“Ti znaš zašto”, tri su reči koje je ubica sa Cetinja Aco Martinović izgovorio gledajući u oči svoju sestru Zoricu Vuletić, jednu od 12 žrtava masakra na Cetinju.
Martinović je sestri presudio u njenoj kući. Ubio ju je, mladu mamu… Dve bebice, Zoričine ćerkice, bliznakinje stare svega nekoliko meseci, neće se sećati majke, a čitav život pratiće ih trauma. Stegle su ih u naručje sestrice od strica, koje su bile u kući i gledale smrti u oči… Zoričin muž i njegov brat, otac devočica koje su držale bebe, nisu smeli da izuste ni reč.
“Vi sedite ili ću i vas da ubijem”, kazao je krvnik.
“Ubio sam njih desetoro, sad ću i tebe”, reči su koje svedoče o tome da zlikovac nije nasumično birao žrtve. Kada je ušao u sestrinu kuću, cilj mu je bila samo Zorica. Druge je poštedeo. I ne pitajte se “zašto”. Zar i jedno “zašto” može da ima smisla kad govorimo o ubistvu rođene sestre na kućnom pragu i pred očima četvoro dece. Sestre, koja je prema rečima onih koji poznaju porodicu Aca prala i uvek se brinula o njemu. Čak je i Novu godinu dočekao u njenoj kući.
Dve vinske čaše, neke bezbrižne mačke, ukrašen ulaz, pepeljare… To je ostalo pred kućom u kojoj je unesrećena čitava porodica.
Ipak, kuća nije ostala pusta. Svi su danas na Zoricinoj sahrani u selu nedaleko od Cetinja. Ali ta tišina i oštar planinski vetar čine prizor ovog doma strašno tužnim, sve izgleda kao zaleđeno, ne od zime i mraza, već nekako zaleđeno u vremenu, kao što će taj trenutak ostati urezan poput ožiljka u životima dece.
Nikakvo “zašto” pred takvom slikom nema smisla.
(Telegraf.rs)