Niko ne može da veruje da se ovo zaista dogodilo!
Užas, užas… Još sam pod tabletama za smirenje. Ne znam gde mi je glava, a gde rep. Plačem, nisam mogla da spavam. Svakakve mi misli prolaze kroz glavu – kroz suze priča radnica Osnovne škole u Prečkom koja je tog kobnog petka bila u školi.
– To je bio dan kao i obično. Radile smo svoj posao, bio je poslednji dan škole. Uvek nedostaje osoblja, pa smo se odmah bacile na posao da sve završimo do kraja radnog dana. Ali onda je sve krenulo. Zbog manjka ljudi, ne možemo imati stalno nekoga na porti, a to je jedan od razloga zašto se vrata škole ne zaključavaju – priča dalje sagovornica.
– Čuo se vrisak, nisam znala šta se dešava. Ovo je škola, ovde deca trče, viču… A onda, kad sam videla situaciju, bila sam van sebe. Počela sam da vičem deci da izađu iz škole. Hodala sam gore-dole, nisam ni sama znala kuda idem. Samo sam vikala da izađu napolje. Deca su dolazila sa svih strana, bila su preplašena, a ja nisam znala šta da radim. Jedino mi je bilo u glavi da izvedem što više dece iz škole, da budu na sigurnom – opisuje dalje situaciju sagovornica
U jednom trenutku videla je napadača koji je krenuo za njom.
– Bio je sav u crnom. To me podstaklo da izvedem decu napolje. Znala sam da će se vratiti. U celom tom metežu videla sam i učiteljice kako izvode decu napolje. A onda mi je pao mrak na oči. Do mene je došlo dete koje je bilo ranjeno. Noge su mi se odsekle. Nisam znala kako uopšte funkcionišem – izgovorila je sagovornica i zaplakala.