.”
Kad je ostavljena, tj. bačena od strane svoje bake, devojčica je imala 4 meseca. Paša se na nju sažalila i uzela je kod sebe i muža. Oni nisu imali svoju biološku decu, ali su tada imali nju.
“Ona je kod mene živela do svoje 6. godine, kad je progovorila zvala me je “mama”. Kad se smirilo to ratno ludilo, roditelji su saznali gde je devojčica, došli po nju i nasilno je uzeli iz mog dvorišta, oni su je ukrali.”
Devojčici je bilo ime Hadžira, Paši se nije sviđalo to ime, pa je devojčicu nazvala Samira.
Paša je bila emotivno slomljena kad su joj oteli devojčicu
Nakon tih 6 godina, kad je devojčica trebala da krene u školu, pojavili su se njeni roditelji, oteli je od Paše i odveli sa sobom.
“Taj trenutak mi je bio jako bolan. Ali ja i dalje imam kontakt sa tom devojčicom. Ona sada živi u Bolgiji i posećujemo se. Dolazi ona kod mene, odem i ja kod nje, nisu uspeli da nas razdvoje.”
Kako je izgledao Pašin susret sa devojčicinim biološkim roditeljima?
“Kad su roditelji devojčicu tražili prvi put, mi je nismo dali. Kod nas je imala mnogo bolje uslove, vezala se za nas, nisam imala srca da to uradim zbog nje. Jedne večeri su krišom došli i ukrali je. Kad je prošlo godinu dana, pokušavala sam na sve načine da dođem do kontakta njenih roditelja. Kad sam uspela, otišli smo i vratili devojčicu nazad, bila je presrećna.”
Tad je bio dogovor da devojčica bude 15 dana kod Paše i Muniba, a 15 dana kod njenih biloških roditelja. U početku se poštovao dogovor. Međutim, posle godinu dana, oni su se preselili, odveli devojčicu i svaki kontakt je prekinut.
Paša od Samire nije krila da ima biološke roditelje
“Bila sam svesna da je fer da Samira od početka zna da ima svoje biloške roditelje. Ja sam radila protiv sebe. I ja da sam u njenoj situaciji, zanimalo bi me ko me zaista napravio i rodio, vuklo bi me da ih upoznam. Međutim, iako je znala od malena, ona muža i mene nikad nije zvala imenom i prezimenom, nego majko i oče. Ipak smo mi nju othranili dok je još bila u pelenama.”
Stiže poruka od devojčice, sada žene Samire
“Prošlo je mnogo godina od tada i ja dobijem zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku od Samire Šahinović. A ja nisam imala običaj da prihvatam za prijatelje nepoznate ljude. Vidim da je mlađa osoba koju ne poznajem i ne prihvatim je.”
Kad je njenom suprugu umrla majka, imali su mnogo obaveza, zvonio je stalno telefon, a u jednom momentu stiže nepoznat poziv. Javlja se Paša, a sa druge strane se čuje:
“Majko, sećaš li me se, to sam ja Samira, kako si?”
“Ja tada kažem, sine, ti si pogrešila, ja nisam ničija majka, ja nemam svoju decu.”
A Samira kaže “Jesi, ti si Paša, moja majka, našla sam tvoj broj telefona, što me ne prihvatiš u prijatelje na Fejsbuku?”
Pašu je zbunilo Samirino prezime. Kad je bila devojčica bila je Muhić, a sada na društvenim mrežama Šahinović. Tad joj je saopštila lepe vesti.
“Samira se udala u Belgiji, odatle prezime Šahinović, ima dvoje dece i živi u srećnom braku. Od tog poziva do današnjeg dana se ništa nije promenilo.”
Od tad se svake godine obilaze. Dolazi Samira kod Paše, Paša ide kod nje u goste. Zanimljivo je što je posećuje i Samirin biološki otac, a kako i ne bi, spasila je život njegovom detetu i stvorila joj temelje da danas postane ovo što jeste, brižna ćerka i svojoj Paši, a i biološkim roditeljima.
