Dušanu Sretkoviću, stanaru zgrade broj 40 u Ulici generala Ždanova u Beogradu (današnja Resavska) učinilo se tog 27. januara 1975. oko 20 časova, dok se polako peo stepeništem prema svom stanu, da je muški glas dole u parteru, pozvao njegovog komšiju Jakšu od koga tek što se rastao ispred ulaza zgrade.
Jakša Vuletić je uhvatio kvaku svog stana u prizemlju kad je čuo to dozivanje. Svetlo u hodniku danima već nije radilo i verovatno da osim obrisa prilike koja mu je dolazila sa desna i naglo se približila na korak-dva, on ništa drugo nije mogao da vidi. Niti je stigao da nešto drugo čuje.
Ali svi ostali u zgradi su čuli: jedan za drugim, šest revolverskih pucnjeva. Pod teretom tela koje se rušilo, vrata stana broj 2 širom su se otvorila i Savica Vuletić ugledala je muža kako sav u krvi leži na pragu.
Jakša Vuletić, šezdesetogodišak, kapetan I klase JNA u penziji i ratni vojni invalid ubijen je na mestu, serijom kuršuma kalibra 9 milimetara.
Foto: Screenshot YT
U tim prvim časovima, tragična smrt Vuletića, sama po sebi nikom nije pružala objašnjenje.
Doduše, sudeći po tome što je žrvtu pozvao po imenu, ubica je verovatno poznavao. Ali, zar je moguće – pitali su se prijatelji – da je iko od ljudi koji su poznavali Jakšu imao razloga i obraza da digne ruku na ovog čoveka, jednog od najaktivnijih dobrovoljnih društveno-političkih radnika beogradske opštine Savski venac.
Da digne ruku na penzionisanog borca, nosioca mnogih visokih odlikovanja: ordena vojne zasluge sa srebrnim mačevima, Republike sa srebrnim vencem, zasluga za na rad i medalje za hrabrost… Zaista, svaka se pretpostavka u tom prvom trenutku činila besmislenom, ubistvo je protumačeno kao strašan nesporazum.
Ipak, nekoliko ljudi je naslućivalo nešto drugo. Oni su o tome razgovarali sa islednicima beogradskog SUP-a. I, bili su u pravu. Još par dana i izvršilac bi bio privreden da nije odlučio da istragu preduhitri i sam se preda vlastima u mestu svog službovanja, Titogradu, današnjoj Podgorici.