Dok su u zatvoru, maštaju o slobodi, ali kada prođu kroz kapiju, realan život ne izgleda onako kako su zamišljali. Ukus slobode postaje gorak za 10,5 hiljada ljudi godišnje.
Da bi se zaposlili, od njih se očekuje da nisu osuđivani, pa je broj mogućih poslova za njih ograničen. Ovaj mukotrpan put prošao je i Kragujevčanin Dušan Mirić. Mirić je svoju priču podelio za emisiju “Crna hronika” na Kurir televiziji.
Foto: Kurir Televizija
– Priča počinje od samog detinjstva. Još dok sam išao u osnovnu školu, otišao u rat, majka dobila otkaz, nas troje, tri brata. Ukratko smo teško živeli i automatski smo bili prepušteni ulici. Tako da sam se još kao dete počeo da se snalazim sam, kako znam, i s vremenom je to, vreme bilo sve gore i gore, ja sam rastao i upao sam u taj neki prvi problem sa zakonom. Uzeo sam piceriju. U to vreme je iz Sape izašao jedan stari momak iz naselja koji je počeo da izlazi na vikende. On se, hajde da kažem, bavio kriminalom. Nekako sam počeo s njim da se družim i vrlo brzo me je to druženje s njim koštalo – rekao je Mirić i dodao:
– Jednostavno je hteo da me iskoristi, da mi preuzme taj lokal. To je dovelo do nekih problema. Ja sam video da to ne mogu da rešim. Pošto su se oni družili s policijom, imao je veze, kontakte, ja sam problem izbegavao, izbegavao i onda sam bio bukvalno satran u ćoše i bukvalno je bilo ili on ili ja i tako da sam ja njega ranio.
Mirić je objasnio i kako je bilo u zatvoru i koliko je teško u čitavoj toj sredini naći neki bolji put.
Vidi galerijuPolicija Foto: Nemanja Nikolić
– Taj prvi odlazak u zatvor je bio tri i po godine. Ja sam izašao iz zatvora i pokušao sam da se sredim, da nađem posao, međutim nisam uspeo i veoma brzo sam ponovo upao u to. Jednostavno sam se našao u društvu ljudi gde je ispala tuča, to je okarakterisano kao pokušaj ubistva. U međuvremenu, dok sam bio u istrazi, pušten iz istrage, ja sam se oženio i dobio dete. Tako da je to najveća promena kod mene koja se desila. Sama činjenica da sam dobio dete, nekako je probudila tu odgovornost i zrelost i ja sam se sam javljao na izdržavanje kazne zatvora tog druga. Znači nekad se javi ta ideja o udruženju i ja sam jednostavno tražio rešenje kako kad izađem da mi se ne ponove nove greške koje su se desile pre. Dok sam bio u četvrtom paviljonu koji je zatvoren, ja sam razmišljao o udruženju, to je bilo 2012. i 2013. godine. I pošto sam se vladao dobro i sam se javio u zatvoru, ubrzo sam izašao u poluzatvor gde postoji vikend. Tako da je udruženje nastalo praktično u zatvoru na nekim mojim ličnim iskustvima.
Mirić je opisao kakve su zapravo funkcije tog udruženja i šta je cilj, kao i koji su njegovi članovi:
– Pa cilj je resocijalizacija i postpenalni prihvat bivših osuđenih lica. To je u prevodu da lice kad izađe iz zatvora da mu se pomogne, prvo da nađe posao. Naravno, pre toga ima još dosta stvari i dokumenata da se prilagodi sredini, ali prvenstveno da se nađe posao kako se ne bi vratio ponovo u zatvor. To je prvenstveni cilj. Nekako smo specifični po tome što radimo na terenu i što radimo sa ljudima. Mi smo uveli i druge probleme, a to su mladi, pa smo se negde fokusirali i na venčanje mladih. Otprilike da poku šamo da mladi nikad ne dođu u moju situaciju, da moraju da odu u zatvor.
Mirić je izlaz našao u udruženju, koje će pomoći svim ljudima koji se susreću sa sličnim problemima, a prvenstveno će pomoći mladima.
– Ja sam bio u Zabeli, bio sam u CZ-u i bio sam u Smederevu. Pa u Zabeli mi se javila ideja za udruženje, to je ova druga zatvorska kazna, kad sam dobio dete, ja sam se sam javio na izdržavanje. Jednostavno sam puno razmišljao, kažem kako da kad izađem da mi se ne dese ponovo isti problemi, kako da nađem posao. I onda sam tražio način kako da utičemo na donošenje odluka, odluka da obrate pažnju. Jer je sam cilj jako dobar i za zajednicu i za državu, naravno, jer se smanjuje stopa recidiva, povratništva, a samim tim i stopa kriminala. Tako da sve ukupno je svakako pozitivno – rekao je Marić i objasnio na kakve je on probleme nailazio po izlasku iz zatvora:
– Po izlasku iz zatvora sam ponovo naišao na te probleme u smislu tražim posao, poslodavac me pozvao, ali mi odmah traži potvrdu da nisam osuđivan, tako da odmah otpadnem. I onda smo mi došli na ideju da otvorimo pekaru. Našu pekaru gde bismo mi radili, kako bismo skrenuli pažnju, opet ponosno donosimo odluku da stvarno hoćemo da radimo. Tako da je ta pekara negde i simbol udruženja, ona danas postoji. Mi smo uspeli sa tim projektom sa pekarom, imali smo fantastične ideje, ali uglavnom pekara i dalje postoji. Humanitarnim radom, vraćanjem poverenja zajednice smo, eto, na neki način uspeli da donesemo odluke da nam počne veliko.