JOŠ JEDNA PRIČA JE OSTAVILA LJUDE BEZ TEKSTA, O DETETU KOJE JE MAJKA BACILA PORED KONTEJNERA
Priče o ostavljenoj, pronađenoj i usvojenoj deci, uvek su teške i emotivne. Bilo da se radi o deci u belom svetu, kao što je ova priča, ili priče iz naših krajeva i regiona.
Život Fredija Fidžersa je dokaz da okolnosti ne moraju da odrede ono što ćemo da budemo, već sami imamo moć da izgradimo svoju budućnost. On je sa devet godina dobio pokvareni kompjuter, koji je u njemu probudio ljubav prema tehnologiji, a to je kasnije rezultiralo time da postane pronalazač, uspešan biznismen i milioner u svetu telekomunikacija.
Kada je imao samo jedan dan, majka ga je ostavila pored kontejnera za smeće u ruralnom delu Floride. Nejtan i Beti Mej Fidžers su ga pronašli i usvojili, a kada je dečak napunio osam godina, počeo je da se raspituje o svom rođenju.
Nejtan je bio čistač u gradskoj čistoći, ali je i sakupljao dragocenosti ispred kontejnera, popravljao ih i osposobljavao za rad.
Tada mu je tata Nejtan odgovorio:
– Rekao mi je: “Slušaj, rećiću ti iskreno, Fred. Tvoja biološka majka te je ostavila, a Beti Mej i ja nismo hteli da te šaljemo u hraniteljsku porodicu pa smo te usvojili. Ti si moj sin!” – priča Fredi koga su pronašli dok je bio novorođenče pored kontejnera za smeće, a ta informacija ga je tada slomila.
– Kada mi je to rekao, pomislio sam “OK, ja sam smeće” i osećao sam se neželjeno. Ali me je on tada zgrabio za ramena i rekao: “Slušaj, ne dozvoli da te to ikada pogodi” – seća se Fredi svog oca koji je preminuo 2014.
Njegov tata Nejtan je bio domar i majstor, a sa suprugom Beti Mej su živeli na farmi. Stanovali su u Kvinsiju, ruralnoj zajednici sa oko 8.000 stanovnika na severu Floride, a kada su uzeli Fredija bili su već u pedesetima. Pre toga su već odgajali mnogo siročića, ali su odlučili da usvoje i Fredija kada je imao samo dva dana.
Fredi kaže da su mu pružili svu ljubav koju je mogao da poželi, ali je bilo problema sa drugom doceom koja su znala da budu surova.
– Deca su me maltretirala i nazivala “Beba iz đubreta”, “Dečko iz kante za smeće”, “Niko te ne želi”, “Ti si prljav”. Sećam se situacija kada sam izlazio iz autobusa, a da mi deca jednstavno priđu s leđa, zgrabe me i ubace u kantu za smeće i smejali se – priča Fredi koji dodaj da ga je zbog tih događaja otac čekao na autobuskoj stanici da bi ga ispratio kući, ali su se deca rugala i Nejtanu. Govorili su “Ha ha, vidite starac sa kantom”.
Tako su Nejtan i Beti Mej su za Fredija heroji i veliki uzori.
– Stalno sam viđao svog oca kako pomaže drugim ljudima, zastajao je na putu da bi pomogao strancima, hranio je beskućnike. Bio je neverovatan čovek, onakav kakav bih ja želeo da budem – priča Fredi koji je sa ocem kao mali obilazio kontejnere kako bi pronašli neku vrednu stvar koju bi ljudi bacili. Tada je bilo očigledno da Fredija interesuju računari.
– Stara je izreka “Đubre jednog čoveka je drugome blago”, a ja sam oduvek bio fasciniran kompjuterima, ali u to vreme nismo mogli da ga priuštimo – seća se Fredi.
Međutim, jednog dana kada je imao devet godina, ušli su u radnju polovne robe i naišli na pokvareni računar Mekentoš.
Upornost se isplatil
– Kupili smo ga za 24 dolara i odneli smo ga kući, a ja sam bio izuzetno uzbuđen. Čim smo stigli počeo sam da ga rastavljam, video sam deove koji su slomljeni. Imao sam pištolj za lemljenje, kao i radio aparate i satove, pa sam izvadio delove i zalemio ih na matičnu ploču – kaže Fredi koji je posle 50 pokušaja uspeo da startuje kompjuter i to je bio momenat kada je shvatio čime želi da se bavi u životu.
