Pitala sam policajca da li se mučio, a on je slegao ramenima. Ne znam da li moj sin ima telo, ruke, noge – rekla je ranije majka nastradalog Stefana.
Opelo Stefana Hrke (27), čije je telo među prvima izvučeno iz ruševina kada se u petak nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu srušila, održava se na beogradskom groblju Lešće.
Porodica nastradalog mladića neutešno stoji kraj kovčega i prima saučešće i poslednje pozdrave za njihovog najmilijeg. Stefanovu majku pridržavaju da ne padne, dok se ona kroz jauk eposlednji put obraća sinu:
– Sine moj, dušo nasmejana, kako ću bez tebe – govori kroz suze i jecaje mučna majka.
Njegova majka Dijana ranije ispričala je da se Stefan preselio u Novi Sad zbog posla.
– Stefan je tog dana pratio devojku na stanici ili ju je čekao, ne znamo. Ja sam se šalila s njim jer je devojka bila nova. Čini mi se da sam, dok smo razgovarali, videla njegov osmeh lepi i plave okice. Pitala sam ga da li je devojka ili drugarica. On se nasmejao i rekao mi da ćemo pričati o tome drugi put. Poslednje što sam mu rekla bilo je: “Čućemo se sutra.” Sledećeg dana se nismo čuli – kaže ona.
Kako navodi, čim je čula za nesreću, uhvatila ju je nervoza.
– Pozvala sam ga, ali se nije javljao. Zvala ga je i moja sestra, sestrići. Uzalud. Kasnije sam otišla u voždovačku policiju. Svi su bili ljubazni, ali delovali su uznemireno. Policajac je tražio Nemanjin broj telefona, pitao me je da li sam došla sama. Rekla sam da i da idem za Novi Sad. Upitala sam ga zatim da li je ono što mislim, a policajac je onda klimnuo glavom i počeo da plače. Došla je Hitna pomoć i dali su mi tabletu. Otišla sam s prijateljima u Novi Sad – priča kroz suze majka.
Navodi da je sina identifikovala u policiji.
– Samo sam videla njegovo lice. Prepoznala sam ga, naravno. Majka sam mu. Bila je krv iznad glave. Ležao je na levoj strani. Nisam mogla da gledam dalje niti je čovek koji me je uveo to mogao. Izvadili su ga među prvima. Pitala sam tog čoveka da li je bio u ruševinama, a on mi je rekao da jeste. Pitala sam ga da li se mučio, a on je slegao ramenima. Ne znam da li moj sin ima telo, ruke, noge. Znam da će biti u limenom sanduku. Svesna sam svega. Duša nasmejana, bio je veseo. Svima je pomagao, sa svima se družio – priča neutešna majka.