– Taj kompjuter je učinio da nestane sav bol koji je nastao dok su me deca maltretirala. Kada god sam imao neprijatnosti u školi govorio sam sebi “Samo da dođem kući i igram se sa mojim kompjuterom – seća se Fredi.
Sa 12 godina je popravio računar u školskoj laboratoriji, a ubrzo su ga angažovali da popravlja brojne računare za satnicu od 12 dolara na sat, a za te pare je čak razvio kompjuterski program za pritisak gradskog gasa, iako je posao bio vredan 600.000 dolara.
Sa 15 godina je odlučio da napusti školu i osnuje sopstveni biznis, iako roditelji nisu bili za to. Posao se zahuhtavao kada je saznao da tata Nejtan ima Alchajmerovu bolest. Jedna od simptoma bolesti je ta što osoba može da odluta i ne zna kako da se vrati kući. Kod Nejtana se dešavalo da izađe, nekada se ni ne obuče, ali uvek obuje cipele.
To je bila inspiracija za prvi izum na kome je zaradio.
– Uzeo sam njegove cipele i ugradio matičnu ploču sa zvučnikom od 90 megaherca, mikrofonom i karticom koja pokriva veliku udaljenost. To sam povezao sa svojim laptopom. Tako je tata mogao da odluta, a ja preko kompjutera pritisnem dugme i upitam “hej, tata gde si?”, on bi to čuo kroz zvučnike na cipeli, pa ako kaže da ne zna gde je, mogao sam da ga lociram putem GPS – objašnjava Fredi koji osam puta koristio ovaj izum dok je otac bio živ.
Kada se očevo stanje pogoršalo, neki članovi porodice su savetovali da se Nejtan smesti u dom , ali je Fredi odbio, pa je ga je čak vodio sa sobom na poslovne sastanke.
– On nije mene napustio, tako da mi nije padalo na pamet da ja njega ostavim – kaže Fredi koji se brinuo o Nejtanu do smrti 2014. godine.
Od izuma koji je napravio da bi pratio oca, zaradio je 2,2 miliona dolara, ali nažalost novac nije legao na račun dok je Nejtan bio živ, pa Fredi i danas žali što nije uspeo da mu kupi Ford pikap i brodić za pecanje koje je oduvek želeo.
Osim toga, Fredi je počeo da niže izume poput uređaja koji šalje doktorima ili rođacima rezulate nivo šećera u krvi kod pacijenata koji žive sami, takozvani pametni glukometar. Počeo je i projekat uvođenja mobilne mreže u ruralne delove, pa je 2008. godine podneo prvi zahtev da osnuje telekomunikacionu kompaniju. Trebalo mu je 394 pokušaja i mnogo para, ali 2011. Fredi, koji je tada imao 21 godinu, je postao najmalađi operater u SAD, a do danas je jedini vlasnik telekomunikacione kompanije koji ima crnu kožu.
U početku je uglavnom radio sam, uvodeći mobilnu mrežu u ruralne delove zemlje, ali kompanija je brzo počela da raste, pa je 2014. lansirao pametni telefon koji registruje brzinu kretanja i ne dozvoljava korisniku da kuca poruke dok vozi, a kasnije i verziju koja se puni bez kabla (ovaj proizvod još nije odobren).
Fredijeva majka sada ima 83 i takođe pati od Alchajmera. Ipak, kaže da je veoma ponosna na to što je Fredi postigao.
On se 2015. oženio sa Natali i imaju ćerkicu. Osim bisznisa, vodi i fondaciju koja ulaže u edukaciju i zdravstvene projekte, kao i za pomoć deci i porodicama koji imaju probleme.
Što se tiče njegove biološke majke, kaže da imao želju da je pronađe da bi video kako izgleda osoba koja je u stanju da ostavi svoje dete pored kontejnera. Pronašao je i video da je u pitanju narkomanka. Od tada je više nikada nije video niti tražio, a kaže da posle tog susreta više nije patio zbog činjenice da ga je ostavila.
To se sigurno ne može reći za majku koja je novorođenče ostavila u smeću, posebno pošto je videla da je beba koju je napustila postala uspešan poslovni čovek, milioner.